Као неко ко не подржава абортус, односно неко ко сам не би могао то да уради ипак мислим да он не сме бити забрањен због одређених ситуација.
Као и у свему и у овоме се иде у крајности, од потупне забране до дозволе скоро пред сам порођај што је прејезиво. Живимо у тоталном лудилу тренутно где се људи супротних ставова препуцавају, тера мак на конац, иде у бизарност... а обичан, мали, недужан човек највише испашта. И испаштаће док свака јединка не схвати да је управо до појединца, до свакога од нас да се лудилу стане на реп.
Никако не може бити исто трудноћа настала из добровољног чина где свако зна до каквих последица може доћи и рецимо силовања, па још детета, све и да је измишљена прича. Као што не могу да прихватим да је убијање фетуса и касапљење женске утробе нешто еманциповано, напротив, врло је затуцано када постоји толико начина заштите, тако не могу ни да прихватим да једно дете које је силовано, психички понижено и физички и емотивно повређено још осуђено да изнесе ту трудноћу и да је тај стомак сваки дан потсећа на оно што је преживела.
Са друге стране се надам да ће то младо биће успети да из ове ситуације извуче најбоље, да се избори са негативним емоцијама и оплемени душу бићем које расте у њој. Ако буде имала праву подршку мајке можда то све испадне добро, сада када је већ тако како је. Ако не, опет жалим све најбоље.