Detitoizacija (2)

[Boris Grušenko]

Antititoisti 1978

Pogledajte prilog 1017885

Titoisti 2018.

Ni danas situacija nije mnogo bolja.

"Tito? To je bio pozitivan period naše istorije": Ana Brnabić na Oksfordu​

 

[savasavanovic]

С обзиром да је Јовић мислио да је Тито био највећи зликовац, логично је што се није довољно ангажовао да сачува Титову Југославију.Јовићу је недостајао глас Богића Богићевића да брани СФРЈ, мада је имао армију и наоружан народ на терену.

Да је Тито био на Јовићевом месту, уопште му не би требао глас неког политичарчића из БиХ, решио би то без већине у Председништву , а после би објашњавао да ли је кршио Устав.

 

[savasavanovic]

Супер је то.Прво дипломираш и докторираш у социјализму, онда будеш амбасадор у СФРЈ, потпредседник и председник Скупштине СР Србије, члан Председништва СФРЈ, и онда изјавиш да је Тито био највећи зликовац.

 

[Carolus_Rex]

Ovo da je premještavao fabrike u Sloveniju i Hrvatsku je čisti mit. U biti bilo je obratno i te dvije zemlje su više plaćali u saveznu kasu.

A sada za ovo što se piše da je "osakatio Srbiju", čak i da uzmemo tu premisu kao točnu pa nije Tito htio da se raspadne Jugoslavija. Problemi dolaze nakon njega.

 

[Boris Grušenko]

С обзиром да је Јовић мислио да је Тито био највећи зликовац, логично је што се није довољно ангажовао да сачува Титову Југославију.Јовићу је недостајао глас Богића Богићевића да брани СФРЈ, мада је имао армију и наоружан народ на терену.

Да је Тито био на Јовићевом месту, уопште му не би требао глас неког политичарчића из БиХ, решио би то без већине у Председништву , а после би објашњавао да ли је кршио Устав.

Da je Jović bio Broz siguran sam da bi i on slično postupio.

 

[Boris Grušenko]

Супер је то.Прво дипломираш и докторираш у социјализму, онда будеш амбасадор у СФРЈ, потпредседник и председник Скупштине СР Србије, члан Председништва СФРЈ, и онда изјавиш да је Тито био највећи зликовац.

Pa ti vidi kakvi su titoisti.

 

[Umri_muski]

С обзиром да је Јовић мислио да је Тито био највећи зликовац, логично је што се није довољно ангажовао да сачува Титову Југославију.Јовићу је недостајао глас Богића Богићевића да брани СФРЈ, мада је имао армију и наоружан народ на терену.

Да је Тито био на Јовићевом месту, уопште му не би требао глас неког политичарчића из БиХ, решио би то без већине у Председништву , а после би објашњавао да ли је кршио Устав.

To za Bogica Bogicevica je samo splet okolnosti, i uopste nije kriticni faktor, tj pre toga je Shebao sve samim tim sto je angazovao JNA zarad strahovlade Slobe nad Vukom....
Ima tu jos mutnih radnji, ko je komandant generalstaba a ko ministar Vojni....

Ja licno znam da su svi oficiri , bili cak i Marjanovic, tj VB , gde se svima pune gace ipak samo oficiri, tj nasa oficirska sluzba nije komando da rade samoinicijativno , jer tako i ne treba, i da su bukvalno odradili ono sto su trebali da odrade....
E sad, ovi ostali nisu....
Jedan od onih koji je bukvalno sve mogao da svede na pregovore za stolom i nijedna glava da padne je Borisav Jovic...
Ima ih jos...
Doduse kad ih je Jovic i Sloba cimnuo , mogli su da se pozovu na produzenje i da po proceni strucnih sluzbi drze 5godina moratorijum na demokratiju da bi sprecili klaonicu..

Medjutim, to nije u duhu jajarizma naseg naroda a nije ni u duhu pameti naseg naroda...
I zato je bolje proslo ono sto se igralo u duhu a CIA odigrala...Sloba Seselj Vucic Arkan....a ostali su kao krivci i nisu dobri momci...
Naravno Jovica i Rade i ima tu jos puno nenavedenih i nikad nece ni biti navedeni...

Ali taj Bogic Bogicevic uopste nije ni zao ni zlotvor u tom trenutku , nego tip koji vidi namerno preotimanje JNA za Slobine interese koji nisu Srpski nego Slobini.

 

[Umri_muski]

Супер је то.Прво дипломираш и докторираш у социјализму, онда будеш амбасадор у СФРЈ, потпредседник и председник Скупштине СР Србије, члан Председништва СФРЈ, и онда изјавиш да је Тито био највећи зликовац.

Ti si ga sad bas ono ulepsao maksimalno , tj sveo si ga na trendovca, promenilo se vreme pa se on prihvatio retorike...

 

[Umri_muski]

Titoisti 2018.

Ni danas situacija nije mnogo bolja.

"Tito? To je bio pozitivan period naše istorije": Ana Brnabić na Oksfordu​

Pazi sad da neki ubica 50 dece izjavi svi komunisti su olos, za mene je Boris Grusenko jedini pravi rodoljub i ja sve ovo radim zbog njegovih ideja...

A to je vise nego moguce...imas tacno prostor koji moze da privuce radikalca...a sad 1 ili 50 , to je stvar ambicije i nesretnih okolnosti odrastanja...

Prosto bi bilo smesno ali nije, nesrecno je to sto ljudi u Srbiji razmisljaju kao ti...
Pa bi i taj neko ko je ubio 50 dece ili onaj silovatelj u BG sto je silova 17 od kojih je ubio 3 ili 4 ako se izjasni da te ceni i postuje, urnisao tvoj zivot za sva vremena...

 

[Boris Grušenko]

Pazi sad da neki ubica 50 dece izjavi svi komunisti su olos, za mene je Boris Grusenko jedini pravi rodoljub i ja sve ovo radim zbog njegovih ideja...

A to je vise nego moguce...imas tacno prostor koji moze da privuce radikalca...a sad 1 ili 50 , to je stvar ambicije i nesretnih okolnosti odrastanja...

Prosto bi bilo smesno ali nije, nesrecno je to sto ljudi u Srbiji razmisljaju kao ti...
Pa bi i taj neko ko je ubio 50 dece ili onaj silovatelj u BG sto je silova 17 od kojih je ubio 3 ili 4 ako se izjasni da te ceni i postuje, urnisao tvoj zivot za sva vremena...

​

Како је убијала УДБА – југословенска индустрија смрти​

Тајна полиција је била кичма репресивног апарата. Циљ је био успостављање диктатуре једног човека, једне идеологије и једне партије, објашњава Срђан Цветковић​

Агенти Озне, од ослобођења Београда до краја 1944. ликвидирали су више десетина хиљада грађана Србије, без суда, ваљаних доказа и сведока, по нахођењу револуције.

Како открива Експрес наследници Озне – Удба, ДБ, БИА следе и данас неке трагове „славне праксе“ у њиховом рату у огледалу са непријатељима народа

Срби су прваци света у многим дисциплинама, али своје савршенство, по којем би се заиста могли звати небески народ, досегли су оног трена кад су направили механизам за ликвидације, тортуре, производњу савршеног страха и омразе. То „савршенство” се у почетку звало Озна, после Удба, ДБ и данас БИА. У оснивању 13. маја 1944. у Дрвару била је урамљена у скоро хришћанску идеју Одељење за заштиту народа. Из те мимикрије родила се звер, идеја Јосипа Броза, креативна рука у разради и пракси носи рукопис Србина Александра Ранковића.

Ово није прича о томе како је настала крилатица „Озна све дозна“, него минијатурна ретроспектива индустрије смрти, како је настала, којим методама се служила, и на крају – какве менталне и психосоматске трагове је оставила Србима у њиховом генетском наслеђу.

Као и у Совјетском Савезу, тајна полиција представљала је исукани мач револуције, „најреволуционарнији и најборбенији орган за чување великих тековина наше револуције”. Историчар Срђан Цветковић, који је свој научни опус посветио управо репресији комунистичког режима током и после Другог светског рата, за “Експрес” каже да је Озна од настанка 13. маја 1944. устројена као политичка полиција, методолошки по совјетском моделу, вођена из једног центра и организационо јединствено постављена за целу Југославију. Разговарамо са њим у Институту за новију историју Србије, на Тргу Николе Пашића, у згради у којој је кратко било седиште савезне Озне. Дуго су имали седиште у данашњој згради Тањуга, на Обилићевом венцу.

Цветковић истиче да је Озна предњачила по терору и броју стрељаних без суда у односу на друге земље у Европи.

„Насиље није било плод ексцеса или ванредног стања већ део детаљно разрађеног плана и претворено у трајан, тоталан и савршен репресивни систем којем је господарила свеприсутна тајна служба ослоњена на полицију, војску и, наравно, тужилаштва и судове, који су у стаљинистичким системима неодвојиви део власти. Тајна полиција је била кичма репресивног апарата. Циљ је био успостављање диктатуре једног човека, једне идеологије и једне партије – комунистичке. Озну су чинили људи из различитих друштвених слојева, али правоверни комунисти, лаки на обарачу и често наклоњени партијском миљеу и пре рата. Они су пролазили обуке и били озбиљно припремани за будући посао. Тражило се да буду конспиративни и да извршавају наређења, а да не размишљају превише“, напомиње Цветковић.

Док је на овим просторима трајао вишеструки грађански рат, сматрало се нужним да се створи јединствена и моћна организација која ће управљати политичком обавештајном службом у иностранству и на окупираној територији, контраобавештајном службом у јединицама НОВЈ. Озна за Србију настала је на Вису јуна 1944. док партизанске снаге нису дубље продрле у Србију. На њено чело постављен је Слободан Пенезић Крцун, који је већ до краја 1944. премрежио целу Србију моћном Озном. Колико је та мрежа озбиљно схватала свој посао показује податак да су 364 запослена ознаша до 1947. сачинили картотеку од 47.534 лица. Примера ради, у Босни их је било око 15.000, а Црна Гора свега 6.000 сумњивих.

Кадровски потенцијал Озне, што Цветковић наводи у својој књизи Између српа и чекића, пажљиво је биран међу најправовернијим борцима и бескомпромисним комунистима. Девиза је била „ко не може убити непријатеља, не може бити прави комуниста“. Од оснивања, на начин и принципе рада пресудно је утицала совјетска служба НКВД. Официри Озне су се школовали на академијама НКВД-а и Коминтерне у Москви, па су затим они обучавали млађе колеге у Србији преносећи искуства из СССР. Скоро свако опуномоћство имало је једног официра НКВД-а у свом саставу. Они се нису претерано мешали у рад Озне, јер су били надлежни за белогардејске заробљенике и совјетске грађане који су се затекли у Београду. Међутим, поједини бивши припадници југословенске тајне полиције сведоче да је „главне непријатеље“ хватао НКВД, док је ситније рибе препуштао Озни.

По освајању градова, Озна заузима зграду затвора или неку већу кућу, и ту отвара своје седиште. Често, по унапред сачињеним списковима одмах крећу хапшења, ислеђивања уз тортуру, која се завршавају тајним стрељањима, уз скоро обавезно сакривање трагова. Дешавало се и да су накнадно фабриковане пресуде. О свим овим подухватима, за разлику од осталих тајних служби у земљама комунизма у Европи, „наша“ Озна пажљиво је водила евиденцију жртава, како би доцније пратила чланове породице и потомке. Ти документи су данас познати јавности, али интересантно да је архив БИА и даље доступан само историчарима, али не и новинарима.

Пракса је била следећа: По пријави грађана, која је могла бити само на основу гласина, агенти Озне су приводили осумњичене, саслушавали и правили њихов картон (досије). У Београду се, на пример, са свим картонима и списковима дневно (некад и два пута) одлазило у Маглајску улицу (Дедиње) где су људи из главног штаба Озне прегледали спискове. Њихова оловка је најчешће исписивала две речи: „Бањица” или „стрељати” (углавном ово друго, ако су у питању била униформисана лица или означена као „изразити непријатељ”). Скинути са списка на којем су људи стављени у категорију С и одређени за стрељање било је готово немогуће. Посебно прецизна евиденција се водила о представницима цивилне власти: кметовима, деловођама, председницима општина, полицајцима и другим из чиновничког апарата. Лица су у истражном затвору често подвргавана најразличитијим облицима тортуре, мучењима и силовањима, најневероватније свирепости попут чупања ноктију, вешања за полни орган, сакаћења, пребијања…

Ликвидације су рађене по унапред припремљеном и добро осмишљеном плану. Директиве са врха су биле прецизне. Тражила се највећа тајновитост и бескомпромисни обрачун са „реакцијом и колаборантима, као и њиховим јатацима“. Један од најзначајнијих метода научених у СССР-у било је „покривање“, на 10 грађана долазио је један повереник, у сваком одељењу министарстава и установа или погону предузећа требало је уградити по једног агента. Чланови КПЈ добили су улогу денунцијаната, а у великим градовима систем шпијунаже и контроле дошао је до станара сваке зграде. Настојници зграда имали су задатак да за Озну контролишу станаре и посетиоце. Непоуздани нису могли добити запослење. У једном документу Озне пише:

„Треба имати на уму да повереници не смеју знати један за другог, као и да се исти на раду покажу што конструктивнији. Само стрељање мора бити изведено у највећој конспирацији, тако да ни сам Штаб бригаде не зна. Напомињем вам још једном, да се ово односи на све оне који се налазе у вашој јединици. Имајте ово на уму, јер уколико се не будете држали овога, сносићете лично пуну одговорност…”

После кратког боравка у истражном затвору (најчешће свега неколико дана или седмица), где су често затвореници везани телефонском жицом и обично само у доњем вешу одвођени у групама од 15 до 30 на стратишта. Бележе се случајеви ликвидације лица рањених ратних заробљеника који су директно из болница спровођени на стрељање (Власотинце, Ваљево, Београд…). У дивљим чишћењима у Србији је од септембра 1944. до марта 1945. стрељано без суда више десетина хиљада лица, док их је сличан број страдао као последица нељудског односа у логорима и затворима. У регистру жртава на разне начине ликвидираним у овом времену уписано је више од 59.000 људи страдалих на више од 211 локација. Овај број није коначан будући да добар део података и документације недостаје. По правилу током ноћи до јутра стрељани су најчешће на локацијама на ободима градова, у кругу самих касарни, обалама река… Само током ноћи 31. октобра 1944. на локацију Лапотинце код Лесковца стрељано је 81 лице. Стрељачки вод је бројао од 15 до 30 војника КНОЈ-а, од којих сви нису имали метак у цеви. Понегде су и јавно читани спискови стрељаних (Бањица-Београд) или дељене потврде о стрељанима.

Цветковић истиче да је то рађено због застрашивања и додатног срамоћења не само ликвидираних, већ и њихових породица. По стаљинистичкој „салама техници“ требало је увезати не само „непријатеља“, већ и све који су имали било какву везу са њима.

Због безакоња у раду Озне и безочних ликвидација, Ранковић, а затим и Крцун 25. децембра 1944. позивају да се заустави убијања окривљених без суђења. Према структури стрељаних, на основу до сада обрађеног материјала, може се рећи да је особеност Србије у односу на Словенију и друге делове Југославије већи удео цивилног становништва у страдању.

У другом таласу 1946-1948. на мети тада већ формиране Удбе су били такозвани сапутници револуције, махом социјалисти и леви земљорадници, хапшени и осуђивани углавном под оптужбом да су шпијуни западних сила у време распиривања Хладног рата.Коначно, у трећем таласу репресије од 1948. до 1953, али и касније, страдали су „отпадници” са партијског курса након сукоба са дојучерашњим идолом свих комуниста Ј. В. Стаљином. У пролеће 1948, тачније Стаљинове екскомуникације југословенског лидера, државни и идеолошки сукоб довео је до тога да су хапшени и мучени сви који су оптужени да се колебају или пак и даље верују Стаљину, до јуче неприкосновеном вођи у кога се заклињао и сам Јосип Броз. Оптужбе су даване у истрази под невиђеном тортуром, било је много лажних признања само да би људи спасли своју кожу не могавши више да издрже зверска мучења. Најтрагичнија прича није у самом броју већ у облицима нељудске тортуре и мучења како би дошло до ревидирања мишљења. Иследници су тражили да окривљени поткажу своје јатаке али и оне који су знали за то а нису их пријавили.

 

[Boris Grušenko]

Iz Cvetkovićeve knjige Između srpa i čekića:

U nedostatku zatvorskih kapaciteta u mnogim delovima Srbije podizani su privremeni logori za narodne neprijatelje i izdajnike: Slavnik u Leskovcu, Metino brdo kod Kragujvca, Vistad u Valjevu, Banjica kod Beograda, Dečani na Kosovu, Bubanj kod Niša, zatim u Paraćinu, Šapcu i drugim gradovima. Pored ovih u Vojvodini je osnovano na desetine logora za Nemce folksdojčere i Mađare. Vlast je tražila apsolutnu saradnju partijskih aktivista i građana na likvidaciji »reakcije« i nije imala razumevanja za »malograđanštinu« i pitanja »pa kako ću ja odati svoga komšiju?« O postojanju partijske direktive, koja je ipak u velikoj meri inspirisala ove naizgled anarhične događaje, svedoči S. Pavlović iz Aranđelovca (»Bora Ranilac«), komandant Prvog šumadijskog partizanskog odreda: »Moj odred je ostao u Šumadiji da čisti teren. Dušan PetrovićŠane je nama , u jesen 1944, izdao naredbu da treba požuriti sa likvidacijama svega što je četničko, pre nego što se uspostavi legalna vlast i zakon, jer, govorio je, mnogi će tada da se izvuku nekažnjeni«

 

[Boris Grušenko]

Inače Dušan Petrović Šane i dan danas ima ulicu u Beogradu odnosno Grockoj, Lazarevcu, Panečvu, itd.

 

[Boris Grušenko]

Iz Cvetkovićeve knjige Između srpa i čekića:

Broj likvidiranih u prvom naletu revolucionarnih snaga na Srbiju nemoguće je tačno proceniti (pretpostavka je da o tome ne postoje precizni pisani tragovi) a razmere se samo mogu naslutiti iz pojedinih sudskih presuda, objavljenih spiskova streljanih i svedočenja još živih aktera ove drame. Zaječar. Istočna Srbija, budući da je najpre oslobođena (Crvena armija je do kraja septembra 1944. ovladala ovim krajem), prva je iskusila revolucionarnu pravdu oslobodilaca. OZN-a je iskazala posebnu brutalnost u obračunu sa kolaboracionistima, reakcionarima i narodnim izdajnicima, jer je ovaj kraj bio staro uporište radikala (zavičaj N. Pašića, A. Stanojevića, M. Spalajkovića…) i u ogromnoj većini opredeljen za četnički pokret. Zaječar je prvi put oslobođen 7. septembra 1944. bez velikih borbi. Nekoliko dana kasnije Nemci ponovo zauzimaju grad i ostaju do pred kraj septembra, kada u Zaječar ulaze jedinice Crvene armije. Ovu oslobodilačku vojsku (zapamćenu i po nevojničkom ponašanju) smenili su organi novoformirane narodne vlasti koja je odmah započela obračun sa saradnicima okupatora, političkim neistomišljenicima i klasnim neprijateljima. Pre ulaska u grad postojali su već sačinjeni spiskovi za proveru više stotina viđenijih lica iz Zaječara, Boljevca i okoline, sumnjivog držanja prema NOB-u i revoluciji na kojem su se našli mnogi sveštenici, učitelji, sudije, advokati, trgovci, inženjeri, profesori i drugi Za šefa zaječarske OZN-e postavljen je J. Rautović, električar iz Ćuprije, a zatim D. Gligorijević iz Zaječara. U njenom formiranju je po naređenju Ostoje Rokića, komandanta vojnog područja Timočke krajine, učestvovao i advokatski pripravnik iz sela Borovca V. Nedeljković, aktivista KPJ, najpre islednik pa okružni i savezni javni tužilac. Pored njega kao islednici se pominju i P. Mišić, N. Bojković, obaveštajni oficiri D. Milošević (u vreme okupacije policijski pisar) i M. Petrović. Vojnim sudom, koji je zasedao u opštinskoj sali, u to vreme su predsedavali M. Ristić i Ilija Dožić, bratanac patrijarha Gavrila Dožića. Svakih petnaestak dana ASNOS je od OZN-e obaveštavan o broju osuđenih i vrsti kazne a neretko su dolazili S. Penezić Krcun i S. Lazarević, pregledali spiskove i sami na licu mesta ,,presuđivali“.

 

[sifrazetko]

Inače Dušan Petrović Štane i dan danas ima ulicu u Beogradu odnosno Grockoj, Lazarevcu, Panečvu, itd.

mislite šane?

 

[Boris Grušenko]

mislite šane?

Taj.

 

[sifrazetko]

Taj.

za razliku od mnogih komunistickih faca, taj šane je bio itekako zanimljiv. mnogo toga loseg o njemu je plod ciste fikcije.

 

[Boris Grušenko]

za razliku od mnogih komunistickih faca, taj šane je bio itekako zanimljiv. mnogo toga loseg o njemu je plod ciste fikcije.

Svedočenja u Cvetkovićevoj knjizi su nađena u arhivi ozne ali i mnogim drugim izvorima. Nema tu f od fikcije.

 

[Umri_muski]

Mora ja da vidim sta ima o meni u arhivi BIA tj ozna,
Vojni dosije sam gledao , jako neistinit, ali dobar psiholog ili vojni oficir moze shvatiti istinu.
Policijski nisam video , ali ne bi trebalo da ima puno u njemu.

 

[Boris Grušenko]

Vojni dosije sam gledao ,

Ma kakav vojni dosije. Ne priznajem nikakve procene titoitičkog oficirskog kadra.

 

[antoanko]

Ovo da je premještavao fabrike u Sloveniju i Hrvatsku je čisti mit. U biti bilo je obratno i te dvije zemlje su više plaćali u saveznu kasu.

A sada za ovo što se piše da je "osakatio Srbiju", čak i da uzmemo tu premisu kao točnu pa nije Tito htio da se raspadne Jugoslavija. Problemi dolaze nakon njega.

A kakva je bila snaga srpske posleratne industrije? Šta nam o snazi naše privrede govori činjenica da su fabrike mogle u roku od samo osam sati da se spakuju u sanduke?
Ima onih koji smatraju da je to bila seljačka industrija, da velikih privrednih kapaciteta u Srbiji u to vreme nije ni bilo.
"Seljačka proizvodnja bila je u seljačkim delovim zemlje, ali po gradovima je postojala industrija i ona jeste doživela udarac preseljenjem. Recimo Fabrika kamiona iz Rakovice je preseljena komplet u Maribor. Sa sve projektnim biroom. Imali su samo nekoliko dana da se spakuju i odu. Bez obzira na porodice, njih četrdesetak je preseljeno", kaže Slavoljub Kačarević.
Inženjer Miodrag Dragić, koji je bio svedok preseljenju fabrike kamiona iz Rakovice u Maribor, četiri decenije kasnije, rekao je: "Srbija je pedesetih godina bila potpuno ukočena u razvoju, a ljudi koji su preseljavali fabriku bili su samo pioni koji nisu sprovodili svoje stavove već samo bili izvršioci tuđih naređenja. Ako im je i bilo jasno šta čine, nisu se suprotstavljali čuvajući svoje položaje."
Inženjeri iz Rakovice obučavali su kolege u Mariboru. Osim znanja, Rakovica je Mariboru dala mašine, tehnologiju, opremu, tehničku dokumentaciju, alat.
Tako je od IMR-a nastao TAM. Tvornica automobila Maribor. Kompletna proizvodnja kamiona preseljena je u Sloveniju, a IMR je počeo da proizvodi traktore.
Na mestu današnjeg "Ikarbusa" u Zemunu 1927. godine nikao je "Ikarus". I pre i posle rata tu su se proizvodili avioni.
Proizvodnja aviona preseljena je u Mostar posle 1948. godine. Tako je nastao mostarski "Soko". A "Ikarus" je promenio ime u "Ikarbus" i počeo da proizvodi autobuse.

 

[antoanko]

Inače Dušan Petrović Šane i dan danas ima ulicu u Beogradu odnosno Grockoj, Lazarevcu, Panečvu, itd.

A ''mauzolej'' na Oplencu (Crkva Sv.Đorđa,zadužbina Petra I)je posle rata preimenovan u ''memorijalni centar dušan petrović šane''

 

[Boris Grušenko]

A ''mauzolej'' na Oplencu (Crkva Sv.Đorđa,zadužbina Petra I)je posle rata preimenovan u ''memorijalni centar dušan petrović šane''

Ima i domova kulture nazvanih po njemu.

 

[Boris Grušenko]

Slična je bila i sudbina gimnazijalca iz Batočine Žive Kovanovića, koji je imao nepunih 16 godina kada je optužen da je navodno dojavio Nemcima dolazak Crvene armije. Kako je zaprećena smrtna kazna majka Divna sa žalila kod Moše Pijade, ali kad je stigla sa pomilovanjem iz Beograda na vratima kragujevačke OZN-e su joj rekli da je zakasnila i da je njen sin »zlikovac« tog jutra streljan. S obzirom da se radilo o imućnoj porodici sva imovina joj je konfiskovana.

..........................

. Zna se i za imena 84 Gružana, pristalica JVO, koji su stradali u Mladikovini u Bosni krajem aprila 1945. Čeda Jovanović, komandant Prve gružanske brigade, izvršio je samoubistvo sa ženom Katicom da ne bi živ pao u ruke partizanima.

 

[antoanko]

С обзиром да је Јовић мислио да је Тито био највећи зликовац, логично је што се није довољно ангажовао да сачува Титову Југославију.Јовићу је недостајао глас Богића Богићевића да брани СФРЈ, мада је имао армију и наоружан народ на терену.

Да је Тито био на Јовићевом месту, уопште му не би требао глас неког политичарчића из БиХ, решио би то без већине у Председништву , а после би објашњавао да ли је кршио Устав.

Da je tito dočekao rušenje Berlinskog zida i raspad SSSR-a prošao bi kao Čaušesku...ili Gadafi...

 

[antoanko]

Супер је то.Прво дипломираш и докторираш у социјализму, онда будеш амбасадор у СФРЈ, потпредседник и председник Скупштине СР Србије, члан Председништва СФРЈ, и онда изјавиш да је Тито био највећи зликовац.

Проради савест пред крај живота,кад је сагледао реално шта се све издешавало ...(он је по пророди ствари знао и оно што ми нисмо могли сагледати/сазнати никако)