Debunkovana još jedna naučna prevara za lakoverne

Schrodinger

Poznat
Poruka
9.168
Evo pogledajte radi se o fotoefektu, za koji je Ajnstajn dobio Nobelovu nagradu. Teorija kaze samo odredjena energija fotona je dovoljna da izbaci elektrone iz metala. A na moje pitanje da li to rade mikrotalasi jer kao sto vidimo kada se metal ubaci u rernu elektroni prste na sve strane, odgovori su sledeci
da li je neko merio postoji li fotoelektricni efekat pri izlaganju niskoj dozi mikrotalasa?
Fotoelektrični efekat, kako je prvobitno definisano, uključuje izbacivanje elektrona iz materijala kada je izložen elektromagnetnom zračenju sa dovoljno visokom energijom, kao što su ultraljubičasti (UV) zraci, X-zraci ili gama zraci. Energija mikrotalasa je mnogo niža od potrebne energije za izbacivanje elektrona iz atoma ili materijala, što znači da mikrotalasi ne izazivaju klasični fotoelektrični efekat.
Ako bi neko merio prisustvo fotoelektričnog efekta pri izlaganju mikrotalasima, rezultati bi verovatno pokazali odsustvo efekta zbog niske energije mikrotalasnih fotona. Naime, energija fotona je proporcionalna frekvenciji zračenja, a frekvencija mikrotalasa (obično u opsegu od 1 GHz do 300 GHz) je mnogo niža od frekvencija potrebnih za izbacivanje elektrona.
a da li postoje takve studije merenja?
Ne postoje poznate studije koje su specifično mjerile postojanje fotoelektričnog efekta pri izlaganju materijala mikrotalasima, jer je teorijski osnov jasno definisan: energija mikrotalasa je nedovoljna za izbacivanje elektrona iz atoma ili materijala. Fotoelektrični efekat se javlja kada fotoni imaju dovoljno visoku energiju da izbacuju elektrone iz materijala, što se dešava pri mnogo višim frekvencijama (i energijama) od onih koje poseduju mikrotalasi.
mozes li u pretrazi da pronadjes takvu studiju
...No studies have been found that document the occurrence of the photoelectric effect with microwaves. Research and practical applications of the photoelectric effect focus on higher-energy electromagnetic radiation due to its necessity for observing this phenomenon
znaci za to nema nikakvih dokaza nego se samo onako teoretski tvrdi da je energija fotona nedovoljna?
Da, u osnovi nema direktnih eksperimentalnih dokaza koji pokazuju da mikrotalasi mogu izazvati fotoelektrični efekat. Teoretski temelji fizike jasno ukazuju na to da energija mikrotalasnih fotona nije dovoljna da izbaci elektrone iz materijala. Energija fotona je proporcionalna frekvenciji elektromagnetnog zračenja, a frekvencija mikrotalasa je mnogo niža od one potrebne za izbacivanje elektrona iz atoma ili molekula.
mislim, nema dokaza da ne izazivaju fotoefekat nego se samo tvrdi na osnovu teorije da ne izazivaju?

Razumem tvoje pitanje. Istina je da ne postoje specifične eksperimentalne studije koje su direktno istraživale mogućnost fotoelektričnog efekta izazvanog mikrotalasima. Teorijska fizika nam daje čvrste temelje za razumevanje zašto mikrotalasi nemaju dovoljnu energiju da izazovu ovaj efekat, ali to nije isto kao direktan eksperimentalni dokaz da se efekat ne dešava.

Evo kako to funkcioniše:


  1. Teorijska osnova: Energija fotona je data formulom E=hfE = hfE=hf, gde je EEE energija fotona, hhh Planckova konstanta, a fff frekvencija zračenja. Mikrotalasi imaju frekvencije koje su mnogo niže od one koju imaju UV svetlo, X-zraci ili gama zraci. To znači da je njihova energija mnogo manja i prema teoriji, nisu u stanju da izbace elektrone iz materijala.
  2. Eksperimentalni podaci: Postoje obimni eksperimentalni podaci koji potvrđuju fotoelektrični efekat sa UV svetlom i višim energijama. Nema poznatih podataka koji pokazuju da mikrotalasi mogu izazvati isti efekat. To je zato što su istraživači koristili svetlosne izvore sa odgovarajućom energijom da proučavaju fotoelektrični efekat.
 
Poslednja izmena:
Nastavak ispitivanja
1718710751927.png

1718711359246.png
1718711031356.png

1718711085642.png
1718711137912.png

1718711187462.png
1718711252390.png
 
Poslednja izmena:
Poslednja izmena:
https://tech.wikireading.ru/12206
...експерименти су открили да је енергија емитованог електрона често већа од енергије светлости коју је апсорбовао...
научници признају да је фотоелектрични ефекат могућ само у металу: нико још није приметио ефекат светлости на један електрон у вакууму, сличан фотоелектричном ефекту. А пошто метал обезбеђује енергију електрону, онда је чак и слаба светлост, притиском на окидач фотоелектричног ефекта, способна да ослободи електроне са огромном енергијом, без обзира на осветљеност. Исто тако, лагано повлачење окидача самострела или балисте ослобађа огромну енергију ускладиштену у тетиви, што доводи до избацивања стреле или пројектила.
Али где је извор ове скривене енергије? Вероватно у атому. Ова идеја је сугерисана феноменом унутрашњег фотоелектричног ефекта, процеса у коме везани електрони полупроводника, након што су се одвојили од атома под утицајем светлости, више не напуштају његову површину, већ се слободно крећу унутра, смањујући отпор [74]. Сва фотоелектроника је заснована на овом феномену: дигитални фотоапарати, фотоапарати и скенери. Дакле, изгледа да код спољашњег фотоелектричног ефекта, у стварности, не долази до преноса енергије на слободне електроне метала, већ само до емисије електрона из атома, о чему пишу многи уџбеници (сл. 149). А електрон у атому, који се креће дуж своје орбите, већ у почетку има енергију и брзину. Све што светлости преостаје је да уклони електрон са своје орбите.
Да електрони од самог почетка имају енергију, непобитно доказује један мало познати, а можда и намерно потиснут ефекат, који је открио А.Г. Столетов, отац фотоелектричног ефекта. Столетов је открио да се са продуженим зрачењем метала чини да се „умара“ - излаз електрона се постепено смањује и може потпуно нестати, иако се интензитет светлости није променио [23, стр. 385, 392]. Како је могуће: има светлости, има електрона, али фотоелектрични ефекат слаби? Квантна физика ово не може објаснити. Али, ако електрони не добијају енергију од светлости, већ је у почетку поседују, онда је ова појава сасвим природна, јер се временом извор енергије исцрпљује. Остаје све мање атома способних да „пуцају“, „набијени“ електронима спремним да се ослободе, и тако фотоструја слаби. Исти феномен "замора" је пронађен у унутрашњем фотоелектричном ефекту. Свако ко је нехотице изложио фото матрицу видео камере или дигиталног фотоапарата превише јаког светла упознат је са овом манифестацијом, због чега се рад фото елемената матрице накратко поремети. Попут особе која ослепи на јаком светлу, фотографски уређај такође привремено „ослепи“: слика је изобличена „шумом“, „јежином“ (ову аналогију између фотоћелије и ока приметио је С.В. Ковалевскаја, наш дивни математичар и физичар, како следи из књиге П. Кочине). У тренутку јаког бљеска, атоми супстанце избацују скоро читаву количину фотоелектрона и мора проћи неко време пре него што се она обнови.
Такође је сасвим природно да светлост дате фреквенције избацује електроне из атома строго дефинисаном брзином. Светлост је наизменично електромагнетно поље које ефективно утиче на електрон само ако се фреквенција светлости ф, са којом се поље мења, поклапа са фреквенцијом ф орбите електрона (исто као при замаху да бисте се замахнули - потребно је да замахнете ноге у такту са замахом). Атом се може упоредити са циклотроном, у коме је за утицај на електрон потребно наизменично поље синхроно са кружним кретањем честице (слика 150). Од таквог удара, електрон напушта своју орбиту и излети из атома, задржавајући своју орбиталну брзину. Јасно је да је ова брзина В већа, што је већа фреквенција циркулације, једнака фреквенцији ф светлости која је избацила електрон: Е = МВ 2 /2 = хф . Управо ова зависност енергије и брзине од фреквенције следи из Рицовог магнетног модела атома (§ 3.3).
 
Poslednja izmena:

Back
Top