Tekstilne umetnosti su one umetničke delatnosti u kojima se koriste biljna, životinjska ili sintetička vlakna pri izradi praktičnih ili dekorativnih predmeta[. Od kada postoje tkanine, od najranijeg razdoblja ljudske istorije, one su se koristile za ukrašavanje i bivale su ukrašivane. Potreba za luksuznim tkaninama je bila jedan od pokretača razvoja ljudske civilizacije (put svile) i pojave humanizma i renesanse, dok je industrijskom revolucijom proizvodnja tekstila postala serijska i postupno dovodi do pojave tekstilnog dizajna, a tekstilne umetnosti sve više postaju deo narodne umetnosti.
-
- Popularno:
- Na Hitlerov rođendan izglasana pomoć za...
- "Правила Курана су ми важнија од закона...
- "Kako da ne šaljem besne poruke mužu?!"
- Perfektno žensko telo
- Izborni rebus dela opozicije, bojkot u...
- Kulturocid u beogradu, ukidanje...
- "Блумберг": Си Ђинпинг у посети Србији...
- Poreklo vibratora
- Obecanja..
- Илон Маск: На Западу ће пре или касније...
Dizajn tekstila
- Začetnik teme Lada
- Datum pokretanja
Reč tekstil je izvedenica iz latinskog pojma teksere u značenju "plesti", "vezti" ili "graditi". Najjednostavniji tekstilni predmeti su proizvedeni valjanjem (filc), pri čemu se životinjska vlakna povezuju zagrevanjem i vlaženjem. Većina tekstila nastaje uvezivanjem i pređenjem vlakana u predivo (ili konopac ako je izrazito grubo predenje). Predivo se potom upliće, plete ili tka kako bi se dobile fleksibilne tkanine ili platna za pravljenje odeće ili prekrivanje namještaja. Svi ovi izrazi: filc, pređa, tkanina i tapacirung su i izrazi za tekstil.
Tekstilne umetnosti se diele prema tehnikama kojima se doteruju ili dekorišu tkanine: bojenje i otiskivanje uzoraka i boja, vezovi, goblen, čipkanje; te komplikovane tehnike kao što su šivanje, pletenje, kukičanje, krojenje; ali i prema alatkama koje se koriste (razboj i razne igle za pletenje), i predmetima koji nastaju ovim tehnikama, poput tapiserija, tepiha, prekrivača.
Tekstilne umetnosti se diele prema tehnikama kojima se doteruju ili dekorišu tkanine: bojenje i otiskivanje uzoraka i boja, vezovi, goblen, čipkanje; te komplikovane tehnike kao što su šivanje, pletenje, kukičanje, krojenje; ali i prema alatkama koje se koriste (razboj i razne igle za pletenje), i predmetima koji nastaju ovim tehnikama, poput tapiserija, tepiha, prekrivača.
Paška čipka
Primer veza i narodne umetnosti.
- Poruka
- 95.554
Makrame -umetnost vezivanja čvorova
Iako sasvim jednostavno ručno pletenje čvorova ustvari predstavlja pravu umetnost, a tehnika koja se tim bavi nazvana je makrame. Za nju nisu važne godine, niti obrazovanje već samo strpljenje i oštro oko.
-Ovom tehnikom možete napraviti puno interesantnih i korisnih stvari od nakita, torbi, pojaseva, prekrivača, zavesa, držača za saksije do zidnih ukrasa...Narukvice prijateljstva koje se razmenjuju među tinejdzerima i učenicima su napravljene ovom tehnikom .
Tehnika vezivanja čvorova ili makrame je jedna od najstarijih tehnika ručnog rada.
Materijali koji se obično koriste za čvoričanje su: koža, konoplja, vuna i razna druga prediva, pamučni kanapi. Nakit je često napravljen u kombinaciji čvorova i raznih perli (staklenih, drvenih, itd), privezaka ili školjki.
Ova veština je bila rasprostranjena i među britanskim i američkim mornarima koji su, u časovima dokolice, svoju umešnost u pravljenju čvorova koristili za izradu niza korisnih predmeta.
Makrame je prvobitno i nastao iz ljudske potrebe da opstane u surovim ulovima. Vezivanjem u čvorove pojedini predmeti su se učršćivali i tako služili svrsi. Tek godinama kasnije čvorići se koriste kao estetski detalji u izradi lustera, zavesa, nakita i tapiserija .
Iako sasvim jednostavno ručno pletenje čvorova ustvari predstavlja pravu umetnost, a tehnika koja se tim bavi nazvana je makrame. Za nju nisu važne godine, niti obrazovanje već samo strpljenje i oštro oko.
-Ovom tehnikom možete napraviti puno interesantnih i korisnih stvari od nakita, torbi, pojaseva, prekrivača, zavesa, držača za saksije do zidnih ukrasa...Narukvice prijateljstva koje se razmenjuju među tinejdzerima i učenicima su napravljene ovom tehnikom .
Tehnika vezivanja čvorova ili makrame je jedna od najstarijih tehnika ručnog rada.
Materijali koji se obično koriste za čvoričanje su: koža, konoplja, vuna i razna druga prediva, pamučni kanapi. Nakit je često napravljen u kombinaciji čvorova i raznih perli (staklenih, drvenih, itd), privezaka ili školjki.
Ova veština je bila rasprostranjena i među britanskim i američkim mornarima koji su, u časovima dokolice, svoju umešnost u pravljenju čvorova koristili za izradu niza korisnih predmeta.
Makrame je prvobitno i nastao iz ljudske potrebe da opstane u surovim ulovima. Vezivanjem u čvorove pojedini predmeti su se učršćivali i tako služili svrsi. Tek godinama kasnije čvorići se koriste kao estetski detalji u izradi lustera, zavesa, nakita i tapiserija .
- Poruka
- 95.554
- Poruka
- 95.554
Златовез
је вез са златном или сребрном украсном нити (такозваном срмом) на текстилу. Углавном се користи за украшавање народне, литургијске и, историјски, владарске одеће.
Златовез потиче потиче са истока и користи се најмање 2000 година. Посредством Византије, техника златовеза шири се и у Европу. Употреба златовеза је била посебно популарна у средњем веку, посебно за црквену и владарску одећу, када је достигла завидан ниво вјештине. У Енглеској је у средњем веку развијен стил златовеза назван Опус Англиканум. На просторима где живе Срби, златовез (нпр. за јелеке) се користио у свим областима, почев од Војводине па до Врања. Из дворова, цркви и богаташких кућа, златовез је прешао и у куће обичних људи, који су га у 19. веку користили као знак престижа. Њиме су се израђивале најсвечанија девојачка и момачка одора, богато украшена да покаже богатство момка или девојке који су их носили.
Постоји чист златовез који је рађен на платненим одевним предметима, док је на тањим материјалима, ова техника рађена у комбинацији са памучним или свиленим концем. Вез је украшаван и зрнима корала, шљокицама упреденим гајтанима, таласастим тракама, конценричним круговима и палметама.
је вез са златном или сребрном украсном нити (такозваном срмом) на текстилу. Углавном се користи за украшавање народне, литургијске и, историјски, владарске одеће.
Златовез потиче потиче са истока и користи се најмање 2000 година. Посредством Византије, техника златовеза шири се и у Европу. Употреба златовеза је била посебно популарна у средњем веку, посебно за црквену и владарску одећу, када је достигла завидан ниво вјештине. У Енглеској је у средњем веку развијен стил златовеза назван Опус Англиканум. На просторима где живе Срби, златовез (нпр. за јелеке) се користио у свим областима, почев од Војводине па до Врања. Из дворова, цркви и богаташких кућа, златовез је прешао и у куће обичних људи, који су га у 19. веку користили као знак престижа. Њиме су се израђивале најсвечанија девојачка и момачка одора, богато украшена да покаже богатство момка или девојке који су их носили.
Постоји чист златовез који је рађен на платненим одевним предметима, док је на тањим материјалима, ова техника рађена у комбинацији са памучним или свиленим концем. Вез је украшаван и зрнима корала, шљокицама упреденим гајтанима, таласастим тракама, конценричним круговима и палметама.
- Poruka
- 95.554
- Poruka
- 95.554
Navaho indijanci i ćilimi
Navaho indijanci sa jugozapada Sjedinjenih Država već stotinama godina tkaju ćebad. Prvobitno, cilj je bio da naprave nešto što će ih grejati. Medjutim, vremenom su ljudi počeli tu ćebad da cene zbog njihove lepote.
Rezervat Navaho indijanaca nalazi se u retko naseljenoj oblasti na severozapadu države Novi Meksiko. Medjutim, uprkos udaljenosti, u trgovinskom centru rezervata uvek ima mušterija. Tu pripadnici plemena kupuju svoje dnevne potrepštine i prodaju svoje rukotvorine, uključujući čuvenu ćebad i ćilime.
Mada su Navaho indijanci tkali stotinama godina pre no što su Evropljani stigli u Ameriku, nisu koristili vunu sve dok španski kolonisti nisu doveli ovce na teritoriji današnje Arizone i Novog Meksika. Tada je rodjena Navaho tradicija tkanja vunenih ćebadi, koja su prvobitno korišćena kao odeća.
„Nekada davno, Navaho žene nisu mogle da se udaju ako nisu umele da prave lepu ćebad za odeću. To je bilo vrlo važno.“
Kasnije, kada ćebad više nisu bila potrebna za zagrevanje, tkalje su počele da prave dekorativne tapiserije i ćilime. Regija Toudlina poznata je po izuzetnim bojama i stilu.
Navaho indijanci sa jugozapada Sjedinjenih Država već stotinama godina tkaju ćebad. Prvobitno, cilj je bio da naprave nešto što će ih grejati. Medjutim, vremenom su ljudi počeli tu ćebad da cene zbog njihove lepote.
Rezervat Navaho indijanaca nalazi se u retko naseljenoj oblasti na severozapadu države Novi Meksiko. Medjutim, uprkos udaljenosti, u trgovinskom centru rezervata uvek ima mušterija. Tu pripadnici plemena kupuju svoje dnevne potrepštine i prodaju svoje rukotvorine, uključujući čuvenu ćebad i ćilime.
Mada su Navaho indijanci tkali stotinama godina pre no što su Evropljani stigli u Ameriku, nisu koristili vunu sve dok španski kolonisti nisu doveli ovce na teritoriji današnje Arizone i Novog Meksika. Tada je rodjena Navaho tradicija tkanja vunenih ćebadi, koja su prvobitno korišćena kao odeća.
„Nekada davno, Navaho žene nisu mogle da se udaju ako nisu umele da prave lepu ćebad za odeću. To je bilo vrlo važno.“
Kasnije, kada ćebad više nisu bila potrebna za zagrevanje, tkalje su počele da prave dekorativne tapiserije i ćilime. Regija Toudlina poznata je po izuzetnim bojama i stilu.
- Poruka
- 95.554
Predivni prilozi! Hvala sto si nam dosla
Poli46
Stara legenda
- Poruka
- 84.110
Pirotski ćilim
Radi se na uspravnom razboju tehnikom klečanja.
Pirotsko ćilimarstvo prošlo je kroz nekoliko faza razvoja: Prva je doba njegovog formiranja u XVI veku, kada se radilo isključivo za domaće potrebe. Izrađivale su se jednostavne i neobojene prostirke: crge i šarenice. Druga faza obuhvata XVII i XVIII vek. U ovom periodu ćilimarstvo je znatno usavršeno i tkalo se na vertikalnom razboju, poznatom kao "pirotski razboj". U trećoj fazi, XIX vek, pirotski ćilim je dostigao najviše tehničke i estetske vrednosti, pravim bogatstvom ornamenata, boja i motiva. Tako visok stepen ćilimarske proizvodnje u narednoj četvrtoj fazi značilo je potpuno ovladanu tehniku proizvodnje, visoko kvalitetnu izradu, savršenu kompoziciju ćilima i četiri jasno izdifirincirana dela: ćenar spoljni, ploča, ćenar unutrašnji i polje. Po nazivu šara u polju naziv je i celog ćilima. Sve do kraja XIX veka ćilimi su bojeni prirodnim (biljnim) bojama a potom veštačkim (industrijskim) jer su pružale više nijanse jedne boje.
Na pirotskom ćilimu preovlađuje crvena boja u više nijansi - od svetlo-crvene do boje trule višnje. Spravljena je od krmeza i korišćena je za tkanje polja. Često je zastupljena plava boja, koja se
dobija od prirodnog indiga sa malo žute boje. Zelena boja na pirotskom ćilimu takođe je zastupljena
u kombinaciji sa drugim nijansama a od sredine XIX veka u upotrebi je bela (do tada je korišćena lukova - drap boja). Boje na pirotskom ćilimu imaju prvenstveno teritorijalno-etničke odlike.
Smirene su i tople, nekad prigušeno tamne, nekad kontrastne, ali uvek u okviru skladne kompozicije.
Ornamentika na pirotskom ćilimu je uvek geometrijska (stilizovana ptica, cvet, gugutka ili predmet
iz neposredne okoline tkalja). Uzor su im (bez obzira na uticaje drugih sredina i kultura) bili
predmeti kojima su okružene, a kasnije su pravile i kombinacije od uzoraka donetih sa putovanja (romb, stilizovani mihrab, sofre, amajlike, nemačke kutije, bombe, kuveri, kašmir...).
Najčešće korišćeni figuralni elementi bili su: gušter, plamen, tiče, škorpion, jelenak, gugutke...
a vegetabilni motivi: razgranato drvo, đulovi u više varijanti, kubetija, narovi, venci (presek
cvetova upletenih u venac), cvet (milovanka, karanfil, svekrvin jezik, lala, ruža metlice).
Šare kod starih ćilima su sitnije i skladnije raspoređene a na novijim primercima šare su krupnije.
Radi se na uspravnom razboju tehnikom klečanja.
Pirotsko ćilimarstvo prošlo je kroz nekoliko faza razvoja: Prva je doba njegovog formiranja u XVI veku, kada se radilo isključivo za domaće potrebe. Izrađivale su se jednostavne i neobojene prostirke: crge i šarenice. Druga faza obuhvata XVII i XVIII vek. U ovom periodu ćilimarstvo je znatno usavršeno i tkalo se na vertikalnom razboju, poznatom kao "pirotski razboj". U trećoj fazi, XIX vek, pirotski ćilim je dostigao najviše tehničke i estetske vrednosti, pravim bogatstvom ornamenata, boja i motiva. Tako visok stepen ćilimarske proizvodnje u narednoj četvrtoj fazi značilo je potpuno ovladanu tehniku proizvodnje, visoko kvalitetnu izradu, savršenu kompoziciju ćilima i četiri jasno izdifirincirana dela: ćenar spoljni, ploča, ćenar unutrašnji i polje. Po nazivu šara u polju naziv je i celog ćilima. Sve do kraja XIX veka ćilimi su bojeni prirodnim (biljnim) bojama a potom veštačkim (industrijskim) jer su pružale više nijanse jedne boje.
Na pirotskom ćilimu preovlađuje crvena boja u više nijansi - od svetlo-crvene do boje trule višnje. Spravljena je od krmeza i korišćena je za tkanje polja. Često je zastupljena plava boja, koja se
dobija od prirodnog indiga sa malo žute boje. Zelena boja na pirotskom ćilimu takođe je zastupljena
u kombinaciji sa drugim nijansama a od sredine XIX veka u upotrebi je bela (do tada je korišćena lukova - drap boja). Boje na pirotskom ćilimu imaju prvenstveno teritorijalno-etničke odlike.
Smirene su i tople, nekad prigušeno tamne, nekad kontrastne, ali uvek u okviru skladne kompozicije.
Ornamentika na pirotskom ćilimu je uvek geometrijska (stilizovana ptica, cvet, gugutka ili predmet
iz neposredne okoline tkalja). Uzor su im (bez obzira na uticaje drugih sredina i kultura) bili
predmeti kojima su okružene, a kasnije su pravile i kombinacije od uzoraka donetih sa putovanja (romb, stilizovani mihrab, sofre, amajlike, nemačke kutije, bombe, kuveri, kašmir...).
Najčešće korišćeni figuralni elementi bili su: gušter, plamen, tiče, škorpion, jelenak, gugutke...
a vegetabilni motivi: razgranato drvo, đulovi u više varijanti, kubetija, narovi, venci (presek
cvetova upletenih u venac), cvet (milovanka, karanfil, svekrvin jezik, lala, ruža metlice).
Šare kod starih ćilima su sitnije i skladnije raspoređene a na novijim primercima šare su krupnije.
Peru...
Original peruanske boje odece
Uporedo sa razvojem tehnike bojenja, razvijali su se i postupci ukrašavanja tkanina od kojih je najpoznatiji batik, koji ujedno predstavlja i jednu od najstarijih metoda štampanja i oslikavanja tkanina. Određene površine tkanine prekrivaju se voskom kako bi zadržale osnovnu boju tkanine tj. zaštitile od prodiranja boje tokom procesa bojenja.
Najkvalitetnije tkanine i odevni predmeti tretirani ovim postupkom potiču sa ostrva Java u Indoneziji. Naziv batik potiče od javanske reči tik, što znači obeležiti tačkom. Svaka kraljevska porodica imala je sopstvene unikatne dezene, dok je stanovništvo u priobalnim područjima razvijalo mnoštvo motiva pod uticajem doseljenika iz Kine, kao i holandskih, arapskih i indijskih trgovaca.
Najkvalitetnije tkanine i odevni predmeti tretirani ovim postupkom potiču sa ostrva Java u Indoneziji. Naziv batik potiče od javanske reči tik, što znači obeležiti tačkom. Svaka kraljevska porodica imala je sopstvene unikatne dezene, dok je stanovništvo u priobalnim područjima razvijalo mnoštvo motiva pod uticajem doseljenika iz Kine, kao i holandskih, arapskih i indijskih trgovaca.
Najpoznatiji načini nanošenja voska koji su i danas u primeni jesu pomoću tjantinga i nanošenje kalupima na kojima se nalaze motivi izrađeni od metalnih niti ili delova metalne trake. Voštano pero ili tjanting sastoji se iz dva dela – rezervoara za vosak u obliku bakarnog cilindra ili lopte, sa otvorom za ulivanje voska na sredini, koji je povezan sa drškom od bambusa ili drveta. Rezervoar tjantinga se zaranja u vreo vosak, a potom se istim voskom na tkanini iscrtava dezen tako što iz metalnog rezervoara vosak prolazi kroz uzanu cevčicu. Ukoliko je reč o tkaninama veće debljine, primenjuje se iscrtavanje voskom sa obe strane tkanine koja je prethodno zategnuta na ram. Štampanje kalupima obavlja se na tkanini postavljenoj dužinom stola kako bi ornament bio kontinuirano ponovljen. Bakarni kalup koji definiše motiv, odnosno celinu koja će se ponavljati, uranja se u posudu s vrelim voskom a potom otiskuje na tkaninu
Tradicionalne boje u centralnom delu Jave, koje su i danas aktualne, jesu braon i indigo. Primeri odeće i tkanine dezenirani batik tehnikom prisutni su u mnogim delovima Afrike, ali je ova, gotovo slikarska veština, najrazvijenija u Nigeriji. Narod Joruba i danas izrađuje adire odeću, koristeći dva tradicionalna postupka postizanja zaštite: - bojenje i formiranje dezena vezivanjem i prošivanjem (adire eleso), - odnosno premazivanjem tj. nanošenjem zaštitnog sloja (adire eleko). Slobodno iscrtavanje tradicionalnih dezena vršeno je primenom različitih sprava kao što su pero, tanki štapići, kosti ili zašiljeni drveni odnosno metalni predmeti.
U Evropi batik tehnika je danas pretežno zastupljena u dizajniranju ambijentalnog tekstila, dok u Aziji i Africi i dalje predstavlja jednu od primarnih delatnosti.
U Evropi batik tehnika je danas pretežno zastupljena u dizajniranju ambijentalnog tekstila, dok u Aziji i Africi i dalje predstavlja jednu od primarnih delatnosti.
