DEJAN RISTIĆ — popularizator istorije i herojski branilac naučne metodologije ili funkcionerski foteljaš?

Q. in perpetuum hibernum

Stara legenda
Poruka
91.111
S obzirom na sve što se zbiva; na sve događaje u skorije vreme, od borbi za poziciju na čelu Narodne biblioteke, preko afere Milojević, od položaja miljenika Tomislav Nikolića do uspešnog izbora za položaj, hajde da otvorimo jednu celu temu posvećenu ovom popularizatoru nauke, koji je u najmanju ruku delomično kontroverzna ličnost u srpskoj istoričarskoj zajednici.

Radi otvaračke teme, prenosim prvo biografske crtice sa Istinomera:

Rođen je u Beogradu 1972. godine.

Završio je Dvanaestu beogradsku gimnaziju, a zatim diplomirao istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Pohađao je specijalizovane edukacije u Jerusalimu i Londonu iz oblasti državne uprave i istraživanja Holokausta. Posebnu pažnju posvetio je istraživanju Holokausta, kao i njegovoj percepciji u poratnom periodu.

„Autor više desetina stručnih i naučnih radova, kao i naučnih monografija. Priredio je šest tomova diplomatske građe u okviru edicije Arhiva Srbije pod nazivom ‘Istorija srpske diplomatije – dokumenti’. Učesnik je brojnih međunarodnih stručnih i naučnih skupova. Autor je više izložbi predstavljenih u vodećim nacionalnim ustanovama kulture. Inicijator i koordinator više projekata realizovanih pod pokroviteljstvom Uneskoa. Koordinirao je aktivnosti na izradi nominacionih dosijea za unos slave (nematerijalno kulturno nasleđe), telegrama kojim je Austrougarska objavila rat Srbiji 1914. godine (pokretno kulturno nasleđe) i stećaka (nepokretno kulturno nasleđe) na Uneskove liste svetske kulturne baštine. Uspostavio je Nacionalni dan knjige. Utemeljio je Nacionalnu nagradu u oblasti bibliotekarstva Janko Šafarik. Osnovao je Fondaciju Narodne biblioteke Srbije. Inicirao i sproveo zakonsku proceduru za uvođenje akademskog obaveznog primerka. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja.“ (Dereta.rs)

Postavljen je za vršioca dužnosti Narodne biblioteke Srbije nakon smene Sretena Ugričića, u januaru 2012. godine. Pre imenovanja na mesto v.d. upravnika Narodne biblioteke, pored ostalog, radio je u Arhivu Srbije i Ministarstvu rada i socijalne politike.

„Ristić je na čelo NBS došao u januaru 2012. godine kao nestranačka ličnost, nakon smene Sretena Ugričića. Do tada je radio kao savetnik u Ministarstvu rada i socijalne politike, koje je vodio Rasim Ljajić, a bio je zadužen za zaštitu vojnih memorijala, mesta stradanja i kulture sećanja.“ (Seecult.org, 24. 8. 2013. godine)

Krajem avgusta 2013. u medijima je pominjan kao novi ministar kulture u rekonstruisanoj Vladi Srbije, za šta se navodno posebno zalagao predsednik Srbije Tomislav Nikolić.

„Prema izvorima ‘Blica’ bliskim Srpskoj naprednoj stranci, posle niza sastanaka odlučeno je da Ristić zameni Bratislava Petkovića na mestu ministra, a za to se posebno zauzeo predsednik Srbije Tomislav Nikolić, posle nekoliko susreta s Ristićem na obeležavanjima državnih jubileja i kulturnim manifestacijama. Nikolić je vrhu SNS-a navodno opisao Ristića kao ozbiljnog i obrazovanog čoveka čiji je profesionalni autoritet nesumnjiv. Protiv Ristića na čelu Ministarstva kulture bio je predsednik Odbora za kulturu SNS-a Radoslav Lale Pavlović, inače Nikolićev savetnik za kulturu, koji je predlagao aktuelnog državnog sekretara Zorana Avramovića. Ristić nije želeo da komentariše eventualno imenovanje za ministra, uz obrazloženje da poštuje proceduru državne administracije. ‘Mogu samo da poručim da ću, ako postanem ministar, dati sve od sebe uz pomoć stručnih i motivisanih ljudi da unapredim kulturu i umetničko stvaranje u Srbiji’, rekao je Ristić.“ (Seecult.org, 24. 8. 2013. godine)

Nakon dolaska Ivana Tasovca na mesto ministra kulture, nakon rekonstrukcije Vlade Srbije u septembru 2013, Ristić je postao državni sekretar. Na istim funkcijama Ristić i Tasovac ostali su i u novoj Vladi Srbije koju je, nakon izbora održanih u martu 2014, formirao Aleksandar Vučić.

U maju 2019. Ristić se prijavio na konkurs za novog upravnika Narodne biblioteke Srbije, ali nije se našao na listi kandidata Upravnog odbora NBS.

„Istoričar Dejan Ristić negira ocenu UO NBS da u prijavi na konkurs ‘nije dokazao da poseduje najmanje deset godina radnog iskustva u kulturi, od toga najmanje četiri godine na poslovima rukovođenja u ustanovi kulture’. On tvrdi da je ‘dostavljanjem čak šest različitih potvrda dokazao da ispunjava navedeni uslov’ o svom radnom iskustvu u Arhivu Srbije, NBS, ‘Filmskim novostima’, Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture, Narodnoj biblioteci ‘Vuk Karadžić’, koje ukupno iznosi 11 godina, 10 meseci i tri dana. Ristić napominje da ‘ne bi želeo da ni na koji način da spekuliše u vezi sa eventualnim razlozima i motivima za ovakav ‘previd’ koji je načinio UO NBS’, ali napominje da ‘takav postupak budi razumnu sumnju u zakonitost čitavog procesa izbora upravnika NBS’.“ (Danas, 23. 5. 2019. godine)

Deo javnosti burno je reagovao je na to što su 9. maja 2021. u jednom delu programa svečane Akademije, koju su Vlada Srbije i Ministarstvo za rad i boračka pitanja organizovali povodom Dana pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu, čitani stihovi pesama „Mrtvi niste“ i „Mi znamo borbu što nas čeka“, koje su tokom rata bile prepoznatljive kao koračnice koje je koristio dobrovoljački korpus Dimitrija Ljotića. Ristić, kao jedan od članova stručne komisije koja je bila zadužena za izbor dela koja će biti izvođena na Akademiji, izjavio je da su u pitanju pesme Momčila Nastasijevića.

„Poznato je da je on umro 1938. i da apsolutno nikakvih dodirnih tačaka nema sa ljotićevskom ideologijom. Ovde je pitanje kako zaštititi delo nekog autora od zloupotrebe do koje dolazi nakon njegove smrti. Nesumnjivo je da su ljotićevci koristili parafraziranu verziju te pesme, ali su koristili i parafrazirane pesme Đure Jakšića, Jovana Jovanovića Zmaja, Šantića, Rakića, Dučića. (…) Ljotićev pokret je izdajnički, to su ratni zločinci, i oko toga nema dileme. Međutim, mi treba da im oduzmemo ta dela koja su zloupotrebili i prisvojili i time ih ogolimo kao najobičnije sluge okupatora, zločince, oni su nikakvi rodoljubi koji su se krili iza dela velikih pisaca i pesnika. Primer je Adolf Hitler koji je masovno zloupotrebljavao Vagnera u svojoj ideologiji.“ (Danas, 11. 5. 2021. godine)

Međutim, izvođeni stihovi, ne mogu se naći pod imenom Momčila Nastasijevića.

„Izvođeni stihovi, kao jedine nepotpisane pesme, mogu se naći u zbirci ‘dobrovoljačke lirike’ – Tvrđava, ali nikako ne pod Nastasijevićevim imenom. U mnogim drugim izvorima, mnoge od izvođenih pesama prepoznatljive su kao koračnice Ljotićevog oslobodilačkog korpusa i mogu se, čak i na Jutjubu, čuti u izvođenju različitih neonacističkih i fašističkih bendova. Uvidom u zbirku poezije Tvrđava (Iskra, Minhen 1977, drugo, dopunjeno izdanje) ustanovili smo da pesme izvođene na svečanosti nemaju potpisanog autora, isto kao što ni na pomenutoj ceremoniji autori čitanih stihova nisu imenovani. Organizatori, pak, ne odustaju od opravdanja da su za prigodnu priliku izabrali dela poznatog pesnika Momčila Nastasijevića, čiji su stihovi ‘nepravedno zloupotrebljeni’, nakon njegove smrti, te da ih nikako ne treba vezivati za ljotićevski ideologiju, kako nam je to objasnio jedan od članova tročlanog žirija koji je scenarija birao, istoričar Dejan Ristić. Juče, međutim, Ristić nije želeo da daje dalje komentare na današnje otkriće, o kome bruje i društvene mreže, sa objašnjenjem da je svoj stav izneo i da više ‘tu stvar nema potrebe produbljivati’.“ (Danas, 13. 5. 2021. godine)

Vlada Srbije imenovala je Ristića 12. maja 2021. za v.d. direktora Muzeja žrtava genocida.

https://www.istinomer.rs/akter/dejan-ristic/

%D0%94%D0%B5%D1%98%D0%B0%D0%BD_%D0%A0%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%9B.jpg
 
Ristić je krajem 2019. godine upao u žižu javnosti u vreme tzv. Apela 142 samostalna istraživača, uperen protiv udruženja Miloš S. Milojević iz Crne Bare. Na temi o Milojeviću više detalja: https://forum.krstarica.com/threads/slucaj-milosa-milojevica.898433/post-38914073

Ove je vrlo važno obratiti pažnju da u svojoj knjizi, Mitovi srpske istorije, Ristić u suštini niti na jednom mestu ne govori o (novo)romantičarima.

Mitovi-srpske-istorije-uvodna.jpg


To je podosta jasan indikator da je svrha nespretnoog apela, koji nije potpisao ni izblia impozantni broj pripadnika srpske naučne zajednice (za razliku od apela za zaštitu Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori iduće godine, primera radi), odnosno Ristićevog uskakanja u ovu priču, bila radi popularizacije njegoe knjige kako bi joj se povećao tiraž, ali i u sklopu borbe za dobijanje neke rukovodilačke javne funkcije.

Ristić, iako je važilo da je Tomin kadar, uspeo je da se izbori za svoju poziciju i nedavno ga je Vlada Republike Srbije postavila na čelo Muzeja žrtava genocida.
 
Asistent na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu Stefan Janjić i urednik FakeNews tragača (https://fakenews.rs/), o tekstu Ristića u Blicu, u kojem je bila i reklamirana njegova skorašnja knjiga:

Izmi.jpg


Veza ka Ristićevom članku: Kako je dopremana pomoć Crvenog krsta u Srpsko-bugarskom ratu: Izmišljena priča o srpskoj humanosti.

Стефан Јањић:
Колико ме разбесне овакве ствари: човек је буквално узео текст са @FNTragac на коме је колегиница радила два месеца, прикупљајући доказе по архивама, новинама, пишући институцијама - и на крају је то објавио у својој књизи без помена о Трагачу - исти докази, исте реченице.


Stefan-Janjic-slika-1024x911.png
 

СРАМАН ИЗБОР ДЕЈАНА РИСТИЋА ЗА ДИРЕКТОРА МУЗЕЈА ЖРТАВА ГЕНОЦИДА


Сраман избор Дејана Ристића за директора Музеја жртава геноцида


Коалиција Национално - демократска алтернатива (НАДА) коју чини Покрет обнове Краљевине Србије (ПОКС), Демократска странка Србије (ДСС) и 19 покрета, странака, група и удружења грађана противи се одлуци да историчар Дејан Ристић врши дужност директора Музеја жртава геноцида, због његовог негирања броја жртава у Јасеновцу.

Недопустиво је да неко ко свесно негира масовност злочина над српским народом у Јасеновцу буде директор Музеја жртава геноцида. У разлоге за лично и професионално брукање Ристића који тврди да је било највише 122.000, а не истинских 700.000 жртава у Јасеновцу не улазимо, али упозоравамо да његовим именовањем може бити нанета велика штета не само жртвама усташких злочина, већ и целом српском народу. Верујемо да ће они који су одлучили да Ристић буде на челу ове значајне установе, схватити да је он несрећно решење и да ће по хитном поступку бити разрешен. У супротном, државне институције ће преузети одговорност за релативизују геноцида над српским народом.

http://www.dss.rs/srp/news/40932/de...-ristica-za-direktora-muzeja-zrtava-genocida/
 
Мислим да овај тип не заслужује тему на птф историја, а ето чак двије су му посвећене.
Дотични добија подоста простора по медијима, гледајући нека његова излагања, није да је заслужио већ очигледно постоји протекција и из неких разлога је опасно фаворизован, а видимо "хоће" га и функције када се треба огребати о државне јасле.
Нисам "провалио" који су му мотиви, лична промоција, огребати се о коју кинту или је само део шире приче кроз коју се покушава моделирати однос према историји међу Србљем. Но било како, склон је радити оно што исторочар не би смио, комотно "тумачити" историју што сам примијетио на другој теми посвећеној овом лику
Предани "борац против митоманије међу Србљем" Ристић у својој бесједи
изнио је поприлично "комотно" тумачење неких догађаја и личности и пар (благо речено) тешко објашњивих тврдњи.
Прво, ако је већ примијетио (од 17:00) да је било више косовских битака (што и није спорно, али јесте што кроз ту примједбу приписује рђаве особине Србима,. што и нема везе са реалношћу), не може косовску битку из 1389.године називати првом, јер се десила Косовска битка и раније, 1369.године о којој и Мавро Орбин пише и која се "ван сваке разумне сумње" догодила. Истина та битка никако није афирмативна за наш род, напротив, биће узроком и каснијих српских несрећа, али историју чине и ружне епизоде. А Ристић који указује на површност код сагледавања историје међу Србљем, овдје и сам показује површност.

Друго, његово виђење невоља Јована Руварца због неких ставова (за које немамо баш потврде, али ајд да вјерујемо овом Ристићу на ријеч) је "прекомотно" и произвољна прича, помало је и домислио. Но назвати Руварца "оцем научне историорафије код Срба" (Ристићеве ријечи) је бесмислено. Благо речено.

И оно најважније (од обиљеженог дијела у видео-клипу), због чега је и овај мој пост, је детектовање "дежурног злоће" умјесто оца Вука у сину Ђурађу Бранковићу, приписати му гријех "издаје" за Косовску битку 1448.године и прозивати за подлости након те битке је ипак једна манипулација.
Јер та прича и Ђурађово дјеловање итекако има позадину. У крсташком рату 1443-44 Срби су дали велики допринос, изгубили много ваљаних ратника, Србија је пропатила, искрварила, противно Ђурађовим настојањима крсташка војска обуставља операције и одлучује се на повлачење. И ту уз посредство Ђурађове кћерке Маре започињу мировни преговори гдје иако су га Мађари по други пута изиграли, Ђурађ је ипак издејствовао засебан доста повољан мировни споразум којим су му враћена 24 града укључујући и Смедерево. Па онда Мађарска само мјесец дана након потписивања 10годишег мира крши споразум, започиње нови ратни поход (који похараној и исцрпљеној Србији само зло може донијети, ту су и по трећи пута изиграли Ђурађа) који се завршава катастрофом.
На крају у том "крсташком" походу према Косову, 1448.године крсташка војска кроз Србију пролази као кроз непријатељску земљу, на свом путу је харала и безобзирно пљачкала Моравском долином. И ту Ђурађова одлука, не да "лови хришћанске племиће" како то Ристић тумачи, него да казни одговорне за претходна непочинства је и разумљива и оправдана. Но то Ристић тумачи као ничим изазван Ђурађев хир, тиме и правда и раније и касније акције, изигране споразуме и подлости на српску штету, што је ипак манипулација и "тумачење" историје што историчар не би смио радити.

У реду је отклон од митоманије али овдје се под плаштом "борбе против митоманије" трасира пртина другој врсти митоманије више по аутошовинистичкој мјери, гдје ће Срби бити обиљежени кривци за сва зла и несреће.
Могуће да је овдје само намјера Ристића да добије пажњу јавности, промовише своју књигу и коју кинту заради, али не искључујем ни политичку позадину. Некако ми је шарен.
У његовим излагањима театралност се подразуимијева, 20 минута ће се гнушати и згражавати због Мајског преврата 1903.године, склон је манипулацијама и извртању чињеница што сам примијетио рецимо на теми о Милошу Милојевићу, и утисак је да се под плаштом (популистичке) "борбе против митоманије" трасира пртина другој врсти митоманије, више по аутошовинистичкој мјери, гдје ће Срби бити обиљежени кривци за сва зла и несреће.
Ус све то, видимо да га је млађани Стефан Јањић прозвао да је преузео текст гдје није навео да је у питању туђи текст односно извор аутентичног рукописа. На овом форуму ако преузмем цитат, тврдњу или се позовем на рукопис/прилог који је други форумаш приложио, обавезно напишем да је тај извор приложио тај и тај форумаш, уосталом то елементарна пристојност налаже, а овдје имамо преузети урадак гдје је аутор потрошио подоста времена на прикупљању информација, и не поменути у преузетом чланку извор, односно урадити то што је Ристић урадио је својствено крајње љигавим људима.

Оно због чега сам морао написати пост а што ме и брине, јесте чињеница да је поменути постаљен за в.д.директора Музеја жртава геноцида. Непојмљиво ми је да аутор брошурице "Митови српске историје" кроз коју врши ипак личну промоцију буде постављен на тако важну функцију која захтијева личност коју ће красити бројне врлине, преданост, темељитост у раду, родољубље, ту ми се Ристић никако не уклапа, посебно ако је склон како га оптужиују произвољном изношењу недопустивих тврдњи.
На жалост, Ристић је очигледно "подобан" у неким, или зарад неких процеса, и ту је право питање, колику ће штету нанијети. Ваља порадити да она ипак буде мања.
 
Мислим да овај тип не заслужује тему на птф историја, а ето чак двије су му посвећене.
Дотични добија подоста простора по медијима, гледајући нека његова излагања, није да је заслужио већ очигледно постоји протекција и из неких разлога је опасно фаворизован, а видимо "хоће" га и функције када се треба огребати о државне јасле.
Нисам "провалио" који су му мотиви, лична промоција, огребати се о коју кинту или је само део шире приче кроз коју се покушава моделирати однос према историји међу Србљем. Но било како, склон је радити оно што исторочар не би смио, комотно "тумачити" историју што сам примијетио на другој теми посвећеној овом лику
Предани "борац против митоманије међу Србљем" Ристић у својој бесједи
изнио је поприлично "комотно" тумачење неких догађаја и личности и пар (благо речено) тешко објашњивих тврдњи.
Прво, ако је већ примијетио (од 17:00) да је било више косовских битака (што и није спорно, али јесте што кроз ту примједбу приписује рђаве особине Србима,. што и нема везе са реалношћу), не може косовску битку из 1389.године називати првом, јер се десила Косовска битка и раније, 1369.године о којој и Мавро Орбин пише и која се "ван сваке разумне сумње" догодила. Истина та битка никако није афирмативна за наш род, напротив, биће узроком и каснијих српских несрећа, али историју чине и ружне епизоде. А Ристић који указује на површност код сагледавања историје међу Србљем, овдје и сам показује површност.

Друго, његово виђење невоља Јована Руварца због неких ставова (за које немамо баш потврде, али ајд да вјерујемо овом Ристићу на ријеч) је "прекомотно" и произвољна прича, помало је и домислио. Но назвати Руварца "оцем научне историорафије код Срба" (Ристићеве ријечи) је бесмислено. Благо речено.

И оно најважније (од обиљеженог дијела у видео-клипу), због чега је и овај мој пост, је детектовање "дежурног злоће" умјесто оца Вука у сину Ђурађу Бранковићу, приписати му гријех "издаје" за Косовску битку 1448.године и прозивати за подлости након те битке је ипак једна манипулација.
Јер та прича и Ђурађово дјеловање итекако има позадину. У крсташком рату 1443-44 Срби су дали велики допринос, изгубили много ваљаних ратника, Србија је пропатила, искрварила, противно Ђурађовим настојањима крсташка војска обуставља операције и одлучује се на повлачење. И ту уз посредство Ђурађове кћерке Маре започињу мировни преговори гдје иако су га Мађари по други пута изиграли, Ђурађ је ипак издејствовао засебан доста повољан мировни споразум којим су му враћена 24 града укључујући и Смедерево. Па онда Мађарска само мјесец дана након потписивања 10годишег мира крши споразум, започиње нови ратни поход (који похараној и исцрпљеној Србији само зло може донијети, ту су и по трећи пута изиграли Ђурађа) који се завршава катастрофом.
На крају у том "крсташком" походу према Косову, 1448.године крсташка војска кроз Србију пролази као кроз непријатељску земљу, на свом путу је харала и безобзирно пљачкала Моравском долином. И ту Ђурађова одлука, не да "лови хришћанске племиће" како то Ристић тумачи, него да казни одговорне за претходна непочинства је и разумљива и оправдана. Но то Ристић тумачи као ничим изазван Ђурађев хир, тиме и правда и раније и касније акције, изигране споразуме и подлости на српску штету, што је ипак манипулација и "тумачење" историје што историчар не би смио радити.

У реду је отклон од митоманије али овдје се под плаштом "борбе против митоманије" трасира пртина другој врсти митоманије више по аутошовинистичкој мјери, гдје ће Срби бити обиљежени кривци за сва зла и несреће.
Могуће да је овдје само намјера Ристића да добије пажњу јавности, промовише своју књигу и коју кинту заради, али не искључујем ни политичку позадину. Некако ми је шарен.
У његовим излагањима театралност се подразуимијева, 20 минута ће се гнушати и згражавати због Мајског преврата 1903.године, склон је манипулацијама и извртању чињеница што сам примијетио рецимо на теми о Милошу Милојевићу, и утисак је да се под плаштом (популистичке) "борбе против митоманије" трасира пртина другој врсти митоманије, више по аутошовинистичкој мјери, гдје ће Срби бити обиљежени кривци за сва зла и несреће.
Ус све то, видимо да га је млађани Стефан Јањић прозвао да је преузео текст гдје није навео да је у питању туђи текст односно извор аутентичног рукописа. На овом форуму ако преузмем цитат, тврдњу или се позовем на рукопис/прилог који је други форумаш приложио, обавезно напишем да је тај извор приложио тај и тај форумаш, уосталом то елементарна пристојност налаже, а овдје имамо преузети урадак гдје је аутор потрошио подоста времена на прикупљању информација, и не поменути у преузетом чланку извор, односно урадити то што је Ристић урадио је својствено крајње љигавим људима.

Оно због чега сам морао написати пост а што ме и брине, јесте чињеница да је поменути постаљен за в.д.директора Музеја жртава геноцида. Непојмљиво ми је да аутор брошурице "Митови српске историје" кроз коју врши ипак личну промоцију буде постављен на тако важну функцију која захтијева личност коју ће красити бројне врлине, преданост, темељитост у раду, родољубље, ту ми се Ристић никако не уклапа, посебно ако је склон како га оптужиују произвољном изношењу недопустивих тврдњи.
На жалост, Ристић је очигледно "подобан" у неким, или зарад неких процеса, и ту је право питање, колику ће штету нанијети. Ваља порадити да она ипак буде мања.
Masonski potrčko. Nema taj čovek kapacitet da osmisli ovaj zaokret paradigme koji popularizuje. To je skuvao neko mnogo obavešteniji i pametniji od njega. Simptomatično kako ovaj mason u priloženom videu laže da avalski monument nema veze sa masonima.
 
Poslednja izmena:

Beogradske priče: Kirova grobnica Neznanog junaka​


Zoran Nikolić

09. 02. 2017. u 11:33





Zašto se na monumentu na vrhu Avale Beograđani i visoke diplomate klanjaju uspomeni na persijskog kralja​

Београдске приче: Кирова гробница Незнаног јунака

Mauzolej kralja Kira

Staro novinarsko pravilo glasi da dobra fotografija ume da bude mnogo značajnija od teksta. Upravo ta ideja nas je vodila prilikom pokušaja da protumačimo jedan od najpoznatijih gradskih spomenika - monument posvećen Neznanom junaku.
Podsećamo, spomenik na Avali napravljen je u čast svih izginulih u Prvom svetskom ratu. To nije bila naša autentična ideja, već je prethodno Pariz dobio svoj monument koji je simbolično odavao počast svim poginulima u dotadašnjem najvećem planetarnom ratnom sukobu.
Prethodnik spomeniku koji je danas opštepoznat bio je delo stanovnika Belog Potoka koji su nesrećniku nastradalom na obroncima Avale prvo podigli piramidalni beleg na mestu na kojem je nastradao. Potom kralj Aleksandar Karađorđević odlučuje da poveri Ivanu Meštroviću izgradnju novog spomena koji će se naći na samom vrhu najbliže beogradske planine.
Gradnja je započeta 1934, a okončana 1938. godine. Kamen temeljac položio je lično kralj Aleksandar Karađorđević. To su podaci koji su opštepoznati.
Srbi i Persijanci
Vratimo se fotografijama. Meštrović se očigledno igrao nekim istorijskim paralelama, pa je njegov monument na vrhu Avale napravljen po uzoru na jednu mnogo stariju grobnicu. To je mauzolej persijskog vladara Kira, koji je mnogo vekova pre toga hodao zemljom.
Pitanje na koje uglavnom ne znamo odgovor glasi: Zašto je to tako? I zašto je srpski glavni grad "zaslužio" da bude natkriljen spomenom na starovekovnog Persijanca?
Odgovor moraju da daju masoni, odnosno slobodni zidari, diskretni red u čijem članstvu su bili i Ivan Meštrović i Aleksandar Karađorđević.
Odmah da se ogradimo: pomen ove organizacije izaziva različite reakcije, što negativne, što pozitivne, ali naša ideja nije bila da analiziramo masoneriju, već njene obrise na glavnom gradu. Ovog puta - kralja Kira.
1934.


U knjigama i na internetu lako je pronaći podatke o važnosti ovog starog vladara. Živeo je u 6. veku pre nove ere i osnivač je Ahemedinskog carstva. Potom je pokorio Mediju, Lidiju i Vavilon.
Odgovor smo potražili od Miodraga Stanića, istraživača koji dugo proučava ovakve fenomene, čoveka koji je svoja saznanja sakupljao tragajući od Britanskog nacionalnog muzeja pa nadalje.
- Obilazeći Britanski muzej u Londonu, sasvim slučajno mi je privukla pažnju fotografija prikaza grobnice kralja Kira - kaže Stanić. - Sličnost, da ne kažem podudarnost mauzoleja Neznanog junaka na Avali i poslednjeg Kirovog počivališta je očigledna. Zašto je Ivan Meštrović imao inspiraciju u ovoj grobnici projektujući mauzolej na Avali, i dalje je nepoznanica. Možemo samo da pretpostavljamo i pokušamo da odgonetnemo. Opšte je poznato da su kralj Aleksandar Karađorđević i Ivan Meštrović bili tvrde pristalice jugoslovenstva, a istovremeno su pripadali slobodnozidarskom, odnosno masonskom redu. Da li je ova okolnost uticala na izgled avalskog mauzoleja, danas ostaje samo da nagađamo.
Stanić podseća da je za svoja umetnička dela Meštrović često bio inspirisan antičkim građevinama.
- Avala je izabrana kao veoma značajna lokacija, kako u geografskom, tako i u simboličkom smislu - dodaje naš sagovornik. - Ona po svom izgledu mnoge podseća na "zarubljenu" piramidu. Piramide su u antičkom periodu predstavljale grobnice posvećene najznačajnijim ličnostima toga vremena, kojima se i danas mnogi dive. Možda u tome leži razlog ideje kralja Aleksandra Prvog, jer ne zaboravimo da mauzolej na Avali predstalja pijetet prema poginulim vojnicima i junacima na veoma poseban način, koji treba da, svojom monumentalonošću i veličinom, dugo podseća potonje generacije na period stradanja. Kralj Aleksandar Prvi je o tome veoma vodio računa.
Miodrag Stanić


Uostalom, Stanić podseća da uticaj masona na izgled Beograda, naročito između dva svetska rata, ne treba da čudi.
- Poznato je da su u tom periodu mnoga zdanja bila plod nesebičnog davanja otadžbini u vidu zadužbina. Mnoge arhitekte su pripadale tadašnjem slobodnozidarskom redu.
O samom zdanju
Mesto na kome se nalazi spomenik posvećen žrtvama Velikog rata najviša je tačka Avale.
- Očigledna je veza zasečene piramide i "vrha", izdvojenog dela koji se uzdiže ka nebu - nastavlja Miodrag Stanić. - Sam spomenik predstavlja petostepenu građevinu, sagrađenu od savršeno obrađenog materijala, kamena crne boje. Ta simbolika obrađenog kamena takođe ima veze s drevnim bratstvom masona. Opet, veza piramide i mauzoleja, kako u samom piramidalnom obliku, tako i prema nameni, jasna je - to je grobnica.
Svakako je opštepoznato da su piramide u Egiptu predstavljale grobnice, a naš sagovornik podseća da je tako i Kirova dobila izgled.
- Kralj Aleksandar Prvi želeo je da je sagradi u čast svih poginulih ratnika kojima se ne zna ime niti gde su sahranjeni - podseća Stanić. - Monumentalno zdanje osmišljeno je tako da dominira i da bude opštepoznato. Lično je na svečan način, a mnogi kažu da to ima veze s masonskom simbolikom, otvorio građevinske radove 1934. godine, držeći u ruci srebrni čekić.
Monument sa natpisom


Bočni pogled na današnji spomenik posmatraču pokazuje u osnovi pravuogaonik, pri čemu je jedna strana dvostruko duža od druge. Solomonov hram i slobodnozidarska loža takođe se tako prostiru.
Najzad, na ulazu u "kraljev letnjikovac" na Avali nalaze se dve figure u egipatskom stilu - sfinge, čuvari tajne. Stanić se pita otvaraju li one put ka Meštrovićevom delu i da li nam to nešto govori?.
- Legenda kaže kako je, u doba islamskog osvajanja Irana, arapska vojska htela da razori grobnicu, ali pošto je tamošnje stanovništvo uverilo arapske zapovednike da nije reč o grobnici Kira Velikog već o grobnici majke kralja Solomona, pošteđena je od rušenja. Zatim je natpis na grobnici zamenjen citatom iz Kurana, i ovo mesto je postalo poznato kao grobnica Solomonove majke. Pod tim imenom poznato je i dan danas.
Svetlost i tama
Putanja starih masonskih priča i legendi potiče iz pripovesti o Solomonovom hramu i njihovom učitelju Hiramu Abifu. Mnogi simboli i predanja jednovremeno su dovedeni u vezu i sa judaizmom i sa slobodnim zidarstvom.
I eto paralele koja je rukovodila i samog Ivana Meštrovića.
Simbolika je veoma interesantna. Persijska, odnosno filozofija zaratustrijanaca zasniva se na dualnosti, borbi svetlosti i tame, crnog i belog, u kojoj dominira kult svetla.
- Možemo tumačiti ovo kao vezu sa slobodnim zidarstvom, kojom se vodio i Meštrović, a takođe da se docnije naziva i grobnica Solomonove majke - zaključuje naš sagovornik. - Kralj Solomon takođe u masonskoj filozofiji zauzima značajno mesto.
Sfinge ispred letnjikovca


Kir i šah
Posle pada Vavilona, vladar je sačinio neobičan dokument poznat kao "Kirov cilindar", zapis sačinjen na valjkastoj ploči na kojoj, pored ostalog, piše i "kako je Kir unapredio životni standard stanovnika i obnavljao hramove".
Još važnije je to što mu se pripisuje kako je oslobodio Jevreje iz vavilonskog ropstva, omogućio im povratak u Palestinu i sagradio im Drugi veliki hram, čime je osvojio počasno mesto u judaizmu.
Mnoge potonje generacije i dinastije čak su se smatrale njegovim naslednicima, a interesantan je i podatak da je poslednji iranski šah Reza Pahlavi 1971. godine obeležio 2.500 godina iranske monarhije, pozivajući se na lozu koja potiče od Kira Velikog.
Prvi spomenik





"POGIBIJA" ŽRNOVA
DO podizanja današnjeg mauzoleja na vrhu Avale stajalo je staro utvrđenje - grad Žrnov, koji je morao da bude uklonjen eksplozivom kako bi Meštrović dobio "belo platno" za svoj rad.
Među onima koji su se najviše bunili zbog ovog poteza bio je Branislav Nušić, koji je, spram svog ogromnog autoriteta u javnosti, smeo da se suprotstavi kraljevim idejama, ali i njegov apel je bio uzaludan.
- Odgovor da li je trebalo rušiti Žrnov, i sa kojim motivima, nažalost, odneli su u grob kralj Aleksandar i Ivan Meštrović - zaključuje Stanić. - Mauzolej na Avali je danas svakak jedan od simbola Beograda.

MEŠTROVIĆ


U vreme masonske Velike lože Jugoslavije, koja je otvoreno radila u predratnom periodu, Meštrović je počeo da se zalaže za drugačiju poziciju Hrvatske unutar Kraljevine, što je kasnije rezultiralo i debaklom u Drugom svetskom ratu.
Kako god neobično zvučalo, posle nezvanične titule "dvorskog vajara" kralja Aleksandra, u posleratnom periodu Meštrovića je pratio isti "epitet", samo što je ovog puta bio "na dvoru" Josipa Broza.
- Iako je njegov sin Mate tvrdio da njegov otac nije bio član slobodnozidarskog reda, nema dileme da je tako bilo - kaže Stanić. - Meštrović je postao član lože "Maksimilijan Vrhovec" 1913. godine.
Podsećamo, Mate Meštrović bio je vatreni zagovornik ustaške ideologije.

IDENTITET VOJNIKA

TRAGANJE za pravim identitetom vojnika koji je sahranjen na Avali zaključila je Tehnička komisija ondašnje Kraljevine Jugoslavije oformljena 1921. godine. Na njenom čelu bio je izvesni gospodin Andonović, i tada je zvanično zaključeno da je vojnik bio sitnije konstitucije, kao i da nije imao vojničku amajliju koja bi pomogla prilikom njegove identifikacije.
Vojnik je nastradao 1915. godine od projektila austrougarske haubice, a sahranjen je na mestu pogibije, u krateru u kojem ga je smrt zatekla.
Kada je grob konačno otvoren, zabeleženo je da je na skeletu bio opasač sa uprtačima, a da su na nogama žrtve bile teške cokule koje su umesto pertli bile uvezane telegrafskom žicom. Kod poginulog vojnika su pronađena i dva srebrna srpska dvodinarca, kao i misteriozni beli komad hartije. Ubledeli papir mogao je da odgonetne ko je neznani junak, ali nade su se brzo izjalovile jer je hartija potpuno stradala posle višegodišnjeg boravka pod zemljom.
Komisija je utvrdila i da je granata potpuno razorila levi deo grudnog koša neznanog junaka, i da mu je srce zauvek ostalo rasuto nekud po Avali, ali identitet vojnika nikada nije utvrđen.
Kralj Aleksandar


SASTRUGALI KRALJEV NATPIS
Na licu monumenta do Drugog svetskog rata stajao je krupan natpis "Aleksandar kralj Jugoslavije Neznanom junaku". Posle rata komunisti su, dabome, sastrugali taj natpis, ostavljajući monument postavljen herojima iz Prvog svetskog rata. Ipak, prema podacima Muzeja grada Beograda, Tito je samo jednom, 1945. godine, bio u poseti ovom spomeniku sa jednom sovjetskom delegacijom, da bi posle toga izbegavao dolazak na Avalu.
Iako su mnogi važni svetski lideri onog doba dolazili da se poklone senima neznanog junaka, Broz bi uz njih uvek slao izaslanika, ali nije dolazio lično. Najzad, u vreme kada je neznani junak poginuo, on je bio učesnik rata, ali na drugoj, austrougarskoj strani.
 
Човек је само дипломирани историчар. У основној школи не можете да се запослите без мастера а он се домогао фукнција као да је дописни члан академије.
On je član hrvatske masonske lože Libertas.
 
Mišina: Sa Andrićevog venca je došlo naređenje da se to razreši. Dejan Ristić nije kvalifikovan za ovaj posao, nije doktor nauka, nije magistar, nema naučno-istraživačkog rada, nije mu specijalnost 20. vek.


Kako strašno glupo ovo ne mogu da sedim sa lošim studentom. Svašta.

Sam sebi skače u usta i urušava sopstvene argumente, kad je počeo dobro (oko stručnosti). :roll:
 
Циркус се наставља, ово чак делује као договорено, прво неко напише текст без икаквог покрића па се онда јави Ристић да то „демантује“ са полуистинама и полуаргументима, а сви као да су заборавили обраћање историјског одељења наше Академије наука. Ово је скоро исти образац који користе неки на форуму, само са појединостима и детаљима који одговарају општој слици коју желе да постигну и гурајући у страну планине доказа. Надам се да овако нешто неће проћи бар у нашој земљи и да ће јавност реаговати на Ристићев рад.

https://www.pressreader.com/israel/jerusalem-post/20210815/281749862423463

https://www.jpost.com/opinion/shame...evise-history-of-the-holocaust-opinion-676992

https://www.rts.rs/page/stories/ci/...jasenovac-tekst-dejan-ristic-reagovanje-.html
 

Back
Top