Pešadinac
Domaćin
- Poruka
- 3.343
WW2 je iz mnogo razloga bio poseban istorijski dogadjaj.
Ovo je priča o o ljubavi mladog nemačkog vojnika i mlade Jevrejke, ispričana u obliku dnevnika tog istog vojnika
Priča je vrlo dugačka. Upozoreni ste.
Devojka iz Geta
&
Varšava 24. decembar 1941
Nisam rat ovako zamišljao. Rat je trebao biti borba izmedju dobra i zla. Rat su trebali biti rovovi, granate i odlikovanja. Osetio sam kako to izgleda u septembru 1939-e kada smo za mesec dana blickriga slomili smešnu poljsku armiju koja je konjima jurišala na naše tenkove, ali to je bilo sve.
Dve godine kasnije. Umesto da sa drugovima lomim boljševizam i stvaram hiljadugodisnji Rajh, ja sam ovde, na ulazu u Varšavski geto, u svojoj stražarskoj kucici ili ispred nje i kontrolišem ulaz i izlaz iz geta, pretresam Jevreje, proveravam njihove dokumente.
Kako to mrzim. Apsolutno traćenje vremena.
Hitler je rekao da su Jevreji untermenschen, i donekle držim da je u pravu. Neki od njih u onim njihovim smešnim crnim odelima, sa śeširima, sa bradurinama, zaista izgledaju tako, mučno ih je gledati, ali ima i onih drugih koji izgledaju kao i mi. Naprimer ona devojka, Jevrejka, duge plave kose i svetle puti koja često prolazi ovde pored mene zato sto očito radi u Walter Tobbens fabrici tekstila. Ona je drugačija. Čak imam osećaj da je odnekud znam ali to je nemoguće. Bice da sam preumoran. Da mi živci popuštaju. Par puta sam joj sreo pogled dok je debeli Heinz pregledao njen radni ausweis i video sam joj strah u očima. To je normalno. I ja bih se bojao da sam na njenom mestu.
Iako sam načuo tek par reći, njen nemački dobro izgleda. Verovatno ga je učila u skoli. Kakva šteta da je Jevrejka.
Varśava 4. januar 1942
Nemamo pravo ući u sam geto bez specijalne propusnice naše Wehrmacht komande ali i sa radnog mesta vidimo jedan dobar deo geta , pogotovo ulicu Leszno. Čak i sad po zimi je gužva neopisiva. Liči na hiljade mrava u mravinjaku. Moj prijatelj Kurt mi je ispričao da na površini od samo nekoliko kilometara živi preko trista hiljada Jevreja. Nedavno je bio u raciji unutar samog geta i kaže da se osecao loše. To mi je rekao u poverenju jer zna da necu preneti dalje. Video je decu- kosture koja umiru od gladi na ulicama, sobe sa po 20-30 Jevreja spakovanih kao sardine. osetio je mirise truleža i smrti. Ne znam šta da mislim. Da li smem žaliti neprijatelje našeg nemačkog naroda?
Varšava 8. januar 1942
Danas sam prvi put razgovarao sa njom. Zove se Hanna.
Ima magične oci. Njen ausweis je naravno potpuno u redu ali ipak sam je odvojio na stranu. Desetine drugih Jevreja gledali su u nas. Stekao sam utisak da bi neki od njih voleli da je odvedem pozadi, uza zid, izvučem svoj pištolj i prekratim joj život. Kakva je to rasa, Führer je bio potpuno u pravu.
Uveo sam je u stražarsku kućicu i ponudio da sedne. Bila je vrlo bleda i mršavija nego pre. Naše su se oči srele. Ovaj put nisam video strah u njima. Odjednom sam shvatio da se ona mene više ne boji. Kako je to moguće? Počeo sam da osećam blagu drhtavicu.
Čekala je da nešto kažem, da zaurlam na nju, da joj opet pregledam ausweis, udarim, bilo šta.
-Koliko Imaš godina?-
Pitanje je naravno bilo besmisleno jer sam već iz njenih papira saznao da ima 22 godine, četiri manje od mene. Hteo sam pak da joj čujem glas.
Odgovorila je. Glas joj je bio zvonak, čist.
Za tren sam bacio pogled kroz vrata kućice, debeli Heinz je pregledao dokumente ostalih Jevreja kojih nije bilo puno. Odlično.
Na stočiću ispred mene ležao je sendvič sa šunkom.
-Uzmi ga, za tebe je - odjednom sam čuo sopstveni glas.
Shvatio sam da joj rukom pokazujem na stočić. Gledala je u sendvič pa u mene. Glad i ponos su vodili tešku bitku. Zgrabila ga je i pojela za par sekundi. Bledi obrazi su joj malo porumeneli.
-Kako se ti zoveš-?
Ovo je već bilo nečuveno, jedna Jevrejka propituje vojnika arijevske rase. Za ovo se gubi glava.
-Alexander - odgovorio sam. - Sledeći put kad sam ja ovde nemoj ići u drugi red, kod onog debelog vojnika već dodji kod mene. -
Nisam bio siguran da me razume ali klimnula je glavom. Čak mi se činilo da vidim začetak osmeha na njenom bledom licu.
Pokazao sam joj rukom da idé. Otišla je iz moje stražarske kućice ali nije iz moje glave.
Mislim da se nalazim u velikom problemu.
Varšava 16. januari 1942
Danas sam neprekidno plakao. Englezi su pre tri dana bombardovali Berlin. Otac, majka i sestra su na sreću bili u skloništu ali moj brat, moj Volfi se nalazio u tramvaju koji je direktno pogodjen. Niko od putnika nije preživeo. Osećam užasnu mrznju prema Englezima. Hitler je obećao tajno oruzje koje će to odvratno, degenerisano ostrvo pretvoriti u prah i pepeo. Živim za taj dan. Molim se svim arijevskim bogovima koji postoje.
Hannu sam video joś dva puta. Oba puta sam je skrenuo u kućicu. Primetio sam začudjene poglede ostalih Jevreja. To nije problem, problem su moje kolege. Debeli Heinz je u redu, on me nikad ne bi prijavio. Ali postoje i drugi, naprimer ona svinja Manfred. Taj bi prijavio i sopstvene roditelje ako bi mu to donelo korist u karijeri.
Moram biti maksimalno oprezan. Vec sam sanjao kako me Gestapo hapsi i sprovodi u Pawiak zatvor gde me izlažu torturi. Probudio sam se skroz znojav.
Varšava 26. januar 1942
Njene oči su najlepše na svetu. Plave kao san. Da smo normalan par šetali bi po Unter den Lindenu s rukom u ruci. Tajno bi se ljubili u Tiergartenu, vodili ljubav u sobama Adiona...
Ali mi nismo bili normalan par. Ja sam bio pripadnik naroda koji je činio sve da istrebi njen narod. Bili smo par koji ima svega nekoliko minuta ljubavi u prljavoj stražarskoj kucici , na ulazu u pakao.
Tu sam je prvi put i poljubio.
Da je tada neko od kolega ušao u kućicu, pogotovo bolesni Manfred, naši životi bili bi završeni. Za svoj život više nisam mario ali slike nje u podrumima Pawiaka pod turturom psihopata iz Gestapoa činile su me bolesnim.
Počeo sam da gubim u težini pošto sam pola svog dnevnog ransona hrane davao njoj. Jela je u tih nekoliko minuta u kućici ili na putu u fabriku. Ako bih je sreo na povratku u Veliki Geto, onda bi ponela hranu svojoj porodici. Imala je roditelje i mladjeg brata.
Varšava 30. januar 1942
Postojao je još jedan problem. Veliki problem. Pronele su se glasine da sam preljubazan prema Jevrejima. Nijednog nisam likvidirao, čak šta više ni vikao na njih. I ljubazni, debeli, Heinz je to učinio. Primetio sam podrugljive poglede, ispitivačke poglede. Nešto sam morao uraditi.
Postojao je samo jedan način.
Tog dana sam pažljivo ispitivao jevrejska lica u gomili uglavnom gledajući u starije muškarce.
Trazio sam pogled čoveka koji je spreman da umre. I našao sam ga. Bio je visok, poguren, sa dugačkim sedim brkovima. Pogled mu je bio umoran. I da sam ga ja poštedeo, dokrajčili bi ga glad i tifus.
Kad je došao do mene izdvojio sam ga iz gomile. Poceo sam da vičem na njega da je prljavi Jevrej koji ne poštuje pravila, da mi se smeje u lice. Nastala je gužva, dotrčali su Manfred i jos jedan vojnik. Stiglo je i nekoliko jevrejskih policajaca koji su imali svoj kontrolni punkt u blizini.
Odmahnuo sam im rukom i povukao starog Jevreja u cošak ulice koja je vodila ka Malom Getu. Izvukao sam Walther 38 i uperio mu u glavu. Njegov pogled bio je miran, skoro prihvatajući.
Povukao sam oroz. Delići njegovog mozga i krv su mi poprskali uniformu. Pozvao sam jevrejske policajce da uklone leš. Manfred mi se iscerio u lice i potapšao po ramenu. Kasnije, na ispitivanju kod zakletog naciste, majora Von Hindena tvrdio sam da je stari Jevrej psovao našeg Führera i da sam bio prinudjen da odbranim čast našeg vodje.
Pružio je ruku i čestitao mi.
16. februar 1942
Konačno sam posetio Hannu u njenom stanu. Tačnije u njenoj sobi u kojoj je živelo njih četvoro. To je za geto bio enorman luksuz. Hanna mi je ispričala da njen otac, Inače bivši profesor gimnazije u Varšavi, lično poznaje Adama Czerniakówa, predsednika jevrejske uprave geta i da je zahvaljujući tome sačuvao tu jednu sobu samo za njih. U ostale dve sobe živele su neke siromašne jevrejske porodice sa sela.
Dozvolu za posetu getu dobio sam uz velike poteškoće a specijalnu dozvolu da dodjem u civilnom odelu tek kad sam molbu podupro sa 100 rajh maraka. Hanna je insistirala da ne dolazim u uniformi, delimično zbog roditelja a delimično zbog ostalih Jevreja. Poslednje što im je trebalo je glasina da saradjuju sa nemačkim vlastima. Srećom, moj izgled nije bio tipično arijevski , mada naravno, veliki broj žitelja geta me je već video na mom stražarskom mestu.
U unutrašnjem dzepu sakoa nosio sam svoj službeni pistolj. Za svaki slučaj.
Put kroz geto me je potresao do srži mog bića. Video sam decu ne stariju od šest - sedam godina sa udovima veličine noge od stolice kako prose na ulici. Video sam drugu, mrtvu decu, samo pokrivenu novinama preko lica, odrasle muškarce i žene sa izgledom kostura kako leže na pločniku bez snage i za prošenje. Isto tako sam video očito imućne Jevreje oba pola kako prolaze pored tih nesretnika bez da obrate i najmanju pažnju na njih.
Jedva sam se uzdržao da ne povratim.
Kad sam konačno ušao u stan kod Hanne tamo su me sačekali njezini roditelji i brat. Otac joj je bio visoki proćelavi gospodin sa naočarima, dostojanstvenog stava i držanja a majka prava lepotica, vitka plavuša, britkog, ispitujućeg pogleda. Sad sam znao na koga Hanna lići. Brat joj je bio visok i mršav decak, guste crne, razbarušene kose. Gledao me je sa mržnjom s kojom me niko nikad nije gledao u mom životu.
Nismo pružili ruke jedni drugima. Pod ovim okolnostima to se činilo besmislenim.
Ponudili su me da sednem. U stanu nije bilo grejanja. Već u tih prvih nekoliko minuta osetio sam kako mi se zima uvlači u kosti. Nisam ni želeo razmišljati kako je njima tako, dan i noć.
Pogledao sam još jednom pažljivo oko sebe te izvadio sve ono skriveno što sam uz smrtni rizik prošvercovao u geto. Konzerve ribe, bavarske kobasice i naravno nekoliko kutija Atikah cigareta.
Zahvalili su se učtivo kao ljudi koji imaju skladište hrane u podrumu a ne kao ljudi koji su na putu da umru od gladi. Razgovarao sam sa njima a uglavnom gledao samo u Hannu. Nisam mogao da se naviknem da sam sa njom duže od nekoliko minuta. Njen pogled mi je topio srce. Osećao sam blagu omamljenost. Sve je izgledalo nestvarno.
Sam razgovor je bio banalan, vreme pre rata. Ispostavilo se da je cela porodica vec nekoliko puta boravila u Nemaćkoj ali samo u Minhenu kod nekih jevrejskih poznanika. Ispričali su i nekoliko šala iz tog vremena koje sam zbog njihovog lošeg nemačkog imao problem da razumem. Svejedno se atmosfera otkravila, par puta smo se i nasmejali. Svi izuzev hanninog brata. Nisam gajio nikakve iluzije da mi ne bi zario nož u srce, kada bi me sreo u nekoj mračnoj ulici geta.
Moja dozvola je isticala u 18h. Kad sam ustao da krenem, i otac i majka su mi pružili ruke.
Rukovao sam se sa njima. Hanna je krenula da me isprati a kad smo bili blizu vrata njen otac se nakašljao i postavio pitanje koje sam očekivao celo veče.
- Šta mislite o Hitleru, gospodine Alexander"?
Hannine oči su se zamrzle. Polako sam se okrenuo.
Ako bih odgovorio da je on moj vodja, da ga cenim i poštujem, sigurno da ne bih opet video Hannu. Ako bih odgovorio da je on idiot, znali bi da nisam iskren.
- On je po mom mišljenju uradio neke dobre a i neke manje dobre stvari za Nemačku herr Stein. Ovo što radi prema vašem narodu, ispunjava me dubokim stidom -
Naklonio sam se i zajedno sa Hannom napustio sobu. Jedva smo se probili do izlaznih vrata pošto su one preostale dve porodice zakrčile hodnik krenuvši negde ili vraćajući se odnekud. Dok smo silazili niz stepenice ukrao sam joj poljubac. Oči su joj bile pune suza kad me je pitala.
- Alex, hoće li se ovo ludilo, ova noćna mora, brzo završiti?-
Poljubio sam je još jednom.
- Naravno da hoće - slagao sam a da nisam trepnuo.
Ovo je priča o o ljubavi mladog nemačkog vojnika i mlade Jevrejke, ispričana u obliku dnevnika tog istog vojnika
Priča je vrlo dugačka. Upozoreni ste.
Devojka iz Geta
&
Varšava 24. decembar 1941
Nisam rat ovako zamišljao. Rat je trebao biti borba izmedju dobra i zla. Rat su trebali biti rovovi, granate i odlikovanja. Osetio sam kako to izgleda u septembru 1939-e kada smo za mesec dana blickriga slomili smešnu poljsku armiju koja je konjima jurišala na naše tenkove, ali to je bilo sve.
Dve godine kasnije. Umesto da sa drugovima lomim boljševizam i stvaram hiljadugodisnji Rajh, ja sam ovde, na ulazu u Varšavski geto, u svojoj stražarskoj kucici ili ispred nje i kontrolišem ulaz i izlaz iz geta, pretresam Jevreje, proveravam njihove dokumente.
Kako to mrzim. Apsolutno traćenje vremena.
Hitler je rekao da su Jevreji untermenschen, i donekle držim da je u pravu. Neki od njih u onim njihovim smešnim crnim odelima, sa śeširima, sa bradurinama, zaista izgledaju tako, mučno ih je gledati, ali ima i onih drugih koji izgledaju kao i mi. Naprimer ona devojka, Jevrejka, duge plave kose i svetle puti koja često prolazi ovde pored mene zato sto očito radi u Walter Tobbens fabrici tekstila. Ona je drugačija. Čak imam osećaj da je odnekud znam ali to je nemoguće. Bice da sam preumoran. Da mi živci popuštaju. Par puta sam joj sreo pogled dok je debeli Heinz pregledao njen radni ausweis i video sam joj strah u očima. To je normalno. I ja bih se bojao da sam na njenom mestu.
Iako sam načuo tek par reći, njen nemački dobro izgleda. Verovatno ga je učila u skoli. Kakva šteta da je Jevrejka.
Varśava 4. januar 1942
Nemamo pravo ući u sam geto bez specijalne propusnice naše Wehrmacht komande ali i sa radnog mesta vidimo jedan dobar deo geta , pogotovo ulicu Leszno. Čak i sad po zimi je gužva neopisiva. Liči na hiljade mrava u mravinjaku. Moj prijatelj Kurt mi je ispričao da na površini od samo nekoliko kilometara živi preko trista hiljada Jevreja. Nedavno je bio u raciji unutar samog geta i kaže da se osecao loše. To mi je rekao u poverenju jer zna da necu preneti dalje. Video je decu- kosture koja umiru od gladi na ulicama, sobe sa po 20-30 Jevreja spakovanih kao sardine. osetio je mirise truleža i smrti. Ne znam šta da mislim. Da li smem žaliti neprijatelje našeg nemačkog naroda?
Varšava 8. januar 1942
Danas sam prvi put razgovarao sa njom. Zove se Hanna.
Ima magične oci. Njen ausweis je naravno potpuno u redu ali ipak sam je odvojio na stranu. Desetine drugih Jevreja gledali su u nas. Stekao sam utisak da bi neki od njih voleli da je odvedem pozadi, uza zid, izvučem svoj pištolj i prekratim joj život. Kakva je to rasa, Führer je bio potpuno u pravu.
Uveo sam je u stražarsku kućicu i ponudio da sedne. Bila je vrlo bleda i mršavija nego pre. Naše su se oči srele. Ovaj put nisam video strah u njima. Odjednom sam shvatio da se ona mene više ne boji. Kako je to moguće? Počeo sam da osećam blagu drhtavicu.
Čekala je da nešto kažem, da zaurlam na nju, da joj opet pregledam ausweis, udarim, bilo šta.
-Koliko Imaš godina?-
Pitanje je naravno bilo besmisleno jer sam već iz njenih papira saznao da ima 22 godine, četiri manje od mene. Hteo sam pak da joj čujem glas.
Odgovorila je. Glas joj je bio zvonak, čist.
Za tren sam bacio pogled kroz vrata kućice, debeli Heinz je pregledao dokumente ostalih Jevreja kojih nije bilo puno. Odlično.
Na stočiću ispred mene ležao je sendvič sa šunkom.
-Uzmi ga, za tebe je - odjednom sam čuo sopstveni glas.
Shvatio sam da joj rukom pokazujem na stočić. Gledala je u sendvič pa u mene. Glad i ponos su vodili tešku bitku. Zgrabila ga je i pojela za par sekundi. Bledi obrazi su joj malo porumeneli.
-Kako se ti zoveš-?
Ovo je već bilo nečuveno, jedna Jevrejka propituje vojnika arijevske rase. Za ovo se gubi glava.
-Alexander - odgovorio sam. - Sledeći put kad sam ja ovde nemoj ići u drugi red, kod onog debelog vojnika već dodji kod mene. -
Nisam bio siguran da me razume ali klimnula je glavom. Čak mi se činilo da vidim začetak osmeha na njenom bledom licu.
Pokazao sam joj rukom da idé. Otišla je iz moje stražarske kućice ali nije iz moje glave.
Mislim da se nalazim u velikom problemu.
Varšava 16. januari 1942
Danas sam neprekidno plakao. Englezi su pre tri dana bombardovali Berlin. Otac, majka i sestra su na sreću bili u skloništu ali moj brat, moj Volfi se nalazio u tramvaju koji je direktno pogodjen. Niko od putnika nije preživeo. Osećam užasnu mrznju prema Englezima. Hitler je obećao tajno oruzje koje će to odvratno, degenerisano ostrvo pretvoriti u prah i pepeo. Živim za taj dan. Molim se svim arijevskim bogovima koji postoje.
Hannu sam video joś dva puta. Oba puta sam je skrenuo u kućicu. Primetio sam začudjene poglede ostalih Jevreja. To nije problem, problem su moje kolege. Debeli Heinz je u redu, on me nikad ne bi prijavio. Ali postoje i drugi, naprimer ona svinja Manfred. Taj bi prijavio i sopstvene roditelje ako bi mu to donelo korist u karijeri.
Moram biti maksimalno oprezan. Vec sam sanjao kako me Gestapo hapsi i sprovodi u Pawiak zatvor gde me izlažu torturi. Probudio sam se skroz znojav.
Varšava 26. januar 1942
Njene oči su najlepše na svetu. Plave kao san. Da smo normalan par šetali bi po Unter den Lindenu s rukom u ruci. Tajno bi se ljubili u Tiergartenu, vodili ljubav u sobama Adiona...
Ali mi nismo bili normalan par. Ja sam bio pripadnik naroda koji je činio sve da istrebi njen narod. Bili smo par koji ima svega nekoliko minuta ljubavi u prljavoj stražarskoj kucici , na ulazu u pakao.
Tu sam je prvi put i poljubio.
Da je tada neko od kolega ušao u kućicu, pogotovo bolesni Manfred, naši životi bili bi završeni. Za svoj život više nisam mario ali slike nje u podrumima Pawiaka pod turturom psihopata iz Gestapoa činile su me bolesnim.
Počeo sam da gubim u težini pošto sam pola svog dnevnog ransona hrane davao njoj. Jela je u tih nekoliko minuta u kućici ili na putu u fabriku. Ako bih je sreo na povratku u Veliki Geto, onda bi ponela hranu svojoj porodici. Imala je roditelje i mladjeg brata.
Varšava 30. januar 1942
Postojao je još jedan problem. Veliki problem. Pronele su se glasine da sam preljubazan prema Jevrejima. Nijednog nisam likvidirao, čak šta više ni vikao na njih. I ljubazni, debeli, Heinz je to učinio. Primetio sam podrugljive poglede, ispitivačke poglede. Nešto sam morao uraditi.
Postojao je samo jedan način.
Tog dana sam pažljivo ispitivao jevrejska lica u gomili uglavnom gledajući u starije muškarce.
Trazio sam pogled čoveka koji je spreman da umre. I našao sam ga. Bio je visok, poguren, sa dugačkim sedim brkovima. Pogled mu je bio umoran. I da sam ga ja poštedeo, dokrajčili bi ga glad i tifus.
Kad je došao do mene izdvojio sam ga iz gomile. Poceo sam da vičem na njega da je prljavi Jevrej koji ne poštuje pravila, da mi se smeje u lice. Nastala je gužva, dotrčali su Manfred i jos jedan vojnik. Stiglo je i nekoliko jevrejskih policajaca koji su imali svoj kontrolni punkt u blizini.
Odmahnuo sam im rukom i povukao starog Jevreja u cošak ulice koja je vodila ka Malom Getu. Izvukao sam Walther 38 i uperio mu u glavu. Njegov pogled bio je miran, skoro prihvatajući.
Povukao sam oroz. Delići njegovog mozga i krv su mi poprskali uniformu. Pozvao sam jevrejske policajce da uklone leš. Manfred mi se iscerio u lice i potapšao po ramenu. Kasnije, na ispitivanju kod zakletog naciste, majora Von Hindena tvrdio sam da je stari Jevrej psovao našeg Führera i da sam bio prinudjen da odbranim čast našeg vodje.
Pružio je ruku i čestitao mi.
16. februar 1942
Konačno sam posetio Hannu u njenom stanu. Tačnije u njenoj sobi u kojoj je živelo njih četvoro. To je za geto bio enorman luksuz. Hanna mi je ispričala da njen otac, Inače bivši profesor gimnazije u Varšavi, lično poznaje Adama Czerniakówa, predsednika jevrejske uprave geta i da je zahvaljujući tome sačuvao tu jednu sobu samo za njih. U ostale dve sobe živele su neke siromašne jevrejske porodice sa sela.
Dozvolu za posetu getu dobio sam uz velike poteškoće a specijalnu dozvolu da dodjem u civilnom odelu tek kad sam molbu podupro sa 100 rajh maraka. Hanna je insistirala da ne dolazim u uniformi, delimično zbog roditelja a delimično zbog ostalih Jevreja. Poslednje što im je trebalo je glasina da saradjuju sa nemačkim vlastima. Srećom, moj izgled nije bio tipično arijevski , mada naravno, veliki broj žitelja geta me je već video na mom stražarskom mestu.
U unutrašnjem dzepu sakoa nosio sam svoj službeni pistolj. Za svaki slučaj.
Put kroz geto me je potresao do srži mog bića. Video sam decu ne stariju od šest - sedam godina sa udovima veličine noge od stolice kako prose na ulici. Video sam drugu, mrtvu decu, samo pokrivenu novinama preko lica, odrasle muškarce i žene sa izgledom kostura kako leže na pločniku bez snage i za prošenje. Isto tako sam video očito imućne Jevreje oba pola kako prolaze pored tih nesretnika bez da obrate i najmanju pažnju na njih.
Jedva sam se uzdržao da ne povratim.
Kad sam konačno ušao u stan kod Hanne tamo su me sačekali njezini roditelji i brat. Otac joj je bio visoki proćelavi gospodin sa naočarima, dostojanstvenog stava i držanja a majka prava lepotica, vitka plavuša, britkog, ispitujućeg pogleda. Sad sam znao na koga Hanna lići. Brat joj je bio visok i mršav decak, guste crne, razbarušene kose. Gledao me je sa mržnjom s kojom me niko nikad nije gledao u mom životu.
Nismo pružili ruke jedni drugima. Pod ovim okolnostima to se činilo besmislenim.
Ponudili su me da sednem. U stanu nije bilo grejanja. Već u tih prvih nekoliko minuta osetio sam kako mi se zima uvlači u kosti. Nisam ni želeo razmišljati kako je njima tako, dan i noć.
Pogledao sam još jednom pažljivo oko sebe te izvadio sve ono skriveno što sam uz smrtni rizik prošvercovao u geto. Konzerve ribe, bavarske kobasice i naravno nekoliko kutija Atikah cigareta.
Zahvalili su se učtivo kao ljudi koji imaju skladište hrane u podrumu a ne kao ljudi koji su na putu da umru od gladi. Razgovarao sam sa njima a uglavnom gledao samo u Hannu. Nisam mogao da se naviknem da sam sa njom duže od nekoliko minuta. Njen pogled mi je topio srce. Osećao sam blagu omamljenost. Sve je izgledalo nestvarno.
Sam razgovor je bio banalan, vreme pre rata. Ispostavilo se da je cela porodica vec nekoliko puta boravila u Nemaćkoj ali samo u Minhenu kod nekih jevrejskih poznanika. Ispričali su i nekoliko šala iz tog vremena koje sam zbog njihovog lošeg nemačkog imao problem da razumem. Svejedno se atmosfera otkravila, par puta smo se i nasmejali. Svi izuzev hanninog brata. Nisam gajio nikakve iluzije da mi ne bi zario nož u srce, kada bi me sreo u nekoj mračnoj ulici geta.
Moja dozvola je isticala u 18h. Kad sam ustao da krenem, i otac i majka su mi pružili ruke.
Rukovao sam se sa njima. Hanna je krenula da me isprati a kad smo bili blizu vrata njen otac se nakašljao i postavio pitanje koje sam očekivao celo veče.
- Šta mislite o Hitleru, gospodine Alexander"?
Hannine oči su se zamrzle. Polako sam se okrenuo.
Ako bih odgovorio da je on moj vodja, da ga cenim i poštujem, sigurno da ne bih opet video Hannu. Ako bih odgovorio da je on idiot, znali bi da nisam iskren.
- On je po mom mišljenju uradio neke dobre a i neke manje dobre stvari za Nemačku herr Stein. Ovo što radi prema vašem narodu, ispunjava me dubokim stidom -
Naklonio sam se i zajedno sa Hannom napustio sobu. Jedva smo se probili do izlaznih vrata pošto su one preostale dve porodice zakrčile hodnik krenuvši negde ili vraćajući se odnekud. Dok smo silazili niz stepenice ukrao sam joj poljubac. Oči su joj bile pune suza kad me je pitala.
- Alex, hoće li se ovo ludilo, ova noćna mora, brzo završiti?-
Poljubio sam je još jednom.
- Naravno da hoće - slagao sam a da nisam trepnuo.
