Радња се одвија у стану, на другом спрату Плаве зграде. Зграда је удаљена од центра Вароши око триста метара а само је споредна улица дели од Дома здравља. Зграда није одолела зубу времена и немару станара. Стан је двособан и голим оком је видљиво да је пренатрпан, како стварима тако и онима који ту деле простор. Једном страном је окренут ка прометној улици а другом ка дворишту, тачније новоизграђеним гаражама. На столу је тањир са ванилицама.
ЕСМА И СВЕТЛАНА
СВЕТЛАНА:Да ли је Мила ту?
ЕСМА:Типично за тебе Светлана, с'неба па у ребра.
СВЕТЛАНА:Есма, не прави се паметнија него што јеси, зови ми Милу.
ЕСМА:Нисам паметна, у праву си. Није ту а и да јесте не постоји ниједан ваљан разлог зашто бих је позвала.
СВЕТЛАНА:Да пробамо са тим да сам помагала твојој ћерки и унуци када то нико други није могао, а ни хтео.
ЕСМА:Вук длаку мења, ћуд никако. Ниси се променила ни мало, иста стара Светлана.
СВЕТЛАНА:Шта ово лепо мирише?
ЕСМА:Ванилице.
СВЕТЛАНА:Еми је код куће?
ЕСМА:Није.
СВЕТЛАНА:Ти си их спремала? Немогуће. Ахахааа... Шта сам ја то пропустила? Есма кува, вауууу. Есма која је тврдила да жене нису рађане да буду помоћно особље и инкубатори мушком роду. Жене којима није место покрај шпорета. Живела нова реалност. Живела Есма. Хоћеш ли ме коначно пустити унутра или треба да се пењем преко терасе?
ЕСМА:Уђи. Шта ћеш да попијеш? Да ти не нудим кафу.
СВЕТЛАНА:Сок
ЕСМА:Опааа...Шта сам ја то пропустила. Светлана која пије сок.
СВЕТЛАНА:Времена се мењају па и нас две. Старимо Есма.
ЕСМА:Ти можда, ја не. Старија сам од тебе само десет месеци.
СВЕТЛАНА:Али си старија.
ЕСМА:Зашто си се вратила Светлана?
СВЕТЛАНА:Ужелела сам се родне груде.
ЕСМА:Које од њих или бираш према потреби?
СВЕТЛАНА:Не буди заједљива, не приличи ти то Есма.
ЕСМА:Ни теби да избегаваш одговор Светлана.
СВЕТЛАНА:Који мој одговор би те задовољио Есма? Ово је моја родна груда баш као и друге на овим просторима. Цена коју сам платила да бих могла овако да говорим је превисока, ни не желиш да знаш колика је. Одговор под Б је:'Вратила сам се у град да би сахранила кости твог бившег мужа, заслужио је то.
ЕСМА:Јефтина патетика. Потруди се, умеш ти то и боље. Јел сад треба да се расплачем над твојом худом судбином? Погинуо је човек који ти је оставио милионе. Са толико цифара на банковном рачуну много се гласније плаче. Сваки милион за октаву више.
СВЕТЛАНА:Ово задње ћу рачунати да нисам чула. Подвешћу под љубомору остављене жене, мада, технички гледано, ти си оставила њега а не он тебе. Сећаш се тога, зар не Есма? Шта је било, маца појела језик? Да ли си можда помислила да су ме Мила и Зоран позвали на рођендан.
ЕСМА:Лажеш Светлана.
СВЕТЛАНА:Зашто бих те лагала. Ја се сећам првих корака које је малена начинила. Држала сам чоколаду, Зоран ју је пустио ка мени. Прве речи коју је изговорила, била је она коју ја нећу никада чути. Мама.
ЕСМА:Лажеш Светлана.
СВЕТЛАНА:Не лажем, уосталом питај Милу.
ЕСМА:Лажеш да не можеш да постанеш мајка.
СВЕТЛАНА:Од када знаш?
ЕСМА:Од кад и ти. Заборавила си да је твоја бившадокторка, моја пријатељица.
СВЕТЛАНА:Кучка безобразна. Зашто ми то никада ниси рекла? Да ли он то зна?
ЕСМА:Југослав? Наравно да не зна. Ја нисам ти, ја га никада не бих повредила.
СВЕТЛАНА:Света Есма Варошка, безгрешна. Никада никога не би повредила,. Ма дај.
ЕСМА:Да ли си свесна шта си му ти урадила? Раставила си га на атоме.
СВЕТЛАНА:Шта сам му ја то урадила. Напустила га жена због другог мушкарца, па шта? Ни прва ни последња.
ЕСМА:Не лупетај Светлана, ти си њему била све. Када си отишла он је од почетка учио да дише, да живи. Он не уме без тебе.
СВЕТЛАНА:Није баш тако, пресветла. Нисам ја њему била све. Била сам му друг, љубавница, сервирка, мајка, сестра и свашта нешто још али му никада нисам била оно најважније. Никада нисам била жена коју воли, бар не онако како сам ја желела да ме воли. Да ме гледа онако како је гледао тебе, да је срећан онако како је био срећан са тобом кад ради најобичније ствари на свету. Ти си га повредила више него ја. Ти си нас повредила све. Ти си окрутнија према њему више него што сам ја то икада била. Да ли си му рекла да га волиш? Наравно да ниси, правиш се да то није истина. Он још увек живи у уверењу да си му ти сестра а да је љубав коју осећа упућена мени а не теби.
ЕСМА:Не лупетај Светлана.
СВЕТЛАНА:Теби баш прелази у навику да ме чашћаваш увредама, нема везе истрпећу и то. Може Светлана све, увек је и могла. Ниси ме ни реч питала за Мирка, муж ти је био, макар на кратко. Новинарству те је учио, где ће ти душа Есма.
ЕСМА:У пакао, изгледа. Како је отишао?
СВЕТЛАНА:Пре тог како је отишао, има како је живео.
ЕСМА:Како је живео?
СВЕТЛАНА:Онако како се живи покрај особе која не може да те воли, бар не онако како је то он желео Затицала сам га ноћима како седи сам над непопијеном чашом са очима из којих се туга изливала, као набујали поток након јесење кише. Када би ме угледао на његовом лицу бизасијао осмех. Осмех-казна који није дозвољавао да заборавим колика сам кучка. На крају га је љубав према мени убила.
ЕСМА:Лупеташ, не верујем ти.
СВЕТЛАНА:Нудили су му да иде на промену идентитета. Није прихватио, није желео да ме напусти. То га је и убило, ја сам га убила. То је крст са којим ћу морати да живим. Шта је са тобом Есма?
ЕСМА:Како мислиш шта је самном. Изаћићу са тобом на гробље да га испратим.
СВЕТЛАНА:То да али шта ћеш урадити поводом Југослава?
ЕСМА:А ти?
СВЕТЛАНА:Доћићу у недељу на рођендан, дугујем то маленој. Причаћу са Југославом, дугујем то и њему и себи а онда ћу нацврцкана да одем у кафану и да мазнем неко младо месо, то дугујем свом либиду.
ЕСМА:Луда си.
СВЕТЛАНА:Шта је ту ново? Обећај ми.
ЕСМА:Хоћу, само ми кажи шта.
СВЕТЛАНА:Да му никада нећеш рећи да је до њега а не до мене. Желела сам његово дете више од свега на свету. Није нам се дало.
ЕСМА:Обећавам, нећу му то никада рећи.
СВЕТЛАНА:А сад ме послужи оним ванилицама, охладиће се.
ЕСМА:Изволи.
СВЕТЛАНА:Есма, настави да пишеш. Кување и није твоја јача страна.
ЕСМА:Мрш, бре.
ЕСМА И СВЕТЛАНА
СВЕТЛАНА:Да ли је Мила ту?
ЕСМА:Типично за тебе Светлана, с'неба па у ребра.
СВЕТЛАНА:Есма, не прави се паметнија него што јеси, зови ми Милу.
ЕСМА:Нисам паметна, у праву си. Није ту а и да јесте не постоји ниједан ваљан разлог зашто бих је позвала.
СВЕТЛАНА:Да пробамо са тим да сам помагала твојој ћерки и унуци када то нико други није могао, а ни хтео.
ЕСМА:Вук длаку мења, ћуд никако. Ниси се променила ни мало, иста стара Светлана.
СВЕТЛАНА:Шта ово лепо мирише?
ЕСМА:Ванилице.
СВЕТЛАНА:Еми је код куће?
ЕСМА:Није.
СВЕТЛАНА:Ти си их спремала? Немогуће. Ахахааа... Шта сам ја то пропустила? Есма кува, вауууу. Есма која је тврдила да жене нису рађане да буду помоћно особље и инкубатори мушком роду. Жене којима није место покрај шпорета. Живела нова реалност. Живела Есма. Хоћеш ли ме коначно пустити унутра или треба да се пењем преко терасе?
ЕСМА:Уђи. Шта ћеш да попијеш? Да ти не нудим кафу.
СВЕТЛАНА:Сок
ЕСМА:Опааа...Шта сам ја то пропустила. Светлана која пије сок.
СВЕТЛАНА:Времена се мењају па и нас две. Старимо Есма.
ЕСМА:Ти можда, ја не. Старија сам од тебе само десет месеци.
СВЕТЛАНА:Али си старија.
ЕСМА:Зашто си се вратила Светлана?
СВЕТЛАНА:Ужелела сам се родне груде.
ЕСМА:Које од њих или бираш према потреби?
СВЕТЛАНА:Не буди заједљива, не приличи ти то Есма.
ЕСМА:Ни теби да избегаваш одговор Светлана.
СВЕТЛАНА:Који мој одговор би те задовољио Есма? Ово је моја родна груда баш као и друге на овим просторима. Цена коју сам платила да бих могла овако да говорим је превисока, ни не желиш да знаш колика је. Одговор под Б је:'Вратила сам се у град да би сахранила кости твог бившег мужа, заслужио је то.
ЕСМА:Јефтина патетика. Потруди се, умеш ти то и боље. Јел сад треба да се расплачем над твојом худом судбином? Погинуо је човек који ти је оставио милионе. Са толико цифара на банковном рачуну много се гласније плаче. Сваки милион за октаву више.
СВЕТЛАНА:Ово задње ћу рачунати да нисам чула. Подвешћу под љубомору остављене жене, мада, технички гледано, ти си оставила њега а не он тебе. Сећаш се тога, зар не Есма? Шта је било, маца појела језик? Да ли си можда помислила да су ме Мила и Зоран позвали на рођендан.
ЕСМА:Лажеш Светлана.
СВЕТЛАНА:Зашто бих те лагала. Ја се сећам првих корака које је малена начинила. Држала сам чоколаду, Зоран ју је пустио ка мени. Прве речи коју је изговорила, била је она коју ја нећу никада чути. Мама.
ЕСМА:Лажеш Светлана.
СВЕТЛАНА:Не лажем, уосталом питај Милу.
ЕСМА:Лажеш да не можеш да постанеш мајка.
СВЕТЛАНА:Од када знаш?
ЕСМА:Од кад и ти. Заборавила си да је твоја бившадокторка, моја пријатељица.
СВЕТЛАНА:Кучка безобразна. Зашто ми то никада ниси рекла? Да ли он то зна?
ЕСМА:Југослав? Наравно да не зна. Ја нисам ти, ја га никада не бих повредила.
СВЕТЛАНА:Света Есма Варошка, безгрешна. Никада никога не би повредила,. Ма дај.
ЕСМА:Да ли си свесна шта си му ти урадила? Раставила си га на атоме.
СВЕТЛАНА:Шта сам му ја то урадила. Напустила га жена због другог мушкарца, па шта? Ни прва ни последња.
ЕСМА:Не лупетај Светлана, ти си њему била све. Када си отишла он је од почетка учио да дише, да живи. Он не уме без тебе.
СВЕТЛАНА:Није баш тако, пресветла. Нисам ја њему била све. Била сам му друг, љубавница, сервирка, мајка, сестра и свашта нешто још али му никада нисам била оно најважније. Никада нисам била жена коју воли, бар не онако како сам ја желела да ме воли. Да ме гледа онако како је гледао тебе, да је срећан онако како је био срећан са тобом кад ради најобичније ствари на свету. Ти си га повредила више него ја. Ти си нас повредила све. Ти си окрутнија према њему више него што сам ја то икада била. Да ли си му рекла да га волиш? Наравно да ниси, правиш се да то није истина. Он још увек живи у уверењу да си му ти сестра а да је љубав коју осећа упућена мени а не теби.
ЕСМА:Не лупетај Светлана.
СВЕТЛАНА:Теби баш прелази у навику да ме чашћаваш увредама, нема везе истрпећу и то. Може Светлана све, увек је и могла. Ниси ме ни реч питала за Мирка, муж ти је био, макар на кратко. Новинарству те је учио, где ће ти душа Есма.
ЕСМА:У пакао, изгледа. Како је отишао?
СВЕТЛАНА:Пре тог како је отишао, има како је живео.
ЕСМА:Како је живео?
СВЕТЛАНА:Онако како се живи покрај особе која не може да те воли, бар не онако како је то он желео Затицала сам га ноћима како седи сам над непопијеном чашом са очима из којих се туга изливала, као набујали поток након јесење кише. Када би ме угледао на његовом лицу бизасијао осмех. Осмех-казна који није дозвољавао да заборавим колика сам кучка. На крају га је љубав према мени убила.
ЕСМА:Лупеташ, не верујем ти.
СВЕТЛАНА:Нудили су му да иде на промену идентитета. Није прихватио, није желео да ме напусти. То га је и убило, ја сам га убила. То је крст са којим ћу морати да живим. Шта је са тобом Есма?
ЕСМА:Како мислиш шта је самном. Изаћићу са тобом на гробље да га испратим.
СВЕТЛАНА:То да али шта ћеш урадити поводом Југослава?
ЕСМА:А ти?
СВЕТЛАНА:Доћићу у недељу на рођендан, дугујем то маленој. Причаћу са Југославом, дугујем то и њему и себи а онда ћу нацврцкана да одем у кафану и да мазнем неко младо месо, то дугујем свом либиду.
ЕСМА:Луда си.
СВЕТЛАНА:Шта је ту ново? Обећај ми.
ЕСМА:Хоћу, само ми кажи шта.
СВЕТЛАНА:Да му никада нећеш рећи да је до њега а не до мене. Желела сам његово дете више од свега на свету. Није нам се дало.
ЕСМА:Обећавам, нећу му то никада рећи.
СВЕТЛАНА:А сад ме послужи оним ванилицама, охладиће се.
ЕСМА:Изволи.
СВЕТЛАНА:Есма, настави да пишеш. Кување и није твоја јача страна.
ЕСМА:Мрш, бре.