Skoro, na nekom od dečijih rođendana, kojih ima, hvala Bogu često, pojavi se neka gospođa, koja uz izvinjenje domaćinima što kasni, poče da se vajka i jadikuje kako nigde ne može da stigne.Naime, pretvorila se, reče, u taksistu, jer devojčica ide na ritmiku, balet, tenis, ples i u muzičku školu.Sve to van nastave,naravno. 
Iza leđa dotične gospođe, pojavi se stidljivi devojčurak, mršavo, tanko, prozirno devojče. Ne uspevši ni da otvori usta u nameri da saopšti majci šta je naumila, povuče se i nestade negde u senci, uz grdnju: "Idi, igraj se,što sam te dovela ako nećeš da se igraš!" ...a onda, sebi u bradu promrmlja :" Ne znam šta joj je, nešto izbegava društvo.."
Ne verujem da bilo koji roditelj, osim ako nije u pitanju neka patologija, želi svom detetu nešto loše. U redu je pružiti detetu podsticaj i dati mu mogućnost da napreduje i razvija svoje talente i potencijale.Da bi ostvarili svoje, često nerealne ambicije, dešava se da roditelji nemaju pravu meru u postavljanju zahteva.Deca će prihvatiti nove izazove, kao igru ili kao potrebu da budu kao njihovi vršnjaci koji idu na ovo ili ono, bez samoprocene mogućnosti, što se i ne očekuje od njih na nekom nižem uzrastu. Tu bi trebalo da uskoče roditelji, sa što je moguće realnijom procenom, da usklade dečije želje i mogućnosti.Obzirom da se taj korak, iz bilo kog razloga, najčešće preskoči, dete se nađe u moru obaveza koje ne može da iznese na svojim malim leđima.U pokušajima da ostvari sve, sa sve jasnijom spoznajom da to nije u stanju, dete postaje frustrirano, nezadovoljno, zatvara se i povlači, popušta u školi. Tad se čuje ona čuvena : "Sve smo ti pružili, a ti nam tako vraćaš!"
Roditeljstvo se ne uči u školama i na fakultetu. Nema udžbenika, a svakodnevno smo svedoci padanja iz ovog predmeta. Kako onda da savladamo gradivo?Možda da se setimo da su to samo deca, uz to naša deca. Možda bi hteli da se igraju u pesku, slikaju po zidovima. Ili da ih oslušnemo, osetimo šta i kad hoće da nam kažu. Ako preskočimo taj važni momenat, možda nikad više neće hteti da nam to kažu. Možda tog trenutka nije nešto tako bitno, ali sutra će biti nešto što jeste. Dajte im šansu da budu svoji, pomozite im u procesu osamostaljivanja, neka rastu uz podršku, ne pod pritiskom. Tako će oni razlikovati i potrebu vašeg prisustva, u prvom slučaju biće sigurni dok ste tu, u drugom, jedva će čekati da vas se reše.Ako je pritisak prejak, slomiće se, ako ne dok su mali, slomiće se kasnije kad zahtevi života postanu ozbiljni, kad budu morali da se oslone na sebe i svoje mogućnosti.. Nemojte da se to desi. Ovo nisu lekcije. Ovo je moj podsetnik, moje beleške samoukog roditelja, koji bi da u ovoj stvarnosti, tužnoj i sumornoj, pomogne svojim dvema zvezdicama da se vinu visoko, da idu pravim putem i još dugo, dugo sijaju....
Iza leđa dotične gospođe, pojavi se stidljivi devojčurak, mršavo, tanko, prozirno devojče. Ne uspevši ni da otvori usta u nameri da saopšti majci šta je naumila, povuče se i nestade negde u senci, uz grdnju: "Idi, igraj se,što sam te dovela ako nećeš da se igraš!" ...a onda, sebi u bradu promrmlja :" Ne znam šta joj je, nešto izbegava društvo.."
Ne verujem da bilo koji roditelj, osim ako nije u pitanju neka patologija, želi svom detetu nešto loše. U redu je pružiti detetu podsticaj i dati mu mogućnost da napreduje i razvija svoje talente i potencijale.Da bi ostvarili svoje, često nerealne ambicije, dešava se da roditelji nemaju pravu meru u postavljanju zahteva.Deca će prihvatiti nove izazove, kao igru ili kao potrebu da budu kao njihovi vršnjaci koji idu na ovo ili ono, bez samoprocene mogućnosti, što se i ne očekuje od njih na nekom nižem uzrastu. Tu bi trebalo da uskoče roditelji, sa što je moguće realnijom procenom, da usklade dečije želje i mogućnosti.Obzirom da se taj korak, iz bilo kog razloga, najčešće preskoči, dete se nađe u moru obaveza koje ne može da iznese na svojim malim leđima.U pokušajima da ostvari sve, sa sve jasnijom spoznajom da to nije u stanju, dete postaje frustrirano, nezadovoljno, zatvara se i povlači, popušta u školi. Tad se čuje ona čuvena : "Sve smo ti pružili, a ti nam tako vraćaš!"
Roditeljstvo se ne uči u školama i na fakultetu. Nema udžbenika, a svakodnevno smo svedoci padanja iz ovog predmeta. Kako onda da savladamo gradivo?Možda da se setimo da su to samo deca, uz to naša deca. Možda bi hteli da se igraju u pesku, slikaju po zidovima. Ili da ih oslušnemo, osetimo šta i kad hoće da nam kažu. Ako preskočimo taj važni momenat, možda nikad više neće hteti da nam to kažu. Možda tog trenutka nije nešto tako bitno, ali sutra će biti nešto što jeste. Dajte im šansu da budu svoji, pomozite im u procesu osamostaljivanja, neka rastu uz podršku, ne pod pritiskom. Tako će oni razlikovati i potrebu vašeg prisustva, u prvom slučaju biće sigurni dok ste tu, u drugom, jedva će čekati da vas se reše.Ako je pritisak prejak, slomiće se, ako ne dok su mali, slomiće se kasnije kad zahtevi života postanu ozbiljni, kad budu morali da se oslone na sebe i svoje mogućnosti.. Nemojte da se to desi. Ovo nisu lekcije. Ovo je moj podsetnik, moje beleške samoukog roditelja, koji bi da u ovoj stvarnosti, tužnoj i sumornoj, pomogne svojim dvema zvezdicama da se vinu visoko, da idu pravim putem i još dugo, dugo sijaju....
