- Poruka
- 7.375
Зидање као штампање пара
Ако квадрат у новоградњи стаје 1.500 евра, у зависности од локације и квалитета градње, чиста зарада се креће од 450 до 1.200 евра
Грађевинарство је постало једно од најпрофитабилнијих занимања у Београду, а инвеститори и неимари све чешће су естрадне звезде, спортисти, угледни бизнисмени, али и по који криминалац. Излет у неимарство тако је пре неколико година започео певач Аца Регина, говори се да су инвеститори постали спортисти Владе Дивац и Жељко Обрадовић, а Мирко Тодоровић, директор Конфекције „Тодор”, осим што брине о модним колекцијама, гради и луксузне зграде на Дедињу. Ова прелетања из једне у другу струку не чуде када се зна да од једног уложеног евра настају два. Зараде су, кажу упућени, чак више него двоструке.
Власнике уџерица на Врачару, тако, врло често опседају инвеститори у луксузним аутомобилима, који немају више од тридесет година нудећи и по 100.000 евра за трошне кућице не би ли се докопали атрактивних локација где новоизграђени квадрати коштају између две и три хиљаде евра.
Према подацима до којих је дошла „Политика”, зараде инвеститора само на једном квадрату крећу се од 30 до безмало 80 одсто цене. То значи да ако квадрат у новоградњи, примера ради кошта 1.500 евра, у зависности од локације и квалитета градње, чиста зарада се креће од 450 до 1.200 евра.
Уколико парцела на коју се намерачио неимар има власника, а на тој локацији већ постоји неки објекат, онда за трошкове расељавања градитељ мора да издвоји око 24 одсто од цене квадрата. На израду пројектне документације, тврди наш извор, одлази три процента, „Електродистрибуцији” два одсто, а „Водоводу и канализацији” један одсто цене. На накнаду Дирекцији за грађевинско земљиште плаћа се 11 процената од цене квадрата, а на порез и провизију од 2,5 до три одсто. Трошкови изградње крећу се од 6,5 одсто до 21,5 одсто, док улагања у режије коштају 2,5 одсто, а трошкови кредита три одсто.
Грађевинари се не слажу с том рачуницом, па тако Мића Ружић, задужен за односе с јавношћу у компанији „Станком” тврди да их квадрат у новоградњи на Чукарици, где највише зидају, кошта 1.200 евра. То значи да се њихове зараде у просеку крећу око 10 одсто.
– Уколико радите по закону и користите квалитетне грађевинске материјале онда је немогуће да зарадите много. Они који двоструко профитирају, вероватно мало новца троше на градњу. А познато је да царује и мито и корупција па неки за мале паре долазе до атрактивних локација. У свету се сјајним профитом у грађевинарству сматра зарада од 10 до 12 одсто. Тамо се зна да кад неком предузимачу на врата закуца пореска полиција, јер је профитирао за 16 одсто, да тај несрећник мора на робију. Свуда у свету је јасно да су толике зараде нормалне и да је немогуће законски остварити толике профите – казао је Ружић.
Према његовој рачуници, накнада за грађевинско земљиште на Чукарици кошта 100 евра по квадрату, на комунална опремања одлази 25 до 30 евра, док расељавање старих власника изнесе и до 200 евра по метру квадратном. Пројекти коштају 15, а градња чак 700 евра, тврди Ружић.
Милан Париводић, економски саветник премијера, истиче да зараде у Србији не иду испод 50 одсто и потврђује да ако квадрат у новоградњи, примера ради кошта 1.500 евра, у зависности од локације и квалитета градње, чиста зарада се креће од 450 до 1.200 евра. Један од разлога за то јесте непостојање доброг правног оквира, односно монопол државе над грађевинским земљиштем.
– Овде се тешко долази до грађевинских дозвола, а у таквим ситуацијама увек имате одређени број људи који монополизују тржиште. То доводи до екстрапрофита. С обзиром на то да је тржиште капитала недовољно развијено, а наши људи слабо улажу у иностранству најсигурнији приход је у некретнинама, где су зараде монополистичке и корупционашке. Тако имамо и апсурд да је грађевинско земљиште у Београду двоструко скупље него у Бечу. Све док се не промене прописи и не отклоне баријере за улазак у тржиште грађани ће папрено плаћати станове – каже Париводић.
Ту тезу додатно поткрепљује чињеница да је понуда у престоници мања од тражње. Према неким проценама, Београду недостаје око 100.000 станова, а гради се тек око три хиљаде годишње. Одсуством некада највећих инвеститора (Војске и МУП-а), који више не граде, као и недостатак конкуренције очигледно погодује малим грађевинарима.
Горан Родић, секретар удружења грађевинара при Привредној комори Србије, не очекује повратак масовне градње, односно зидања и по неколико хиљада станова на једној локацији. Он каже да ће цене, па самим тим и огромне зараде инвеститора почети да падају врло брзо јер ћемо доћи у ситуацију да банке активирају хипотеке на становима, купљеним помоћу кредита, а онда ће зајмодавци по ниским ценама продавати некретнине.
А. Николић
М. Авакумовић
[објављено: 18.12.2007.]
Ако квадрат у новоградњи стаје 1.500 евра, у зависности од локације и квалитета градње, чиста зарада се креће од 450 до 1.200 евра
Грађевинарство је постало једно од најпрофитабилнијих занимања у Београду, а инвеститори и неимари све чешће су естрадне звезде, спортисти, угледни бизнисмени, али и по који криминалац. Излет у неимарство тако је пре неколико година започео певач Аца Регина, говори се да су инвеститори постали спортисти Владе Дивац и Жељко Обрадовић, а Мирко Тодоровић, директор Конфекције „Тодор”, осим што брине о модним колекцијама, гради и луксузне зграде на Дедињу. Ова прелетања из једне у другу струку не чуде када се зна да од једног уложеног евра настају два. Зараде су, кажу упућени, чак више него двоструке.
Власнике уџерица на Врачару, тако, врло често опседају инвеститори у луксузним аутомобилима, који немају више од тридесет година нудећи и по 100.000 евра за трошне кућице не би ли се докопали атрактивних локација где новоизграђени квадрати коштају између две и три хиљаде евра.
Према подацима до којих је дошла „Политика”, зараде инвеститора само на једном квадрату крећу се од 30 до безмало 80 одсто цене. То значи да ако квадрат у новоградњи, примера ради кошта 1.500 евра, у зависности од локације и квалитета градње, чиста зарада се креће од 450 до 1.200 евра.
Уколико парцела на коју се намерачио неимар има власника, а на тој локацији већ постоји неки објекат, онда за трошкове расељавања градитељ мора да издвоји око 24 одсто од цене квадрата. На израду пројектне документације, тврди наш извор, одлази три процента, „Електродистрибуцији” два одсто, а „Водоводу и канализацији” један одсто цене. На накнаду Дирекцији за грађевинско земљиште плаћа се 11 процената од цене квадрата, а на порез и провизију од 2,5 до три одсто. Трошкови изградње крећу се од 6,5 одсто до 21,5 одсто, док улагања у режије коштају 2,5 одсто, а трошкови кредита три одсто.
Грађевинари се не слажу с том рачуницом, па тако Мића Ружић, задужен за односе с јавношћу у компанији „Станком” тврди да их квадрат у новоградњи на Чукарици, где највише зидају, кошта 1.200 евра. То значи да се њихове зараде у просеку крећу око 10 одсто.
– Уколико радите по закону и користите квалитетне грађевинске материјале онда је немогуће да зарадите много. Они који двоструко профитирају, вероватно мало новца троше на градњу. А познато је да царује и мито и корупција па неки за мале паре долазе до атрактивних локација. У свету се сјајним профитом у грађевинарству сматра зарада од 10 до 12 одсто. Тамо се зна да кад неком предузимачу на врата закуца пореска полиција, јер је профитирао за 16 одсто, да тај несрећник мора на робију. Свуда у свету је јасно да су толике зараде нормалне и да је немогуће законски остварити толике профите – казао је Ружић.
Према његовој рачуници, накнада за грађевинско земљиште на Чукарици кошта 100 евра по квадрату, на комунална опремања одлази 25 до 30 евра, док расељавање старих власника изнесе и до 200 евра по метру квадратном. Пројекти коштају 15, а градња чак 700 евра, тврди Ружић.
Милан Париводић, економски саветник премијера, истиче да зараде у Србији не иду испод 50 одсто и потврђује да ако квадрат у новоградњи, примера ради кошта 1.500 евра, у зависности од локације и квалитета градње, чиста зарада се креће од 450 до 1.200 евра. Један од разлога за то јесте непостојање доброг правног оквира, односно монопол државе над грађевинским земљиштем.
– Овде се тешко долази до грађевинских дозвола, а у таквим ситуацијама увек имате одређени број људи који монополизују тржиште. То доводи до екстрапрофита. С обзиром на то да је тржиште капитала недовољно развијено, а наши људи слабо улажу у иностранству најсигурнији приход је у некретнинама, где су зараде монополистичке и корупционашке. Тако имамо и апсурд да је грађевинско земљиште у Београду двоструко скупље него у Бечу. Све док се не промене прописи и не отклоне баријере за улазак у тржиште грађани ће папрено плаћати станове – каже Париводић.
Ту тезу додатно поткрепљује чињеница да је понуда у престоници мања од тражње. Према неким проценама, Београду недостаје око 100.000 станова, а гради се тек око три хиљаде годишње. Одсуством некада највећих инвеститора (Војске и МУП-а), који више не граде, као и недостатак конкуренције очигледно погодује малим грађевинарима.
Горан Родић, секретар удружења грађевинара при Привредној комори Србије, не очекује повратак масовне градње, односно зидања и по неколико хиљада станова на једној локацији. Он каже да ће цене, па самим тим и огромне зараде инвеститора почети да падају врло брзо јер ћемо доћи у ситуацију да банке активирају хипотеке на становима, купљеним помоћу кредита, а онда ће зајмодавци по ниским ценама продавати некретнине.
А. Николић
М. Авакумовић
[објављено: 18.12.2007.]
