Quantcast

Davno završeno, 8

Susan Sto Helit

Ističe se
Poruka
2.808
-Dakle, čujem da si zapala u nevolje noćas.
Isabel Vilijams je to jutro neobično dugo vremena provela u biblioteci. Spočetka je dolazila svakodnevno, poput kakvog zmaja nadgledajući Teodorin posao i ponašanje. Devojka koja je tu radila pre, glavačke je izbačena jer je vanbračno zatrudnela. Isabel, duboko religiozna, glavni dobrotvor lokalne crkve, uopšte nije imala sluha za predbračni seks. Međutim, Teodora joj nije pružala prilike ni za kakvu kritiku. Dolazila je na posao čista i uredna, ne mnogo našminkana, i sa svakim je bila ljubazna i trpeljiva. Ona je volela raditi s knjigama i nikada joj ne bi dosadilo kopati po policama, po sto puta zvati dobavljače, pospremati i slagati. Tako je Isabel polako prestala dolaziti. Svraćala je tek retko. Tad bi joj Teodora skuvala čaj na malom rešou u pomoćnoj prostoriji, pa razmenila s njom par reči o knjigama. Nikad nisu pričale ni o čemu drugome. Isabel je nikad nije pitala za porodicu ili njenu domovinu, a Teodori ionako na pamet nije padalo da se raspituje o bilo čemu iz Isabelinog života.
S vremenom je shvatila zašto ju je, zapravo, ta žena zasposlila. Isabel Vilijams je morala imati sve pod svojom kontrolom. Koji je bolji način mogla smisliti da nadgleda strankinju u svom selu, nego da je najveći deo vremena drži na oku, u svojoj biblioteci? To je bio sličan način na koji je postupila s Florom Marpl kad je stigla u selo. Odmah se počela s njom "družiti", uvela je u crkveni odbor i svakojake seoske udruge.
Gubitak kontrole, prokletstvo bez presedana!

U biblioteci nije bilo nikoga. Kiša je još uvek neutešno padala, iako su oblaci ponešto izbledeli. Kroz izlog, gde je Isabel zurila celo jutro, mogla se videti u grmlje ušuškana kuća Frenklinovih i krov crkvenog zvonika. Tu su sve kuće bile skrivene u zelenilo. Selo je imalo samo jednu asfaltiranu ulicu, Glavnu, a sve su bašte bile međusobno povezane.
Učtivo je rekla:
-Na kakve nevolje mislite, gospođo?
Isabel se okrenula ka njoj. Oči su joj bile hladne i stroge, ruke skrštene na grudima.
-Flora Marpl je nadigla veliku galamu kad se sinoć nisi vratila kod nje.
Teodora podiže obrve.
Ako je gđi Marpl mogla oprostiti scenu kakva ju je dočekala jutros, svakako joj na um nije padalo da isto učini Isabel Vilijams.

Zapravo, gola je istina bila da je oluja tutnjala celu noć, i da nije bilo proklete šanse da je Vil doveze u selo kroz ono blato i poplavu, a razbesneo se kao zmaj kad je predložila da se vrati sama, peške. Ostala je tu noć kod njega na sofi, gde su razgovarali do zore. Onda ju je dopratio do sela.
To je bila cela priča. A i da nije, šta s tim?
Nije mogla verovati da će se Isabel s tom pričom usuditi otići dalje. Ni mnogo dražim ljudima u svom životu Teodora nije tolerisala besramne upade u njene privatne stvari. Znala je da na licu ima izraz koji su njeni prijatelji zvali: znak-za-hvatanje-prvog-zaklona.
Međutim, podcenila je Isabel Vilijams.

Sela je za čaj koji je Teodora skuvala i direktno rekla:
-Kažu da si provela noć u kući Vila Bojda.
Teodora momentalno opovrne:
-Pa?
Isabel je zgromi pogledom. Ali Teodora mirno nastavi:
-Uz svo dužno poštovanje, gospođo... Vi mi niste majka. A čak i da jeste, opet ne bih imala nikakvog razloga izjašnjavati vam se po ovom pitanju.
-Mene uopšte ne zanima tvoj moral, Teodora.
-Tu nema ničega što bi vas zanimalo uopšte.
Isto je tako mogla reći: gledaj svoja posla!
Znala je da će vrlo uskoro postati gadna. Radilo se o nečemu što je sinoć Vilu prećutala: ona je bila kći svoje majke, ipak. Umela se isto tako brzo razgneviti, napraviti scenu koju ljudi nikad nisu zaboravljali.
Možda je imala kosti princeze, ali na jeziku bi joj pozavideo bilo koji demon pakla.

Isabel se zavali na naslon. Sad ju je fiksirala onim hladnim očima kao da se sprema da je proždre. A možda to zaista namerava..?
Međutim, glas joj je bio taktičan.
-Sasvim si u krivu, devojko. Tvoja me se duša itekako tiče.
-Moja... šta?
Za tren se zbunila. O čemu ta žena priča?
Isabel ponovi, kao ne preterano pametnom detetu:
-Tvoja duša. Imam hrišćansku obavezu spram tvoje duše, Teodora.
-O čemu vi govorite?
-Zar nije tačno da se celo leto srećeš s tim momkom u šumi?
-Ne pada mi na pamet da bilo šta...
-Ne prekidaj me. Ta je stvar otišla predaleko...
Teodora pobesni.
Osetila je kako joj se prsti svijaju oko doručja stolice. Kako se usuđuje, odakle si je uzela za pravo...
-Da vam kažem šta je otišlo predaleko!
I dok je počinjala vikati, znala je da greši. Bes nikad nigde nije vodio. Besa se, pogotovo ona, trebala čuvati kao vraga. Nikakvo dobro neće postići izdirući se na Isabel Vilijams. Ali, s druge strane, ona nije imala nameru s tom ženom išta postizati, ni dobro ni loše.
-Ništa vi nemate s tim koga, gde i kada posećujem! Uopšte vas se ne tiče...
-Ponoviću ti šta me se tiče, luda devojko..!
Iznenada, Isabel se pomerila u stolici, kao grabljivica. Sad su im lica bila blizu, i žena je pljuvala reči po njoj kao vruće uroke...
-Dođeš tu u moje selo, tako blazirana, tako dignutog nosa - a ne vidiš ni ono što ti je pred njim..! Hoćete li da vam ja, Isabel Vilijams, kažem koga ste izvoleli proizvesti u prijatelja, gospođice Popila-Sam-Svu-Pamet-Sveta? Hoćeš da čuješ ko je i šta je tvoj drugar iz šume?

Teodora je zurila u nju.
Njen se bes polako hladio, još pre nego je uzeo pravog maha. Znala je da bi sad trebala ustati i otići, i možda čak pljunuti tu ženu na izlasku, da to što će, eventualno, čuti, nikako ne bi smela - ali je svejedno ostala zavezana za tu prokletu stolicu nesposobna da se pomeri dok je Isabel siktala...

-Svo vreme znam da mu odlaziš, misliš da sam blesava? U ovom selu list s grane ne padne a da ja to ne znam! Arogantna balavice!
Zgrabila ju je za ruku, još joj se više unela u lice... Njeni grabljivi dugi prsti, poput lešinarskih kandži, usecali su joj se u meso. Hipnotisana bledim sjajem ludila koji se odjednom upalio u očima starije žene, Teodora je sedela, skamenjena.

-Stidi se te besmrtne duše koju nosiš u grudima, besramnice! Stidi se što si je dovela u opasnost stupivši u odnose s nekim kao što je Vil Bojd! Jutros sam došla ovamo da ti u lice bacim šta si u svojoj bogohulnoj aroganciji počinila. Sve ste vi male k.urve koje bi legle i s vragom samo ako bi bio zgodan! A da li uopšte znaš od koga je tvoj ljubavnik baštinio svoje lepo lice, između ostalog? Pretpostavljam da se to nije setio da ti kaže u vašim dugim šetnjama šumom! Da li ti je rekao da mu je majka Bel Managan? Da li znaš da je ono kuća Managanovih, i da on pukom nesretnom greškom nosi prezime koje ne zavređuje?.. Jer, ja ću ti reći ko su Managanovi! Tebi su možda pričali da su Vilijamsi najstarija porodica u kraju, ali Managanovi su ovde bili i pre nas. Oni su tu oduvek. Ko bi znao puteve božije? Uvek sam mislila da ih je Bog sa svrhom posejao ovde, taj zli nakot, kužno seme... Nije li to kušnja koju svi moramo proći? Držati Managanove što dalje od božjeg stada, to je moj zadatak ceo život. Moje poslanstvo! Sutra ću izaći pred Njegovo lice i ponosno reći kako sam završila šta mi je dato. Nema kuće u ovom selu koja prima bilo kojeg Managana. Nema čoveka koji bi ga na putu oslovio. Oni su šljam, okot pakla, bez obzira na ona njihova lepa lica! Ceo svoj vek radim na tome da i zadnjem čoveku u ovom selu postane jasno da se s njima ne sme imati nikakvog posla. Vidim kako me gledaš. I ja ću ti reći, da, hoću. Ja, Isabel Vilijams, reći ću ti u čiju si postelju legala. Pokazaću ti njene šiljke pod pokrovom od ružinih latica!..

Niko ovde ne zna odakle su stigli, koji ih je zli vetar naneo. U kraju nema nikakve druge bagre sa severa. Ali je činjenica da su tu oduvek. Uvek je bilo nekog Managana u šumi. Oni su od šume i načinili zlo mesto. A i kako bi drukčije? Nema Managana hrišćanina! Hrišćani ne znaju i ne čine to što Managanovi rade! Dar kao što je njihov, Bog ne daje svom stadu. To je dar Lucifera, vucima koji na stado nasrću!
Kao da je mogu videti, Bel Managan. Kad bi hodala ulicom, ljudi su istrčavali na prozore da je gledaju, toliko je lepa bila. Vil je sav na nju. Ponekad kad ga vidim, kao da je Bel ustala iz svog crnog groba. Imala je kosu kao on sada, kosu u kojoj spava sunce na zalazu, a nosila ju je do struka raspuštenu, poput koprene. Lepota Luciferove k.urve! Nije li davno rečeno da su njegove d.rolje lepotice bez premca? Ali ja sam znala Bel Managan još otkako je bila dete. Ja sam je videla na delu... Svojim, evo ovim očima. Priznajem, bila sam mlada i glupa tada, i nisam se puno obazirala na priče. Odrasla sam slušajući kako Managanovi idu šumom skupljajući lišće i trave, i posle ih vare u svojim kotlovima. To je bilo nešto čemu su učili svoju dečurliju još u povojima. Prepoznavati biljke i gljive, glasove ptica i životinja. Vabiti šumsku zverku, lisicu i vuka, na svoj prag. Pričati s drvećem, dozivati kišu i oblake. Svi su to znali! Managanovi umeju da zamute izvore, razbole stoku, unište usev! U srednjem su ih veku na kamare spaljivali, ali uvek je neko uspeo da preživi. Otporno je đavolje seme! Danas nadobudni pričaju besmislice. Ludilom se i mahnitim praznoverjem proglašavaju bogougodna dela, a patnje prokletih veličaju. Patnje! Spaljivanje nevinih! Smejurija. Ja sam svojim očima videla zašto je Bog dozvolio da Managanovi gore!

Bila sam mlada, a Bel još devojčica. U to sam vreme još ponekad šetala šumom. Luda, naivna, grešna mladost i slepilo!.. Ali, onda sam nabasala na Bel na nekom proplanku. Nije me videla. Sedela je, okrenuta mi leđima, devojčica od nepunih deset godina čija zlatna kosa pada u cveće pod njom... Isprva nisam videla šta radi, i jedino što sam čula, bilo je da pevuši. Od tog mi se zapevanja sva koža naježila. Onda mi je pogled pao na ono što je držala u rukama, i pomislila sam da ću odmah pasti mrtva od užasa. Jer, u golim je, onim malim dečijim dlanovima, držala živ plamen!.. Kao vatrena lopta okretao se vrtoglavom brzinom u njenim golim rukama... I ona tad, kao da me je odjednom postala svesna, hitro odiže glavu, pogleda me u oči, pravo u zenice, i nasmije se... Nasmije! Taj me je smeh pratio celim putem do kuče dok sam bezglavo bežala. Još ga i danas ponekad sanjam...

Onda se zadevojčila i jednog dana pojavila u selu udana za - sveštenika. Možeš li zamisliti? Možeš li uopšte i pretpostaviti kako smo užasnuti bili? Božiji čovek, i veštica!.. Ali čim sam videla velečasnog Bojda, odmah sam shvatila koliko je strašno prevaren. On ništa nije znao o svojoj ženi dok nije bilo prekasno. Nikada neću prežaliti tog mladog čoveka, neka mi Bog oprosti... Ono što je, naposletku, učinio, možda nije bilo hrišćanski, možda sam ga trebala prezreti, ne znam... Ali on će za mene uvek biti mučenik. Bio je istinski vernik, od one vrste kakva se danas retko viđa. Njegove su propovedi uvek bile prepune. Živeli su u parohijskoj kući, tu uz crkvu. Bel je rodila Vila, i sasvim se zatvorila u kuću. Mesecima je niko nije mogao videti. Velečasni se promenio, prekonoć ostario. Nisu bili venčani ni dve godine kad se to dogodilo.

Jednu su noć došli po mog oca koji je bio seoski odbornik. Gomila ljudi u kući, galama... Otišao je, a kad se vratio, moj je dobrodržeći stari otac bio samo senka onoga od pre par sati... Nikad se nije oporavio od onoga što je zatekao u vikarevoj kući te noći. Ispričali su mi da je vikar sasvim poludeo zadnjih nekoliko meseci. Izgleda da je hteo sam, bez ičije pomoći, isterati zlo iz Bel. Kažu da je podrum bio pun nekakvih inkvizitorskih sprava na kojima ju je nedeljama mučio. Kad su ih našli, oboje su bili mrtvi. Da joj nije bilo one kose, Bel uopšte ne bi prepoznali. On se obesio kraj njenog mrtvog tela. Kažu da je taj podrum bio toliko strašan da su ljudi istrčavali iz njega i povraćali po stepeništu... Krv na sve strane... Niko od onih koji su ih zatekli nije poživeo dugo. Užas ih je oterao u grobove. I mog oca, takođe...

Vila su odveli rođaci velečasnog Bojda. On možda ništa od tog ne pamti, bio je dvogodišnje dete. Isprva sam, zato, mislila da ima nade za njeg, jer ga se Managanovi, Belina sestra Ketrin, nisu uspeli dokopati. Međutim, tek što je postao punoletan, saznali smo da je otišao od Bojdovih pravo Ketrin u Škotsku. Vidiš? Zla se krv teško potire. Od pre par godina opet se vratio u napuštenu kuću Managanovih u šumi, tako da ih se još nismo rešili. Vraćaju se neprestano, kao kakva pošast, kao kuga...
-Dosta.

Isabel trepne.
-Šta..?
-Kažem: dosta.
-Nisam završila...
-Ali ja jesam. Sa vama.
Ustala je, iz zadnjeg džepa farmerki izvadila ključ biblioteke i tresnula ga na stol.
-Evo vam vaš ključ. Moju zadnju platu možete poslati kod Flore Marpl. Ne želim vas više nikad u svom veku videti, i da vam na pamet nije palo da me bilo gde, u bilo kakvoj situaciji, oslovite. Nadam se da nećete umreti pre nego zaista, svim srcem shvatite koliko ste niski i nečisti. I da će vam smrt usled tog saznanja biti spora i teška. Stidim se za vas, užasna, zla ženo.
Onda se okrenula na peti i naprosto izašla.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.