- Poruka
- 2.942
Želeo bih nešto da Vam ispričam a ako nemate živaca da sve pročitate odmah snimite ovu stranicu pa pročitajte kasnije...
Nekim poslom odoh juče do centra grada. Ulica Makedonska. Uobičajena gužva petkom popodne a i ovi iz Beograd Put-a kao da prave onaj holivudski bulevar sa zvezdama a ne popločanu ulicu. Podsetio bih dotične da je tehnika izrade puteva unapredjena još u rimsko doba, te mi nije jasno zašto se toliko vuku?
I tako razmišljajući da li sam nagazio na pravilno postavljenu pločicu i izbegavajući idiote koji em što vas vide na 10 metara da im idete u susret nego se još drsko ukrute "jer ste im na putu", videh jednu veoma mladu devojku.
Delovala je pomalo odsutno u pogledu i kao da nije znala gde će da ide. Srednjeg rasta, U nekoj perjanoj jakni i sa nekom ružnom grubom torbetinom, otvorenom i okačenom o rame. Nije žurila zapravo nigde. Uprkos mom brzom hodu, pogledi su nam se na čas sreli i ona je oborila pogled te okrenula glavu na drugu stranu. Dok sam prolazio tik pored nje, glasom pravednika upita: "Izvinite da li mogu nešto da Vas pitam?" Naviknut na svašta po ovom gradu, zastadoh, pa šta bude. Naravno, sa namerom da ako se radi o nekim "duhovnim organizacijama" tj "kvazi-filozofima sa Krstarice" da je lepo oteram gde treba a i treba. Takvi se prepoznaju zato što uvek mirno i jednoličnim tonom razgovaraju sa svojom žrtvom. Vremena su teška za običan svet a za mutivode dušu dalo, po običaju nepisanom.
Pitanje koje je usledilo gotovo da me je sledilo jer je išlo u totalno drugom pravcu:"Da li bi ste kupili jednu razglednicu koju su nacrtala deca iz Zvečanske?" Nespretno je izvadila hrpu razglednica iz one torbe. Tako jednim tihim, melanholičnim glasom, kao da nikada nije sreće imala. Bilo mi je jasno da spada u "stariju decu" te ustanove a one razglednice je grčila u ruci i samo u njih gledala. "Evo, ako ne verujete, ima pečat unutra da je stvarno iz centra!", otvarajući jednu. Ja sam i dalje bio u šoku ali ne više zbog nje nego zbog nekih stvari kojih je verovatno i ona svesna a možda i nije, u svakom slučaju nije odgovorila na moje glupo pitanje:"Da mi je znati gde su sad onoliki narodni dušebriznici?"
Bilo je tri različite slike sa zimskim motivima. A zimu i bilo šta u vezi iste volim više nego išta. Opčinjen onim crtežima, mlada devojka opet progovori:"A imam i račun ako Vam treba, da sve bude u redu. Samo 100 dinara jedna". Malo pod nekim tužnim utiskom a više iz ljudskosti, znajući da im neću promeniti živote mnogo, kupih jednu. Onda mi bi neprijatno što imam krupniju novčanicu, a ona posle malo razmišljanja reče da ima da vrati. Kusur je vraćala lagano, zavlaćeći ruku u onu torbu iznova za svaku novčanicu, i ponovo smo brojali da niko ne bude "na šteti".
A verujem da će skupiti dovoljno za neku njihovu proslavu. Verujte da deca koja su prinudjena na život u domovima imaju malo drugačiji pogled na svet. Dečja okrutnost je tamo neminovna bez roditeljske ljubavi koju ni jedan vaspitač ne može da zameni. Borba za opstanak u malom, pravo jačeg itd. Pročitah skoro u novinama kako u pojedinim domovima za napuštenu decu ili ometenu u razvoju njihovi upravnici potkradaju od džeparaca za "poslovne ručkove", da bi se umilostivili nekom političaru i time zadržali svoju funkciju. Prijatno im bilo.
Trk do centra, kupite neku razglednicu! Na gluposti bacate pare, a ovo nije mnogo. Njima jeste. Da znate samo koliko je ljudi stojalo malo dalje, nekih 100 metara,ispred onog automobila "ogrebi blagoš tebi" narodne lutrije. Koliko je grebatora bilo to popodne i bacilo pare zalud. Izgleda da je bila druga rima kod njih.
Nemojte da ste kao oni - kupite razglednicu dece iz Zvečanske! Tako će dobiti svi - i ta deca a i Vi.
Nekim poslom odoh juče do centra grada. Ulica Makedonska. Uobičajena gužva petkom popodne a i ovi iz Beograd Put-a kao da prave onaj holivudski bulevar sa zvezdama a ne popločanu ulicu. Podsetio bih dotične da je tehnika izrade puteva unapredjena još u rimsko doba, te mi nije jasno zašto se toliko vuku?
I tako razmišljajući da li sam nagazio na pravilno postavljenu pločicu i izbegavajući idiote koji em što vas vide na 10 metara da im idete u susret nego se još drsko ukrute "jer ste im na putu", videh jednu veoma mladu devojku.
Delovala je pomalo odsutno u pogledu i kao da nije znala gde će da ide. Srednjeg rasta, U nekoj perjanoj jakni i sa nekom ružnom grubom torbetinom, otvorenom i okačenom o rame. Nije žurila zapravo nigde. Uprkos mom brzom hodu, pogledi su nam se na čas sreli i ona je oborila pogled te okrenula glavu na drugu stranu. Dok sam prolazio tik pored nje, glasom pravednika upita: "Izvinite da li mogu nešto da Vas pitam?" Naviknut na svašta po ovom gradu, zastadoh, pa šta bude. Naravno, sa namerom da ako se radi o nekim "duhovnim organizacijama" tj "kvazi-filozofima sa Krstarice" da je lepo oteram gde treba a i treba. Takvi se prepoznaju zato što uvek mirno i jednoličnim tonom razgovaraju sa svojom žrtvom. Vremena su teška za običan svet a za mutivode dušu dalo, po običaju nepisanom.
Pitanje koje je usledilo gotovo da me je sledilo jer je išlo u totalno drugom pravcu:"Da li bi ste kupili jednu razglednicu koju su nacrtala deca iz Zvečanske?" Nespretno je izvadila hrpu razglednica iz one torbe. Tako jednim tihim, melanholičnim glasom, kao da nikada nije sreće imala. Bilo mi je jasno da spada u "stariju decu" te ustanove a one razglednice je grčila u ruci i samo u njih gledala. "Evo, ako ne verujete, ima pečat unutra da je stvarno iz centra!", otvarajući jednu. Ja sam i dalje bio u šoku ali ne više zbog nje nego zbog nekih stvari kojih je verovatno i ona svesna a možda i nije, u svakom slučaju nije odgovorila na moje glupo pitanje:"Da mi je znati gde su sad onoliki narodni dušebriznici?"
Bilo je tri različite slike sa zimskim motivima. A zimu i bilo šta u vezi iste volim više nego išta. Opčinjen onim crtežima, mlada devojka opet progovori:"A imam i račun ako Vam treba, da sve bude u redu. Samo 100 dinara jedna". Malo pod nekim tužnim utiskom a više iz ljudskosti, znajući da im neću promeniti živote mnogo, kupih jednu. Onda mi bi neprijatno što imam krupniju novčanicu, a ona posle malo razmišljanja reče da ima da vrati. Kusur je vraćala lagano, zavlaćeći ruku u onu torbu iznova za svaku novčanicu, i ponovo smo brojali da niko ne bude "na šteti".
A verujem da će skupiti dovoljno za neku njihovu proslavu. Verujte da deca koja su prinudjena na život u domovima imaju malo drugačiji pogled na svet. Dečja okrutnost je tamo neminovna bez roditeljske ljubavi koju ni jedan vaspitač ne može da zameni. Borba za opstanak u malom, pravo jačeg itd. Pročitah skoro u novinama kako u pojedinim domovima za napuštenu decu ili ometenu u razvoju njihovi upravnici potkradaju od džeparaca za "poslovne ručkove", da bi se umilostivili nekom političaru i time zadržali svoju funkciju. Prijatno im bilo.
Trk do centra, kupite neku razglednicu! Na gluposti bacate pare, a ovo nije mnogo. Njima jeste. Da znate samo koliko je ljudi stojalo malo dalje, nekih 100 metara,ispred onog automobila "ogrebi blagoš tebi" narodne lutrije. Koliko je grebatora bilo to popodne i bacilo pare zalud. Izgleda da je bila druga rima kod njih.
Nemojte da ste kao oni - kupite razglednicu dece iz Zvečanske! Tako će dobiti svi - i ta deca a i Vi.
