„Profesore, dokle?!“
Mastilo izbledelo, i malo razmrljano kod drugog „o“. Uvek me je kopkalo šta je navelo nekadašnjeg gimnazijalca nepoznatog imena (napisanog na unutrašnjoj strani prednje korice) da ovo uzviknuto pitanje napiše na desnoj margini neke od desnih strana udžbenika istorije s kraja devetnaestog veka.
- Znaš li ko je bio taj? – pitala sam dedu ne jednom. Slegao je ramenima uz blag osmeh upućen mojoj znatiželji.
- Možda sam i znao, ali sada... – lupne se značajno kažiprstom tri puta po čelu, tamo gde bi, valjda, ispod lobanje trebalo da bude uskladišteno sećanje. Onda bi uzimao knjigu od mene, držao je na dlanovima poput drage ptice koja tek što ne poleti, prelistavao joj krila, povremeno blago pomilovao neki napisan red... Nije to bilo samo kada je taj konkretan udžbenik u pitanju, činio je to i sa ostalim ljubimicama s polica. Sedam polica, dugih, drvenih, uglavljenih u udubljenje u zidu koje je bilo široko skoro kao cela soba. Knjige – do polovine. Druga polovina bila je prekrivena ručno sašivenom zavesom s karnerićima u dnu, ispod koje su kunjale debeljuškaste tegle sa turšijom, kompotima i ostalom zimnicom. Deda je baki od ženskih prava najpre priznao pravo na polovinu zida s policama. Uz naspramni zid naslonjen kauč na rasklapanje, desno od njega mali, raklimani radni sto, levo vrata koja vode u dnevnu sobu. Prozor jedan, mali, kvadratan, visoko pod plafonom, na uskom zidu koji spaja zid s policama i zid s krevetom. U tu sam sobu povremeno i s divljenjem ulazila kao mala, dok me roditelji još nisu odvukli sa sobom, a zatim sam je u srednjoj školi naselila – deda mi ju je ustupio ne prvenstveno zbog krvnog, nego zbog čitalačkog srodstva. Nije u kući bilo nikoga drugog ko je s knjigama bio blizak: ujaka čitanje nije zanimalo, baku još manje. I ne samo to – deda je zbog sklonosti sa čitanju bio meta podsmeha cele familije, ako izuzmemo mene.
Uprkos „ženskim“ genima, bakina polovina police me nikada nije zanimala. Svetovi koji su me mamili otvarali su se s druge strane, tamo gde se između ukoričenog Bijesnog Odlanda i Tila Ojlenšpigela ugurao džepni Ljermontov, gde se prvo izdanje Vukovog Rječnika naslanjalo na Ljetopis Popa Dukljanina kojeg je, opet, pridržavala bronzana Jesenjinova glava, ili tamo odakle me je svojim smaragdno zelenim koricama sa zlaćanim vezom i kitnjastim slovima mamila Knjiga o knjizi, „historija pisama, materijala i instrumenata za pisanje“. Sa belih ili požutelih stranica, otvarali su se prozori ka pričama koje su autori pričali, ali i ka neispričanim pričama o samim autorima, kao i ka pričama nekadašnjih čitalaca nažvrljanim na marginama ili po koricama. Deda je bio sakupljač vrednih, starih knjiga, ali uvek kada bi mogao da bira, birao je ižvrljanu verziju. „Eto priče više“, umeo je da kaže, a ja sam delila njegovo ushićenje. Na svakoj knjizi je, naravno, kitnjastim rukopisom negde bio udenut i njegov potpis, kao i godina i mesto gde je knjigu kupio, a kasnije, od moje pete, kada me je, jer se od navaljivanja nije mogao odbraniti, konačno naučio da pišem pisana slova, i ja sam ostavljala svoje ime, uz poneku primedbu, ili ilustraciju.
Provejale su godine od tada, i uloge onoga koji čita i onoga kome se čita smo odavno obrnuli.
- Vidiš, zanimljivo, ja se ne sećam da je pisalo baš tako. – znao je da kaže, smejući se uglom usana. - To si ti sad nešto dodala! Mangup!
- Ma nisam, - branila sam se – Evo ti, pogledaj sam, čitam od reči do reči kako je napisano!
- Neka, neka – odmahne rukom. – Žuljaju me naočare. Hajde ti samo dalje.
Ja bih onda nastavljala, ovaj put zaista šeretski dodajući ili oduzimajući, nastojeći, pritom, da ne naudim priči, da je, naprotiv, eto, osvežim i za dedu učinim novom.
Priče koje su pročitane zamenila je priča koju je trebalo proživeti i preživeti, pa sam se, tako, otisnula u neka druga mesta, knjigama punila neke druge police, čitala nekim drugim slušaocima...
- Da vidiš kako smo lepo renovirali! – hvali mi se ujna s kapije, ljubeći triput, kako spada, vukući za ruku unutra. Stara kuća moj detinjstva se cakli da je prepoznati ne mogu.
- Vidi! Sve novo! A kuku, kako je bilo, samo što nam se plafon nije srušio na glavu! – nastavlja da cvrkuće razdragano. Pa da vidim Markovu sobu, pa novu kuhinju, pa evo, ona i ujak sad imaju svoju.
Ne stižem da uđem kod bake i dede u sobu od razgledanja i entuzijastičnog vodiča kroz novo. Evo, da pogledam, kao spejs šatl!
Pokazuje mi svoju i ujakovu novu sobu, to je u stvari bivša dedina, renovirana. Udubljenje u zidu iskorišćeno za plakar s nekim neobičnim mehanizmom, ujak se široko osmehuje i pokazuje kako to radi. Soba nekako sija, veća, svetlija. Zbunjena promenom, i ne shvatajući je sasvim, osmehnem se, promrmljam kratko „Lepo“, pa konačno uđem kod bake i dede, u onu sobu koja je nekada bila dnevna. Ona sada deluje manja, teskobnija. Baka sedi levo, deda, na svom krevetu uguranom na mesto gde je nekada bio ormar (jer je ormar sada na mestu gde su nekada bila vrata koja vode u dedinu sobu). Pogrbljen, blago klima glavom prekrivenom dragim, sedim paperjem. Poljubim ih jedno, pa drugo, pa sednem i ja. Meškoljim se na stolici, ne znam zbog čega. Počnemo trapavo neku nebitnu priču. Malo- malo, deda, tužno se i bolno osmehujući, prozbori „Eto, renovirali su“. I onda mi odjednom sine. Osvrnem se levo, osvrnem desno. Zagledam ćoškove. Dignem glavu gore ka ormaru.
- Deda... a gde su knjige? – pitam.
On pogne glavu pa odmahne rukom. Reč ne može da prevali.
- Gde su knjige? – ponovim još jednom ka njemu, a onda, u panici, pogledam ka baki.
- Gde ste odneli knjige?
- Ma tu je starudiju B. odneo u kontejner. Šta će, samo stoji i skuplja prašinu. – kaže baka.
Od šoka najpre zanemim. Zatim počnem da vičem: kako pobacali, da li ste normalni, znate li vi kakvih je sve tu knjiga bilo? Gde je kontejner, da li su još tamo? Kad su pobacali?!
Deda sve vreme ćuti, pognute glave. Povremeno odmahne rukom. Gledam ga, starog, pogrbljenog, svedenog na kutak u sobici. Onakav čovek!
I tada se iz mene odronio plač. Sedela sam na stolici, onako kako je on sedeo u ćošku, pogrbljena, pognute glave, ali ne nemo, nego jecajući bolno, neutešno.
Deda je ubrzo nakon renoviranja počeo da oboleva od Alchajmera. Kao da su, sa zauvek izgubljenim imenom onog gimnazijalca iz devetnaestog veka koji je na marginama uzviknuo „Profesore, dokle?!“, počela iz njega da blede sva ostala imena, lica, događaji. Jedno sam vreme pokušavala da nadoknadim štetu tako što bih po antikvarnicama nalazila one naslove i izdanja koja sam pamtila s polica u njegovoj sobi.
- Pogledaj, deda, Istorija helenske etike! – kažem s vrata, umesto pozdrava.
No, nije vredelo. Odmahnuo bi rukom i samo okrenuo glavu na stranu. Nije želeo da ga podsećam.
Umesto knjiških, počela sam da mu pričam njegove vlastite priče, one koje mi je nekada pričao i koje mu je Alhajmer svakodnevno otimao.
- Nemoj se ljutiti – kaže mi jednom. – Ja znam da si ti moja. Ali nikako ne mogu da se setim ni šta si mi, ni kako se zoveš.
- Verovao ili ne, ja sam tvoja unuka! – kažem, smejući se. – Pogledaj koliku unuku imaš! Aha!
- Ma je li to moguće? – smeje se i on. – Da ti to malo ne izmišljaš? Mangup!
Onda mu Mangup kaže ime. Jednom. Pa nakon deset minuta, kada zaboravi, opet. I opet.
Pričam, i žalim što nisam negde pribeležila ime onog gimnazijalca, da ga podsetim i na tu tajanstvenu priču. Bio je jednom jedan... i na margini napisao: „Profesore, dokle?!“ Zašto?
Taj je gimnazijalac odavno pod zemljom.
Pod zemljom je, odnedavno, i moj deda.
Umro je zaboravivši imena svojih roditelja, svojih potomaka, svoje vlastito ime.
U raku sam, umesto grumena zemlje, ubacila knjigu.
Vasko Popa, Daleko u nama.
Na unutrašnjoj strani prednje korice, mali zapis mastilom:
„Pozdravi onog gimnazijalca. I profesora.“
Mastilo izbledelo, i malo razmrljano kod drugog „o“. Uvek me je kopkalo šta je navelo nekadašnjeg gimnazijalca nepoznatog imena (napisanog na unutrašnjoj strani prednje korice) da ovo uzviknuto pitanje napiše na desnoj margini neke od desnih strana udžbenika istorije s kraja devetnaestog veka.
- Znaš li ko je bio taj? – pitala sam dedu ne jednom. Slegao je ramenima uz blag osmeh upućen mojoj znatiželji.
- Možda sam i znao, ali sada... – lupne se značajno kažiprstom tri puta po čelu, tamo gde bi, valjda, ispod lobanje trebalo da bude uskladišteno sećanje. Onda bi uzimao knjigu od mene, držao je na dlanovima poput drage ptice koja tek što ne poleti, prelistavao joj krila, povremeno blago pomilovao neki napisan red... Nije to bilo samo kada je taj konkretan udžbenik u pitanju, činio je to i sa ostalim ljubimicama s polica. Sedam polica, dugih, drvenih, uglavljenih u udubljenje u zidu koje je bilo široko skoro kao cela soba. Knjige – do polovine. Druga polovina bila je prekrivena ručno sašivenom zavesom s karnerićima u dnu, ispod koje su kunjale debeljuškaste tegle sa turšijom, kompotima i ostalom zimnicom. Deda je baki od ženskih prava najpre priznao pravo na polovinu zida s policama. Uz naspramni zid naslonjen kauč na rasklapanje, desno od njega mali, raklimani radni sto, levo vrata koja vode u dnevnu sobu. Prozor jedan, mali, kvadratan, visoko pod plafonom, na uskom zidu koji spaja zid s policama i zid s krevetom. U tu sam sobu povremeno i s divljenjem ulazila kao mala, dok me roditelji još nisu odvukli sa sobom, a zatim sam je u srednjoj školi naselila – deda mi ju je ustupio ne prvenstveno zbog krvnog, nego zbog čitalačkog srodstva. Nije u kući bilo nikoga drugog ko je s knjigama bio blizak: ujaka čitanje nije zanimalo, baku još manje. I ne samo to – deda je zbog sklonosti sa čitanju bio meta podsmeha cele familije, ako izuzmemo mene.
Uprkos „ženskim“ genima, bakina polovina police me nikada nije zanimala. Svetovi koji su me mamili otvarali su se s druge strane, tamo gde se između ukoričenog Bijesnog Odlanda i Tila Ojlenšpigela ugurao džepni Ljermontov, gde se prvo izdanje Vukovog Rječnika naslanjalo na Ljetopis Popa Dukljanina kojeg je, opet, pridržavala bronzana Jesenjinova glava, ili tamo odakle me je svojim smaragdno zelenim koricama sa zlaćanim vezom i kitnjastim slovima mamila Knjiga o knjizi, „historija pisama, materijala i instrumenata za pisanje“. Sa belih ili požutelih stranica, otvarali su se prozori ka pričama koje su autori pričali, ali i ka neispričanim pričama o samim autorima, kao i ka pričama nekadašnjih čitalaca nažvrljanim na marginama ili po koricama. Deda je bio sakupljač vrednih, starih knjiga, ali uvek kada bi mogao da bira, birao je ižvrljanu verziju. „Eto priče više“, umeo je da kaže, a ja sam delila njegovo ushićenje. Na svakoj knjizi je, naravno, kitnjastim rukopisom negde bio udenut i njegov potpis, kao i godina i mesto gde je knjigu kupio, a kasnije, od moje pete, kada me je, jer se od navaljivanja nije mogao odbraniti, konačno naučio da pišem pisana slova, i ja sam ostavljala svoje ime, uz poneku primedbu, ili ilustraciju.
Provejale su godine od tada, i uloge onoga koji čita i onoga kome se čita smo odavno obrnuli.
- Vidiš, zanimljivo, ja se ne sećam da je pisalo baš tako. – znao je da kaže, smejući se uglom usana. - To si ti sad nešto dodala! Mangup!
- Ma nisam, - branila sam se – Evo ti, pogledaj sam, čitam od reči do reči kako je napisano!
- Neka, neka – odmahne rukom. – Žuljaju me naočare. Hajde ti samo dalje.
Ja bih onda nastavljala, ovaj put zaista šeretski dodajući ili oduzimajući, nastojeći, pritom, da ne naudim priči, da je, naprotiv, eto, osvežim i za dedu učinim novom.
Priče koje su pročitane zamenila je priča koju je trebalo proživeti i preživeti, pa sam se, tako, otisnula u neka druga mesta, knjigama punila neke druge police, čitala nekim drugim slušaocima...
- Da vidiš kako smo lepo renovirali! – hvali mi se ujna s kapije, ljubeći triput, kako spada, vukući za ruku unutra. Stara kuća moj detinjstva se cakli da je prepoznati ne mogu.
- Vidi! Sve novo! A kuku, kako je bilo, samo što nam se plafon nije srušio na glavu! – nastavlja da cvrkuće razdragano. Pa da vidim Markovu sobu, pa novu kuhinju, pa evo, ona i ujak sad imaju svoju.
Ne stižem da uđem kod bake i dede u sobu od razgledanja i entuzijastičnog vodiča kroz novo. Evo, da pogledam, kao spejs šatl!
Pokazuje mi svoju i ujakovu novu sobu, to je u stvari bivša dedina, renovirana. Udubljenje u zidu iskorišćeno za plakar s nekim neobičnim mehanizmom, ujak se široko osmehuje i pokazuje kako to radi. Soba nekako sija, veća, svetlija. Zbunjena promenom, i ne shvatajući je sasvim, osmehnem se, promrmljam kratko „Lepo“, pa konačno uđem kod bake i dede, u onu sobu koja je nekada bila dnevna. Ona sada deluje manja, teskobnija. Baka sedi levo, deda, na svom krevetu uguranom na mesto gde je nekada bio ormar (jer je ormar sada na mestu gde su nekada bila vrata koja vode u dedinu sobu). Pogrbljen, blago klima glavom prekrivenom dragim, sedim paperjem. Poljubim ih jedno, pa drugo, pa sednem i ja. Meškoljim se na stolici, ne znam zbog čega. Počnemo trapavo neku nebitnu priču. Malo- malo, deda, tužno se i bolno osmehujući, prozbori „Eto, renovirali su“. I onda mi odjednom sine. Osvrnem se levo, osvrnem desno. Zagledam ćoškove. Dignem glavu gore ka ormaru.
- Deda... a gde su knjige? – pitam.
On pogne glavu pa odmahne rukom. Reč ne može da prevali.
- Gde su knjige? – ponovim još jednom ka njemu, a onda, u panici, pogledam ka baki.
- Gde ste odneli knjige?
- Ma tu je starudiju B. odneo u kontejner. Šta će, samo stoji i skuplja prašinu. – kaže baka.
Od šoka najpre zanemim. Zatim počnem da vičem: kako pobacali, da li ste normalni, znate li vi kakvih je sve tu knjiga bilo? Gde je kontejner, da li su još tamo? Kad su pobacali?!
Deda sve vreme ćuti, pognute glave. Povremeno odmahne rukom. Gledam ga, starog, pogrbljenog, svedenog na kutak u sobici. Onakav čovek!
I tada se iz mene odronio plač. Sedela sam na stolici, onako kako je on sedeo u ćošku, pogrbljena, pognute glave, ali ne nemo, nego jecajući bolno, neutešno.
Deda je ubrzo nakon renoviranja počeo da oboleva od Alchajmera. Kao da su, sa zauvek izgubljenim imenom onog gimnazijalca iz devetnaestog veka koji je na marginama uzviknuo „Profesore, dokle?!“, počela iz njega da blede sva ostala imena, lica, događaji. Jedno sam vreme pokušavala da nadoknadim štetu tako što bih po antikvarnicama nalazila one naslove i izdanja koja sam pamtila s polica u njegovoj sobi.
- Pogledaj, deda, Istorija helenske etike! – kažem s vrata, umesto pozdrava.
No, nije vredelo. Odmahnuo bi rukom i samo okrenuo glavu na stranu. Nije želeo da ga podsećam.
Umesto knjiških, počela sam da mu pričam njegove vlastite priče, one koje mi je nekada pričao i koje mu je Alhajmer svakodnevno otimao.
- Nemoj se ljutiti – kaže mi jednom. – Ja znam da si ti moja. Ali nikako ne mogu da se setim ni šta si mi, ni kako se zoveš.
- Verovao ili ne, ja sam tvoja unuka! – kažem, smejući se. – Pogledaj koliku unuku imaš! Aha!
- Ma je li to moguće? – smeje se i on. – Da ti to malo ne izmišljaš? Mangup!
Onda mu Mangup kaže ime. Jednom. Pa nakon deset minuta, kada zaboravi, opet. I opet.
Pričam, i žalim što nisam negde pribeležila ime onog gimnazijalca, da ga podsetim i na tu tajanstvenu priču. Bio je jednom jedan... i na margini napisao: „Profesore, dokle?!“ Zašto?
Taj je gimnazijalac odavno pod zemljom.
Pod zemljom je, odnedavno, i moj deda.
Umro je zaboravivši imena svojih roditelja, svojih potomaka, svoje vlastito ime.
U raku sam, umesto grumena zemlje, ubacila knjigu.
Vasko Popa, Daleko u nama.
Na unutrašnjoj strani prednje korice, mali zapis mastilom:
„Pozdravi onog gimnazijalca. I profesora.“
