Davno završeno, 9

Čim je došla kući, popela se u svoju sobu. Nije izašla ceo dan, sve do sledećeg jutra. Gospođa Marpl joj je na poslužavniku donela vruću supu i održala joj lekciju o hodanju po kiši. Poslušno ju je progutala, i supu i lekciju, nadajući se da neće povratiti čim gđa Marpl izađe. Činilo joj se da nije okla sklopila sve te sate. Nije mogla izbaciti Isabel Vilijams iz glave.
Zašto, o zašto bog - ako ga ima! - nije poslao strelu da zapuši usta toj ogavnoj ženetini?.. Kako bog može dozvoliti da u njegovim kućama sede takve licemerne olupine ljudskog roda kao što je Isabel Vilijams? Da boga ima, mislila je, on ne bi dopustio da Isabel Vilijams živi dana duže.
Nije mogla verovati da u 21.veku još uvek ima fanatika koji bi da potpaljuju lomače. Nije mogla verovati (a u isto je vreme znala da je oduvek tako!) koliko ljudi mogu biti niski i zatucani, kakve budale. Ljudska glupost zaista nije imala granica.

Počela je da šeta od zida do zida, kao zver u kavezu. Po prvi je put iskreno požalila što je po odlasku iz Londona ostavila pušenje. Nijednom joj, otkad je u selu, nije zafalila cigareta. Sad bi dala ne znam šta za jedan dim... Ta je priča bila naprosto ogavna.
Svaka reč te žene bila je čisto, školsko ludilo. Pomislila je: zar je to razlog što je Vil Bojd danas izopšten?.. Način na koji su mu roditelji završili - zar je to bio razlog za izopštenje njega?.. Mogla je pretpostaviti milion stvari zašto se selo tako drži prema njemu, ali ovako nešto ne bi pogodila ni za sto godina. Jer, to razuman čovek ne bi ni mogao pogoditi.
Znala je da nikad, ni u snu, ne sme dozvoliti da Vil sazna i jednu reč koju je Isabel izgovorila. Shvatila je da je bila u pravu: ona to zaista nije trebala čuti... Celo je vreme slutila da ne sme ni od koga čuti zašto je Vil prokažen. Ni od kog, do njega. Jer je u pitanju nešto što bi joj samo on mogao objasniti kako jeste.
Umesto tog, bila je svedok buncanja jedne posve fanatične babe. Kako, pomislila je, kako svih ovih meseci nisam uvidela da je Isabel Vilijams naprosto luda?.. Ona uopšte nije bila normalna, a pri tom je bila i opasan ludak. Da se toj ženi pruži prilika, znala je, ona bi lično potpalila lomaču pod Vilom, iz ovih stopa. Da je onu noć bila prisutna, ona bi ubila Vila kao dvogodišnje dete. I bila bi ponosna na svoj zločin.
Iako je u Londonu imala posla sa svakojakima, verovala je da ovako nešto još nije srela. Smatrala je Isabel frustriranim tiraninom - što je, verovatno, i bio uzrok njenom tiranstvu. Imala je dovoljno iskustva da zna kako su takvi ljudi, zapravo, vredni sažaljenja. Bila je jadna, da. Ona se nikad nije plašila Isabel Vilijams baš iz razloga što je spoznavala njenu bedu. Da li se trebala plašiti njenog fanatizma? Verovatno.
Manijaci su opasni kada se puste s lanca.
S druge strane, Vil se ipak vratio ovamo. On je ipak izabrao da živi pored Isabel Vilijams, i očigledno nije imao s tim nikakav problem.
Odjednom je osetila kako joj se oči pune suzama. Nije mogla ni pojmiti šta znači živeti sa saznanjem da su vam roditelji skončali na tako užasan način. Mnogi ne bi ni uspeli. Mnogi bi davnih dana pukli. Dok je Vil kojeg ona poznaje sasvim, potpuno normalan. Ona nikad nije srela nikoga toliko načitanog, obrazovanog, učtivog. Ljubaznog. Zaista, nikad nije srela čoveka boljeg od Vila Bojda.
Kako je moguće da to i ostali ne uviđaju?
Uopšte je nije zanimalo odakle on potiče, šta mu je bila majka, ni, u krajnjoj liniji, čime se on danas možda bavi. Sve i da je Isabel u tome bila u pravu, sve i da su Managanovi radili to što je rekla; kakve je to veze imalo s Vilom kojeg ona poznaje? Ništa od toga nije moglo uticati na sud koji je ona o njemu donela. To nije moglo uniziti ni jednu ljubaznost koju joj je učinio, ni jedan stav koji je izneo i s kojim se ona složila, ni jedan srećan čas koji je s njim provela. Nju se to, u krajnjoj liniji, uopšte nije ticalo, baš kako je svo vreme i slutila da će se na kraju ispostaviti.
Pogledala je oko sebe i najednom pomislila kako više ne može izdržati u toj kući ni sekunde.

Kiša je prestala i nebo je, iako još preteći sivo, nekako popustilo. Vazduh je mirisao na mokru zemlju. Teodora je hodala selom, ne gledajući nikoga, i imajući dojam da je stotine očiju prati iza uštirkanih čipkanih zavesa. Bila je ubeđena da bleje u nju. Nije mogla proći selom, a da neko u nju ne bleji, isto kao i prvog dana. Do juče joj to nije smetalo. Uostalom, London ili selo u provinciji, ljudi su uvek u nju blejali. Ali, sad ih je mrzela iz dna duše i iskreno želela da ih kakva epidemija zaista sve potamani.

Mislila je da će joj hodanje pomoći, kao i obično. Kad je imala mnogo i mučno da razmišlja, hodanje joj je pomagalo. Ali, sad je shvatila da joj je utroba nemirna, i da nikakav fizički umor ne može to da ublaži. Došla je do nekog stabla kog je vetar izvalio iz zemlje i sela na njega. Mahinalno se uhvatila za džep, odavno stečenom, rutinskom kretnjom, a onda još više razbesnela kad se setila da nema cigareta.
Poduprla je laktove o kolena a lice o dlanove, kad jedan glas reče:
-Hej..!
Ona se trže i poskoči, tako da je skoro pala s debla. Tamo je stajao Vil i smejao se. Rekla je, besno:
-Ne šunjaj mi se za leđima, jesi li blesav!..
-Oprosti. Ali uopšte se nisam krio. Mislio sam da si me videla.
-Oh, zamislila sam se.
-Očigledno. Gde si bila juče?
-Juče?
-Rekla si da ćeš doći. Nisi ponela knjige.
-Ovaj, knjige..?
On je zurio u nju. Onda reče drugačijim glasom:
-Knjige koje sam ti doneo iz Londona. Koji ti je vrag? Zašto ponavljaš sve što kažem?
Teodora oseti kako je obliva izdajničko crvenilo. Retko je kad imala problem sakriti ono što je stvarno htela da sakrije, ali pod njegovim se oštrim pogledom osećala kao gola.
Odavno je već naučila da se od Vila ništa ne može sakriti.
Pokušala se nasmijati.
-Oh, ništa. Imala sam neku frku juče, pa sam ostala kod Flore Marpl.
-Kakvu frku?
-Posvađala sam se sa Isabel Vilijams. Ništa važno.
Ustala je.
-Pa? Hoću li dobiti te knjige?
Ali, on je stajao i gledao u nju.
-Zašto si se posvađala sa Isabel Vilijams?
Bivalo joj je sve neprijatnije pod njegovim pogledom. Nikad je pre nije tako gledao. Imala je mučan utisak da ju je očima prikovao za zemlju, i da se neće moći pomeriti ukoliko joj on to ne dozvoli. Svaka vešta krinka koju je imala navučenu na lice ili um, pod tim se pogledom rastvarala u ništavilo. On je gledao u nju, i video do u zadnju zaključanu sobu njene glave. Znala je da mu je sve jasno, kao da je prisustvovao sceni u biblioteci juče. Kao da mu je poznata svaka izgovorena reč.
Zašto je uopšte pokušavala? Ali, zapravo i nije. Još pre nego ga je srela, ona je znala da će on znati čim je vidi.
Međutim, neće ništa od toga čuti iz njenih usta.
Nervozno se nasmijala.
-Prestani me tako gledati, prokletstvo. Posvađala sam se, pa šta? Je li bitno?
On reče, pomalo s visoka, pomalo hladno:
-Pa, je li?
Nju uvredi taj ton.
-Do vraga, ne..! To je ionako jasno od početka.
-Šta to?
-Da ću se naposletku posvađati s Isabel Vilijams. S tom se sortom uvek na kraju posvađam.
On je za sekund čudno obuhvati pogledom. Onda im se oči po prvi put, valjda, danas; direktno sretoše, sudariše, i Teodora istog trena oseti kako mrzli okov kojim ju je držao na mestu, popušta. Kao da je ponovo mogla disati.
Vil poče, ozbiljno:
-Teodora...
Ali ona ga s preteranom veselošću prekide:
-Pa? Hoćemo li najzad poći? Prijao bi mi čaj.
Nije mogla podneti da ga čuje kako do kraja govori to što je počeo.

Imala je neugodan dojam da celo vreme samo ona priča. Odgovarao joj je na pitanja i pratio tok njenih reči, ali je znala da to radi s pola duha. To ju porazi, pa je sasvim zaćutala kad ju je na tren ostavio samu. Pomislila je: dabogda gorela u paklu, Isabel Vilijams!.. Kao da je nešto u njihovom odnosu definitivno postalo drugačije od pre samo par sati. A plašila se, jer još nije mogla shvatiti na koji način drugačije.
Vil se vrati, i, na njeno golemo zaprepašćenje, u krilo joj baci kutiju Laki Strajka.
Zblanuto ga je pogledala.
-Šta je to?
-Kutija cigareta.
-Zašto mi to daješ?
-Čini se da ti treba.
Ona je oklevala. On je seo preko puta nje i gledao je, kao da se spremio za kakvu zanimljivu predstavu.
-Vile... Otkud uopšte znaš da pušim?
-Pa, pušiš li?
-U stvari, ne.
-Koliko? Mesec? Dva?
Ona se namršti.
-Znaš li da nije pametno ovako izazivati rekovalescenta?
-Nisam rekao da hoću da propušiš ponovo. Smatraj ovo ekskluzivnim izletom u porok.
Teodora je polako otvarala kutiju.
-Odakle ti uopšte Laki Strajk?
-Pomislio sam da ću danas u kući imati pušača.
Zapalila je, i od prvog joj se udahnutog dima telom razli čudno pijanstvo. To je navede da zagunđa:
-Čini se da sam se sasvim odvikla...
-Drago mi je čuti. Od čega si se još odvikla, Teodora?
Ona je zurila kroz prozor, pored njega.
-Od izlazaka do ranih jutarnjih sati, alkohola i lakih droga. Od bezvrednog seksa s neznancima. Od nervoze, gužve i jurnjave. Od smoga. Od poslodavaca koji me ucenjuju odlaskom u krevet.
Gadljivo je otpljunula:
-J.ebote..! Ponakad pomislim da se pola svog života branim od kopiladi koja hoće da me odvede u krevet..!
-Imaš li šta protiv seksa?
-Ne. Imam protiv prisile na seks, i bagre koja ne razume ne.
-Ali to je nešto s čim se moraš naučiti da živiš već jednom, Teodora.
Ona ga pogleda.
-S čim bih se trebala naučiti da živim?
Smešio se.
-Muškarci će te uvek gnjaviti. Ništa s tim ne možeš da uradiš, osim da se svesno nagrdiš. Tako da, verujem da te to često ljuti i nervira, ali šta ćeš?
-Poštedi me, molim te!
-Zašto ne poštediš ti sebe?
Ona to oćuti. On nastavi sasvim mirno, upravo veselo.
-Nekim je ženama to problem. Kad se pogledaš u ogledalo, šta vidiš, Teodora?
-Oh, znam gde ciljaš. Ali grešiš. Uopšte se ne radi o tome. Ja znam kako izgledam..
-Zapravo, ti nemaš pojma. Ne pričam o tvojoj kosi i ostalom. Pričam o tvom stavu.
-Kakav je to moj stav, Vile?
-Takav da će ti praviti probleme dokle ga god ne prihvatiš. Naprimer, većina žena ne ume držati cigaretu. Izgledaju prostački. Međutim, neke, poput tebe, znaju kako se to radi.
Ona se sad smijala.
-Ma čuješ li se uopšte?
-Ispričaću ti priču o jednoj devojci. Ona živi u Londonu, ima pomalo problematično, ne preterano moralno društvo. U tom društvu ima lepih devojaka na štiklama i s dekolteima. Ona na martinke podvrće farmerke, kao pripadnik ulične bande, nosi hipi nakit i svoje kratke nokte boja u crno. Ali kad naveče izađe, sve one lepe devojke oko nje kao da iščeznu, jer se muškarci motaju oko nje. Njoj to nije sasvim jasno. Ona zna da kod frizera ide samo da bi joj skratio vrhove kose, da ne troši vreme na šminkanje i da bi se u haljini osećala kao idiot. Ona ne razume šta u njoj vide. Ona nije svesna načina na koji drži ramena i glavu, ni savršene nemarnosti spram tuđih pogleda. Nju gledaju, i znaju da je nikad neće imati, sve i kad bi je odveli u krevet. Jer nju to ne zanima, i nije svesna da će mnogi muškarci krv propljuvati zbog onih žena koje nije briga. Poznaješ li tu devojku, Teodora?
Ona je bez daha gledala u njega.
-Ja.. Ti si jedno bezobrazno kopile, Vile Bojde!...
-Ali ti si me saslušala do kraja, devojčice. Nisi ustala, bacila mi čaj u lice i uvređeno otišla da se nikad više ne vratiš.
-Šta je, do sto crnih đavola, značila cela ta priča?
-Kako bih znao? Ti si je započela. Očigledno ti je važna.
Ona je sad izgledala kao da ne zna da li da besni ili da se smeje. On se isceri:
-U svakom slučaju, sad si malo bolje, nisi li?
-Ja.. Oprosti, Vile.
-Šta to? Možda nisi došla juče, ali si ipak došla.
-Naravno da sam došla. Zar si mislio da neću?
-U stvari nisam. U pravu si.
-Zašto ne bih došla, do vraga?
-Ah, iz milion razloga. Nekako slutim da sam ja razlog što si ostala bez posla, između ostalog.
-Ti? To nema nikakve veze sa...
-Teodora. Hoćemo li prekinuti ovu idiotsku igru? Ti znaš da si se sa Isabel Vilijams posvađala zbog mene, i ja to znam.
-Posvađala sam se s njom jer je bolesna stara luda. Posvađala sam se jer nema nijednog razloga pod nebom zašto bih trpela bilo kog kao što je Isabel Vilijams.
-Nema li? Od njene si plate živela.
-Ja nisam ni došla ovde da bih radila. Uostalom, šta ti sad pa to znači? Čak i da je otkaz kod nje značio da ću umreti od gladi, ja bih ga svejedno dala.
-Zašto se ljutiš?
-Zato što insinuiraš da bih zbog para trpela svakojake budale i gluposti.
-Ne pričam o parama. Pričam o tome kako ćeš se sad morati vratiti u London, jer ovde nema ničega od čeg bi živela.
Ona oćuti sekundu. Onda polako reče:
-Uvek sam znala da ću se jednom morati vratiti u London. Tačno je da nemam toliko novaca da bih mogla živeti ovde doveka.
-I sad se konačno razumemo, zar ne?
Nagnuo se u fotelji ka njoj.
-Jer ti se, zapravo, ne želiš vraćati u london.
-Naravno da se ne želim vraćati. Ali isto tako znam da ne mogu ceo život provesti kod Flore Marpl, čak i da imam dovoljno novaca da si to priuštim.
-Svakako da ne možeš.
-Ništa nisam izgubila zbog te svađe s Isabel Vilijams. Možda mi je posao kod nje pomagao da ostanem duže, ali to bi se svakako jednom okončalo.
Najednom je bila mnogo umorna. Pogledala je kroz prozor još jednom.
-Tako sam umorna od izbeglištva, od svega. Od tog prokletog nesređenog života. Došla sam u Englesku da bih našla mir, ali čini mi se da su stvari još gore nego kod kuće.
-Mir stvaramo sami sebi, Teodora. To nema nikakve veze s tim gde smo.
-Ne slažem se. Zašto onda ti ne živiš u Londonu, ili već gde? Kad to nema veze.
-Ja živim ovde jer mi je tu mesto.
-Ali o tome ti i pričam, do vraga! Čovek mora živeti gde mu je mesto!
-Tačno. Ali mir koji sebi stvorimo, nema s tim mestom veze, Teodora. Zašto ne slušaš šta ti govorim?
Ona trepne.
-Ti misliš da si došla ovamo da bi te šuma zalečila. Ne može te šuma zalečiti. Moraš se zalečiti sama.
-Došla sam jer sam, i još uvek u to verujem, mislila da tu trebam doći.
-To je nešto sasvim drugo. Tebi je bilo namereno doći ovamo čak i da nisi imala nikakvog duševnog nemira da lečiš.
-Šta hoćeš da kažeš? Mislila sam da moram doći jer me tu čeka moj mir.
-Ne mir, budalice. U šumi si našla mene, zar ne?
Ponovo je trepnula.
-Da li hoćeš da mi kažeš da sam došla ovamo da bih srela tebe?..
-Da li je moguće da tebi to još uvek nije jasno?
Zurila je u njega. On ustade.
-Dođi. Hoću da ti pokažem nešto.
 

Top