- Poruka
- 19.727
Da li neživi predmeti mogu da budu posednuti i da na neki način ožive, pitanje je kojim se bave mnogi istraživači paranormalnog,
a naročito takozvanim «Đavolskim lutkama», koje su bile u modi početkom 20. veka i danas se veoma retko mogu naći.
Koreni legende vode u Nju Orleans, prestonicu vudu-magije, u kojem je glavnu ulicu, Burbon strit, u davna vremena opsedalo
«đavolsko dete», monstruozna prikaza čija je majka bila jedna Kreolka. Vudu-kraljica Mari Lavje, navodno, usvojila je čudovišno
dete i njihove kosti sada zajedno počivaju na groblju Sent Luis.
Mnogi veruju da duh deteta i danas posećuje Francuski kvart i uske ulice i prolaze starog grada...
Da li je ova legenda podstakla izradu «Đavolskih lutaka», ili je ona nastala iz običaja stanovnika kreolskih naselja da prave groteskna
lica od izdubljenih tikava i kače ih u svoje prozore, kako bi preplašili prave utvare koje su vrebale iz tame, teško je odrediti.
Tek, primitivno rezbarene «Đavolje lutke», sa čvornovatim repom od jute i roščićima na glavi, povremeno su se pojavljivale na ulazima
i stepeništima nesrećnih žrtava vudu-magije, kojom su, navodno, mogle da budu «oživljene» i izvršavaju naloge svojih kreatora. To su
bile prve lutke koje su imale reputaciju posednutosti i mogle su se nabaviti na «crnom tržištu» Nju Orleansa samo uz dobru vezu sa
tajnim društvima i zajednicom koja je praktikovala vudu-veštine. Iako je njihova izrada pripisivana «kraljici» Mari Lavje, drugi izvori kažu
da je ona s neodobravanjem gledala na takvu praksu stvaranja živih obličja.
Originalni primerci ovih ručno rezbarenih «Đavolskih lutaka» do današnjih dana nisu sačuvani, ili ih porodice koje su ih nasledile kroz
generacije dobro kriju, ali početkom 20. veka u Nju Orleansu pojavila se njihova nova verzija, obučena u dečju odeću, sa popunjenim
telom i rukama i sposobna da stoji na sopstvenim nogama. One su se, kao i ruke i prsti, lako mogle pomicati. Lice «Đavolske lutke»
uvek je bilo isto: sa piljećim, staklenim očima koje su stvarale utisak da vas prate gde god se krećete po prostoriji i malenim rogovima
koji su izbijali iznad čela!
Ni ova generacija monstruoznih tvorevina nije ostavila nijedan kompletan uzorak, ali je lokalni umetnik i istraživač iz Nju Orleansa, inače
dizajner Mardi Gras parade, po imenu Rikardo Pustanio, uspeo da uđe u trag i dokopa se delova «Đavolske lutke» iz perioda oko 1900.
godine, a zatim rekonstrukcijom stvori njenu vernu repliku.
U tome je, mnogi veruju, uspeo i više nego što se očekivalo, jer sa Pustanijevim lutkama «nešto nije u redu»: ručno napravljene, one kao
da vode sopstveni život, proizvode zvuke, komuniciraju među sobom i kreću se na užas i zaprepašćenje onih koji su ih udomili u svojim
kućama!
Pustanio tvrdi da nije stvarao lutke sa pravom magijskom namenom, ali pošto je i sam primetio povremeno šuškanje i šaputanje među
nekoliko primeraka koje je napravio, odlučio je da proveri šta će se dogoditi kada ih razdvoji. Mada niko nije bio oduševljen idejom da
u svojoj blizini ima «Đavolsku lutku», Pustanio je uspeo da ubedi nekoliko svojih prijatelja da svaki uzme po jednu i čuva je na sigurnom.
Nije prošlo dugo, a svi su se javili se željom da ih vrate, zbog nelagodnosti i «nečeg đavolskog» koje postoji u njima, čak i kada su tako
razdvojene!
U prvom slučaju, prijatelj Rikarda Pustanija, koji je zatvorio lutku u orman u spavaćoj sobi, tvrdio je da se kreatura kreće sama od sebe
kada nema nikoga u blizini. Svaki dan kada se vraćao s posla, nalazio je vrata plakara otvorena i lutku koja se napola pružala iz ormana,
ležeći na tepihu.
Druga je bila data bračnom paru, i u toku noći ih je iznenadila tumaranjem, tako što je usput oborila pepeljaru a pod u kuhinji, gde su je
pronašli, iskapala lepkom iz tube. Par nije imao dece niti kućnih ljubimaca, niti je bilo ko imao pristup u kuću u toku noći, tako da objašnjenje
za čudna zbivanja nije pronađeno.
Treća Pustanijeva lutka dospela je u ruke čuvene vidovnjakinje Gabrijele Ris, u njenom domu na Floridi, neposredno pred dolazak uragana
Katrina. Inače sakupljač retkih lutaka, Gabrijela je odmah omrznula «Đavolsku lutku», rešena da je ne zadrži. U toku dve nedelje koliko je bila
kod nje, u toku noći bi je budio dečiji plač, iako u kući nije bilo dece. Krajem druge nedelje, stigao je uragan i kada se Risova vratila na svoj
posed i kuću zasutu sa preko dva metra muljevite vode, jedina stvar koja je nedostajala iz nje bila je upravo – čudovišna lutka!
Istraživač paranormalnog Silvija Kros specijalizovala se za posednute objekte, a «Đavolsku lutku» kupila je on-lajn trgovinom od Rikarda
Pustanija. Smatrala je da će ona biti savršeni deo kolekcije sablasnih lutaka. Sama priznaje da nije u stvari imala pojma šta kupuje.
Za kratko vreme, primetila je da lutka između jutra i večeri menja svoj položaj. Često se uverila da zvuci šmrcanja i plača dolaze iz njene
blizine, a takođe je uočila da njene dve mačke ne samo da nikada nisu prišle blizu lutke, nego čak izbegavaju da budu u prostoriji u kojoj
se ona nalazi, iako ranije to nikada nisu činile!
«Neki predmeti», kaže Krosova, «jednostavno su stvoreni, da tako kažem u nedostatku boljeg izraza, sa mračnom dušom. Mislim da je
«Đavolska lutka» jedan od takvih objekata. Ako je pogledaš duboko u oči, primetićeš treperenje jedne zarobljene, nesrećne duše», smatra
ona. Drugi veruju da svetlucanje potiče lično od nečastivog.
Silvija Kros od Pustanija je takođe nabavila i lutku pod nazivom «Vudu-kraljica» i takođe tvrdi da je posednuta, dok sam autor naglašava da
u njegove kreacije nije uneo ništa magijsko niti sablasno. «Slušao sam od detinjstva o posednutim lutkama. Mi smo ih imali nekoliko u porodici
jer smo ih nasledili, ali nikada nisam pomislio da bi moje lutke mogle da budu posednute», kaže on i sleže ramenima.
Mnogi, međutim, podsećaju da se i za neke druge radove Rikarda Pustanija još od pre petnaest godina, uključujući skulpture i slike, govorilo da
oko njih lebdi nešto natprirodno.
Posednuti ili ne, radovi umetnika iz Nju Orleansa su veoma traženi. Svaka lutka je unikatna i može biti izrađena po narudžbi i želji naručioca i
obučena u dečju odeću koju kupac donese. Druge Pustanijeve lutke, kao što su «Vudu-kraljica», «Vudu-zombi» i «Lua-lutka», mogu da liče na
osobu koju naručilac poželi.
Koliko je to blizu savremenom obliku crne magije?
Iako ne spada u seriju «đavolskih», jedna od lutaka za koje se čvrsto veruje da su posednute, po imenu Mendi nalazi se u Kvesnal muzeju
u Britanskoj Kolumbiji. U vreme kada je poklonjena ovoj postavci, 1991. godine, procenjeno je da je stara oko 90 godina. Odeća joj je bila
prljava, telo iskidano a glava puna napuklina. U muzeju imaju običaj da kažu: «Mendi možda izgleda kao obična stara lutka, ali ona je mnogo
više od toga».
Šta je to «mnogo više», objasnila je njena bivša vlasnica Mereanda, tvrdeći da joj je dosadilo da je usred noći iz prizemlja budi dečji plač.
Sišavši, ona bi ustanovila da je prozor blizu lutke otvoren, iako je prethodno bio zatvoren, i da zavesa leprša na povetarcu. Mereanda, koja
o ranijim vlasnicima i prošlosti lutke ne zna ništa, tvrdila je da posle poklanjanja Mendi muzeju, više nije doživljavala noćna uznemiravanja.
Zato u muzeju osoblje doživljava čudna i neobjašnjiva iskustva. Hranu u kuhinji nalaze izbačenu iz frižidera, čuju se koraci kada nema nikoga
u blizini, a olovke, knjige, fotografije i mnoštvo malih predmeta tajanstveno nestaju, i dok neki nikada nisu pronađeni, drugi se isto tako tajanstveno
pojavljuju tamo gde ih pre nije bilo. Iako zaposleni te događaje pripisuju zaboravnosti, slažu se da to ne može uvek da bude objašnjenje.
Ukleta lutka je po prijemu najpre bila smeštena u predvorju muzeja, i posetioci su bili iznenađeni njenim ispucalim i izlomljenim licem i zlobnim osmehom.
Posle je stavljena pod staklenu kutiju, izdvojena od drugih artikala, i posetioci se često žale da kada je snimaju video-kamerom, ona im se gasi svakih pet
sekundi. Kada je okrenu na drugu stranu, ponovo besprekorno radi.
Mnogi su uznemireni Mendinim očima, koje ih, kako im se čini, prate po čitavoj prostoriji, a neki se kunu da su je videli i da trepće! Primetno je, takođe, da
povremeno menja položaj. Na sve ovo, muzejsko osoblje blagonaklono se smeška, prepuštajući posetiocima da daju mašti na volju, ali kada dođe kraj
radnog vremena i padne veče, svi nastoje da ne budu poslednji koji će ostati u muzeju.
...//...
