LastDay
Leptirica
- Poruka
- 5.577
Motiv prodaje duše đavolu javlja se veoma rano u legendama i folkloru naroda Evrope, a najveću popularnost stiče u periodu između 15. i 18. veka.Ljudi za koje se smatralo da imaju neku vrstu ugovora sa đavolom najčešće su bili nadarene individue, visokih sposobnosti u svom polju rada.
Takvo obeležje stajalo je nad imenima umetnika kao kletva.
Paganini je rođen 27.10.1782 godine u Đenovi i smatra se najvećim virtuozom svog vremena.Sa 5 godina će se upoznati sa muzikom(gitare i mandoline), a sa 7 godina prelazi na violinu.Sa 10 godina Paganini je imao svoje prve nastupe. Kratko je boravio u Parmi, gde je dobio dobro obrazovanje iz komponovanja. Po povratku u Đenovu bio je svestan toga da ne postoji ni jedan majstor violine od koga može nešto novo da nauči, s obzirom da ih je sve prevazišao sa nepunih osamnaest godina. Počeo je da komponuje i da svira, uglavnom po crkvama. Takođe je sebi postavio rigorozno vreme vežbanja od petnaest sati dnevno, u toku kojeg bi vežbao sopstvene kompozicije koje su često bile komplikovane i za njega samog.
Paganinijevo ime dobijalo je sve veći značaj, a uz slavu probudila se njegova slabost ka ženama i kocki. Njegova ljubav prema kockanju dovela je do toga da je morao da založi svoju violinu da bi otplatio kockarski dug. Jedan francuski trgovac mu je pozajmio violinu da bi mogao da svira na koncertu i povrati izgubljeni novac, a nakon što ga je čuo kako svira, tu violinu mu je poklonio. Podjednako strasna bila je i Paganinijeva ljubav prema ženama. Tih godina vratio se i akustičnoj gitari, ali na njoj nikada nije svirao na javnim koncertima, ona mu je služila kao lični instrument i kao pratnja u mnogobrojnim ljubavnim pohodima.
Paganini nije stekao internacionalnu slavu sve do 1828. godine, kada je krenuo da putuje na turneje po svim većim evropskim gradovima.
Umeo je da očara publiku svojim izvođenjem, bilo da se radi o oštrom ili pak izrazito nežnom izvođenju.
Publika tog vremena se prvi put susrela sa takvom virtuoznošću koju je Paganini posedovao.
I mada nije uveo nikakvu revolucionarnu tehničku promenu u svet violine, on je poznate tehnike ukombinovao na način kakav je do tada bio nezamisliv.
Njegov zapanjujući način sviranja je ubrzo dobio mitske proporcije.
Talenat, posvećenost i vrlo smelo privlačenje pažnje publike, ukombinovani sa dve fizičke karakteristike (izraženo dugački i fleksibilni prsti) zaslužni su za nadimke poput „Đavoljeg violiniste“ i „Gumenog čoveka“.
Govorilo se da je Paganini “u dosluhu sa samim đavolom”. Takođe, zapazili su i njegovu opsednutost smrću i mrtvima i da je svoju inspiraciju često pronalazio na grobljima. Uprkos svojoj mršavoj i bledoj pojavi oštrih crta lica i često raščupane kose i brojnim intrigama koje su pratile njegov nesumnjiv talenat, nedokučiv društvu onoga doba, Paganini je ipak uživao veliki ugled i poštovanje, a žene su ga naprosto opsedale.
Njegov ekstravagantni život i konstantne turneje negativno su uticale na njegovo zdravlje. Već 1822. mu je dijagnostikovan sifilis, a lečenje živom i opijumom samo je pogoršalo njegovo pshičko i fizičko stanje. Nakon preležane tuberkuloze u Francuskoj, potpuno je prestao sa koncertima. Ovo vreme svog života je posvetio sređivanju kompozicija i dokumentovanju metoda sviranja. Poslednji put kada je otišao u Pariz, 1836. godine, imao je želju da otvori kazino. Nakon momentalnog neuspeha koje ga je ostavilo u finansijskoj propasti, odlučio je da na aukciji proda svu svoju imovinu, uključujući i svoje instrumente. Zbog bolesti, glas gubi 1838. godine, a dve godine kasnije umire u Nici.
Zbog njegovog zloglasnog nadimka, katolička crkva je odbijala da se njegovo telo sahrani u Đenovi.
Celu stvar je pogoršalo to što je Paganini odbio da se ispovedi pred smrt.
Prošle su četiri godine dok se njegovo telo nije prenelo u Đenovu, ali i dalje nije sahranjeno.
To je učinjeno tek 1876. godine u Parmi.
