Zaista se ponekad zapitam kako ova danasnja deca odrastaju?
Glavne "igracke" su im kompjuteri i telefoni...Sve mi to nekako izgleda kao da nije detinjstvo,nego su se odjednom "odrasli" na taj tehnicki nacin.
Iako se danas mnoge osobe mojih godina stide svog porekla i nacina zivota,ja se ne stidim nicega,cak sta vise volim sto sam imala srece da zivim tako.
Odlasla sam na selu,u sestoclanoj porodici.
Selo kao selo,radi se...Ali zato kad dodje vreme za igru...Radosti nikad kraja...Znali smo od svega sto se nadje pred nama da napravimo igracku,ili da to ostavimo sa strane,pod izgovorom:"Trebace nam to."
Nase igraliste nije imalo granice.
Nekako nam je najdraze bilo da se igramo u sumi.Svo ono drvece prosto natera dete da razmislja koliko mogucnosti ima.Potocic koji je proticao kroz sumu je,meni licno,bio nekako najlepsa stvar na tom mesto.Koliko smo samo minijaturnih vodenica napravili,a mala sela su samo nicala pored potocica.Zimi bi se desavalo da to sve nekako nestane,voda odnese,ali mi bi sve to radili iznova...
Postojale su te bezopasne igre,ali i one koje su na stariji branili."Tarzan" je bila igra koja nam je bila totalno zabranjena,posto je moj tata otkrio o cemu je tacno rec.Naime,rec je bila o dugom,debelom kanapu koji je bio vezan ja jednu lipu.Kako smo ga vezali,to samo mi znamo.Kanap smo mogli dohvatiti jedino kada stanemo na jedan panj i zatim samo napravimo korak napred gubimo tlo pod nogama i letimo preko potocica sve do panja,i tu se putovanje zavrsava
.
Livada je bila takodje prepuna mogucnost.Imala je tri velike bare,nekoliko topola u jednom uglu i tri velike stare kajsije na sredini.Bare su nam bile pravi izazov kada su se na njima trebali praviti mostovi.Tada bi,moj mladji brat i ja bacali stare gume i pokusavali da napravimo stubove,na koje bi potom redjali daske.Na delu livade izmedju bara i kajsija pravili smo "strelista",iako nam je za luk i strele stalno trebala striceva pomoc,koji je bio osoba uvek spremana za akciju.Pored tog "naoruzanja" imali smo i obicne komadice zemlje koji su nam sluzili kao "bombe".Ali kada bi bombe koristili morali bismo obavezno da imamo i zidove koje smo pravili od cigle...I tako,"ratovalo se" u miru...
Mozda neko pomisli da smo mozda bili divljaci...pa...mozda i jesmo,ali smo bas bili srecni divljaci.
Ponekad sam i ja kao mala zelela nesto da menjam,ponekad bi pozelela da zivim u gradu,ali tek kad sam otisla iz sela shvatila sam koliko mi je bilo lepo tu.
Glavne "igracke" su im kompjuteri i telefoni...Sve mi to nekako izgleda kao da nije detinjstvo,nego su se odjednom "odrasli" na taj tehnicki nacin.
Iako se danas mnoge osobe mojih godina stide svog porekla i nacina zivota,ja se ne stidim nicega,cak sta vise volim sto sam imala srece da zivim tako.
Odlasla sam na selu,u sestoclanoj porodici.
Selo kao selo,radi se...Ali zato kad dodje vreme za igru...Radosti nikad kraja...Znali smo od svega sto se nadje pred nama da napravimo igracku,ili da to ostavimo sa strane,pod izgovorom:"Trebace nam to."
Nase igraliste nije imalo granice.
Nekako nam je najdraze bilo da se igramo u sumi.Svo ono drvece prosto natera dete da razmislja koliko mogucnosti ima.Potocic koji je proticao kroz sumu je,meni licno,bio nekako najlepsa stvar na tom mesto.Koliko smo samo minijaturnih vodenica napravili,a mala sela su samo nicala pored potocica.Zimi bi se desavalo da to sve nekako nestane,voda odnese,ali mi bi sve to radili iznova...
Postojale su te bezopasne igre,ali i one koje su na stariji branili."Tarzan" je bila igra koja nam je bila totalno zabranjena,posto je moj tata otkrio o cemu je tacno rec.Naime,rec je bila o dugom,debelom kanapu koji je bio vezan ja jednu lipu.Kako smo ga vezali,to samo mi znamo.Kanap smo mogli dohvatiti jedino kada stanemo na jedan panj i zatim samo napravimo korak napred gubimo tlo pod nogama i letimo preko potocica sve do panja,i tu se putovanje zavrsava
.Livada je bila takodje prepuna mogucnost.Imala je tri velike bare,nekoliko topola u jednom uglu i tri velike stare kajsije na sredini.Bare su nam bile pravi izazov kada su se na njima trebali praviti mostovi.Tada bi,moj mladji brat i ja bacali stare gume i pokusavali da napravimo stubove,na koje bi potom redjali daske.Na delu livade izmedju bara i kajsija pravili smo "strelista",iako nam je za luk i strele stalno trebala striceva pomoc,koji je bio osoba uvek spremana za akciju
.Pored tog "naoruzanja" imali smo i obicne komadice zemlje koji su nam sluzili kao "bombe".Ali kada bi bombe koristili morali bismo obavezno da imamo i zidove koje smo pravili od cigle...I tako,"ratovalo se" u miru... Mozda neko pomisli da smo mozda bili divljaci...pa...mozda i jesmo,ali smo bas bili srecni divljaci.
Ponekad sam i ja kao mala zelela nesto da menjam,ponekad bi pozelela da zivim u gradu,ali tek kad sam otisla iz sela shvatila sam koliko mi je bilo lepo tu.