Quantcast

Davno završeno, 7

Susan Sto Helit

Domaćin
Poruka
3.281
Nedelju ili dve kasnije probudila se u svojoj potkrovnoj sobi mrzovoljna i neispavana. Prvo što je pomislila, bilo je: hoće li ta prokleta kiša ikada prestati..! Padalo je danima. Sva su se okolna polja pretvorila u more kaljuže. Iz kuće nije izlazio niko ko zaista nije morao, i ona je danima neutešno posmatrala pustu ulicu kroz prozor biblioteke. Ali, danas je bila nedelja, i razveselila se čim se setila kako se Vil vraća iz Londona.
On je već dve godine predavao na jednoj katedri u Londonu i baš pre koju nedelju ponovo su mu počela predavanja. Ostajao je po par dana, a danas se trebao vratiti. Rekao joj je da obavezno dođe.
Raspoloženje joj se rapidno popravilo. Gđa Marpl se muvala po kući, trošeći veći deo dana tako što ju je ubeđivala da nipošto ne izlazi. Govorila je, pametno, o besmislici hodanja šumom po ovakvom vremenu, o tome kako će se Teodora sasvim sigurno prehladiti i navući upalu pluća... Nije prestajala ni dok se ona obuvala na pragu. "Ne sekirajte se, gospođo. Ništa mi neće biti. Ne smeta mi malo kiše."
Ali to definitivno nije bilo malo kiše.
Nije srela žive duše dok je prolazila selom. Činilo se da je sve pomrlo usled kakve katastrofične epidemije. Nebo je bilo olovno sivo, i mrak se spustio još pre nego se pravo razdanilo. Nije stigla ni do pola puta, a bila je, kako joj se činilo, mokra do kože, i po stoti je put proklela svoju balavačku aroganciju. Malo kiše, malo sutra! Padalo je kao da se sprema potop. Nije videla prst pred okom, i naslepo je hodala neasfaltiranim putem ka Vilovoj kući koji je u međuvremenu postao sasvim tečan. Činilo se da hoda satima i da nikad neće stići. Taman je počela očajavati, i pomalo se plašiti (u šumi je sad već bilo crno kao u rogu), kad je kroz olovno tešku vodenu zavesu ugledala odblesak svetala.

S radošću je nazrela farove Vilove olupane stare bube parkirane pred kućom. Dohramala je do vrata koja se širom otvoriše pre nego je uopšte stigla pokucati.
On joj, umesto pozdrava, reče:
-Jesi li sasvim luda, do vraga?
Uhvatio je za ruku i uveo unutra, zatvarajući vrata i Armagedon za njima.
-Kako ti je palo na um da dolaziš po ovakvom vremenu?
-I meni je drago što te vidim, takođe..!
-Ne budi blesava.
Ona je sedela na pragu i izuvala se.
-Pogledaj, napravila sam ti baru u kući...
-J.ebeš baru. Pogledaj sebe.
-Rekao si da dođem danas.
-Nisam mislio po cenu života, zar ne?
-Ne preteruj. To je samo malo kiše.
Odveo ju je u sobu, gde je ona sad žalosno zurila u svoje mokre čarape i farmerke. Imala je neugodan dojam da su joj leđa uskog crnog džempera takođe potpuno mokra. Vil je dodavao drva na vatru.
-To nije malo kiše, Teodora, šta lupetaš.
Osvrnuo se preko ramena.
-U šta sad bleneš? Pa skini se..!
Ona trepne.
-Da se... šta?
-Skineš. Sve. Odmah.
-Ne budi lud, ne mogu se skinuti..!
Žestoko je pocrvenela, kao šiparica.
-Nemoj mi sad tu glumiti čednost, molim te. Moraš skinuti sve što je na tebi mokro. Dobićeš upalu pluća.
-Sad zvučiš ko Flora Marpl.
-Flora Marpl ima više pameti od tebe, u svakom slučaj. Skini se.
-Dobro, ne viči...
On ode da napravi čaj, i Teodora se hitro i stideći se, svuče. Jedino što na njoj nije bilo mokro, bile su gaćice i majušna crna potkošulja kao vlas tankih bretela. Do brade se uvila u deku koju joj je Vil dobacio. Vatra se razbuktala i uskoro joj se lice zažarilo. Vil je retko palio svetla po kući. Ni sad nije u sobi gorelo ništa osim vatre. Plešući plamenovi bacali su izvitoperene senke po grubim zidovima, dok je vetar napolju urlao u krošnjama. Šuma je pucala i praskala, i stakla su u oknima svako malo podrhtavala pod naletima teških mlazova vode.
Bila je to najstrašnija oluja stoleća, a ona je baš morala izaći iz kuće..!
Vil uđe, noseći čaj.
Da bi predupredila dalju raspravu o svojim pustolovnim egzibicijama, Teodora pomirljivo reče:
-Uvek zaboravim da te pitam... Odakle ti uopšte struja?
-Ovo je 21.vek, Teodora.
-Mnogo si duhovit, zaista.
-A ti si svakako mnogo hrabra za devojku koju imam golu u kući u šumi, za oluje.
Ona oseti kako joj sad i uši gore. Nabusito je odbrusila:
-Šta pričaš? Ako me misliš uplašiti, uopšte ti ne ide. Ja se tebe ne bojim.
On je neobično hitro pogleda. Ponekad je znao izvoditi takve stvari, neočekivano iskakati iz, za Vila uobičajene, gotovo lene smirenosti i spokoja. Pogledao ju je pravo u oči.
-Svakako nemaš nikakvog razloga, devojčice.
-Znam to, do vraga.
Pružio joj je šolju. Sad je opet bio miran i len.
-Struja, kažeš?
-Da. Koliko si morao platiti da ti dovedu struju do kuće u šumi?
-Ni penija, zapravo.
-Oh? Nikad me neće prestati zapanjivati takve stvari u Engleskoj...
-To nema nikakve veze. Da sam sagradio vikendicu pre par godina, svakako bih morao platiti struju. Ovako su mi je doveli na noge, i još nisu uzeli ni pare.
Smejao se na njen beo pogled.
-Ova je kuća među najstarijima u grofoviji. Zaštićena je državom kao nacionalni spomenik.
-Oh!
-Što mi svakako nije bilo ni od kakve koristi kad sam hteo uvesti vodu.
-Zašto?
-Jesi li luda? Čim sam obelodanio svoju bogohulnu želju da raskopavam podove i bušim zidove, odmah se podiglo nekih dvestotinjak društava za očuvanje prirodnih lepota, trica i kučina. Morao sam ići na sud.
-Na sud?
-Naravno. Rekao sam im: ljudi, to je kuća moje babe, i babe njene babe, i tako sve od pre Normana što sve imate lepo u tim papirićima kojima mi vitlate pod nosom. Ako hoću da je srušim do temelja, to je moja stvar.
Dečački se iscerio. Ona dahne:
-I?
-Da si ih samo videla. Počeli su da galame i prete, kako će kuća biti otuđena, bla bla. Najposle sam ih dobio. Novac, i dobar advokat, to je sve što ti u ovoj zemlji uopšte treba.
Dodao je posprdno:
-Ako se time zadovoljavaš, naravno.
Ona je ćutala. Onda je bojažljivo rekla:
-Međutim, nemaš tv-e, ni telefon, ni kompjuter...
-Ne. Civilizacija je, po meni, nužno zlo. Malo sam len da bih za kupanje dovlačio vodu s potoka, zimi - ali to je najveći ustupak koji će 21.vek ikada od mene dobiti. Možda se moram svim tim stvarima služiti u Londonu, ali ne i u svojoj kući.
Teodora uzdahne.
-U pravu si. Ti si hodajući dokaz da čovek ništa ne gubi ako se liši reklama, šopinga i filmova.
-Ja sam hodajući dokaz da čovek dobija više nego je mogao i da sanja, kad se svega toga liši.
-Svakako...
Malo je izbacila golo bedro ispod deke jer joj je postalo prevruće, ali uopšte toga nije bila svesna. Bila je duboko u mislima.
On nežno reče:
-Ako neko na svetu to razume, Teodora, onda ti razumeš.
-Zašto to kažeš?
-Zar nisi došla iz Londona u ove šume?
-Jesam, da.
-I grešim li ako kažem da si sretnija nego ikada u Londonu?
-Ne grešiš.
Gledala je kako uzvitlane senke igraju po tavanici.
-Moja najbolja prijateljica, Ivana... Ona to nikako nije mogla da razume. Ubeđena je da sam pukla, da su me konačo sustigle ratne traume. Možda i jesu. Možda sam došla ovamo upravo da bih izlečila rat u svojoj duši i srcu.
Svrnula je pogled naniže.
On je sedeo, noge ležerno prebačene preko rukohvata fotelje. Volela je tu fotelju, pomalo je ličila na tron. I, nekako, sasvim je pristajala - njemu.
Glas mu je bio gotovo do suza nežan kad je progovorio. Ona se sva naježila od mekoće i topline tog glasa.
-Čovek sve može da izleči, Teodora.
-Sve, kažeš?
-Gotovo.
Tiho se nasmijala.
-Ubeđena sam da ti to možeš, Vile.
On joj ne odgovori. Naoko je promenio temu.
-Izbeglištvo je, pretpostavljam, gadno.
-Ne moraš da pretpostavljaš.
-Koliko si imala godina?
-Petnaest, kad je počeo rat. Osamnaest kad sam došla u Englesku.
-Još dete, mila.
Ona sleže ramenima.
-Braća, sestre?
-Oh, ne. Ja sam jedinica.
-Nisam sumnjao, zapravo. Neki su ljudi previše osobeni da bi imali bilo kakva srodstva po svetu, osim najnužnijeg.
Njoj se to učini kao ruganje.
-Pa, ja nisam osobita, u svakom slučaju.
-Ti si retkost kakva se više ni svećom po svetu ne pronalazi, devojčice.
Ona podsmešljivo reče:
-A došla sam ti na prag..!
-Jesi, zaista.
Glas mu je sad bio mazan kao i Kiti koja mu se uspentrala u krilo.
-Ja sam svakako izuzetno srećan čovek.
-Slažem se. Retki su bili posednici milosti da im iskačem iz šume i plašim mačke. Ili pravim blato u dnevnoj sobi.
On se nasmeši.
-Kakvi su ti roditelji?
-Mama i tata? Oh, pa ne znam. Tata je ok.
-Što znači da mama nije, svakako.
Teodora ne odgovori.
-Kao da ti ova tema ne prija mnogo.
-Ne preterano.
-Devojčice su često ljubomorne na svoje majke, Teodora.
-Ne bi to opet rekao kad bi znao moju majku.
-Ma nije valjda.
-Nema ničega na čemu sam ikada zavidela svojoj majci. Nisam od nje baštinila mnogo lepog.
-Hoćeš li mi sad otkriti neku ogavnu, svo vreme vešto prikrivanu tajnu?
-Čemu? Ti ionako znaš sve o meni.
On se nasmije.
-To nije smešno. To je upravo užasno. Ja inače ne slovim za nekoga ko se da lako pročitati.
-Šta da ti kažem? Talentovan sam.
Ona zausti, ali u taj tren odjekne grom koji zatrese okna svud po kući. Teodora se hitro podiže, ne mareći za zbačenu deku. Ničeg se nije plašila koliko grmljavine.
Vil je bio pored nje u sekundi.
-To je samo grom, Teodora.
-Ne postoji ništa takvo kao: samo grom..!
Sablasno plavičasta svetlost obasja sobu. Ona jeknu i poput deteta zagnjuri lice u šake.
-Neka prestane, samo neka prestane, zašto ne staje?
-Teodora.
Odjednom je shvatila da mu je u krilu i da se obema rukama grčevito drži njegove majice. Na svaki je prasak skrivala lice u njegove grudi. Tiho je cvilela, dok ju je on držao čvrsto zagrljenu. Nije razaznavala šta joj govori u kosu, ali bilo je umirujuće i utešno. Niko dosad nije uspeo tako tetošiti njen strah. Njeni bivši momci, njeni prijatelji, obično bi postajali zbunjeni i ne bi znali šta bi započeli.
Oni među njima kojima cela stvar nije bila urnebesno smešna, naravno.
Međutim, Vil je znao.
Jer, zapravo, nije joj trebalo ništa do dodira, fizičkog kontakta. Trebao joj je zagrljaj, poljupci koje nije dobijala dok je, kao dete, jecala sama u mračnoj sobi, skrivajući lice u jastuk mokar od suza. Njena majka nije imala oset za dečje strahove, i Teodora mu šeprtljavo reče:
-Da li si ikad gledao onaj stari dečiji film, Čarobnjak iz Oza?.. Onaj crno beli?.. To je najstrašniji film u mom životu. Ima jedna scena kad vetar odnosi kuću Dorotinog teče. Oni su se svi na vreme sklonili, a Doroti nije stigla sići u sklonište jer se morala vratiti po kuče, i onda se oni više nisu usudili otvoriti joj vrata, i ona je ostala, i vetar je odneo...
Plakala je.
-Mama to uopšte nije razumela. Rekla je da je to samo blesavi film i da prestanem izvoditi gluposti. Nikad nije htela doći kad je bila oluja, i nije dala tati da dođe...
-Teodora.
Ona je brisala suze nadlanicom.
-Teodora, pogledaj me.
Naterao ju je da podigne uplakane oči ka njemu. Lice mu je bilo čudno, sasvim ozbiljno.
-Ova kuća ima čvrste temelje. Nikuda neće odleteti.
Blago ju je protresao.
-Nema vetra koji bi te mogao odneti sada. Sad imaš jedna vrata koja će uvek stajati otvorena za tebe, Doroti.
Ona je širom otvorenih, mokrih očiju zurila u njega.
 

Andrej Bolkonski

Domaćin
Poruka
3.711
Nedelju ili dve kasnije probudila se u svojoj potkrovnoj sobi mrzovoljna i neispavana. Prvo što je pomislila, bilo je: hoće li ta prokleta kiša ikada prestati..! Padalo je danima. Sva su se okolna polja pretvorila u more kaljuže. Iz kuće nije izlazio niko ko zaista nije morao, i ona je danima neutešno posmatrala pustu ulicu kroz prozor biblioteke. Ali, danas je bila nedelja, i razveselila se čim se setila kako se Vil vraća iz Londona.
On je već dve godine predavao na jednoj katedri u Londonu i baš pre koju nedelju ponovo su mu počela predavanja. Ostajao je po par dana, a danas se trebao vratiti. Rekao joj je da obavezno dođe.
Raspoloženje joj se rapidno popravilo. Gđa Marpl se muvala po kući, trošeći veći deo dana tako što ju je ubeđivala da nipošto ne izlazi. Govorila je, pametno, o besmislici hodanja šumom po ovakvom vremenu, o tome kako će se Teodora sasvim sigurno prehladiti i navući upalu pluća... Nije prestajala ni dok se ona obuvala na pragu. "Ne sekirajte se, gospođo. Ništa mi neće biti. Ne smeta mi malo kiše."
Ali to definitivno nije bilo malo kiše.
Nije srela žive duše dok je prolazila selom. Činilo se da je sve pomrlo usled kakve katastrofične epidemije. Nebo je bilo olovno sivo, i mrak se spustio još pre nego se pravo razdanilo. Nije stigla ni do pola puta, a bila je, kako joj se činilo, mokra do kože, i po stoti je put proklela svoju balavačku aroganciju. Malo kiše, malo sutra! Padalo je kao da se sprema potop. Nije videla prst pred okom, i naslepo je hodala neasfaltiranim putem ka Vilovoj kući koji je u međuvremenu postao sasvim tečan. Činilo se da hoda satima i da nikad neće stići. Taman je počela očajavati, i pomalo se plašiti (u šumi je sad već bilo crno kao u rogu), kad je kroz olovno tešku vodenu zavesu ugledala odblesak svetala.

S radošću je nazrela farove Vilove olupane stare bube parkirane pred kućom. Dohramala je do vrata koja se širom otvoriše pre nego je uopšte stigla pokucati.
On joj, umesto pozdrava, reče:
-Jesi li sasvim luda, do vraga?
Uhvatio je za ruku i uveo unutra, zatvarajući vrata i Armagedon za njima.
-Kako ti je palo na um da dolaziš po ovakvom vremenu?
-I meni je drago što te vidim, takođe..!
-Ne budi blesava.
Ona je sedela na pragu i izuvala se.
-Pogledaj, napravila sam ti baru u kući...
-J.ebeš baru. Pogledaj sebe.
-Rekao si da dođem danas.
-Nisam mislio po cenu života, zar ne?
-Ne preteruj. To je samo malo kiše.
Odveo ju je u sobu, gde je ona sad žalosno zurila u svoje mokre čarape i farmerke. Imala je neugodan dojam da su joj leđa uskog crnog džempera takođe potpuno mokra. Vil je dodavao drva na vatru.
-To nije malo kiše, Teodora, šta lupetaš.
Osvrnuo se preko ramena.
-U šta sad bleneš? Pa skini se..!
Ona trepne.
-Da se... šta?
-Skineš. Sve. Odmah.
-Ne budi lud, ne mogu se skinuti..!
Žestoko je pocrvenela, kao šiparica.
-Nemoj mi sad tu glumiti čednost, molim te. Moraš skinuti sve što je na tebi mokro. Dobićeš upalu pluća.
-Sad zvučiš ko Flora Marpl.
-Flora Marpl ima više pameti od tebe, u svakom slučaj. Skini se.
-Dobro, ne viči...
On ode da napravi čaj, i Teodora se hitro i stideći se, svuče. Jedino što na njoj nije bilo mokro, bile su gaćice i majušna crna potkošulja kao vlas tankih bretela. Do brade se uvila u deku koju joj je Vil dobacio. Vatra se razbuktala i uskoro joj se lice zažarilo. Vil je retko palio svetla po kući. Ni sad nije u sobi gorelo ništa osim vatre. Plešući plamenovi bacali su izvitoperene senke po grubim zidovima, dok je vetar napolju urlao u krošnjama. Šuma je pucala i praskala, i stakla su u oknima svako malo podrhtavala pod naletima teških mlazova vode.
Bila je to najstrašnija oluja stoleća, a ona je baš morala izaći iz kuće..!
Vil uđe, noseći čaj.
Da bi predupredila dalju raspravu o svojim pustolovnim egzibicijama, Teodora pomirljivo reče:
-Uvek zaboravim da te pitam... Odakle ti uopšte struja?
-Ovo je 21.vek, Teodora.
-Mnogo si duhovit, zaista.
-A ti si svakako mnogo hrabra za devojku koju imam golu u kući u šumi, za oluje.
Ona oseti kako joj sad i uši gore. Nabusito je odbrusila:
-Šta pričaš? Ako me misliš uplašiti, uopšte ti ne ide. Ja se tebe ne bojim.
On je neobično hitro pogleda. Ponekad je znao izvoditi takve stvari, neočekivano iskakati iz, za Vila uobičajene, gotovo lene smirenosti i spokoja. Pogledao ju je pravo u oči.
-Svakako nemaš nikakvog razloga, devojčice.
-Znam to, do vraga.
Pružio joj je šolju. Sad je opet bio miran i len.
-Struja, kažeš?
-Da. Koliko si morao platiti da ti dovedu struju do kuće u šumi?
-Ni penija, zapravo.
-Oh? Nikad me neće prestati zapanjivati takve stvari u Engleskoj...
-To nema nikakve veze. Da sam sagradio vikendicu pre par godina, svakako bih morao platiti struju. Ovako su mi je doveli na noge, i još nisu uzeli ni pare.
Smejao se na njen beo pogled.
-Ova je kuća među najstarijima u grofoviji. Zaštićena je državom kao nacionalni spomenik.
-Oh!
-Što mi svakako nije bilo ni od kakve koristi kad sam hteo uvesti vodu.
-Zašto?
-Jesi li luda? Čim sam obelodanio svoju bogohulnu želju da raskopavam podove i bušim zidove, odmah se podiglo nekih dvestotinjak društava za očuvanje prirodnih lepota, trica i kučina. Morao sam ići na sud.
-Na sud?
-Naravno. Rekao sam im: ljudi, to je kuća moje babe, i babe njene babe, i tako sve od pre Normana što sve imate lepo u tim papirićima kojima mi vitlate pod nosom. Ako hoću da je srušim do temelja, to je moja stvar.
Dečački se iscerio. Ona dahne:
-I?
-Da si ih samo videla. Počeli su da galame i prete, kako će kuća biti otuđena, bla bla. Najposle sam ih dobio. Novac, i dobar advokat, to je sve što ti u ovoj zemlji uopšte treba.
Dodao je posprdno:
-Ako se time zadovoljavaš, naravno.
Ona je ćutala. Onda je bojažljivo rekla:
-Međutim, nemaš tv-e, ni telefon, ni kompjuter...
-Ne. Civilizacija je, po meni, nužno zlo. Malo sam len da bih za kupanje dovlačio vodu s potoka, zimi - ali to je najveći ustupak koji će 21.vek ikada od mene dobiti. Možda se moram svim tim stvarima služiti u Londonu, ali ne i u svojoj kući.
Teodora uzdahne.
-U pravu si. Ti si hodajući dokaz da čovek ništa ne gubi ako se liši reklama, šopinga i filmova.
-Ja sam hodajući dokaz da čovek dobija više nego je mogao i da sanja, kad se svega toga liši.
-Svakako...
Malo je izbacila golo bedro ispod deke jer joj je postalo prevruće, ali uopšte toga nije bila svesna. Bila je duboko u mislima.
On nežno reče:
-Ako neko na svetu to razume, Teodora, onda ti razumeš.
-Zašto to kažeš?
-Zar nisi došla iz Londona u ove šume?
-Jesam, da.
-I grešim li ako kažem da si sretnija nego ikada u Londonu?
-Ne grešiš.
Gledala je kako uzvitlane senke igraju po tavanici.
-Moja najbolja prijateljica, Ivana... Ona to nikako nije mogla da razume. Ubeđena je da sam pukla, da su me konačo sustigle ratne traume. Možda i jesu. Možda sam došla ovamo upravo da bih izlečila rat u svojoj duši i srcu.
Svrnula je pogled naniže.
On je sedeo, noge ležerno prebačene preko rukohvata fotelje. Volela je tu fotelju, pomalo je ličila na tron. I, nekako, sasvim je pristajala - njemu.
Glas mu je bio gotovo do suza nežan kad je progovorio. Ona se sva naježila od mekoće i topline tog glasa.
-Čovek sve može da izleči, Teodora.
-Sve, kažeš?
-Gotovo.
Tiho se nasmijala.
-Ubeđena sam da ti to možeš, Vile.
On joj ne odgovori. Naoko je promenio temu.
-Izbeglištvo je, pretpostavljam, gadno.
-Ne moraš da pretpostavljaš.
-Koliko si imala godina?
-Petnaest, kad je počeo rat. Osamnaest kad sam došla u Englesku.
-Još dete, mila.
Ona sleže ramenima.
-Braća, sestre?
-Oh, ne. Ja sam jedinica.
-Nisam sumnjao, zapravo. Neki su ljudi previše osobeni da bi imali bilo kakva srodstva po svetu, osim najnužnijeg.
Njoj se to učini kao ruganje.
-Pa, ja nisam osobita, u svakom slučaju.
-Ti si retkost kakva se više ni svećom po svetu ne pronalazi, devojčice.
Ona podsmešljivo reče:
-A došla sam ti na prag..!
-Jesi, zaista.
Glas mu je sad bio mazan kao i Kiti koja mu se uspentrala u krilo.
-Ja sam svakako izuzetno srećan čovek.
-Slažem se. Retki su bili posednici milosti da im iskačem iz šume i plašim mačke. Ili pravim blato u dnevnoj sobi.
On se nasmeši.
-Kakvi su ti roditelji?
-Mama i tata? Oh, pa ne znam. Tata je ok.
-Što znači da mama nije, svakako.
Teodora ne odgovori.
-Kao da ti ova tema ne prija mnogo.
-Ne preterano.
-Devojčice su često ljubomorne na svoje majke, Teodora.
-Ne bi to opet rekao kad bi znao moju majku.
-Ma nije valjda.
-Nema ničega na čemu sam ikada zavidela svojoj majci. Nisam od nje baštinila mnogo lepog.
-Hoćeš li mi sad otkriti neku ogavnu, svo vreme vešto prikrivanu tajnu?
-Čemu? Ti ionako znaš sve o meni.
On se nasmije.
-To nije smešno. To je upravo užasno. Ja inače ne slovim za nekoga ko se da lako pročitati.
-Šta da ti kažem? Talentovan sam.
Ona zausti, ali u taj tren odjekne grom koji zatrese okna svud po kući. Teodora se hitro podiže, ne mareći za zbačenu deku. Ničeg se nije plašila koliko grmljavine.
Vil je bio pored nje u sekundi.
-To je samo grom, Teodora.
-Ne postoji ništa takvo kao: samo grom..!
Sablasno plavičasta svetlost obasja sobu. Ona jeknu i poput deteta zagnjuri lice u šake.
-Neka prestane, samo neka prestane, zašto ne staje?
-Teodora.
Odjednom je shvatila da mu je u krilu i da se obema rukama grčevito drži njegove majice. Na svaki je prasak skrivala lice u njegove grudi. Tiho je cvilela, dok ju je on držao čvrsto zagrljenu. Nije razaznavala šta joj govori u kosu, ali bilo je umirujuće i utešno. Niko dosad nije uspeo tako tetošiti njen strah. Njeni bivši momci, njeni prijatelji, obično bi postajali zbunjeni i ne bi znali šta bi započeli.
Oni među njima kojima cela stvar nije bila urnebesno smešna, naravno.
Međutim, Vil je znao.
Jer, zapravo, nije joj trebalo ništa do dodira, fizičkog kontakta. Trebao joj je zagrljaj, poljupci koje nije dobijala dok je, kao dete, jecala sama u mračnoj sobi, skrivajući lice u jastuk mokar od suza. Njena majka nije imala oset za dečje strahove, i Teodora mu šeprtljavo reče:
-Da li si ikad gledao onaj stari dečiji film, Čarobnjak iz Oza?.. Onaj crno beli?.. To je najstrašniji film u mom životu. Ima jedna scena kad vetar odnosi kuću Dorotinog teče. Oni su se svi na vreme sklonili, a Doroti nije stigla sići u sklonište jer se morala vratiti po kuče, i onda se oni više nisu usudili otvoriti joj vrata, i ona je ostala, i vetar je odneo...
Plakala je.
-Mama to uopšte nije razumela. Rekla je da je to samo blesavi film i da prestanem izvoditi gluposti. Nikad nije htela doći kad je bila oluja, i nije dala tati da dođe...
-Teodora.
Ona je brisala suze nadlanicom.
-Teodora, pogledaj me.
Naterao ju je da podigne uplakane oči ka njemu. Lice mu je bilo čudno, sasvim ozbiljno.
-Ova kuća ima čvrste temelje. Nikuda neće odleteti.
Blago ju je protresao.
-Nema vetra koji bi te mogao odneti sada. Sad imaš jedna vrata koja će uvek stajati otvorena za tebe, Doroti.
Ona je širom otvorenih, mokrih očiju zurila u njega.
I...dok su gromovi i dalje iskaljivali svoj bes,nad slamnim krovovima sela ,njih dvoje su konacno zapocela svoju seksualnu igru.Teodora vise nije cula
odjeke udare groma,cula je samo kako srce Vulovo ubrzano radi,i osecala njegove uzdrhtale tople usne na svom vratu.Oh kako je djavolski lepo
biti u bunilu seksualnog uzivanja.Nije vis nista cula,ni grmljavinu,ni odsjaje munja.Zivot je tako lep......tako lep......oh..tooooooooo oh Vile....
 

Susan Sto Helit

Domaćin
Poruka
3.281
Ne mogu u dve rečenice da objasnim ono što sadrži par stotina strana, niti mogu ili želim od tebe očekivati da pročitaš makar i naredni deo pa da bi shvatio zašto kažem da nema sexa. U najboljem slučaju, nema sexa ovako kako si ga ti opisao. Kažem: u najboljem slučaju.
Intimna veza je neka druga priča, i ne mora imati veze sa sexom. To je upravo poenta, jedna od njih.
Opet, hvala na poseti.
 

Andrej Bolkonski

Domaćin
Poruka
3.711
Ne mogu u dve rečenice da objasnim ono što sadrži par stotina strana, niti mogu ili želim od tebe očekivati da pročitaš makar i naredni deo pa da bi shvatio zašto kažem da nema sexa. U najboljem slučaju, nema sexa ovako kako si ga ti opisao. Kažem: u najboljem slučaju.
Intimna veza je neka druga priča, i ne mora imati veze sa sexom. To je upravo poenta, jedna od njih.
Opet, hvala na poseti.
Procitacu sve sto je u vezi Teodore i Vila. Hvala na odgovoru !
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.