Prvi petlovi već su odavno objavili početak novog dana. Jutarnja svežina unosi miomirise
kroz poluotvoreni prozor. Zalutali noćni leptir uzalud pokušava da prodje kroz okno
prozora udarajući u njega iznova i iznova i tako u nedogled dok god bude imao snage u
njegovim slabašnim krilima. Mile je primetio ovu igru leptira, ustao je iz kreveta, polako
se podbočivši tek toliko da ispravi stare kosti. Pregurala je ova starina mnogo toga za
svojih osamdeset godina ali još vri krv u njegovim venama i neda se godinama da ga
pregaze. Uzeo je štap koji je bio okačen da visi na čiviluku zajedno sa okrzanim starim
šeširom koji je već dotrajao ali nekako se navikao na njega i žao mu da ga baci. Prišao
je prozoru i rukom na kojoj je imao poveliki žulj od cepanja drva pomogao je leptiru da
nadje svoj put ka slobodi. Pritvorio je prozor i kroz malo napuklo okno bacio je pogled na
šarenu baštu. Zumbul se već uveliko rascvetao i vratio mu misli na davne dane kada
ga je brao i uplitao u raspuštene kose devojačke. Na starom crnom šporetu klapara
poklopac na šerpi u kojoj krčka pasulj još malo pa gotov. Pristavio je crvenu džezvu za
kafu kojoj je drška davno već otpala ali još uvek dobro služi. Sipao je sebi i rakijicu i
seo uz veliki astal od orahovine koji je sam napravio još dok je bio momak i učio zanat
za stolara. Na stolu vaza sa cvećem, limena pepeljara i slike njegovih voljenih. Jutarnji
program na radiju koji se čuje iz druge sobe ovrati mu pažnju na trnutak. Vesti u sedam
a radijo koje takoreći nije ni gasio jer mu čavrljanje stvara iluziju da nije sam.
Kafa je već gotova. Sipa kafu u omiljenu šoljicu koju mu je poklonila unuka kad su zadnji
put bili u gostima. Bilo je to pre dve ili tri godine, više se i ne seća, odavno ga niko ne
posećuje. Živi tu sam medju četiri zida sa svojim vernim Žućom kome je rep otpao od
starosti i koji pretežno leškari pored šporeta i samo svojim tužnim crnim okicama pomno
prati pokrete svoga gazde. Mile sedi za stolom, uzima čašicu dobre kruškove rakije pa
prvo nazdravi Žući pa onda sebi i svome tužnom samačkom životu a onda zapali cigaru
i gledajući u sliku, misli mu odlutaše daleko, daleko... Hrapavim prstima ugladi svoje sede
brkove pa poljubi svoje voljene onako sve redom. Umorne mu oči pustiše suze koje
krenuše niz naborano lice kao bujica niz klisuru i istopiše se u vreloj kafi na astalu od
orahovine. Od svih zaboravljen, umoran od tuge jednog jutra nadjoše ga komšije za istim
tim astalom kako grčevito drži sliku u ruci, kafa se prosula po stolu, cigara dogorela u
pepeljari i Žuća pored njegovih nogu kako tužno cvili....
...veliko
