Ne bih se slozio da digitalci daju dobru sliku kada je veliki tonski raspon scene koju fotografisete. Generalno, digitalci (sa CCD senzorom) imaju relativno mali dinamicki opseg, otpriliko kao slajd filmovi - oko 2 do 3 svetlosna broja ispod i iznad srednje vrednosti. Najveci dinamicki opseg imaju hromogenetski crnobeli filmovi (razvijaju se kao kolor negativi, npr Kodak Profesional T400CN, Ilford XP2 Super).
Sto se tice merenja osvetljenja obicni fotoaparati ne koriste CCD senzore, vec fotocelije sasvim drugog tipa, koje su preciznije i brze.
Kako izgleda merenje osvetljenja kod savremenog amaterskog refleksong aparata probacu da objasnim na primeru Nikona F80. Ovaj aparat najbolje poznajem, a posluzio je kao osnova i za nekoliko popularnih digitalnih refleksnih fotoaparata. Pricam po secanju, pa sve ovo uzmite sa malom rezervom.
Merenje se vrsi po TTL pricipu, znaci da se meri svetlost koja dolazi kroz objektiv aparata.
Korisnik moze da izabere jedan od tri nacina merenja: spot - merenje se obavlja sa kruzne povrsine koja obuvata oko 2% ukupne povrsine negativa; centralno - meri se svetlost sa cele povrsine ali se odredjenim tezinskim koeficijentom favorizuje centralni deo slike; matricno - cela slika je podeljena na 10 zona koje nisu ravnomerno rasporedjene (u cetralnom delu ih ima vise).
Matricno merenja nije u pravom smislu merenje osvetljenja vec procena paramtera slikanja (ekspozicije i blende) koji ce dati najbolje rezultate. Algoritam koji ovo radi je veoma komplikovan i uzima u obzir ne samo relativno osvetljenje pojedinih zona vec i apsolutne vrednosti koje su izmerene. Ukoliko oceni da je u nekoj zoni sunce (ili drugi jak izvor svetlosti) algoritam datu zonu nece uopste uzeti u razmatranje. Parametri ovog algoritma su dobijeni analizom baze podataka od 30000 fotografija razlicitih motiva pri razlicitim osvetljenjima.
Merenja osvetljenja pri snimanju blicem je prica za sebe. I ovde postoji gore pomenuta tri nacina merenja osvetljenja (spot, centralno i matricno), ali se sve znatno komplikuje zbog toga sto se pokusava da uskladi osvetljenje od blica sa ambijentalnim svetlom. Najkomolikovaniji scenario je trodimenzionalno matricno merenje, koje ugrubo ima sledece korake:
- Meri se ambijentalno osvetljenje i vrsi procena kao kod obicnog matricnog osvetljenja (u 10 zona).
- Kada korisnik pritsine okidac i kada se podigne ogledalo, blic daje seriju veoma kratkih bljeskova ciji se ucinak odredjuje matricnim merenjem u 5 zona (koristi se sasvim dugi set senzora nego kod merenja ambijentalnog osvetljenja - meri se odbijena svetlost od prednje povrsi fokalnog zatvaraca).
- Sada aprat odredjuej parametre ekspozicije: blendu, ekspoziciju (utice na ucinak ambijentalnog osvetljenja), i duzinu trajanja bljeska blica. Pri ovome se uzima u obzir i udaljenost objekta koji se fotografise.
- Da bi stvar bila jos komplikovanija vrsi se jos jedno merenje, ovog puta kada se otvori zatvac i pocne ekspozicija filma. Merenjem odbijene svetlosti od povrsine filma moze se desiti da sistem zakljuci da ce doci do preosvetljavanja i da skrati predhodno utvrdjenu duzinu trajanja bljeska.
Kod profesionalnih Nikonovih modela koristi se jos komplikovaniji nacin merenja svetlosti. Ovde se merenje radi posebno za svaku boju, sa ciljem da ne dodje do poremecaja boja zato sto bi eventalno samo neka boja dosla u zasicenje.
Inace spot merenje (tackasto) se koristi pre svega da bi se odredio dinamiski opseg osvetljenosti scene, t.j. osvetljenost najtamnijih i najsvetlih partija u sceni. Ovaj podatak se, u crno-beloj fotografiji koristi kako za precizno utvrdjivanje paramtara ekspozicije, tako i za eventualnu izmenu procesa razvijanja filma, u cilju dobijanja zeljenog izgleda fotografije. Ovo se zova zonski sistem merenja. Neki profesionalni fotoaparati imaju ugradjenu podrsku i za ovo.
