Deklaracija o Srebrenici – još jedno simboličko ubistvo

[BraveHeart]

Srebrenički masakr ima sve elemente genocida i odbijanje da se nazove tim imenom je samo skrivena forma poricanja. Opšte je poznato da je poricanje poslednja faza genocida, koje se često smatra "drugim ubistvom" i koja traje još dugo pošto je sam fizički zločin počinjen. Istina je da mnogo Srba još uvek ne želi da prizna da se Srebrenica ikada dogodila i sve nacionalističke reakcije protiv Deklaracije su očekivane. Suštinski problem, međutim, koliko god to delovalo apsurdno, nisu te reakcije, već činjenica da ogromna većina navodno uzornih građana, uključujući tu i članove parlamenta, političke analitičare, NVO, publiciste i druge autoritete, smatra da je Deklaracija veliki korak napred, iako odbija da masakr u Srebrenici nazove genocidom.

Konkretan razlog zašto je reč genocid izostavljena iz teksta Deklaracije, i čak odbijena od dela parlamenta, nikada nije naveden. Takav razlog, da bi bio verodostojan, trebalo bi da ukazuje na konkretne činjenice u srebreničkom masakru koje će eventualno dokazati da zločin ne ispunjava kriterijume po kojima bi mogao da se definiše kao genocid. Srebrenički zločin, međutim, sadrži sve elemente genocida prema važećoj pravnoj definiciji Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948:

1.mentalni element, što znači "namera da se uništi, u celini ili delom, nacionalna, etnička, rasna ili verska grupa kao takva", i

2.fizički element, koji uključuje pet akata:

(a) ubistvo članova grupe;
(b) izazivanje teških telesnih i mentalnih povreda članova grupe;
(c) namerno podvrgavanje grupe takvim životnim uslovima koji treba da dovedu do njenog potpunog ili delimičnog fizičkog uništenja;
(d) mere usmerene ka sprečavanju rađanja u okviru grupe;
(e) prinudno premeštanje dece iz jedne grupe u drugu.

Zločin mora da sadrži oba elementa da bi bio nazvan "genocidom".

Dalje, prema Članu III Konvencije, biće kažnjeni sledeći postupci:

(a) genocid;
(b) sporazum o izvršenju genocida;
(c) neposredno i javno podsticanje na izvršenje genocida;
(d) pokušaj genocida;
(e) saučesništvo u genocidu.

Takođe, zločin u Srebrenici sadrži i druge bitne elemente genocida, koje predlažu naučnici i pravni eksperti, kao na primer Džek Nasan Porter (Jack Nusan Porter, 1982), prema čijem mišljenju genocid uključuje i polnu selekciju. Meta srebreničkog masakra bili su isključivo muškarci, a izbor je bio zasnovan na dva velika patrijarhalna mita: "muškarci su ratnici" i "muškarci su nastavljači loze, nacije, tradicije, imena...". Pored toga, Nasan Porter izdvaja tri glave komponente genocida, koje su očigledno prisutne i u srebreničkom slučaju, a to su: ideologija, tehnologija i birokratija/organizacija.

Drugi relevantan predlog je onaj Martina Šoa (Martin Shaw, 2007), koji upozorava na mogućnost ugroženih grupa da se brane. Prema Šou, genocidna akcja je akcija u kojoj organizacije oružane sile tretiraju civilne socijalne grupe kao neprijatelje i nastoje da unište njihovu stvarnu ili pretpostavljenu socijalnu moć sredstvima ubijanja, nasilja i pritiska protiv individua koje smatraju članovima grupe.

Međutim, srpski nacionalistički diskurs, koji pokušava da opravda i nađe izgovor za masakr u Srebrenici služeći se opšte korišćenim frazama "A šta su oni nama radili?" ili "Zašto i njih neko ne kazni" ignoriše suštinske razlike između:

1. žrtava u aktivnom sukobu dveju oružanih sila,

2. žrtava koje se smatraju "kolateralnom štetom", ali nisu bile primarna meta napada i

3. civilnih žrtava, koje su kao takve bile meta napada, ali same nisu nikoga napale niti su bile naoružane ili u poziciji da se brane.

Nedvosmisleno je da žrtve u Srebrenici spadaju u treću kategoriju nevinih i nemoćnih civila.

Fenomen koji je direktno povezan sa ovom vrstom "opravdanja" zločina je poricanje, koje prati gotovo sve slučajeve genocida i čini jedan od osnovnih elemenata identifikacije genocida kao takvog. Ekstremno ozbiljna priroda genocida, zajedno sa stravičnom reputacijom koju stvara i potencijalnim reperkusijama koje mogu biti primenjene protiv nacije kao rezultat zločinačkog akta, garantuje da će, kad god se radi o genocidu, biti onih koje će pokušati da izbegnu ili prebace krivicu na drugog. U većini slučajeva poricanje genocida nije poricanje da se zločin dogodio. Ovakvo poricanje ne bi se razlikovalo od obične laži da bi se izbegla kazna. Laž može imati efekta samo u slučaju da nedostaju svedoci ili da nema dovoljno dokaza. U slučajevima genocida, međutim, postoji dovoljno nedvosmislenih dokaza da se zločin dogodio, i oni su opšte poznati i javni, tako da laganje nije ni od kakve koristi. Dakle, dok obična, ili kako je Hana Arent naziva, tradicionalna laž nastoji da sakrije činjenicu, moderna laž ne može da sakrije činjenicu, ali će nastojati da reorganizuje čitavu stvarnost u kojoj se činjenični zločin dogodio. Poricanje genocida dakle spada u moderne laži, koje ne nastoje da dokažu da se zločin nije dogodio, već da to što se dogodilo zapravo nije zločin. U tu svrhu se koriste brojne strategije poput racionalizacije, opravdanja, izgovora itd. Optužena strana često pokušava da se pozove na nekakve meta-svrhe zločina, kao što su "više dobro", "vera", "nacija", "pravda" i slično. Osim toga, u diskursu poricanja prisutne su i tendencije da se dokaže da je žrtva zapravo zaslužila to što joj se dogodilo, ili da je počinilac, u stvari, zločin počinio u samoodbrani. Sve ove strategije nisu samo deo individualne odbrane optuženog pred sudom, kao što je na primer slučaj nedavne odbrane Radovana Karadžića, koji je pred Haškim tribunalom izjavio da će "braniti svoju naciju i njenu stvar koja je pravedna i sveta". (Takođe je rekao da su Srbi tu akciju izveli iz samoodbrane pošto je njihov mirovni plan bio odbačen.)[1] Ove strategije imaju tendenciju da postanu deo javnog diskursa koji postepeno pretrasta u čitavu kulturu poricanja, nesposobnu da bilo koji zločin prepozna kao zločin, i pored postojanja žrtve i očiglednih i opštepoznatih dokaza. U takvoj kulturi – opet je teško zaobići zapažanje Hane Arent – "... monstruoznost zločina jemči da će se pre verovati ubicama, koje svim mogućim lažima insistiraju na svojoj nevinosti, nego žrtvama koje govore istinu".[2]

Nakon ovih razmišljanja, ostaje pitanje zašto je reč genocid izostavljena iz Deklaracije, kada je jasno da srebrenički masakr ispunjava navedene kriterijume. Ako ostavimo po strani eksplicitna suprotstavljanja Deklaraciji radikalno nacionalističkih, desničarskih partija, znači ne samo njenoj formi – zvanično objašnjenje izostavljanja termina genocid nije bilo ponuđeno. Sve što se može naći u medijima je par spekulacija o kompromisu između dve sukobljene struje u parlamentu, ili o još uvek preovlađujućem nacionalističkom raspoloženju većine Srba, koji su duboko pogođeni pitanjem odgovornosti za zločin. Pitanje je da li politički kompromis i obziri prema onima koji se stavljaju na stranu počinilaca zločina, ma kako pragmatični bili, mogu biti deo iskrenog i autentičnog izivinjenja.

 

[BraveHeart]

Koliko je važno izvinjenje

Kao posledica genocida, preživele žrtve ostaju zauvek uplašene. One su ostavljene da se bore sa gubitkom voljenih i bolnim sećanjima na nasilje počinjeno nad njima i njihovim bližnjima. U takvim okolnostima, da li je izvinjenje važno? Da li je ono suštinsko za pomirenje? Ili je čin izvinjenja, nakon jednog događaja tako stravičnog kao što je genocid, čin isprazan toliko da vređa nekadašnje žrtve?" [3]

Deklaracija o Srebrenici izgleda tako kao da njene pisce ne brinu ova pitanja. Sama struktura i semantika teksta Deklaracije svedoče o upornom odbijanju da se prizna bol onih kojima izvinjenje treba da bude upućeno; time se previđa i mogućnost njihovog ponovnog povređivanja.

Na samom početku, Deklaracija se poziva na brojne ustave, zakone, paragrafe itd, umesto na sopstvenu savest i ljudskost. Pitanje je međutim, koliko je ljudi u Srebrenici, u Srbiji ili bilo gde drugde imalo vremena i prilike da sve te paragrafe i zakone pročita. I da li su oni zaista morali to da urade da bi bili u stanju da shvate da im je nanet bol i da razumeju i prihvate izvinjenje? Držati se čvrsto dokumenata koji dokazuju da je izvinjenje na mestu čini se mnogo lakšim nego ostati sam sa sopstvenom savešću.

Lažna objektivnost i naizgled pravnička forma dokumenta deluju arogantno, distancirano i mačoistički, ponovo dokazujući nedostatak empatije, koja je suštinska za iskreno i autentično izvinjenje.

Dalje, samo jedna jedina rečenica u jednom paragrafu Deklaracije (prvom), spominje ljude iz Srebrenice. Nažalost, i tu ih spominje samo kao stanovništvo (čak ne ni kao građane) Srebrenice. Reči koje bi prepoznale konkretne ljude u bolu, poput porodice, ožalošćenih, preživelih, roditelja, supruga... izostavljene su ili spomenute uzgred, u okviru uopštenih i manje bitnih fraza. Deklaracija se ni jednom jedinom rečenicom ne obraća direktno žrtvama u drugom licu množine.

Taj paragraf takođe sadrži i jednu lingvističku manipulaciju, kojom se skriva notorna laž: "...izražavajući pri tom saučešće i izvinjenje porodicama žrtava zbog toga što nije učinjeno sve da se spreči ova tragedija." Ovakva rečenična formulacija sugeriše da ne učiniti sve još uvek može značiti da je nešto ipak učinjeno (ali verovatno ne dovoljno). Istina je međutim da 1995. godine srpski državni organi nisu učinili ništa da spreče tragediju i značenje ove istinite tvrdnje je radikalno suprotno od onoga što se tvrdi u Deklaraciji.

Ostatak teksta Deklaracije napušta slučaj Srebrenice i nastavlja da uopšteno govori o ratu u bivšoj Jugosalviji, o mogućnostima saradnje u regionu i slično, i sve to služi kao uvertira za paragraf 4. u kome "Narodna skupština Republike Srbije izražava očekivanje da će i najviši organi drugih država s teritorije bivše Jugoslavije na ovaj način osuditi zločine izvršene protiv pripadnika srpskog naroda, kao i da će uputiti izvinjenje i izraziti saučešće porodicama srpskih žrtava".

Apsurdnost ovog praragrafa nije toliko u tome da li Srbija takođe ima pravo da zahteva izvinjenje ili ne (iako njen status agresora svakako dovodi u pitanje ovo očekivanje), već i u činjenici da je sam čin izvinjenja percipiran od parlamenta kao sredstvo političke manipulacije i cenkanja. Time ovaj paragraf konačno reflektuje opšte raspoloženje opravdavanja zločina korišćenjem već spomenutih popularnih fraza: "A šta su oni nama radili" i "Zašto i oni nisu kažnjeni", pre nego iskreni obzir prema srpskim porodicama u bolu, a da se i ne spominje činjenica da Srbija devedesetih ni u ovom slučaju nije učinila ništa da ih zaštiti. Iskrena spoznaja i razumevanje nečijeg gubitka i bola čini nas podjednako osetljivim kako za bol bošnjačkih, tako i za bol srpskih porodica, bez potrebe da to što osećamo podvrgavamo reciprocitetu i kalkulacijama. Štaviše, sposobnost jednog takvog razumevanja i saosećanja čini nas posebno osetljivim na bol koji je drugome prouzrokovan sa naše strane. To su osećanja stida i žaljenja, koja se razlikuju i imaju sasvim drugi izvor, smisao i svrhu od besa i ljutnje zbog onoga što je učinjeno nama. Izvinjavam se zato što mi je žao, a ne zato što očekujem reciprocitet i ličnu satisfakciju.

Deklaracija o Srebrenici, usvojena 30. marta 2010 u Narodnoj skupštini Srbije je izneverila smisao izvinjenja kao iskrenog i autentičnog performativnog čina.

Dovoljan razlog za izražavanje iskrenog i autentičnog izvinjenja je razumevanje da je osoba kojoj je izvinjenje upućeno u bolu koji je uzrokovan mnome ili nekim drugim koji joj je naneo bol u moje ime. Osim toga, izvinjenje je uvek direktno upućeno konkretnoj osobi ili osobama, za konkretan čin, isključujući sve moguće okolnosti u kojima se to dogodilo. Kroz reči izvinjenja, otvaram se prema drugoj osobi i nužno napuštam svoju egocentričnu poziciju. Obraćanjem drugoj osobi kroz autentično izvinjenje, ja nužno zaboravljam sebe. Stupanjem u prostor izvinjenja, napuštam svoje skriveno i sigurno mesto, projektujem se u svet osobe u bolu i preuzimam tu bol. Prostor izvinjenja nas izmešta iz našeg udobnog ležišta, nesiguran je, uznemirujući, traumatičan i bez garancija da će izvinjenje biti prihvaćeno. Dotle dok se krećem u prostotu izvinjenja, ne smem da prizivam u sećanje nepravde koje su učinjene meni i ne smem u izvinjenju da tražim svoj sopstveni interes. Ne smem da očekujem izvinjenje za sebe. U trenutku kada se prisetim sebe i odazovem se pozivima svojih ličnih očekivanja i interesa, kao što je Orfej okrenuo glavu i odazvao se na pozive Euridike, padam natrag u svoju egocentričnu poziciju i prostor izvinjenja se raspada. I kao što je Orfej zauvek izgubio Euridiku, novi prostor izvinjenja više nikada neće moći ponovo da se otvori i zato izvinjenje koje je izneverilo, poput Deklaracije o Srebrenici, teško može predstavljati korak napred. Autentično izvinjenje je bezuslovno.

Koji je onda bio interes srpskog parlamenta da usvoji Deklaraciju koja predstavlja loše izvinjenje? Najkraći odgovor i najverovatniji razlog je da je napravljen politički kompromis između pritisaka Evropske Unije sa jedne i značajnog dela nacionalistički raspoloženog biračkog tela sa druge strane. Obzir prema porodicama iz Srebrenice, koje bi trebalo da budu isključivi cilj Deklaracije, tu je teško prepoznatljiv.

Među spekulacijama o razlozima izostavljanja pojma genocida iz Deklaracije, mogu se naći i neki psihološki argumenti, koji uopšteno govore o složenom i dugotrajnom procesu samoispitivanja velikog dela Srba koji nisu nužno radikalno nacionalistički orijentisani, ali su jos uvek nespremni da priznaju da je zločin u Srebrenici genocid i da njihova država za to snosi odgovornost i da može biti podvrgnuta pravnim sankcijama i uslovljavanjima. Prema ovim spekulacijama, Srbima je potrebno vreme da bi zalečili ratne rane, a reč genocid je suvše jak pritisak na njihovu savest. Iako je to psihološki razumljivo i objašnjivo, to ni u kom slučaju ne znači da je automatski i moralno opravdano, a kamoli politički relevantno, bez obzira što parlament u ovom velikom delu populacije prepoznaje svoje većinsko biračko telo. Prema čijem vremenu i čijim ranama u stvari Deklaracija treba da ima obzira? Ako ovi psihološki argumenti imaju ikakvog smisla, onda se Dekalracija svodi na apsurdnu "empatiju" prema osećanjima dela svojih birača umesto prema stvarnim žrtvama genocida, čije vreme i rane su zanemareni.

Deklaracija o Srebrenici je dakle podbacila u svakom mogućem pogledu, čak do tačke u kojoj vređa nekadašnje žrtve. To nije korak napred, već još jedna povreda, ponovljena plitkoumna anihilacija žrtava, kao da one nikada nisu postojale. Zamena stvarnog cilja izvinjenja – žrtava Srebrenice – sopstvenim političkim interesom i obzirom prema svojim biračima govori nešto o moralnom debilitetu i političkom autizmu koji teško može otvoriti mogućnost pomirenja.

Prema strukturi i semantici teksta, gotovo je samoočigledno zašto je reč genocid morala biti izostavljena. Ta reč označava realnost događaja i onemogućava sve dalje manipulacije, izbegavanja i interpretacije kojima Deklaracija podleže. Reč genocid je inkompatibilna sa postojećom strukturom teksta, koja je struktura poricanja i može tu strukturu samo razoriti – što bi u stvari i trebalo da bude svrha iskrenog i autentičnog izvinjenja: razoriti strukturu diskursa poricanja.

Prag, 9. april 2010.

Autorka je na doktorskim studijama iz oblasti etike i političke filozofije na Filozofskom fakultetu Karlovog univerziteta u Pragu.

Peščanik.net, 14.04.2010.
--------------------------------------------------------------------------------

 

[BraveHeart]

Pod težinom nemačke istorije,
noseći breme miliona ubijenih,

učinio sam ono što ljudi čine kada im ponestanu reči.

Vili Brant

pescanik.net

 

[mračak]

Srbima se niko nije izvinio za tursku okupaciju i Jasenovac...pa sta...izvinjenje nije cesto toliko vazno koliko se predstavlja...

 

[gost 191696]

uz sve postovanje zrtvama zlocina u srebrenici srpska deklaracija je iskorak kakav ostali narodi u ex yu nisu u stanju uciniti. lock