Krvavim stopalima od Afrike do Srbije: Iz kandži rata pobegla pod koš na Konjarniku (FOTO)
Mlada devojka iz Afrike, koja je u begu od rata 'zalutala' u našu zemlju, za Dnevno.rs ispričala je svoju neverovatnu priču o poligonu 'života i smrti', o malim nadama i velikim strahovima, kao i o dobrim i o lošim ljudima koje je usput sretala.
Svetao stan na sedmom spratu jednog solitera na Konjarniku. Za velikim stolom sedi devojka tamne puti poput ebonosa, osmehuje se, ali joj osmeh odaje bol, strah i nesigurnost... To je osmeh kakav imaju ljudi čija je duša zagušena bolom i čije stigme još uvek bole.
Dva mladića i jedna devojka su tu uz nju, novostečeni prijatelji.
Od kandži malijskog rata do Konjarnika
Sandra Sara Fatu Ađa je ime ove devojke koja je pobegla iz Malija. O svom dugom, bolnom i teškom begu, o svojoj borbi za život, putevima nade i beznađa koje je prošla, Sandra priča za Dnevno.rs
– Ja sam iz Malija, iz Afrike. Imam 25 godina. Odrasla sam u porodici u kojoj se dosta ulagalo u obrazovanje, što tamo nije čest slučaj. Živela sam sa ocem, bratom i sestrom. Mama je umrla kad smo bili mali – počinje svoju priču ova devojka.
Sandra govori o tome kako je počeo građanski rat u Maliju i o trenutku kad je napustila svoju zemlju, ostavivši svog oca samog.
– Pobuna je počela negde u zimu 2012. godine. Svi smo mislili da to nije niša strašno, da će proći. Vreme je odmicalo, neredi nisu prestajali, građanski rat je besneo. Ubrzo su došli francuski vojnici da bi ugušili islamističke pobunjenike. Bilo je sve gore i gore. Jedne noći, tata i ja smo saznali da je brat ubijen. Otac mi je dao nešto ušteđevine i rekao da bežim kako znam i umem. Da pokušam da stignem kod sestre u Pariz, koja je tamo udata. On je ostao, a ja sam krenula te iste noći. Od tada ne znam ništa o njemu – govori Sandra dok joj se iz oka pomalja suza.
Živela sam u strahu a preživljavala zahvaljujući bobicama
O tome kako joj je trebalo tri meseca da napusti afrički kontinent, ova mlada devojka kaže:
– Tri meseca mi je trebalo da izađem iz Afrike. Od Malija preko Alžira, pa do Tunisa i odatle u Grčku. Mučila sam se, i snalazila. Stalni strah je bio u meni. Mislila sam, ako uspem živa da izađem iz Malija sve drugo će biti lako. Bilo je teško, jela sam različite bobice ili plodove koje bih nalazila uz put, spavala sam na skrivenim mestima, noću sam ilegalno prelazila granice i to peške, nestajalo mi je snage... Često sam mislila da ću umreti – priča ova devojka.
Jezik kao najveća barijera na putu do slobode
Sandra je od Grčke, preko Bugarske došla u Srbiju. Jezička barijera joj je pravila problem
– Kad sam stigla u Grčku, mislila sam da je to ogroman uspeh i da će mi od tad biti lako. Prevarila sam se, tu moje muke tek počinju, ja govorim francuski, a engleski ne znam. Ta jezička barijera bila je prvi problem. Ništa nikome nisam mogla da objasnim. Ni ko sam, ni odakle. Ljudi su bežali kad bih pokušala da pričam sa njima i da im tražim pomoć, bila sam prljava i onemoćala. Našao bi se neko ko bi mi udelio nešto novca za hranu i to je to – priča ova devojka koja je sama prošla kroz pravu golgotu.
Da iz Grčke dođe u Bugarsku uspela je uz pomoć jednog grčkog bračnog para.
– Nakon mesec dana lutanja i snalaženja u Grčkoj, upoznala sam divan bračni par, koji je rizikovao svoju slobodu da bi me ilegalno prebacili u Bugarsku, sva sreća uspeli smo. U Bugarskoj mi je bilo najgore, čast pojedinima, ali većina njih je prema meni bila bezobrazna... Dobacivali su za mnom na ulici, nisam ih razumela, ali sam znala da je ružno. Odatle mi je cilj bio Mađarska, jer je odatle moja sestra organizovala prevoz, naravno ilegalno. Rekli su mi da moram preko Srbije, ali da se tu ne zadržavam, jer su Srbi opasni i da mi se svašta može desiti – nastavlja svoju ispovest Sandra.
Na putu do Mađarske, ostavljena je na autoputu pored Beograda
O tome kako je ostavljena na sred auto- puta u Beogradu, umesto u Mađarskoj, ona kaže:
– Upoznala sam neke Bugare, koji su mi uzeli zadnje pare da bi me prebacili iz Bugarske u Mađarsku. Još tri muškarca putovala su sa mnom, i oni ilegalno. Ponadala sam se da je svemu tome kraj. Prošli smo granicu i vozili se još neko vreme. U jednom trenutku kola su stala. Čovek koji je vozio rekao mi je da smo stigli i bukvalno me izbacio iz kola, a ona trojica su nastavila put sa njim. Videla sam da nešto nije kako treba i da sam prevarena.
Hodala sam tako bez cilja, preplašena i sama – kaže ova devojka.
Sama i preplašena, stigla je do koša na Konjarniku
O susretu na košarkaškom terenu na Konjarniku i pokušaju da se sporazumeju, priču nastavlja Sandrin novi prijatelj Ivan iz Beograda.
– Živim u blizini tog terena, bilo je toplo posle podne i dok sam se šetao po kraju sa drugarima video sam crnkinju kako plače na klupi. Znate, to se ne viđa tako često. Prišli smo joj, a ona nas je uplašeno gledala. Pokušao sam da pričam sa njom na engleskom, ali ona ga nije znala. Počela je da priča na francuskom, a tad sam se setio jednog našeg druga koji zna francuski i pozvao sam ga da odmah dođe na teren. Tu sam saznao ko je i odakle je. Odveli smo je kod mene kući da nešto pojede i da se odmori. Međutim, pošto živim u malom stanu sa roditeljima nije bilo mesta da ostane. Taj naš drug koji govori francuski živi sam, smestili smo je kod njega na par dana. Mi nemamo para, eto snalazimo se nekako da joj nabavimo hranu i odeću. Svako od nas daje koliko može. Sad skupljamo pare, da joj platimo prevoz neki na crno, ona ne želi u azil - plaši se da iz azila nikad ne bi otišla u Pariz. Mi ne želimo ni na šta da je prisiljavamo – kaže ovaj plemeniti mladić.
O tome kako je ovde upoznala ljude velikog srca koji su joj pomogli, Sandra kaže:
– Eto, pored svega što sam prošla imala sam sreću da naiđem na dobre ljude, posebno ovde u Srbiji. Svi koje sam upoznala trude se da mi olakšaju, ja vidim to i osećam. Onda se i ja nasmejem jer vidim da im je stalo. Bar toliko mogu da im uzvratim. Kad vam neko koga nikada niste videli pruži ruku spasa, to morate ceniti. Ovi ljudi su za mene uradili stvari koje se nikada ne zaboravljaju – govori Sandra grizući usne sa očima staklenim od suza.
Sandrina jedina želja je da stigne kod sestre i da sazna nešto o ocu.
– Eto prošlo je par meseci, a ja još uvek ne znam da li je moj otac živ, nemam nikakve informacije. Niti ikako mogu saznati. Molim Boga samo da dođem konačno do Pariza kod sestre i da se sve ovo već jednom završi – završava svoju priču punu bola i po koje suze ova mlada i hrabra devojka.
Rat u Maliju (zapadna Afrika) je počeo 16. januara 2012. godine kada su pobunjeničke grupe povele borbu protiv malijske vlade sa ciljem dobijanja šire autonomije ili nezavisnosti za sever Malija, u oblasti Azavad. Država je neubedljivo odgovorila na pobunu, i nakon dva meseca neuspešnih borbi vojska odlučuje da svrgne državni vrh. Kao posledica nestabilnosti izazvane državnim udarom, tri najveća grada na severu Malija Kidal, Gao i Timbuktu, za tri dana su pali pod vlast pobunjenika. Pobunjenici su proglasili nezavisnost Azavada od Malija.Nakon državnog udara, međunarodne organizacije upozoravaju na humanitarnu katastrofu u ovoj zemlji. Predsednik Francuske Fransoa Oland je 11. januara 2013. odobrio zahtev vlade Malija za stranu pomoć i naredio francuskoj vojsci da se uključi u sukob.
Неће сваки пут да уђе, тим је за прескакање. 
Какве смо среће, још ће неко од њих да нам је `поклони`, онако у пролазу 
