- Poruka
- 388.310
Đan Lorenco Bernini iako "neuk", svojim delima je privukao pažnju i naklonost papa koji mu finansiraju brojne projekte u Rimu - Vatikanu. Čak i danas, na svakom njihovom ćošku može se naći neko njegovo delo.
Pontifeksi 17. veka imali su mnogo da zahvale ovom briljantnom umetniku koji je tokom šezdeset godina neumorne aktivnosti stvorio brojna dela u Rimu. Bazilika Svetog Petra kakvu danas vidimo, sa čuvenim bronzanim baldahinom, Scala Regia i veličanstvena perspektiva trga, samo su deo njegovog izuzetnog nasleđa.
Istina je da Bernini nije pohađao nikakve redovne studije i iako je znao da čita i piše, nije znao latinski. Navodno neznanje mu je prema nekim autorima, pomoglo da odbaci akademske predrasude i izrazi originalne ideje. "Obuku" je stekao kod oca, firentinskog vajara koji se preselio u Rim, a u čijoj radionici je naučio da crta i vaja koristeći antička dela kao modele.
Ubrzo ga je pod svoje pokroviteljstvo uzeo kardinal Šćipione Borgeze - nećak i sekretar pape Pavla V - da bi ukrasio bašte Vile Borgeze. Tu pravi svoje prve zapažene skulpture.
U Berniniju je video novog Mikelanđela, "univerzalnog čoveka" sposobnog da katoličku umetnost dovede do najviših nivoa savršenstva, poput Silovanje Prozerpine i Apolona i Dafne. Tehnička virtuoznost i izuzetna ekspresivnost ovih dela, dali su Berniniju instant slavu koja će trajati tokom cele njegove karijere.
Baldahin
Godine 1623., stupanjem na papski tron, kardinala Vinćenca Barberinija, koji je uzeo ime Urban VIII, izbacilo je Berninija na čelo umetničke scene. Novi pontifik, želeći da se ugleda na velike pape - zaštitnike renesanse, odmah mu je zadao zadatak da ukrasi baziliku Svetog Petra, gde je Bernini napravio baldahin glavnog oltara i monumentalnu grobnicu samog Urbana VIII.
Godine 1629. preuzeo je i rukovođenje radovima na bazilici, odgovornost koju će zadržati do svoje smrti.
Bernini je zauzimao istaknuto mesto na dvoru Urbana VIII. Proglašen vitezom, imao je pristup pontifikovim privatnim odajama i bio je zadužen za organizovanje dvorskih zabava: prefinjenih i spektakularnih u isto vreme. Zapanjujuće svestran, bio je sposoban da kreira pozorišne scenografije, pa čak i da sam piše drame.
Logično, Berninijev uspeh je izazvao zavist drugih umetnika, koji su se osećali isključeni iz unosnih naloga Vatikana. Konkretno, Bernini je došao u sukob sa drugim veoma talentovanim umetnikom, arhitektom Borominijem, koliko je bio melanholičan i introvertan, sasvim drugačiji od njegovog briljantanog i društvenog rivala.
Svi njegovi protivnici verovali su da je smrću Urbana VIII došlo vreme za osvetu. Novi pontifik, Inoćentije bio je iz porodice Pamfili, neprijatelja Barberinijevih, pa je Bernini izgubio privilegovani položaj koji je uživao prethodnih godina.
Ignorisan od strane novog pape, umetnik se posvetio drugim narudžbinama, uključujući remek-dela kao što je kapela Kornaro, sa izvanrednom skulpturom Ekstaze Svete Tereze.
Ostrakizam je bio kratkog daha, jer je Bernini uspeo da pridobije naklonost pape genijalnom strategijom. Otvoren je konkurs na koji su bili pozvani sve najbolje arhitekte Rima i Italije, osim Berninija. Ali prijatelj umetnika ubedio ga je da razvije projekat i napravi model, koji je postavljen u prostoriju u pamfilskoj palati kroz koju je papa uvek prolazio kada se vraćao sa večere.
Jedne noći, kada su ga pratili brat kardinal i njegova snaja, Inoćentije je primetio model: "Ugledavši tako veličanstvenu kreaciju i obrise tako ogromnog spomenika, zastao je, gotovo ushićen. Pošto joj se više od pola sata divio i hvalio, uzviknuo je: 'Bernini će morati da bude iskorišćen uprkos svim svojim neprijateljima, jer ko ne želi da iskoristi svoje planove, bolje je da ih ne vidi.' I odmah ga je pozvao".
Berninijev projekat je bila fontana Četiri reke, koja će posle tri godine biti i svečano otvorena 1651. godine.
Pod pontifikatom Aleksandra VII, koji je počeo 1655. godine, Bernini je pronašao novog zaštitnika. Zaljubljenik u arhitekturu, papa se redovno sastajao sa arhitektom kako bi planirao nova dela."Šetali smo oko palate praveći planove", zapisao je u svom dnevniku.
Planovi su bili koliko skupi, i brojni, da su izazvali kritike: 1670. godine opština je izričito protestovala "protiv viteza Berninija, podstrekača pontifeksa da pravi beskorisne troškove u tako nesrećnim vremenima".
Tih godina, dobija poziv i od Kolbera, ministra Kralja Sunca, da izvede projekat za preuređenje palate Luvr. U Parizu je Bernini primljen sa velikom pompom i smešten u palati Mazaren, u luksuznom stanu ukrašenom tapiserijama i damastima, ali je ubrzo shvatio da ga francuske arhitekte smatraju uljezom i da su posvećene diskvalifikaciji njegovih ideja.
Posle svađe na sudu, Bernini se vratio u Rim.
Imao je 80 godina kada je završio grobnicu pape Aleksandra VII. Nakon njegove smrti 1680., upriličena mu je sahrana dostojna princa u Santa Mariji Mađore, jer se samo tako mogao posmatrati čovek koji je učinio toliko za Rim.
(vikipedija i nacionalna geografija)
