Dekart - Mislim, dakle postojim

Сви су сигурно чули за оно Декартово "Мислим дакле постојим", али сумњам да је многима осим речи и слова та изрека показала снагу коју носи у себи а која открива цео један "непознати" свет. Колумбово откриће Америке или човеков лет на Месец, само су зрнца песка у односу на свет који је Декарт открио и показао западном човечанству а које је до тада било потпуно уроњено у реалистички, материјалистички поглед на свет. Реализам је био основа све теологије, филозофије до тада. Говорило се о другим световима и тада, тачно, али ти светови били су само варијанте овог опажајног света. Рај личи на врт, пакао на неку ужарену ватру али све су то слике преузете из реализма. Ништа од тога нема везе са оним што је Декарт открио и предао у руке идеалистичкој филозофији.

Ствар је заправо јасна, потребно је само указати на њу.

Декарт се једном у својим филозофским контемплацијама запитао у шта можемо бити апсолутно сигурни? За које знање можемо рећи да је апсолутно истинито и да одбацимо сваку могућност заблуде?

Ако кажемо да су опажаји око нас апсолутно постојећи и да постоје као такви и када их не опажамо, у то не можемо бити сигурни! Можда је живот сан, можда су ствари, ликови које опажамо, нешто попут ликова из снова и не постоје када их не опажамо. Значи, да ли овај монитор постоји када га не опажам не можемо бити сигурни, то није сигурно знање.
Наравно, Декарт није познавао открића идеалистичке филозофије која су дошла касније и која доказују да изван свести субјекта не "можда" већ апсолутно сигурно нема оваквог света каквим га опажамо. Ипак, он је итекако био свестан проблематичности тога.

Идући даље, дошао је до оног знања које се приписује Локу (а што сам ја са изненађењем једном приметио) или до идеалности секундарних квалитета.

Ово је написао Декарт а не Лок веровали или не:

Iako kad se primaknem ognju osećam toplinu, a kad se još više približim osećam i bol, ipak nema nikakva dokaza koji bi me uverio da se u ognju nalazi štogod slično toplini, ili pak bolu, nego samo to da se u njemu nalazi nešto, pa ma šta to bilo, što u nama izaziva oset topline ili bola;
Dekart u Meditacijama o prvoj filozofiji ... glava 6.

Пошто је тако закључио да ни у шта што сазнаје не може бити сигуран, одједном је схватио да ипак постоји нешто у шта може бити сигуран, а то је да размишља да није сигуран, да постоји, да мисли. То је тренутак открића "новог света", откриће духа!

Али шта је то Декарт открио? Шта је тај дух? Па следите његову методу, једноствно истраживање у шта можете бити сигурни? Крените редом:

Да ли могу бити сигуран да овај опажајни свет није сан и да постоји када га не опажам? Одговор, не могу!
Да ли могу бити сигуран да осећаји боје, мириса, укуса, додира постоје када их не осећам? Одговор.. Не.
Да ли могу бити сигуран да ово што зовем тело а што је такође састављено од осећаја, такође постоји када га нисам свестан. Одговор, НЕ.

Значи ништа од овога нисам сигуран да постоји, али где је оно у шта јесам сигуран апсолутно. Где је онај ко мисли???!!

Ето, на овај начин дошли смо до духа. Дошли смо до нечега о чему свако има свој субјективни апсолутни доживљај постојања, али кога не може опазити, сазнати, осетити, показати на њега. Ништа не може од тога осим устврдити да ТО апсолутно постоји.

То је тај свет који је Декарт открио. То је предмет истраживања идеалистичке филозофије. Нешто нешто што не можемо опазити, спознати, осетити а што је ЈЕДИНО АПСОЛУТНО ПОСТОЈЕЋЕ ЗА НАС, наш дух.

Овај цитат можда најбоље говори о чему се ту ради:

Ви ми пак не бисте узели за зло ако бих вас питао да можда нисте подложни сну и да, док спавате, не можете мислити да ме видите, да се шетате у овоме врту, да вас сунце обасјава, укратко, да су све ствари, за које верујете да тренутно постоје, сасвим поуздане. Зар у комедијама нисте никад чули онај узвик чуђења: Да ли сам будан или спавам! Како можете бити сигурни да ваш живот није вечни сан и да све оно што мислите да сте помоћу чула научили није обмана сада као и кад спавате?

Декарт "Истраживање истине природним светлом ума"

На овај начин Декарт је наслутио идеалитет опажајног света.

Једноставно се запитајте да ли је живот сан? При чему ћете се сусрести са нечим што не спада у то питање, што сања али није део сна, што не можете опазити, појмити, додирнути, али у шта сте једино апсолутно сигурни да постоји.

 

[zxy]

Sad nek se zapita svako
koliko postoji i kako

 

[oziman]

Управо тако. Али то је теже предузети него што на први погледа изгледа. Имамо рећи "мислим", наше мисли једино постоје.

Видиш, "наше мисли" су нејасан појам да би човеку разјаснио суштину Декартовог открића којим се овде бавимо. Зато и иза те изреке, која се лако памти и која је опште позната, нема и тог назовимо "откровења духа" који је доживео Декарт и које је покушао да нам пренесе.

Када кажеш "наше мисли" иза тог појма многи вероватно замишљају себе или своје тело како мисли. Други можда замишљају неку сцену коју су доживели и које се сећају. Неки можда решавају у себи математички задатак, или ето "мисле". Под "само наше мисли постоје" значи подразумевају тело, разне слике, бројеве, опажаје, све осим онога што би требало а то је дух који нема ниједан од тих атрибута и који се не опажа и не осећа и самим тим он није ни предмет мишљења. Овде се указује на само мишљење, на нешто иманентно, познато једино непосредном искуству али и поред тога, поред све неописивости, нематеријалности, неопажљивости, опет је ТО за сваког оно НАЈРЕАЛНИЈЕ у чије постојање једино може бити апсолутно сигуран.

Можда је цео овај опажајни свет око мене илузија. Можда ти коме ово пишем не постојиш. Можда си ти креација мог ума, баш као лик из сна. Ја то не знам!

Не знам ни да ли је ово моје тело такође лик из сна. Када сањам такође имам тело у сну а које не постоји. То можда важи и за ово тело "на јави", ја то не знам, не могу бити сигуран. Али сам у једно 100% сигуран, а то је да ја, или тај који није сигуран, постоји. А ко је тај? Шта је ТО? Е ту долазимо до непосредног искуства или до духа као супстанције.

 

[LJILJA MMM]

E tu dolazimo do neposrednog iskustva ili do DUHA kao supstancije.

Dalje......molila bih ako nije veliki problem i naravno ako imaš volje da pišeš
Hvala na svim tekstovima. Vrlo jasno i jednostavnim rečima napisano tako da je zanimljivo, pamtljivo i razumljivo.

 

[oziman]

Нема даље, јер смо дошли до непосредног искуства а непосредно се не може објашњавати посредним.
Управо је то "откровење" нематеријалног, неопажљивог, несазнатљивог а и поред свих ових негација, за нас јединог апсолутно постојећег или онога што зовемо дух.

Морам и појаснити што се тиче Декартове филозофије уопште.

Као што рекох, он је поставио темељ идеалистичкој филозофији тиме што је указао на својеврсно непосредно искуство или на неопажљив, несазнатљив дух а који је ипак за сваког оно једино апсолутно постојеће.

Али то је само темељ. То је само први корак, и не можемо очекивати да контемплацијом над тиме доживимо исти филозофски увид који нам може пружити каснија Берклијева филозофија или корелативност субјекта и објекта, а која дефинитивно доказује идеалну природу опажајног света. О "Мислим, дакле постојим" треба размишљати на површини, не напуштајући реализам кога та контемплација не додирује.

Човек који има халуцинације или је у хипнози, или сања, видеће око себе разне опажаје који ће за њега бити потпуно реални, али који то заправо нису.
Исто тако, не можемо бити сигурни да ми исто не халуцинирамо, или сањамо или нешто слично. То не можемо знати, али можемо 100% знати да ја који сумњам и који мислим постојим, ма шта то "ЈА" било, јер под тим нема ничега што познајемо, то је ствар непосредног искуства. Да ли уопште има опажајног света? Декарт у то није улазио, нити се усуђивао да попут Барклија оспори само постојање света као таквог, објективног.

Он је на основу овога дошао до поделе на дух и тело при чему чему имамо тело, а имамо и дух. Док је истина заправо да нема поделе на дух и тело, већ на вољу и представу. А тело је само објективација воље, а воља је опет објективација "ствари по себи" која је трансцендентна.

То су као што видите почеци, а не квинтесенција идеалистичке филозофије.

 

[oziman]

Na taj nacin dolazis do ovog prvog..nesto, nisam to pitao al pustimo to. Da vidimo drugu recenicu. "Odbaciti sve ono u sta nisi siguran"..i sta pod tim podrazumevas?

Подразумевам одбацивање свега онога за шта нисмо сигурни да посeдује егзистенцију. А то значи одбацити цео појавни свет са све осталим бићима у њему веровао или не.

Је не могу чак бити сигуран да си ти, да је Драгољуб, или било које друго биће кога опажам у својој представи свесно биће а не аутоматон. Како то каже Бергсон:

"Изазивам вас да докажете, искуствено или рационалним закључивањем, да сам ја - особа која вам се овога тренутка обраћа - свесно биће. Могао бих да будем генијално конструисани аутомат који је направила природа, да одлазим и долазим, да расправљам и да управо речи с којима се представљам као свесно биће буду изговорене несвесно. У сваком случају, уколико ствар није немогућа, признаћете да није ни невероватна. Између вас и мене постоји очигледна спољашња сличност. И на основу те спољашње сличности, закључићете, по аналогији, да постоји и унутрашње наликовање. Закључивање по аналогији никад не пружа ништа друго него вероватноћу. "

Бергсон

Дакле, чак ни у егзистенцију живих бића око нас укључујући и људе не можемо бити сигуруни.

Али у шта можемо бити сигурни да постоји, да егзистира, да није обична слика?

Ту, управо долазимо до онога што је Декарт открио. До нечега што није објекат, нечега на шта не можемо показати прстом, не можемо га опазити, осетити, сазнати, па ипак, ТО ЈЕ ЈЕДИНО у шта смо апсолутно сигруни да постоји, да траје, да поседује езистенцију. Да је сама та егзистенција.

 

[oziman]

Šta je postojanje? Šta znači da nešto postoji? Da li je merilo postojanja nečega naše opažanje istog a ako je nešto izvan naše spoznajne moći to znači da to nešto ne postoji? Po čemu smo mi merilo?

По томе што је постојање објеката суштински везано за субјекат. Субјекат и објекат су корелати, не постоје један без другога. Одатле смо ми мерило, јер апсолутно аподиктички можемо знати да објекат кога не опажамо не постоји као такав.

Међутим, Декарт није имао та знања до којих смо дошли касније. Он је само изразио сумњу у све што можемо сазнати .

Зато вратимо се Декарту и његовој сумњи. Овај цитат можда најбоље говори о чему се ту ради:

Ви ми пак не бисте узели за зло ако бих вас питао да можда нисте подложни сну и да, док спавате, не можете мислити да ме видите, да се шетате у овоме врту, да вас сунце обасјава, укратко, да су све ствари, за које верујете да тренутно постоје, сасвим поуздане. Зар у комедијама нисте никад чули онај узвик чуђења: Да ли сам будан или спавам! Како можете бити сигурни да ваш живот није вечни сан и да све оно што мислите да сте помоћу чула научили није обмана сада као и кад спавате?

Декарт "Истраживање истине природним светлом ума"

На овај начин Декарт је наслутио идеалитет опажајног света.

Једноставно се запитајте да ли је живот сан. При чему ћете се сусрести са нечим што не спада у то питање, што сања а није део сна, што не можете опазити, појмити, додирути, али у шта сте једино апсолутно сигурни да постоји.