eremita
Zaslužan član
- Poruka
- 117.202
U današnjem broju slovenačkog lista "Delo", Dik Marti govori o tome kako Evropu boli glava zbog Kosova, kako mu Srbija uopšte nije pomagala u pripremi izveštaja, o tome kako će se Brisel potruditi da sve padne u zaborav i zapravo ne želi da čuje istinu, zašto Euleksu ne veruje, kako su svi znali šta radi Hašim Tači i ćutali, da je CIA manje opasna od Kosova, kako su u Hagu uništeni dokazi o "žutoj kući", a smeh Bernarda Kušnera govori o njemu samom...
PREVOD INTERVJUA SA DIKOM MARTIJEM:
UBIJANJE SVEDOKA, TO JE PRAVI SKANDAL!
U svom izveštaju ste se očito svesno odlučili da pomenete neka konkretna imena, što do sada niste radili baš često. Zbog čega takva odluka?
Bio sam svestan da će to zaista izazvati pravi vihor. Za taj potez sam se odlučio jer su se sva imena koja pominjem, premijer Hašim Tači je takođe među njima, godinama i godinama pojavljivala u policijskim izveštajima, diplomatskim telegramima, kriminalističkim studijama i izveštajima mnogih stranih obaveštajnih službi, od američke FBI do britanske MI6, italijanskog Sismija, nemačke BND do grčke EYP.
Na zapadu su, dakle, sve vreme znali šta se dešava na Kosovu, iako niko nije preduzimao mere. Priča je u dlaku slična sadašnjim dramama u Tunisu i Egiptu.Svi su znali da je Ben Ali običan gangster, da je zajedno sa porodicom pokrao sve što je bilo moguće pokrasti. I svi su znali da je Hosni Mubarak diktator, koji već decenijama grubo gazi ljudska prava. Ali, zapadna politika je sve ovo vreme istrajno ćutala. Tek sada su počeli da pričaju o tuniskim gangsterima i egipatskim diktatorima.
Slično su se ponašali i prema Hašimu Tačiju?
Svi su sve vreme znali šta je radio, iako bi o tome najradije i dalje ćutali.
Kao recimo Bernar Kušner, prvi vođa misije Unmika na Kosovu i nekadašnji francuski ministar spoljnih poslova, koga je spopao silovit smeh na novinarsko pitanje da li zna za trgovinu ljudskim organima na Kosovu, a onda je sve zajedno proglasio velikim besmislom?
Čovek koji se smeje na tako stravičnu temu time dosta govori o sebi.
Zanimljivo je da niko do sada nije hteo da čačka po toj temi?
Iako je metod jako jednostavan. Na vlasti, recimo, imate grupu ljudi i svi su jako bogati. Ali, istovremeno, istrajno ponavljaju kako bedne su njihove ministarske plate. Odakle onda novac? Italijanska policija je borbu protiv mafije počela upravo tim pitanjem i u mnogim slučajevima je potom lopove i stavila iza rešetaka. Al Kapone je, svojevremeno, u SAD ubio puno ljudi. Ali zbog toga mu nikada nisu sudili. Jedanaest godina zatvora je dobio jer nije plaćao poreze. Ali i tu kaznu bi verovatno izbegao da sudija nije, noć pred početkom sudskog procesa, zamenio celu porotu. Naime, porotnici su bili potkupljeni. To su uradili Kaponeovi ljudi.
Kosovsku priču su svi izbegavali, da li je to bilo preopasno ponašanje?
Puno je razloga za to. Kada je NATO počeo da bombarduje Srbiju i Kosovo, na terenu nije imao svoje čete. Njegova glavna saveznica je bila Oslobodilačka vojska Kosova (OVK). Kontakti sa njom su postajali sve tesniji. Tada su svi počeli da pričaju o zločinima Miloševića i srpske vojske na Kosovu. I zapadna štampa je pisala samo o tome. Na jednoj strani su, dakle, bili Srbi ubice, a na drugoj strani nedužni Albanci. Ali, stvari nikada nisu samo bele ili crne. Prava slika je uvek bitno zapletenija.
Nakon završenog bombardovanja, 12. juna 1999. je počeo period kada je NATO polako počeo da preuzima nadzor nad Kosovom. U tom prelaznom periodu je OVK bila jedini pravi gospodar u pokrajini. To, naravno, nije bila normalna, redovna vojska sa generalima i strogo određenom hijerarhijom. Bila je sastavljena od grupa koje su sve vreme rovarile jedna protiv druge. Ti meseci su bili strašni za Srbe. I ništa manje za Albance. Oni su tada, navrat nanos, počeli da »popravljaju« datume smrti svojih najbližih. Samo rođaci onih koji su pali pre 12. juna su, naime, dobili finansijsku pomoć i njihovu penziju. Rođaci onih koji su bili ubijeni posle tog datuma ništa nisu dobili. Datume smrti svojih rođaka, naravno, nisu menjali samo zbog para, nego i zbog časti. Naime, onaj ko je pao pre tog prelomnog datuma je bio heroj, a na onoga ko je poginuo kasnije je pala senka izdajništva.
Da li vam je kosovska strana pomagala u istrazi?
Ne. U Prištini su me, doduše, ljubazno primili. Pobrinuli su se za moju sigurnost, ali od zvaničnih krugova nisam dobio nikakve korisne informacije. Slično je bilo i u Albaniji. Stav Tirane je bio potpuno jasan: Albanija nikada nije pripadala Jugoslaviji, nije bila deo konflikta, zato nemamo nameru i motivaciju za istragu. Ali činjenice su, naravno, bile potpuno drugačije. Danas nema nikakve sumnje o tome da je OVK operisala i na albanskoj teritoriji i da je tamo imala svoje baze, zatvore i da su tamo ubijali zarobljene ljudi. Nekoliko grobnica su već našli.
Albaniju ste, naravno, već posetili. Da li ste možda pogledali i zloglasnu »žutu kuću« u selu Ripe kod Burela u centralnom delu države, gde su »operisali« pobijene zarobljenike?
Za tim nije bilo nikakve potrebe, jer tamo sada ničega više nema. Pored toga, ta nesrećna »žuta kuća« je samo mala mrvica u inače dosta zapletenom mozaiku kosovske drame. Ali, tamo su bili neki moji svedoci.
Ekipa haškog tribunala za zločine na teritoriji nekadašnje Jugoslavije je uništila sav dokazni materijal koji je našla u toj »žutoj kući«. Da li se to desilo namerno?
Informacije o nezakonitoj kosovskoj trgovini ljudskim organima su, u javnosti, počele da kruže 2003. godine. U vrhu Unmika i haškog suda su se godinu dana kasnije odlučili za temeljit pregled te nesrećne kuće. Tada su tamo vodili i grupu novinara. U kući i oko nje su pronašli krvave mrlje, lekove, igle od inekcija i druga medicinska pomagala. Članovi porodice K. koja je stanovala u kući su bili jako kontradiktorni u svojim izjavama. Jedan od muških članova porodice je, recimo, tvrdio da su u tim prostorima klali stoku. Jedna od žena je tvrdila da je tamo rodila dete.
Takve kontradiktornosti tada nikome nisu smetale?
Očito ne. Ekipa iz Haga je pokupila pronađene stvari, koje su potom čuvali u kancelariji glavne haške tužiteljke. Godine 2009. sam govorio sa Karlom Del Ponte. Nije mi pričala samo o »žutoj kući«, nego mi je servirala i niz drugih informacija. O logorima OVK i o svojim razgovorima sa ljudima koji su tamo vozili zarobljenike. I pomenula je dokazno gradivo koje su tada nakupili u Albaniji. Zato sam otišao u Hag da bih lično pogledao predmete iz »žute« kuće. Ali moje iznenađenje je bilo potpuno. Naime, rekli su mi da su dokazi bili nevažni i da su ih zato uništili. Materijal su, naime, uništili u vreme dok je Karla Del Ponte bila još uvek tužiteljka, a o tome je nikada nisu obavestili. Objasnili su mi da se pri tome radilo o, u suštini, normalnom postupku.
I ubedili su vas?
Nikako. Dokazni materijal se, naime, ne uništava tek tako. Nigde na svetu.
Zašto ne?
Prosto zato jer se tokom naredne dve-tri godine mogu naći novi dokazi, novi svedoci koji bi znali da nešto više kažu o događajima u Albaniji i u toj zloglasnoj kući. Takvi dokazi se, po pravilu, uništavaju tek kroz dvadeset, trideset godina. Kada je priča završena, a ne odmah nakon što su ih našli. U Hagu su mi priznali da je to bila greška. Nenamerna greška. Da su to uradili zbog smrada koji se širio iz tih albanskih dokaza...Za mene je to neverovatno i neprihvatljivo izvinjenje.
Da li vam je Karla Del Ponte i konkretnije pomagala u ovom slučaju?
Ne, potvrdila mi je neke stvari koje sam već otkrio.
PREVOD INTERVJUA SA DIKOM MARTIJEM:
UBIJANJE SVEDOKA, TO JE PRAVI SKANDAL!
U svom izveštaju ste se očito svesno odlučili da pomenete neka konkretna imena, što do sada niste radili baš često. Zbog čega takva odluka?
Bio sam svestan da će to zaista izazvati pravi vihor. Za taj potez sam se odlučio jer su se sva imena koja pominjem, premijer Hašim Tači je takođe među njima, godinama i godinama pojavljivala u policijskim izveštajima, diplomatskim telegramima, kriminalističkim studijama i izveštajima mnogih stranih obaveštajnih službi, od američke FBI do britanske MI6, italijanskog Sismija, nemačke BND do grčke EYP.
Na zapadu su, dakle, sve vreme znali šta se dešava na Kosovu, iako niko nije preduzimao mere. Priča je u dlaku slična sadašnjim dramama u Tunisu i Egiptu.Svi su znali da je Ben Ali običan gangster, da je zajedno sa porodicom pokrao sve što je bilo moguće pokrasti. I svi su znali da je Hosni Mubarak diktator, koji već decenijama grubo gazi ljudska prava. Ali, zapadna politika je sve ovo vreme istrajno ćutala. Tek sada su počeli da pričaju o tuniskim gangsterima i egipatskim diktatorima.
Slično su se ponašali i prema Hašimu Tačiju?
Svi su sve vreme znali šta je radio, iako bi o tome najradije i dalje ćutali.
Kao recimo Bernar Kušner, prvi vođa misije Unmika na Kosovu i nekadašnji francuski ministar spoljnih poslova, koga je spopao silovit smeh na novinarsko pitanje da li zna za trgovinu ljudskim organima na Kosovu, a onda je sve zajedno proglasio velikim besmislom?
Čovek koji se smeje na tako stravičnu temu time dosta govori o sebi.
Zanimljivo je da niko do sada nije hteo da čačka po toj temi?
Iako je metod jako jednostavan. Na vlasti, recimo, imate grupu ljudi i svi su jako bogati. Ali, istovremeno, istrajno ponavljaju kako bedne su njihove ministarske plate. Odakle onda novac? Italijanska policija je borbu protiv mafije počela upravo tim pitanjem i u mnogim slučajevima je potom lopove i stavila iza rešetaka. Al Kapone je, svojevremeno, u SAD ubio puno ljudi. Ali zbog toga mu nikada nisu sudili. Jedanaest godina zatvora je dobio jer nije plaćao poreze. Ali i tu kaznu bi verovatno izbegao da sudija nije, noć pred početkom sudskog procesa, zamenio celu porotu. Naime, porotnici su bili potkupljeni. To su uradili Kaponeovi ljudi.
Kosovsku priču su svi izbegavali, da li je to bilo preopasno ponašanje?
Puno je razloga za to. Kada je NATO počeo da bombarduje Srbiju i Kosovo, na terenu nije imao svoje čete. Njegova glavna saveznica je bila Oslobodilačka vojska Kosova (OVK). Kontakti sa njom su postajali sve tesniji. Tada su svi počeli da pričaju o zločinima Miloševića i srpske vojske na Kosovu. I zapadna štampa je pisala samo o tome. Na jednoj strani su, dakle, bili Srbi ubice, a na drugoj strani nedužni Albanci. Ali, stvari nikada nisu samo bele ili crne. Prava slika je uvek bitno zapletenija.
Nakon završenog bombardovanja, 12. juna 1999. je počeo period kada je NATO polako počeo da preuzima nadzor nad Kosovom. U tom prelaznom periodu je OVK bila jedini pravi gospodar u pokrajini. To, naravno, nije bila normalna, redovna vojska sa generalima i strogo određenom hijerarhijom. Bila je sastavljena od grupa koje su sve vreme rovarile jedna protiv druge. Ti meseci su bili strašni za Srbe. I ništa manje za Albance. Oni su tada, navrat nanos, počeli da »popravljaju« datume smrti svojih najbližih. Samo rođaci onih koji su pali pre 12. juna su, naime, dobili finansijsku pomoć i njihovu penziju. Rođaci onih koji su bili ubijeni posle tog datuma ništa nisu dobili. Datume smrti svojih rođaka, naravno, nisu menjali samo zbog para, nego i zbog časti. Naime, onaj ko je pao pre tog prelomnog datuma je bio heroj, a na onoga ko je poginuo kasnije je pala senka izdajništva.
Da li vam je kosovska strana pomagala u istrazi?
Ne. U Prištini su me, doduše, ljubazno primili. Pobrinuli su se za moju sigurnost, ali od zvaničnih krugova nisam dobio nikakve korisne informacije. Slično je bilo i u Albaniji. Stav Tirane je bio potpuno jasan: Albanija nikada nije pripadala Jugoslaviji, nije bila deo konflikta, zato nemamo nameru i motivaciju za istragu. Ali činjenice su, naravno, bile potpuno drugačije. Danas nema nikakve sumnje o tome da je OVK operisala i na albanskoj teritoriji i da je tamo imala svoje baze, zatvore i da su tamo ubijali zarobljene ljudi. Nekoliko grobnica su već našli.
Albaniju ste, naravno, već posetili. Da li ste možda pogledali i zloglasnu »žutu kuću« u selu Ripe kod Burela u centralnom delu države, gde su »operisali« pobijene zarobljenike?
Za tim nije bilo nikakve potrebe, jer tamo sada ničega više nema. Pored toga, ta nesrećna »žuta kuća« je samo mala mrvica u inače dosta zapletenom mozaiku kosovske drame. Ali, tamo su bili neki moji svedoci.
Ekipa haškog tribunala za zločine na teritoriji nekadašnje Jugoslavije je uništila sav dokazni materijal koji je našla u toj »žutoj kući«. Da li se to desilo namerno?
Informacije o nezakonitoj kosovskoj trgovini ljudskim organima su, u javnosti, počele da kruže 2003. godine. U vrhu Unmika i haškog suda su se godinu dana kasnije odlučili za temeljit pregled te nesrećne kuće. Tada su tamo vodili i grupu novinara. U kući i oko nje su pronašli krvave mrlje, lekove, igle od inekcija i druga medicinska pomagala. Članovi porodice K. koja je stanovala u kući su bili jako kontradiktorni u svojim izjavama. Jedan od muških članova porodice je, recimo, tvrdio da su u tim prostorima klali stoku. Jedna od žena je tvrdila da je tamo rodila dete.
Takve kontradiktornosti tada nikome nisu smetale?
Očito ne. Ekipa iz Haga je pokupila pronađene stvari, koje su potom čuvali u kancelariji glavne haške tužiteljke. Godine 2009. sam govorio sa Karlom Del Ponte. Nije mi pričala samo o »žutoj kući«, nego mi je servirala i niz drugih informacija. O logorima OVK i o svojim razgovorima sa ljudima koji su tamo vozili zarobljenike. I pomenula je dokazno gradivo koje su tada nakupili u Albaniji. Zato sam otišao u Hag da bih lično pogledao predmete iz »žute« kuće. Ali moje iznenađenje je bilo potpuno. Naime, rekli su mi da su dokazi bili nevažni i da su ih zato uništili. Materijal su, naime, uništili u vreme dok je Karla Del Ponte bila još uvek tužiteljka, a o tome je nikada nisu obavestili. Objasnili su mi da se pri tome radilo o, u suštini, normalnom postupku.
I ubedili su vas?
Nikako. Dokazni materijal se, naime, ne uništava tek tako. Nigde na svetu.
Zašto ne?
Prosto zato jer se tokom naredne dve-tri godine mogu naći novi dokazi, novi svedoci koji bi znali da nešto više kažu o događajima u Albaniji i u toj zloglasnoj kući. Takvi dokazi se, po pravilu, uništavaju tek kroz dvadeset, trideset godina. Kada je priča završena, a ne odmah nakon što su ih našli. U Hagu su mi priznali da je to bila greška. Nenamerna greška. Da su to uradili zbog smrada koji se širio iz tih albanskih dokaza...Za mene je to neverovatno i neprihvatljivo izvinjenje.
Da li vam je Karla Del Ponte i konkretnije pomagala u ovom slučaju?
Ne, potvrdila mi je neke stvari koje sam već otkrio.
./.
Poslednja izmena:
.. zasto bi se neka druga drzava vise angazovala u ovom slucaju od Srbije ( naravno ovaj slucaj neko moze koristiti za destabilizaciju EU i njenih celnih ljudi - ali sta mi imamo od toga , sta od toga imaju porodice zrtava , sta od toga imaju Srbi kao narod ) ... 
a posebno je smesno kada cujem neke iz VB da pricaju tako
i sve zato sto su ih Shiptari preplavili s javnim kucama, drogom i prljavstinom svake vrste...
