Pogledajte prilog 540188Dečak Miloš zamišljen. Pita: - Tečo, šta to znači: TEČA? - Teče mogu biti sa mamime i sa tatine strane. Za razliku od članova porodice koji to postaju rođenjem, teča mora da se izbori za svoje mesto. Tako što će osvojiti tetku. Samim tim, on pokazuje određene kvalitete, koje ne moraju imati oni koji po rođenju postaju članovi porodice. Ako se dopao tetki, velika je verovatnoća da će se dopasti i njenim sestrićima ili bratancima. Zato je teča član porodice na koga se dečaci najčešće ugledaju. - Baš dobra definicija! Znači da su ove priče o tečama. Ili tečine priče. - Jeste Miloše. Ponekad, i jedno i drugo. - Pričaj mi o tvojim tečama!
* * *
Zima 1972. Japanski vojnik Šjoići Jokoi otkriven je na pacifičkom ostrvu Guam, gde se 28 godina skrivao u džungli, ubeđen da Drugi svetski rat još traje.
Teča Žika je među prvima saznao da se Drugi svetski rat završio.Preživeo je nemačke logore za ratne zarobljenike i odlučio da nikada više ne bude gladan. - Lako je s njim, pojeo bi i kuvane grančice, da mu skuvam, beše omiljena tetkina izjava. Spadao je u kategoriju trbušastih direktora. Od garderobe, imao je samo bele košulje, kravate i odela. I naravno šešire. Prvi put sam ga video jedne zime. Pomalo proćelav, naočare, bela košulja i kravata. Normalno? Pa ne baš za tu priliku. Bilo je veče, sneg do kolena. Seoska idila. Babina trpezarija i prepun sto. Mnogo ljudi. Uglavnom poznata lica. Rodbina. Odeveni u stilu ranih sedamdesetih godina prošlog veka. Nekako svi isti. Sem njega. Pronicljiv pogled preko naočara, širok osmeh. - A gde nadjoste Dimeta? Prva rečenica koju je izgovorio. Legitimisala ga je kao pravog teču. Niti sam ja Dime, niti me neko tražio, pa me našao. Klasično za teče. Pomalo rasejani. I potpuno neopterećeni svojom rasejanošću. Kao zet u kući ženine familije ukazivao je poštovanje dedi, i nešto manje ostalima. Sarma, pečenje, kiseli krastavci i paprike, sveži čvarci, vruć hleb, sir, kajmak, babina cicvara, štrudle, kolači ... Nije lako biti teča. Duga zimska noć se posle večere pretvorila u veliku pričaonicu. Dedine priče sa frontova - od Karpata do Soluna. Teča u zarobljeništvu. Teča kao ratni zarobljenik na imanju neke Švabice. Švabica u priči marginalizovana - tetka pažljivo sluša. Povratak u Jugoslaviju, vozom. Posleratne gladne godine, studije i na kraju direktorska fotelja u Beogradu. Tečina priča o nekom pukovniku sa kojim vodi teške bitke za šahovskom tablom. Tetka uzdiše. - Posvađaju se oko šaha, pa se razidju da se nikad više ne vide. Do sutra. Nameštamo figure. Sa tadašnjih jedanaest, i naizgled još mlađi, delovao sam kao mali pacer. Vukao je poteze i pratio razgovore oko sebe. U drugoj partiji je manje pričao, i sve sporije igrao. Posle petog poraza, pogledao me preko naočara i rekao: - A bre, pa što ne kažeš da dobro igraš? Šta bih dao da igram kao ti. Šta bi radio onom pukovniku, breee. A kakav si u pokeru? Joooj. Beše blizu ponoći kad je teča izgubio sav sitniš. I tetkin. I babin. Nije se naljutio. Razbijen u dve omiljene discipline ostao je pravi džetlmen. I stekao idola. Klinca. Priliku da mi se revanšira dao sam mu posle deset godina. Kao vojnik na odsustvu, zaokupljen svim drugim, samo ne šahom, dozvolio sam mu da izvuče nerešeno. Samo me pogledao i konstatovao: - Pustio si me. - Nisam. Nije mi verovao. I nije se ljutio. Pravi teča.
http://priceotecama.blogger.ba/
* * *
Zima 1972. Japanski vojnik Šjoići Jokoi otkriven je na pacifičkom ostrvu Guam, gde se 28 godina skrivao u džungli, ubeđen da Drugi svetski rat još traje.
Teča Žika je među prvima saznao da se Drugi svetski rat završio.Preživeo je nemačke logore za ratne zarobljenike i odlučio da nikada više ne bude gladan. - Lako je s njim, pojeo bi i kuvane grančice, da mu skuvam, beše omiljena tetkina izjava. Spadao je u kategoriju trbušastih direktora. Od garderobe, imao je samo bele košulje, kravate i odela. I naravno šešire. Prvi put sam ga video jedne zime. Pomalo proćelav, naočare, bela košulja i kravata. Normalno? Pa ne baš za tu priliku. Bilo je veče, sneg do kolena. Seoska idila. Babina trpezarija i prepun sto. Mnogo ljudi. Uglavnom poznata lica. Rodbina. Odeveni u stilu ranih sedamdesetih godina prošlog veka. Nekako svi isti. Sem njega. Pronicljiv pogled preko naočara, širok osmeh. - A gde nadjoste Dimeta? Prva rečenica koju je izgovorio. Legitimisala ga je kao pravog teču. Niti sam ja Dime, niti me neko tražio, pa me našao. Klasično za teče. Pomalo rasejani. I potpuno neopterećeni svojom rasejanošću. Kao zet u kući ženine familije ukazivao je poštovanje dedi, i nešto manje ostalima. Sarma, pečenje, kiseli krastavci i paprike, sveži čvarci, vruć hleb, sir, kajmak, babina cicvara, štrudle, kolači ... Nije lako biti teča. Duga zimska noć se posle večere pretvorila u veliku pričaonicu. Dedine priče sa frontova - od Karpata do Soluna. Teča u zarobljeništvu. Teča kao ratni zarobljenik na imanju neke Švabice. Švabica u priči marginalizovana - tetka pažljivo sluša. Povratak u Jugoslaviju, vozom. Posleratne gladne godine, studije i na kraju direktorska fotelja u Beogradu. Tečina priča o nekom pukovniku sa kojim vodi teške bitke za šahovskom tablom. Tetka uzdiše. - Posvađaju se oko šaha, pa se razidju da se nikad više ne vide. Do sutra. Nameštamo figure. Sa tadašnjih jedanaest, i naizgled još mlađi, delovao sam kao mali pacer. Vukao je poteze i pratio razgovore oko sebe. U drugoj partiji je manje pričao, i sve sporije igrao. Posle petog poraza, pogledao me preko naočara i rekao: - A bre, pa što ne kažeš da dobro igraš? Šta bih dao da igram kao ti. Šta bi radio onom pukovniku, breee. A kakav si u pokeru? Joooj. Beše blizu ponoći kad je teča izgubio sav sitniš. I tetkin. I babin. Nije se naljutio. Razbijen u dve omiljene discipline ostao je pravi džetlmen. I stekao idola. Klinca. Priliku da mi se revanšira dao sam mu posle deset godina. Kao vojnik na odsustvu, zaokupljen svim drugim, samo ne šahom, dozvolio sam mu da izvuče nerešeno. Samo me pogledao i konstatovao: - Pustio si me. - Nisam. Nije mi verovao. I nije se ljutio. Pravi teča.
http://priceotecama.blogger.ba/
