Устав Републике Србије у члану 11 прописује:
„Република Србија је световна држава. Цркве и верске заједнице су одвојене од државе. Ниједна религија не може се успоставити као државна или обавезна.ˮ
Али, исти Устав прописује и следеће у члану 43:
„Свако је слободан да испољава своју веру или убеђење вероисповедања, обављањем верских обреда, похађањем верске службе или наставе, појединачно или у заједници с другима, као и да приватно или јавно изнесе своја верска уверења.ˮ
А у члану 44 Устава стоји:
„Цркве и верске заједнице су равноправне и слободне да самостално уређују своју унутрашњу организацију, верске послове, да јавно врше верске обреде, да оснивају верске школе, социјалне и добротворне установе и да њима управљају, у складу са законом.ˮ
Закон о црквама и верским заједницама, у члану 31 прописује:
„Богослужење и верски обреди се могу обављати на захтев надлежног органа и у болницама, војним и полицијским објектима, заводима за извршење кривичних санкција и другим институцијама и објектима, а у школама, установама социјалне и дечје заштите само у пригодним приликама.ˮ
Уставни суд Републике Србије је у одлуци из 2013. године одлучио, између осталог и следеће:
„Стога, Уставни суд сматра да се коришћењем простора државних институција, односно јавних места и отворених простора за одвијање верских обреда, не нарушава световни карактер тог простора, а сваком вернику омогућава се да слободно и неспутано изрази своје веровање, односно и да би слобода исповедања вере или уверења на таквим местима могла бити ограничена само законом који би био у складу са условима ограничења уживања тог права, како је предвиђено ставом 4. члана 43. Устава и ставом 2. члана 9. Европске конвенције.”
