Desanka Maksimović

[suave]

Koliko sam video na stranici Večernjih novosti, samo su njena zbirka pesama i izbor iz poezije koje se uče u trećem i četvrtom razredu uklonjeni iz nastavnog programa dok su njena dela i dalje prisutna u osnovnoj i prvom razredu srednje škole, što i jeste logično. A mesto je napravljeno za neke druge pisce

Pored taksativnog navođenja dela Desanke Maksimović koja se izučavaju od prvog do osmog razreda osnovne škole, koordinator u Zavodu za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja Dejana Milijić Subić za Direktno na pitanje zbog čega je iz programa za treći i četvrti razred srednje škole izbačena zbirka "Tražim pomilovanje" te autorke, kaže da je ovim "napravljeno mesto" za obradu dela Ivana V. Lalića, za ciklus Stevana Raičkovića "Zapisi o crnom Vladimiru", kao i za Borislava Pekića, ali i to da je Desanki Maksimović posvećena dovoljna pažnja u obrazovnom procesu.

...s obzirom na to da se u četvrtom razredu obrađuju kanonska dela srpske i svetske književnosti (Šekspirov „Hamlet“, Geteov „Faust“, Dostojevski, Kami, Beket, Bulgakov, Andrić, Selimović, Ćosić, Pavić, Кiš), Zavod je bio prinuđen da "ponešto iz programa odstrani".

http://rs.n1info.com/Vesti/a607187/...skog-programa-osuda-Zaduzbina-pesnikinje.html

Prema tome, katanac

 

[Eidos]

Desanka Maksimovic nije u duhu epohe a Baka prase jeste
Pogledajte prilog 709028

Bake sadašnje mladosti su upravo stvorili mladi sadašnje starosti tj baby boomer generacija,od koje su većina roditelji današnjih mladih i tinejdžera.

 

[Nina]

Nakon burnih reakcija javnosti Nacionalni posvetni savet Srbije na osnovu vecine glasova članova,
doneo odluku da poezija Desanke Maksimović ostaje u punom obimu u školskom programu

 

[Nina]

Godine 1990. u Valjevu je podignut spomenik Desanki Maksimović i to u njenom prisustvu. Pesnikinja je tom prilikom duhovito izjavila:

„Milo mi je što moj zavičajni grad, u kome sam provela najlepše godine života, želi da mi podigne spomenik.
Ali, ja sam pomalo starinska žena i nije mi osobito prijatno što se to radi za mog života. Ja sada zamišljam da moram umreti."

 

[Lada]

Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole. Ponekad namjerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.Pa se naprezemo da cujemo onaj ljetni povjetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se,drzeci svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od radoznalih pogleda. Ali...umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle....nema vise ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca.Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo rijeci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajes mi".Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine... Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze.Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav,mi nebi posli njime.Vec se uvijek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena.I uronimo u te talase koji nas miluju,nose,vuku u dubine....I plovimo,plovimo ka onim nekim dalekim,nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih..."

 

[Lada]

НЕЈАСНА ПЕСМА

Хвала ти за овај час бола препун. Поред мене усамљен цвет беле круне и улази тихо у небо месец непун. О, не треба склопити очи суза пуне кад месец излази. Сићи треба на ливаде и пут, где тишина лечи бистра преко биља и спава месечине широки скут, па залутати у ноћи, без циља, као у сновима. Јер вечно је само оно што је вечно: месеца и срца узрок полазни. и, ма колико било противречно, волети треба што су полазни лепоте часови, Што са радошћу бол долази, Што са заборавом се не може борити. Волети треба што све пролази. О, никада ништа немој зборити кад месец излази.

 

[Neprilagođena]

 

[vaya con dios]

Dopusti, majko, da zoru
dočekam u vrtu s njim.
On peva: da zajedno ćemo
do zvezda se peti;
da, ako mene ne dadne mu Bog,
mora umreti.
Kako su mogle tolike ptice
da toplu svoju ostave goru,
i u mom vrtu čekaju zoru
da bi njegovu pesmu čule?
Dopusti, majko!
D.Maksimović

 

[Lada]

Obecala si jednom u detinjstvu
da ces biti vecna,
otkle god se vracali da cemo te zateci,
kao senku ispod kucne strehe,
kao kucni prag.

Nije bilo nijedne nase plovidbe
da je nisi, kao ribarske zene,
presedela na pucini gledajuci;
nije bilo bure ni brodoloma
da nismo posle njih
pored neba ugledali i tvoje lice.

Gde god bismo se probudili,
bila si u prozoru ti i sunce;
bila si nam uvek na dohvatu ruke
kao voda,
uvek kao vazduh
prisutna i neophodna.

Obecala si nam da ces biti vecna
kao sve sto nas na svetu docekuje
i ostaje posle nas.
I kada si umirala,
cinilo se da se osecas krivom
sto nas napustas.

 

[Lada]

Naša tajna



O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo
poznanik bio, ili prijatelj drag;
ni kakav je, ni da li je
u našim snovima i žudima
dana ovih ostao trag.

Neću im reći da li iz osame,
žeđi, umora, ni da li je ikada
ma koje od nas drugo volelo;
niti srce naše
da li nas je radi nas
ili radi drugih
kadgod bolelo.

Neću im reći kakav je sklad
oči naše često spajao
u sazvežđe žedno;
ni da li sam ja ili si ti bio rad
da tako bude -
ili nam je bilo svejedno.

Neću im reći da li je život
ili od smrti strah
spajao naše ruke;
ni da li zvuke
smeha voleli smo više
od šuma suza.

Neću im reći ni jedan slog jedini,
šta je moglo, ni da li je moglo nešto,
da uplete i sjedini
duše naše kroz čitav vek;
ni da li je otrov ili lek
ovo što je došlo
onome što je bilo.

Nikome neću reći kakva se
zbog tebe pesma događa
u meni večito:
da li opija toplo
kao šume naše s proleća;
ili tiha i tužna
ćuti u meni rečito.
O, nikome neću reči
da li se radosna ili boleća
pesma događa u meni.

Ja više volim da prećutane
odemo ona i ja
tamo gde istom svetlošću sja
i zora i noć i dan;
tako gde su podjednako tople
i sreća i bol živa;
tamo gde je od istog večnog tkiva
i čovek i njegov san.

 

[vaya con dios]

 

[Neprilagođena]

Jedna od njenih rodoljubivih pesama nikada nije objavljena. Zbog pesme "U ropstvu", kao i zbog još nekih, bila je i zatvarana.




U ropstvu



Nekad smo svi znali jasno,
od najnepismenijeg seljaka
pa do gospode i dece njine,
šta je rodoljubivo i časno,
i šta treba da čine
potomci negdanjih junaka.
Ne mogu da poznam narod
čije su pevali vrline
pesnici od Branka do sada.
Srpsko stado malo
sve do poslednjeg runa
razbilo se i ošugalo.
Postali smo zemlja
robova i potkazivača
i stokatnih zelenaša.
Pune su nam ulice sada
poštovanih zlikovaca,
a zatvori nevinih robijaša.
Na leđima kao da grbu
nosim od bola i stida,
i ulicama kad idem,
kao da mi blato baca
pogled oholih stranaca
u lice, i svakog dana
veo mi se po veo skida
sa rugoba naših rana.

 

[...indigo child...]

Обећала си једном у детињству
да ћеш бити вечна,
откле год се враћали да ћемо те затећи,
као сенку испод кућне стрехе,
као кућни праг.

Није било ниједне наше пловидбе
да је ниси, као рибарске жене,
преседела на пучини гледајући;
није било буре ни бродолома
да нисмо после њих
поред неба угледали и твоје лице.

Где год бисмо се пробудили,
била си у прозору ти и сунце;
била си нам увек на дохвату руке
као вода,
увек као ваздух
присутна и неопходна.

Обећала си нам да ћеш бити вечна
као све што нас на свету дочекује
и остаје после нас.

И када си умирала,
чинило се да се осећаш кривом
што нас напушташ.​

 

[Wuka]

 

[Wuka]

Desanka Maksimović i Sergej Slastikov​

​

Pozvali su me Rusi jednog dana da u njihovom klubu održim predavanje i pročitam nekoliko svojih pesama. Tu sam upoznala Sergeja. Da li je to bila ljubav na prvi pogled? Verovatno! Ali, sigurno, moja prva ljubav i prvi muškarac s kojim sam se poljubila. Bila sam već zrela devojka. Kasnije smo se zbližili – pričala je slavna pesnikinja.
Varnice koje su prštale između dvoje pesnika bile su očigledne, ali iako je Sergej Slastikov hteo da odvede Desanku pred oltar – ona nije tako lako pristala na njegovu bračnu ponudu. Morao je da čeka da ona ispuni sve svoje dužnosti i obećanja.

Pošto je bila najstarija u roditeljskoj kući Desanka je smatrala da pre udaje mora da izvede na put svoju “decu” – svoju mlađu braću i sestre. Objasnila mu je zavet koji je sama sebi dala i slovenske duše su se razumele.
Udala se 1933. godine. On je bio ruski emigrant. Kao mladi kadet tokom Prvog svetskog rata je zarobljen od Turaka, uspeo je da se nakon brojnih putovanja dočepa Beograda.

Nakon venčanja je završio glumačku školu i dobio ponudu da ode u Skopski teatar. Međutim, zbog Desankine službe u Beogradu on je to odbio.
Zaposlio se u izdavačkoj kući „Prosveta” kao prevodilac ruskog jezika. Za svog života preveo je četrnaest knjiga. Pisao je i pesme za decu, potpisujući se kao “Kalužanin”. Bio je rodom iz Kaluge, šumovite oblasti blizu Moskve.

Kada se udala, mnogi su bili iznenađeni. Govorili su kako je mogla bolje da se uda. Da su je mnogi tražili i za njom uzdisali, ali ona je na to imala samo jedan odgovor.
Ja sam se udala za čoveka kojeg je moje srce tražilo, bez obzira na to što je bio siromašan. U njemu sam našla ono što sam želela.

Iako je kroz svoj radni vek mnoge mlade pripremila za iskorak u svet nikada nije žalila zbog toga što nije imala decu. Kao najstarija u roditeljskoj kući, odgajila je brojnu braću i sestre. Brinula o njima sve dok nisu postali svoji ljudi. Tako je proživela osećaj materinstva.

– Kasnije, u braku, moj stvaralački rad me celu ispunjavao. Kada bih napisala jednu pesmu, kao da sam tri deteta rodila. Toliko bih se istrošila. Ja sam se sva davala – ispričala je tada Desanka Maksimović.

Sergej Slastikov Kalužanin preminuo je 1976. godine – skoro dve decenije pre Desanke koja je doveka ostala verna njihovoj ljubavi.
Sahranjeni su jedno pored drugog, u njenoj Brankovini. Na njihovom grobu nalazi se maketa ruske crkve, kao svojevrstan simbol bajke koju su za života svojom ljubavlju ispisali.

 

[Neprilagođena]

​

Ne boj se....

Ne boj se, to je kao da list padne pod granu,
kao kad se noću izgubi poslednji šum,
kao kad se s vrha gore pogleda na drugu stranu,
kao kad za blagom mišlju odluta um.

Ne boj se, to je kao kad se more najednom stiša
i pokrije mutnim sjajem do u nedogled.
Ne boj se, biće lako, kao što se lako spusti kiša,
kao što pred suncem lako iščezne mesec bled.

Ne boj se, biće to samo kao kad se u maglu tone,
staze i izvori i svet se pomrači sav.
Evo ti moje ruke, poslednje tanke spone,
dokle se u pomrčinu ne bude otisnuo splav.

Ne boj se, biće blago kao kad bela povesma
poveju sa topola i legnu tlom kao cvet.
Biće kao prelaz od jednog do drugog bola,
ugledaćemo u jezeru rastužen sav oko sebe svet.

Ne boj se, biće brzo kao kad se namakne zamka,
uskovitlaće se samo oko nas prostor plav.
Evo ti moje ruke, ona će biti slamka
kojom je preko reke prebrodio iz bajke mrav.

Nekada si, kao dete, koračao niz brvno.



Закључано због застарелости теме, линк ка новој теми https://forum.krstarica.com/threads/desanka-maksimovic.925377/