Toplina koja je izbijala iz tla, već se neko vreme točila u nju; kao da joj u tome ništa ne stoji na putu. To nije izgledalo kao kad se, promrzli, zažarite od razbuktale vatre otvorenog ognjišta. To je, zapravo, izgledalo kao da je ona sama postajala otvoren plamen sa svakim trenutkom koji je provela ležeći na travi. Više nije uspevala napraviti razliku između topline koja izbija iz zemlje, i one koja udara iz njene rođene kože. Iz sve se snage upinjala ostati budna i svesna; iako je znala da vodi unapred izgubljenu bitku: ovde je na delu bilo nešto čemu je sva njena snaga ikada bila nedovoljna da gospodari.
Žestoko se napregla da razumno izgovori:
-Kako si se, za ime sveta, ikad mogao bojati mene?.. Jer, to je ono što se desilo. Ja sam ti došla totalno izgubljena. Da sam ostala u Londonu još mesec dana, skroz bih pukla, Vile, toliko sam jadna bila. Ali, čak ni da si me sreo u mom najboljem izdanju, ja opet ne mogu verovati da bi ono ikad uspelo uplašiti tebe.
-Da, blesavo je, zar ne? Davno je bilo da sam se plašio ikoga.
-Ti se uopšte ne plašiš ljudi. Ni onda, dok je trajalo... Ti se nisi plašio Ajdana.
-Naravno da se nisam plašio Ajdana. Ljudi će te uplašiti ako im to dozvoliš, devojčice.
-Kako, onda?
On se iznenada pokrete, leže na leđa. Počeo je da posmatra zeleni svod iznad njih, i zvuči kao da ta zagonetka zabavlja i njega lično.
-Neki veruju u iskustvo radi iskustva, ali ne mislim da sam se ikada mogao tu upisati. Ja verujem u čuvanje života. Nikad nisam trošio vreme na ljude, situacije i stvari za koje sam znao da su beskorisne, ili uzaludne.
Poduprevši dlanovima tešku glavu, ona je gledala u njega.
-Ali nije moguće da su svi prethodni odnosi u tvom životu bili pogrešni, Vile.
-Je li? Zar nisu svi okončani?
-Oh, ali tu se možeš zapitati i obrnuto, zar ne. Da li ih je tvoje okončavanje učinilo besmislenim.
-Šta, kog vraga, pokušavaš, Teodora?
Sad se ona okrenula na leđa i ispružila pored njega.
-Mrzi me da otvaram usta... Na ovom mestu ima nečega što mi ne daje da mislim pravo. Ali, s druge strane... Ja ne mislim da si ti osoba koja ljudima daje druge šanse. Zar ne? Međutim, nismo se našli ovde da bismo raspravljali o razlozima tvog celoživotnog otuđenja...
-Otuđenja?
-Ma hajde, Vile. Pričaš s osobom čiji se prijatelji mogu nabrojati na prste ruke, a tu spadaju i oni koji više nisu živi. Sve ja to razumem: Veštinu, i Dar kojim si obeležen, i neizbežnost izolacije s tim skopčane... Ali, tetka Ketina kuća je krcata. Ona nije smatrala za shodno da se sasvim osami, iako...
-Uopšte ne shvatam šta pokušavaš ovim razgovorom, Teodora.
Ona uzdahne.
-Ono što ja ne shvatam, jeste zašto se ti tom razgovoru toliko opireš. Zar nije tačno da si se plašio?
-Ti si se plašila, kao prvo.
-Oh, odgovori mi, prokletstvo...
-Šta hoćeš od mene? Jeste, u pravu si. Otvorio sam vrata, i ugledao te na svom pragu, i bio sam prestravljen do kostiju.
-Ali zašto?
-Zato što nikad ništa u mom životu nije bilo važnije od toga da te - zadržim. Šta si ti mislila?
Podigla je obrve, ali on je preduhitri.
-Znam da zvuči idiotski. Nikad te pre nisam video u životu. Mogla si biti i sasvim blesava, ili čak luda. U principu nemam mnogo sluha za devojke koje bazaju same šumom na lošem glasu... Ali ne umem to objasniti čak ni tebi. Ima stvari koje nije moguće objasniti nikakvim rečima koje ljudi koriste. Naprosto sam znao.
Neočekivanom hitrinom, on se podiže i sede.
-Ljudi očekuju neviđena čuda od Veštine. Ti si očekivala da ti se Veština obelodani poput Metatrona, glasa božijeg; sa sve pratećim gromovima i fanfarama. Zar ne? Zar nisi zahtevala da ti objasnim koja je svrha obreda kojem si prisustvovala, ako nakon njega ne vidiš nikakve promene? Ali, Teodora. Najveća blagodet koju ti Veština može dati jeste da budeš sretan sobom i svojim mestom na svetu. A sreća nije, usprkos veličanstvenim predrasudama, sastavljena od vatrometa i kapija pod dugom. Sreća je živeti tako da te postojanje raduje. Sreća je običan, spokojan život u kojem te raduju sitnice. Mir, sigurnost...
-Ali mnogo ljudi misli da je to samo dosadno, Vile...
Slegnuo je ramenima.
-Pa? Mnogo ljudi ne bi prepoznalo šta im je potrebno pa ni kad bi put do toga bio obeležen neonskim znakovima, ili anđelima koji upiru prstom. Ljudi ovise o adrenalinu, umesto da je obrnuto.
Nasmešio se.
-Ceo sam život čekao da konačno mogu živeti kako treba. Ali, da bih uspeo dati najbolje od sebe, morao sam biti potpun. Niko nije ceo, dok ne voli. I pri tom svakako ne mislim na trivijalne predstave o ljubavi. Holivudska ti verzija u ovoj priči ničemu ne služi. Međutim, ako si naučen, ili pre svega sposoban za pravo...
Odmahnuo je glavom.
-Nikad nijednu ženu nisam pozvao pod svoj krov, kamoli doveo ovamo. Svakako sam u životu bivao zaljubljen i zainteresovan. Ali, postoji razlika između svih žena na svetu, i one koja je tvoja. Zar ne? Da je to nešto od mizernog značaja ili isuviše lako za naći; ne bi se cela istorija ljudskog roda svela na pronalaženje pravog partnera. Ljudi slute smisao, ali ga retki zaista razumeju. Ljubav jeste najveća sila na planeti; temelj na kojem Veština počiva. Ali, da bi stvarno razumeo šta to znači, onda pre svega moraš znati šta je ljubav.
-Ali to gotovo niko ne zna, Vile.
-Jeste, pa? Nisam odgovoran za ceo ljudski rod, samo za sebe.
Ona je zurila u nisku tavanicu nad sobom.
-Sve mi je manje jasno čemu sam dramila dve godine. Malopre si me pitao šta sam očekivala. Smešno, ali zapravo ti ne bih umela odgovoriti. Šta sam očekivala? Već sam imala život kakav sam želela, i mesto na kojem sam htela biti. I naposletku tebe. Oprosti mojim glupavim holivudskim zabludama, Vile. One su mi onemogućile da vidim kako tu ljubav koju priželjkujem, već dve godine držim u sopstvenim rukama.
-Izgledala si toliko nesretno da ti nisam imao hrabrosti reći za Ajdana, i nisam dozvolio nikom drugom da ti kaže. Uopšte nisam imao sigurnost da nećeš iz istih stopa pobeći ukoliko saznaš istinu... Sve što sam mogao, bilo je da se nadam.
Ona odvrati pogled od razbujalih krošnji i okrete se ka njemu. Sad je već kao iz ogromne daljine čula njegov glas, i gotovo da joj je postalo sasvim nemoguće da mu prati smisao. Sneno je rekla:
-Oprosti na mojem slepilu, Vile. Ali imao si puno pravo što si se nastavljao nadati, i na tom ti neizmerno hvala.
Probudila se usred noći kao da ju je neko prodrmao ili viknuo njeno ime. U sobi je bilo vrlo mračno i sasvim tiho. Nije čula ništa do mirnog Vilovog disanja. Još pomalo dezorjentisana i zbunjena, ona sede u krevetu, poduprevši se rukama; i odjednom shvati da se napolju nešto dešava.
Otvoren je i razgrnut prozor bio pun nekakavog zlatnog sjaja.
Tiho; ona spusti bose noge na pod i na prstima se odšunja do kućnog praga.
Vrata škripnuše dok su se otvarala, a onda joj u lice udari svetlo tako jako u potpunoj tmini duboke noći da je za časak morala zatvoriti oči. Kad ih je ponovo otvorila, prsti joj se mahinalno ukopaše u dovratak.
Posred proplanka ispod kupole prastarog drveta, Oca Šume; titralo je bezglasno, pozlaćeno svetlo. Njegov se odsjaj, poput mlaza iz mesečeve fontane, doticao debla i donjih, čvornovatih grana nad kojima su stajale velike, nepomične zvezde. Bila je apsolutna tišina svud naokolo po travi i drveću; i kuća za njenim leđima ćutala je kao u najdubljem snu. Ona oprezno zakorači, i za časak se nađe u samom srcu čuda.
Svetlo je bilo toplo i životno, kao da je roj pčela krilima uzvitlao vazduh, ugrijavši ga; i ona shvati da je, zapravo, žuto i plavo i ružičasto. Promene koje su se u nijansama dešavale bile su strelovito hitre, i njenom oku gotovo neuhvatljive. Ali ona ipak, u čudu, primeti kako se svetlo kreće, ne od sebe, već usled kovitlanja stotina i stotina hiljadu sićušnih tačaka boja koje ga, u stvari, tvore.
Poput svitaca sjajne tačke obrtale su joj se oko glave, padale joj na lice i nago telo; njena bosa stopala... Osećala je blago peckanje i neobičnu, ushićenu toplinu i ugodu. Nasmijala se kao dete; a raznobojna svetla koja su igrala oko nje, nasmijaše se u odgovor; upličući joj se u raspuštenu kosu; hvatajući se vrškova njenih trepavica...
Vreme nije postojalo. Okolo je šuma spokojno disala u svom snu; ali ovde je noć bila bezvremena, mlada i stara u isti mah; i životna kao da stoji usred gejzira svakolikog bitka. Sati su mogli preleteti u trenu dok se ona smijala i igrala na čudesnoj mesečini; zajedno sa mesečinom...
Zadihana, sa srcem koje joj je lupalo u grlu; najzad se uspela otrgnuti čaroliji i iskoračiti van. Istog je trena naga koža oštro zazebe, kao da je iz leta ukoračila u poznu jesen. Noć joj se učinila prazna i gluva, i njeno se srce žudno želelo vratiti natrag u svetlo; ali ono je prolazilo, padalo na zemlju poput svetlucave magle. Kao u prvoj bračnoj noći zbačene venčane haljine vila. Uskoro će se istopiti pod njenim nogama u krupne kapi rose na vlatima trave, znala je. Naposletku će se vratiti majci zemlji koja ga je i porodila.
Ona protrlja od hladnoće naježene nadlaktice i podiže lice ka nebu. Bilo je boje indiga; i mesec je stajao savršeno okrugao i žut, i kao da joj je uzvraćao pogled. Još je dugo stajala i punim plućima udisala noćni miris šume: zemlje i stabla, kore i lista.
Onda je u divljenju odmahnula glavom, okrenula se i nasmešena vratila u svoj najzad dočekani običan život.
Žestoko se napregla da razumno izgovori:
-Kako si se, za ime sveta, ikad mogao bojati mene?.. Jer, to je ono što se desilo. Ja sam ti došla totalno izgubljena. Da sam ostala u Londonu još mesec dana, skroz bih pukla, Vile, toliko sam jadna bila. Ali, čak ni da si me sreo u mom najboljem izdanju, ja opet ne mogu verovati da bi ono ikad uspelo uplašiti tebe.
-Da, blesavo je, zar ne? Davno je bilo da sam se plašio ikoga.
-Ti se uopšte ne plašiš ljudi. Ni onda, dok je trajalo... Ti se nisi plašio Ajdana.
-Naravno da se nisam plašio Ajdana. Ljudi će te uplašiti ako im to dozvoliš, devojčice.
-Kako, onda?
On se iznenada pokrete, leže na leđa. Počeo je da posmatra zeleni svod iznad njih, i zvuči kao da ta zagonetka zabavlja i njega lično.
-Neki veruju u iskustvo radi iskustva, ali ne mislim da sam se ikada mogao tu upisati. Ja verujem u čuvanje života. Nikad nisam trošio vreme na ljude, situacije i stvari za koje sam znao da su beskorisne, ili uzaludne.
Poduprevši dlanovima tešku glavu, ona je gledala u njega.
-Ali nije moguće da su svi prethodni odnosi u tvom životu bili pogrešni, Vile.
-Je li? Zar nisu svi okončani?
-Oh, ali tu se možeš zapitati i obrnuto, zar ne. Da li ih je tvoje okončavanje učinilo besmislenim.
-Šta, kog vraga, pokušavaš, Teodora?
Sad se ona okrenula na leđa i ispružila pored njega.
-Mrzi me da otvaram usta... Na ovom mestu ima nečega što mi ne daje da mislim pravo. Ali, s druge strane... Ja ne mislim da si ti osoba koja ljudima daje druge šanse. Zar ne? Međutim, nismo se našli ovde da bismo raspravljali o razlozima tvog celoživotnog otuđenja...
-Otuđenja?
-Ma hajde, Vile. Pričaš s osobom čiji se prijatelji mogu nabrojati na prste ruke, a tu spadaju i oni koji više nisu živi. Sve ja to razumem: Veštinu, i Dar kojim si obeležen, i neizbežnost izolacije s tim skopčane... Ali, tetka Ketina kuća je krcata. Ona nije smatrala za shodno da se sasvim osami, iako...
-Uopšte ne shvatam šta pokušavaš ovim razgovorom, Teodora.
Ona uzdahne.
-Ono što ja ne shvatam, jeste zašto se ti tom razgovoru toliko opireš. Zar nije tačno da si se plašio?
-Ti si se plašila, kao prvo.
-Oh, odgovori mi, prokletstvo...
-Šta hoćeš od mene? Jeste, u pravu si. Otvorio sam vrata, i ugledao te na svom pragu, i bio sam prestravljen do kostiju.
-Ali zašto?
-Zato što nikad ništa u mom životu nije bilo važnije od toga da te - zadržim. Šta si ti mislila?
Podigla je obrve, ali on je preduhitri.
-Znam da zvuči idiotski. Nikad te pre nisam video u životu. Mogla si biti i sasvim blesava, ili čak luda. U principu nemam mnogo sluha za devojke koje bazaju same šumom na lošem glasu... Ali ne umem to objasniti čak ni tebi. Ima stvari koje nije moguće objasniti nikakvim rečima koje ljudi koriste. Naprosto sam znao.
Neočekivanom hitrinom, on se podiže i sede.
-Ljudi očekuju neviđena čuda od Veštine. Ti si očekivala da ti se Veština obelodani poput Metatrona, glasa božijeg; sa sve pratećim gromovima i fanfarama. Zar ne? Zar nisi zahtevala da ti objasnim koja je svrha obreda kojem si prisustvovala, ako nakon njega ne vidiš nikakve promene? Ali, Teodora. Najveća blagodet koju ti Veština može dati jeste da budeš sretan sobom i svojim mestom na svetu. A sreća nije, usprkos veličanstvenim predrasudama, sastavljena od vatrometa i kapija pod dugom. Sreća je živeti tako da te postojanje raduje. Sreća je običan, spokojan život u kojem te raduju sitnice. Mir, sigurnost...
-Ali mnogo ljudi misli da je to samo dosadno, Vile...
Slegnuo je ramenima.
-Pa? Mnogo ljudi ne bi prepoznalo šta im je potrebno pa ni kad bi put do toga bio obeležen neonskim znakovima, ili anđelima koji upiru prstom. Ljudi ovise o adrenalinu, umesto da je obrnuto.
Nasmešio se.
-Ceo sam život čekao da konačno mogu živeti kako treba. Ali, da bih uspeo dati najbolje od sebe, morao sam biti potpun. Niko nije ceo, dok ne voli. I pri tom svakako ne mislim na trivijalne predstave o ljubavi. Holivudska ti verzija u ovoj priči ničemu ne služi. Međutim, ako si naučen, ili pre svega sposoban za pravo...
Odmahnuo je glavom.
-Nikad nijednu ženu nisam pozvao pod svoj krov, kamoli doveo ovamo. Svakako sam u životu bivao zaljubljen i zainteresovan. Ali, postoji razlika između svih žena na svetu, i one koja je tvoja. Zar ne? Da je to nešto od mizernog značaja ili isuviše lako za naći; ne bi se cela istorija ljudskog roda svela na pronalaženje pravog partnera. Ljudi slute smisao, ali ga retki zaista razumeju. Ljubav jeste najveća sila na planeti; temelj na kojem Veština počiva. Ali, da bi stvarno razumeo šta to znači, onda pre svega moraš znati šta je ljubav.
-Ali to gotovo niko ne zna, Vile.
-Jeste, pa? Nisam odgovoran za ceo ljudski rod, samo za sebe.
Ona je zurila u nisku tavanicu nad sobom.
-Sve mi je manje jasno čemu sam dramila dve godine. Malopre si me pitao šta sam očekivala. Smešno, ali zapravo ti ne bih umela odgovoriti. Šta sam očekivala? Već sam imala život kakav sam želela, i mesto na kojem sam htela biti. I naposletku tebe. Oprosti mojim glupavim holivudskim zabludama, Vile. One su mi onemogućile da vidim kako tu ljubav koju priželjkujem, već dve godine držim u sopstvenim rukama.
-Izgledala si toliko nesretno da ti nisam imao hrabrosti reći za Ajdana, i nisam dozvolio nikom drugom da ti kaže. Uopšte nisam imao sigurnost da nećeš iz istih stopa pobeći ukoliko saznaš istinu... Sve što sam mogao, bilo je da se nadam.
Ona odvrati pogled od razbujalih krošnji i okrete se ka njemu. Sad je već kao iz ogromne daljine čula njegov glas, i gotovo da joj je postalo sasvim nemoguće da mu prati smisao. Sneno je rekla:
-Oprosti na mojem slepilu, Vile. Ali imao si puno pravo što si se nastavljao nadati, i na tom ti neizmerno hvala.
Probudila se usred noći kao da ju je neko prodrmao ili viknuo njeno ime. U sobi je bilo vrlo mračno i sasvim tiho. Nije čula ništa do mirnog Vilovog disanja. Još pomalo dezorjentisana i zbunjena, ona sede u krevetu, poduprevši se rukama; i odjednom shvati da se napolju nešto dešava.
Otvoren je i razgrnut prozor bio pun nekakavog zlatnog sjaja.
Tiho; ona spusti bose noge na pod i na prstima se odšunja do kućnog praga.
Vrata škripnuše dok su se otvarala, a onda joj u lice udari svetlo tako jako u potpunoj tmini duboke noći da je za časak morala zatvoriti oči. Kad ih je ponovo otvorila, prsti joj se mahinalno ukopaše u dovratak.
Posred proplanka ispod kupole prastarog drveta, Oca Šume; titralo je bezglasno, pozlaćeno svetlo. Njegov se odsjaj, poput mlaza iz mesečeve fontane, doticao debla i donjih, čvornovatih grana nad kojima su stajale velike, nepomične zvezde. Bila je apsolutna tišina svud naokolo po travi i drveću; i kuća za njenim leđima ćutala je kao u najdubljem snu. Ona oprezno zakorači, i za časak se nađe u samom srcu čuda.
Svetlo je bilo toplo i životno, kao da je roj pčela krilima uzvitlao vazduh, ugrijavši ga; i ona shvati da je, zapravo, žuto i plavo i ružičasto. Promene koje su se u nijansama dešavale bile su strelovito hitre, i njenom oku gotovo neuhvatljive. Ali ona ipak, u čudu, primeti kako se svetlo kreće, ne od sebe, već usled kovitlanja stotina i stotina hiljadu sićušnih tačaka boja koje ga, u stvari, tvore.
Poput svitaca sjajne tačke obrtale su joj se oko glave, padale joj na lice i nago telo; njena bosa stopala... Osećala je blago peckanje i neobičnu, ushićenu toplinu i ugodu. Nasmijala se kao dete; a raznobojna svetla koja su igrala oko nje, nasmijaše se u odgovor; upličući joj se u raspuštenu kosu; hvatajući se vrškova njenih trepavica...
Vreme nije postojalo. Okolo je šuma spokojno disala u svom snu; ali ovde je noć bila bezvremena, mlada i stara u isti mah; i životna kao da stoji usred gejzira svakolikog bitka. Sati su mogli preleteti u trenu dok se ona smijala i igrala na čudesnoj mesečini; zajedno sa mesečinom...
Zadihana, sa srcem koje joj je lupalo u grlu; najzad se uspela otrgnuti čaroliji i iskoračiti van. Istog je trena naga koža oštro zazebe, kao da je iz leta ukoračila u poznu jesen. Noć joj se učinila prazna i gluva, i njeno se srce žudno želelo vratiti natrag u svetlo; ali ono je prolazilo, padalo na zemlju poput svetlucave magle. Kao u prvoj bračnoj noći zbačene venčane haljine vila. Uskoro će se istopiti pod njenim nogama u krupne kapi rose na vlatima trave, znala je. Naposletku će se vratiti majci zemlji koja ga je i porodila.
Ona protrlja od hladnoće naježene nadlaktice i podiže lice ka nebu. Bilo je boje indiga; i mesec je stajao savršeno okrugao i žut, i kao da joj je uzvraćao pogled. Još je dugo stajala i punim plućima udisala noćni miris šume: zemlje i stabla, kore i lista.
Onda je u divljenju odmahnula glavom, okrenula se i nasmešena vratila u svoj najzad dočekani običan život.
