Ja volim tu zenu...
Sitnim koracima sedmogodisnjeg deteta sam trckarala iza svoje majke, koja me je vukla za ruku dok sam je placuci molila da me vodi na Kacin rodjendan. Secam se da su mi te cipelice bile jako teske, bele hulahopke su mi spale gotovo do kolena, naborale se i sputavale me, tregeri karirane haljinice su mi spali ispod ramena i nekako se uvrnuli, dok me je ona, moja majka, vukla za rukav, iduci ispred mene, prebrzo za moja sitna stopala. Kroz skolski hol je odjekivao, nekako sablasno, samo topot njenih vrtoglavih potpetica, dok su joj platinaste lokne u istom ritmu odskakale od ramena. Nije mi nikad dozvolila da ih dotaknem. Cula sam iza sebe neku graju pa sam se okrenula. To je bio on, sa svojim bratom, jurili su se, zacikivali jedan drugog, dok je jedna zena, duge, smedje kose jurcala za njima, pokusavajuci da ih stigne i utisa. Trckarali su u krug oko nje, a ona se smejala. Stisak moje majke je postajao bolan, zuljalo me njeno groteskno prstenje, pa sam pokusala da ga se oslobodim, i prosula se tu, iza njenih nogu. Okrenula se i histericnim glasom rekla “Stoko!”, i ponovo me povukla za ruku pokusavajuci da me podigne. On je doskakutao, onako zadihan i crvenih obraza me pitao zasto placem, jesam li se udarila, gde me boli. Jecajuci sam rekla da mama nece da me vodi na rodjendan jer ima nekog drugog posla. Jos uvek se jasno secam momenta kad je nasmejana zena prisla, namestila mi taj nesrecni, zapetljani treger i podigla me, dok je moja majka prevrtala ocima po plafonu i lupkala nogom od pod. Ta zena joj se predstavila, rekla da je njegova mama, da ju je videla na roditeljskom sastanku, da ce joj biti drago da, posto vec vodi njega, povede i mene na taj rodjendan. Za citavu glavu vislja od te mile zene, moja majka je sarala pogledom negde iznad nje, i naprcivsi svoj porculanski nos, izvadila iz tasne neki papiric, naskrabala nesto i rekla joj da cu biti spremna u 18, da dodje po mene i da ne bi trebalo da kasni. Nisam se tad posebno razumela u medjuljudske odnose, nisam u maminom gestu videla nista lose, nista pokvareno, samo sam bila srecna do neba sto cu biti na tom rodjendanu. I do neba zahvalna njegovoj mami. I kasnije me vodila svuda, kad god moja majka nije imala vremena, a nikad nije. Ispracala me na ekskurzije, rekreativne nastave, dopracala me i uvek uredno i na vreme dovodila kuci. I nikad me nije rasplakala, i nikad me nije vukla za rukav, niti isla ispred mene. Kupovala mi je sarene, drecave narukvice za koje je moja majka govorila da su kiceraj, i one mirisljave blokcice, roze, sa medvedicima, i sarene perlice za kosu... Dopustala mi je da joj diram kosu, i da unistavam njene karmine. I da stojim pored nje dok pravi tortu i umacem prste u slag. I nikad mi nije zabranjivala da gledam televizor i da igram igrice. Krisom mi je davala da obucem pantalonice i da se valjam po prasini, i prikrivala tragove. Cokolada i sladoled su se podrazumevali, nikako nisu bili zabranjeni, i nisu bile bitne fleke po njenom namestaju i tepisima. Skakanje i vristanje i trcanje je bilo cak pozeljno i normalno... Nikada me ta zena nije zaboravljala, i nikada nije zaboravljala svoja obecanja, nikad me nije ostavila da cekam, i nikad se nisam osecala napusteno od nje. Objasnila mi je da menstruacija nije smrtonosna i da grudi moraju, i treba da rastu, i da su lepe kakve god da su, i da mi nije nos veci nego sto bi trebalo da bude, da nije ni manji...i da mi oci nisu razrooke, i da mi celo nije previsoko, i da sam lepa, lepa bas takva kakva jesam... I grlila me je cesto, nezno, kad god je trebalo. Volela me je ta najdraza zena, i ja sam volela nju. I ne znam sta se kasnije, jos kasnije, desilo samnom, samo znam – DOTLE PAMTIM, A DALJE SE STIDIM ...
- i to na forumu! E, ovo drugo mi daje povoda da pomislim da ti je, zapravo, potrebno da te malo pljucnemo... Tako neki mazohizmic relativno anonimne osobe...
