Susan Sto Helit
Domaćin
- Poruka
- 4.680
Negde napolju, iza zidova od puzavica i praistorijske paprati; dan je stario. Ali unutra, kao da nikada i nije bio mlad. Senke su ležale na zemlji, samo je obla, savršeno glatka stena mutno sijala u polutami. Teodora je sumnjala da se sunce ikada uspelo probiti do tog mesta. Biljke su bujale crpeći snagu iz tla, umesto s neba. Uzdahnula je i ispružila bose noge do same ivice vode. Osećala se kao da leži na jednoj od onih pločicama obloženih ruskih peći. Nije joj to ulazilo u glavu. Stavila je dlan na mahovinu: bilo je toplo. Toplina je izbijala iz zemlje.
Činilo se da Vil to ne primećuje ili možda ne mari. Svo vreme dok su pričali, on joj je bio okrenut leđima i pri tlu se bavio nečim što ona, zaokupljena mestom, ispočetka uopšte nije registrovala. Tek kad je razgovor skrenuo u vode koje joj se, definitvno, nisu dopadale; obratila je pažnju. Upitala je:
-Šta, zapravo, radiš?
On je klečao pored nje, gotovo nadohvat, i na njene se reči osvrnuo preko ramena. Nasmešio se i ona trepne i zadrži dah; odjednom je imala dojam da joj srce lupa u grlu.
Pretpostavljala je da bi Paris, jednom, došao u situaciju da ima taj problem se Helenom. Lepota partnera ima neprijatnu tendenciju da vremenom bledi. Posedovanje je nešto što stvarima umanjuje vrednost. Čovek ne bi mogao gledati Mona Lizu istim očima u Luvru, i na zidu sopstvene dnevne sobe.
Problem s ljudima jeste što sebe nikad ne cene dovoljno. Pretpostavljala je da bi Vil sad rekao: upravo obrnuto; ali nije joj to bilo na umu. Ako čovek nema svest o sopstvenoj vrednosti, onda neće misliti mnogo lepog o bilo kome ko u tu priču uđe svojevoljno. Retko bi ko sebi rekao: ta je lepa žena sa mnom zato što je ja zaslužujem. Ljudi kažu: ona, u stvari, i nije toliko lepa; čim je sa mnom.
Ili bi to barem rekli, kad bi bili u stanju.
Stvari koje sami sebi ne smemo priznati, određuju ponekad ceo naš mali uvrnuti univerzum.
S druge strane, uvek se nadala da to nije pitanje puke navike. Ona je bila naviknuta na mnogo šta u svom životu, ali to nije imalo nikakvog uticaja na kvalitet. Pohabane knjige iz gimnazije koje sa sobom seljakate kroz sve stanove i gradove i na čije ste mesto na polici iznad kreveta sviknuti kao na sopstvenu glavu na ramenima; i danas su knjige koje rado uzmete u ruke i preporučujete prijateljima. Ali, možda je stvar u tome što se knjige ne menjaju s vremenom. Ništa se ne menja s vremenom. S vremenom se menja naš pogled na druge ljude, samo to.
Ljudi uleću u veze slepi i gluvi i onda se jedno jutro probude kao posednici mesijanske spoznaje da su u krevetu s budalom. Od toga, pretpostavljala je, sve kreće. Od krive procene, i našeg straha da procenimo pravilno.
Da li je neko lep, ili plemenit, ili baraba; to nema veze s vremenom koje smo s čovekom proveli. Pamet i fin sklop kostiju lica; to se ne haba. Ništa što po sebi nije obično, ne postaje obično. Ništa se ne menja, ni nabolje ni nagore. Ljudi su ono što jesu.
Nasmešio se, i ona pocrveni, i nekako se obeshrabri. Vil je ponekad činio da se oseti malodušno. On uhvati promenu u njenim očima. Upitao je:
-Čemu taj pogled?
-Naprosto razmišljam kako ti nisi, niti bi ikada mogao biti običan, Vile.
-Nadam se da ne. Ti ne bi ostala sa mnom da sam običan momak, devojčice.
Ona malo razmisli o tome.
-Pa, zapravo...
-A to je zato što si ti drugačija. Suprotnosti se privlače samo u petparačkoj literaturi.
Ona se nasmije.
-Ti si uvek znao učiniti da se osetim posebno na svoju uvrnutost..!
-Otkriću ti jednu tajnu: ti si savršeno normalna. Svet je uvrnut... Šta kažeš? Izazivam Harija Potera da proba bolje, ako može.
Ona sede da pogleda o čemu priča.
U prvom momentu nije razumela. Namrštila se, zaustivši da ga pita šta je, uopšte, radio; ali onda samo reče:
-Oh!..
Shvatila je da svo to vreme Vil i ona sede u centru savršeno pravilnog kruga koji je oivičavao mahovinu obručem kao od izmrvljene krede. Dok ona nije obraćala pažnju, Vil je čistinu ispunio njenom laičkom oku potpuno nerazumljivim simbolima koji su ih sad okruživali, unutar kruga, kao sazvežđe. Pade joj na um da je viđala neke od tih simbola u Vilovim knjigama, tokom obreda u Škotskoj, pa čak možda i u nekakvoj literaturi na koju je još pre znala nabasati; međutim, nije imala naročitu predstavu o njihovom značenju. Podigla je pogled, shvatajući da je on gleda sa zabavljenim iščekivanjem. Zbunjeno je pitala:
-Sad treba nešto da kažem, ili..? To je, ovaj... To je definitivno najbolji po zemlji iscrtani krug koji sa ikada videla, Vile, svaka čast.
On se smijao.
-To definitivno nigde nisi mogla videti, lažljivice, čak ni kod mene. Prvi put radim ovako nešto.
-Mislila sam da takve stvari ulaze u rok službe.
-Ne takve. Ovo je sasvim posebno mesto u mom životu, i ti si posebna žena u mom životu. Nikad ni za jednu nisam pravio Krug, a pogotovo ne ovde.
Ona pocrveni poput šiparice i čedno upita:
-Zašto si ga napravio sad, Vile Bojde?
-Zato što je čekao da bude napravljen dve godine; još od onog besramnog pokušaja krađe mačke usred bela dana, gospođice Teodora.
-Rekla sam ti da me ne zoveš tako. Ali, oh, pa dobro... I ja tebe neprestano zovem Bojdom, iako...
-To mi je ime.
Ona oprezno pruži ruku i uhvati ga za mišicu.
-Onaj dan u Škotskoj.. Rekao si tetka Keti da ja mogu učiniti da zaboraviš Ajdana, i sve Bojdove...
Kako ga se dotakla, on spusti pogled na njenu ruku na svojoj mišici. Rekao je, ne dižući glave:
-Ne toliko da zaboravim, koliko da...
Sekund je oklevao.
-Ne možeš čoveku izvaditi sećanja iz glave. Ali mu možeš pomoći da to sećanje prestane boleti. Ti možeš učiniti da moje sećanje prestane boleti.
Vešto se spustio na bok pored nje; i sad su bili licem u lice.
-Ja nisam zao, Teodora. Nije mi bilo lako doneti odluku da jednom zasvagda okončam s Bojdovima. Ajdan je morao znati bolje, morao je znati da neću oprostiti nasrt na tebe. Ali to svejedno nije bila laka odluka.
-Ne mogu da zamislim da si ti ikada ikoga mrzeo, Vile... Ali, jesi li mrzeo njih?..
On je za časak čudno pogleda, pravo u oči. Na prste ruke mogla je nabrojati koliko ju je puta u životu Vil tako pogledao, i nijedan nije volela.
Ali, onda se nasmešio, iako su mu oči i dalje ostale oštre.
-Oprosti, znam da si mi rekao da te o tom ne pitam...
-Rekao sam. Ne postoji ništa u mom životu na šta bih ti uskratio odgovor, osim ovoga. Ali ti si u pravu. Moram se naučiti da govorim o Bojdovima.
-Naprosto mislim da je bolje neke stvari izbaciti iz sebe. Barem tako da ih imenuješ. Sve što sam ikad zadržavala u sebi, neizgovoreno, naposletku mi je, poput infekcije, počelo zagađivati život.
Nelagodno se nasmijala.
-Ali naravno... Ti imaš puno pravo da mi kažeš da zavežem. Ja nikada ne pričam o ratu.
-Onda me razumeš. Ni ja ne pričam o ratu.
Primetila je da su mu oči smekšale.
-Ali za sve postoji prvi put, zar ne? Čovek bi morao dvaput da razmisli pre nego počne da pridikuje. Da li sam mrzeo Bojdove? Pa, ne bih baš rekao da je "mržnja" prava reč. Naučio sam da je jalovo mrzeti Bojdove još pre nego sam shvatio da je mržnja po sebi jalova. Ako ikada više u životu budeš nekoga mrzela, devojčice, onda se makar postaraj da to bude neko koga će biti briga.
-Hoćeš da kažeš da njih nije?
-Moje stričeve nikada nije zanimalo da li ih se mrzi, ili ne. Kad smo već kod toga, njih se nikad nije ticalo šta ljudi misle, govore ili osećaju. Jedino što ih je interesovalo, bilo je šta se s ljudima može učiniti.
Sad je govorio s neobičnom dosadom, kao da nabraja mrska gramatička pravila koja su ga terali da uči napamet u nekom tiranskom internatu za dečake...
-Ljudi se dele na dve vrste: one od koristi, i one za koje nema primene. To je sve što o ljudima trebaš znati. Sve ima svoju cenu i sve se na svetu može kupiti. I, svakako, pravila su izmišljena za one druge.
Pogledao ju je.
-Ceo se svet deli na Bojdove i ostale. Ne postoji veća blagodat nego roditi se kao Bojd. Jer Bojdovi mogu, i rade, šta god žele. Tačka. Prvi je princip Veštine sloboda. Ali ljudi brkaju slobodu s anarhijom. Daj budali slobodu i ona će svaliti nebo na zemlju. Budala ne može da radi šta želi, jer pre sveg ne poznaje svoje želje. Ima nekih koji se žale da je Veština teško dostupna, još uvek, usprkos vekovima koji su ljude naučili boljem. Ali ja sam uvek mislio da bi se Veština trebala zabraniti mnogima koji je već koriste.
Ona oprezno izusti:
-Oh, da, ali Bojdovi nisu budale...
-Ne, Bojdovi nikada nisu bili budale. Oni su se, naprosto, pridržavali samo prvog dela principa: radi šta želiš.
-Jer nisu marili da li povređuju druge, da...
Neko je vreme ćutala, namrštena. Onda je rekla:
-Jedno mi nije jasno. Bojdovi su, prepostavljam, vrlo poznata porodica? Mislim, tetka Keti mi je govorila kako je to prastara loza. I nije mi trebalo veće mudrosti do da onaj dan vidim Ajdana. Smo besramno bogat čovek vozi onakva kola i nosi onakvu odeću. Tetka Keti kaže da nije imala šanse na sudu s njima, kad te je pokušala uzeti. Znači, stara porodica s mnogo novaca i uticaja - a verovatno i titulom?..
Pogledala je u njega. Smešio se. Ona prasne:
-Zar to nije neverovatno? Vas su uvek proganjali. Jedini razlog što te Isabel Vilijams nikada nije pokušala fizički izbaciti iz sela, jeste taj što više nema inkvizicije!.. I, dok su tvoji preci goreli na lomačama, Bojdove je kralj proizveo u vitezove. Da li to samo meni izgleda uvrnuto?
-Oh, ne. Ta je stvar vrlo prosta, devojčice. Managanovi nikada nisu trgovali Veštinom, i zato danas nisu bogati trgovci.
-Ali to što Bojdovi rade svakako nije moglo ostati tajna, Vile.
-Ko kaže da jeste? Misliš li da se Bojdovi iskradaju u gluvo doba noći, pod kukuljicama, i potom rešavaju svih nepoželjnih svedoka obzirom da mrtva usta ne govore?.. Ne, curice. Kad si toliko jak kao što su Bojdovi, onda se nemaš nikakve potrebe kriti.
Ona je zurila u njega. I dalje se smešio.
-Ne razumeš tu stvar, devojčice. Bojdovi nisu sledbenici đavola. Crno Učenje nije satanistički kult. Veliki deo svog života proveo sam u zamku iz četrnaestog veka čije je nedeljno otvaranje za turiste regulisano zakonom. Naglasak koji mi neprestano spočitavaš zapravo sam učio kad i govor. Kao dete nisam ni znao da postoji engleski drukčiji od onog kojim govore moji stričevi i njihovi aristokratski prijatelji. Nisam imao ni dve godie kad su me Bojdovi uzeli. Odgajan sam za autentičnog engleskog plemića. Išao sam u prvatne škole zatvorenog tipa sa sinovima lordova i na unverzitet s prinčevima. Govorim francuski toliko dugo da se više maltene ne sećam kad sam ga naučio. Hirurškom mi je preciznošću uklonjena eventualnost gafa; upotrebe pogrešne vrste pribora za jelo ili konverzacije u bilo kakvom društvu i za bilo čijim stolom, pa makar on bio i u Bakingemskoj palati. Naučen sam da mi maniri budu besprekorni i u snu, ili bunilu. A ako mi obećaš da nećeš iz ovih stopa otići da kontaktiraš neko društvo za zaštitu životinja; priznaću ti da sam išao i u lov na j.ebene lisice. Da li me razumeš?
-Razumem da si ispao sasvim neočekivan čovek, Vile Bojde, ako je sve to tačno.
On posprdno reče:
-O čemu pričaš? Ja jesam džentlmen.
-Tačno. Ali ne - njihova vrste džentlmena. Razumem šta želiš da kažeš, Vile, oprosti. I usprkos tome što me sve manje stvari na ovom svetu uspeva začuditi... Još uvek se mi ponekad pozli kad vidim da je moć zakon za sebe.
-To je naprosto način na koji stvari funkcionišu, devojčice. Odajem dužno poštovanje iskustvu kojem te je naučio rat, ili London. Ali ti zaista ne možeš pretpostaviti šta su sve ljudi u stanju da plate. I pri tom ne mislim samo na novac.
Ona oporo reče:
-Managanovi su mogli biti bogati isto kao i Bojdovi. Razumem posve dobro šta su sve ljudi spremni da daju za ono što ti umeš i znaš.
-Ljudi su, u suštini, vrsta slabija od mnogih kojima gospodare. I još slabije podnose svest o tome. Nauka i tehnologija; celokupno čovekovo znanje nije mu uspelo omogućiti dovoljno jednostavna rešenja. Ni željenu snagu. Ljudska se moć bazira na mašinama. Ljudi bi hteli biti moćni zbog sebe samih.
-Ali ne trebaš se roditi kao Managan, ili čak i Bojd, da bi postigao određene...
-Da, ali činjenica je da ja ne mogu nikoga naučiti Daru. Tetka Keti nije mogla sopstvenoj deci staviti u ruke snagu koju ima. Postoje određena pravila, uslovi pod kojima se stvari odvijaju. Dar je zaobišao celu tetka Ketinu lozu i došao meni; isto kao što ga nijedan od tri Bojda, osim Ajdana, nije imao. Dar po sebi nije kraj priče, tek početak. Mnoge se stvari moraju poklopiti da bi se postiglo željeno. To nije jednostvano i zaista je ogromnom broju ljudi nedostižno.
-Želiš li reći da su Bojdove stvorili ljudi koji su ih plaćali?
-Svaka roba ima svoju mušteriju.
-Oh, da, mora je imati... Činjenica je da Bojdovi postoje vekovima i da su kućni prijatelji lordova. Da je društov ikada imalo problem s tim što Bojdovi rade; oni se nikada ne bi uspeli tako visoko dići.
-Ali društvo nema problem s Učenjem, čak ni crnim.
-Vile, ti si izravan potomak ljudi koji su živi goreli. O čemu pričaš?
-Pričam o tome da sam danas s tobom, ovde. Bez obzira na progone, Managana je uvek bilo, isto kao i Bojda. Uvek je bilo više onih kojima je u interesu da postojimo, nego da nam se seme zatre. Bojkot sela koji mi je Bel ostavila iz svog nesretnog iskustva s Isabel, zapravo nikad nije mnogo pogađao Managanove pre mene. U mračnim vremenim velikih epidemija, bolesti i gladi, ratova... Neko je uvek dolazio u šumu i tražio pomoć od Managana. Nikad nas nisu voleli, to je tačno; ali je isto tako činjenica da smo im trebali. Ljudima je potrebna Veština, čak i kad to priznaju samo pod pretnjom smrti. Veština je osnova svega, devojčice. Uvek će biti onih koji je upražnjavaju.
Činilo se da Vil to ne primećuje ili možda ne mari. Svo vreme dok su pričali, on joj je bio okrenut leđima i pri tlu se bavio nečim što ona, zaokupljena mestom, ispočetka uopšte nije registrovala. Tek kad je razgovor skrenuo u vode koje joj se, definitvno, nisu dopadale; obratila je pažnju. Upitala je:
-Šta, zapravo, radiš?
On je klečao pored nje, gotovo nadohvat, i na njene se reči osvrnuo preko ramena. Nasmešio se i ona trepne i zadrži dah; odjednom je imala dojam da joj srce lupa u grlu.
Pretpostavljala je da bi Paris, jednom, došao u situaciju da ima taj problem se Helenom. Lepota partnera ima neprijatnu tendenciju da vremenom bledi. Posedovanje je nešto što stvarima umanjuje vrednost. Čovek ne bi mogao gledati Mona Lizu istim očima u Luvru, i na zidu sopstvene dnevne sobe.
Problem s ljudima jeste što sebe nikad ne cene dovoljno. Pretpostavljala je da bi Vil sad rekao: upravo obrnuto; ali nije joj to bilo na umu. Ako čovek nema svest o sopstvenoj vrednosti, onda neće misliti mnogo lepog o bilo kome ko u tu priču uđe svojevoljno. Retko bi ko sebi rekao: ta je lepa žena sa mnom zato što je ja zaslužujem. Ljudi kažu: ona, u stvari, i nije toliko lepa; čim je sa mnom.
Ili bi to barem rekli, kad bi bili u stanju.
Stvari koje sami sebi ne smemo priznati, određuju ponekad ceo naš mali uvrnuti univerzum.
S druge strane, uvek se nadala da to nije pitanje puke navike. Ona je bila naviknuta na mnogo šta u svom životu, ali to nije imalo nikakvog uticaja na kvalitet. Pohabane knjige iz gimnazije koje sa sobom seljakate kroz sve stanove i gradove i na čije ste mesto na polici iznad kreveta sviknuti kao na sopstvenu glavu na ramenima; i danas su knjige koje rado uzmete u ruke i preporučujete prijateljima. Ali, možda je stvar u tome što se knjige ne menjaju s vremenom. Ništa se ne menja s vremenom. S vremenom se menja naš pogled na druge ljude, samo to.
Ljudi uleću u veze slepi i gluvi i onda se jedno jutro probude kao posednici mesijanske spoznaje da su u krevetu s budalom. Od toga, pretpostavljala je, sve kreće. Od krive procene, i našeg straha da procenimo pravilno.
Da li je neko lep, ili plemenit, ili baraba; to nema veze s vremenom koje smo s čovekom proveli. Pamet i fin sklop kostiju lica; to se ne haba. Ništa što po sebi nije obično, ne postaje obično. Ništa se ne menja, ni nabolje ni nagore. Ljudi su ono što jesu.
Nasmešio se, i ona pocrveni, i nekako se obeshrabri. Vil je ponekad činio da se oseti malodušno. On uhvati promenu u njenim očima. Upitao je:
-Čemu taj pogled?
-Naprosto razmišljam kako ti nisi, niti bi ikada mogao biti običan, Vile.
-Nadam se da ne. Ti ne bi ostala sa mnom da sam običan momak, devojčice.
Ona malo razmisli o tome.
-Pa, zapravo...
-A to je zato što si ti drugačija. Suprotnosti se privlače samo u petparačkoj literaturi.
Ona se nasmije.
-Ti si uvek znao učiniti da se osetim posebno na svoju uvrnutost..!
-Otkriću ti jednu tajnu: ti si savršeno normalna. Svet je uvrnut... Šta kažeš? Izazivam Harija Potera da proba bolje, ako može.
Ona sede da pogleda o čemu priča.
U prvom momentu nije razumela. Namrštila se, zaustivši da ga pita šta je, uopšte, radio; ali onda samo reče:
-Oh!..
Shvatila je da svo to vreme Vil i ona sede u centru savršeno pravilnog kruga koji je oivičavao mahovinu obručem kao od izmrvljene krede. Dok ona nije obraćala pažnju, Vil je čistinu ispunio njenom laičkom oku potpuno nerazumljivim simbolima koji su ih sad okruživali, unutar kruga, kao sazvežđe. Pade joj na um da je viđala neke od tih simbola u Vilovim knjigama, tokom obreda u Škotskoj, pa čak možda i u nekakvoj literaturi na koju je još pre znala nabasati; međutim, nije imala naročitu predstavu o njihovom značenju. Podigla je pogled, shvatajući da je on gleda sa zabavljenim iščekivanjem. Zbunjeno je pitala:
-Sad treba nešto da kažem, ili..? To je, ovaj... To je definitivno najbolji po zemlji iscrtani krug koji sa ikada videla, Vile, svaka čast.
On se smijao.
-To definitivno nigde nisi mogla videti, lažljivice, čak ni kod mene. Prvi put radim ovako nešto.
-Mislila sam da takve stvari ulaze u rok službe.
-Ne takve. Ovo je sasvim posebno mesto u mom životu, i ti si posebna žena u mom životu. Nikad ni za jednu nisam pravio Krug, a pogotovo ne ovde.
Ona pocrveni poput šiparice i čedno upita:
-Zašto si ga napravio sad, Vile Bojde?
-Zato što je čekao da bude napravljen dve godine; još od onog besramnog pokušaja krađe mačke usred bela dana, gospođice Teodora.
-Rekla sam ti da me ne zoveš tako. Ali, oh, pa dobro... I ja tebe neprestano zovem Bojdom, iako...
-To mi je ime.
Ona oprezno pruži ruku i uhvati ga za mišicu.
-Onaj dan u Škotskoj.. Rekao si tetka Keti da ja mogu učiniti da zaboraviš Ajdana, i sve Bojdove...
Kako ga se dotakla, on spusti pogled na njenu ruku na svojoj mišici. Rekao je, ne dižući glave:
-Ne toliko da zaboravim, koliko da...
Sekund je oklevao.
-Ne možeš čoveku izvaditi sećanja iz glave. Ali mu možeš pomoći da to sećanje prestane boleti. Ti možeš učiniti da moje sećanje prestane boleti.
Vešto se spustio na bok pored nje; i sad su bili licem u lice.
-Ja nisam zao, Teodora. Nije mi bilo lako doneti odluku da jednom zasvagda okončam s Bojdovima. Ajdan je morao znati bolje, morao je znati da neću oprostiti nasrt na tebe. Ali to svejedno nije bila laka odluka.
-Ne mogu da zamislim da si ti ikada ikoga mrzeo, Vile... Ali, jesi li mrzeo njih?..
On je za časak čudno pogleda, pravo u oči. Na prste ruke mogla je nabrojati koliko ju je puta u životu Vil tako pogledao, i nijedan nije volela.
Ali, onda se nasmešio, iako su mu oči i dalje ostale oštre.
-Oprosti, znam da si mi rekao da te o tom ne pitam...
-Rekao sam. Ne postoji ništa u mom životu na šta bih ti uskratio odgovor, osim ovoga. Ali ti si u pravu. Moram se naučiti da govorim o Bojdovima.
-Naprosto mislim da je bolje neke stvari izbaciti iz sebe. Barem tako da ih imenuješ. Sve što sam ikad zadržavala u sebi, neizgovoreno, naposletku mi je, poput infekcije, počelo zagađivati život.
Nelagodno se nasmijala.
-Ali naravno... Ti imaš puno pravo da mi kažeš da zavežem. Ja nikada ne pričam o ratu.
-Onda me razumeš. Ni ja ne pričam o ratu.
Primetila je da su mu oči smekšale.
-Ali za sve postoji prvi put, zar ne? Čovek bi morao dvaput da razmisli pre nego počne da pridikuje. Da li sam mrzeo Bojdove? Pa, ne bih baš rekao da je "mržnja" prava reč. Naučio sam da je jalovo mrzeti Bojdove još pre nego sam shvatio da je mržnja po sebi jalova. Ako ikada više u životu budeš nekoga mrzela, devojčice, onda se makar postaraj da to bude neko koga će biti briga.
-Hoćeš da kažeš da njih nije?
-Moje stričeve nikada nije zanimalo da li ih se mrzi, ili ne. Kad smo već kod toga, njih se nikad nije ticalo šta ljudi misle, govore ili osećaju. Jedino što ih je interesovalo, bilo je šta se s ljudima može učiniti.
Sad je govorio s neobičnom dosadom, kao da nabraja mrska gramatička pravila koja su ga terali da uči napamet u nekom tiranskom internatu za dečake...
-Ljudi se dele na dve vrste: one od koristi, i one za koje nema primene. To je sve što o ljudima trebaš znati. Sve ima svoju cenu i sve se na svetu može kupiti. I, svakako, pravila su izmišljena za one druge.
Pogledao ju je.
-Ceo se svet deli na Bojdove i ostale. Ne postoji veća blagodat nego roditi se kao Bojd. Jer Bojdovi mogu, i rade, šta god žele. Tačka. Prvi je princip Veštine sloboda. Ali ljudi brkaju slobodu s anarhijom. Daj budali slobodu i ona će svaliti nebo na zemlju. Budala ne može da radi šta želi, jer pre sveg ne poznaje svoje želje. Ima nekih koji se žale da je Veština teško dostupna, još uvek, usprkos vekovima koji su ljude naučili boljem. Ali ja sam uvek mislio da bi se Veština trebala zabraniti mnogima koji je već koriste.
Ona oprezno izusti:
-Oh, da, ali Bojdovi nisu budale...
-Ne, Bojdovi nikada nisu bili budale. Oni su se, naprosto, pridržavali samo prvog dela principa: radi šta želiš.
-Jer nisu marili da li povređuju druge, da...
Neko je vreme ćutala, namrštena. Onda je rekla:
-Jedno mi nije jasno. Bojdovi su, prepostavljam, vrlo poznata porodica? Mislim, tetka Keti mi je govorila kako je to prastara loza. I nije mi trebalo veće mudrosti do da onaj dan vidim Ajdana. Smo besramno bogat čovek vozi onakva kola i nosi onakvu odeću. Tetka Keti kaže da nije imala šanse na sudu s njima, kad te je pokušala uzeti. Znači, stara porodica s mnogo novaca i uticaja - a verovatno i titulom?..
Pogledala je u njega. Smešio se. Ona prasne:
-Zar to nije neverovatno? Vas su uvek proganjali. Jedini razlog što te Isabel Vilijams nikada nije pokušala fizički izbaciti iz sela, jeste taj što više nema inkvizicije!.. I, dok su tvoji preci goreli na lomačama, Bojdove je kralj proizveo u vitezove. Da li to samo meni izgleda uvrnuto?
-Oh, ne. Ta je stvar vrlo prosta, devojčice. Managanovi nikada nisu trgovali Veštinom, i zato danas nisu bogati trgovci.
-Ali to što Bojdovi rade svakako nije moglo ostati tajna, Vile.
-Ko kaže da jeste? Misliš li da se Bojdovi iskradaju u gluvo doba noći, pod kukuljicama, i potom rešavaju svih nepoželjnih svedoka obzirom da mrtva usta ne govore?.. Ne, curice. Kad si toliko jak kao što su Bojdovi, onda se nemaš nikakve potrebe kriti.
Ona je zurila u njega. I dalje se smešio.
-Ne razumeš tu stvar, devojčice. Bojdovi nisu sledbenici đavola. Crno Učenje nije satanistički kult. Veliki deo svog života proveo sam u zamku iz četrnaestog veka čije je nedeljno otvaranje za turiste regulisano zakonom. Naglasak koji mi neprestano spočitavaš zapravo sam učio kad i govor. Kao dete nisam ni znao da postoji engleski drukčiji od onog kojim govore moji stričevi i njihovi aristokratski prijatelji. Nisam imao ni dve godie kad su me Bojdovi uzeli. Odgajan sam za autentičnog engleskog plemića. Išao sam u prvatne škole zatvorenog tipa sa sinovima lordova i na unverzitet s prinčevima. Govorim francuski toliko dugo da se više maltene ne sećam kad sam ga naučio. Hirurškom mi je preciznošću uklonjena eventualnost gafa; upotrebe pogrešne vrste pribora za jelo ili konverzacije u bilo kakvom društvu i za bilo čijim stolom, pa makar on bio i u Bakingemskoj palati. Naučen sam da mi maniri budu besprekorni i u snu, ili bunilu. A ako mi obećaš da nećeš iz ovih stopa otići da kontaktiraš neko društvo za zaštitu životinja; priznaću ti da sam išao i u lov na j.ebene lisice. Da li me razumeš?
-Razumem da si ispao sasvim neočekivan čovek, Vile Bojde, ako je sve to tačno.
On posprdno reče:
-O čemu pričaš? Ja jesam džentlmen.
-Tačno. Ali ne - njihova vrste džentlmena. Razumem šta želiš da kažeš, Vile, oprosti. I usprkos tome što me sve manje stvari na ovom svetu uspeva začuditi... Još uvek se mi ponekad pozli kad vidim da je moć zakon za sebe.
-To je naprosto način na koji stvari funkcionišu, devojčice. Odajem dužno poštovanje iskustvu kojem te je naučio rat, ili London. Ali ti zaista ne možeš pretpostaviti šta su sve ljudi u stanju da plate. I pri tom ne mislim samo na novac.
Ona oporo reče:
-Managanovi su mogli biti bogati isto kao i Bojdovi. Razumem posve dobro šta su sve ljudi spremni da daju za ono što ti umeš i znaš.
-Ljudi su, u suštini, vrsta slabija od mnogih kojima gospodare. I još slabije podnose svest o tome. Nauka i tehnologija; celokupno čovekovo znanje nije mu uspelo omogućiti dovoljno jednostavna rešenja. Ni željenu snagu. Ljudska se moć bazira na mašinama. Ljudi bi hteli biti moćni zbog sebe samih.
-Ali ne trebaš se roditi kao Managan, ili čak i Bojd, da bi postigao određene...
-Da, ali činjenica je da ja ne mogu nikoga naučiti Daru. Tetka Keti nije mogla sopstvenoj deci staviti u ruke snagu koju ima. Postoje određena pravila, uslovi pod kojima se stvari odvijaju. Dar je zaobišao celu tetka Ketinu lozu i došao meni; isto kao što ga nijedan od tri Bojda, osim Ajdana, nije imao. Dar po sebi nije kraj priče, tek početak. Mnoge se stvari moraju poklopiti da bi se postiglo željeno. To nije jednostvano i zaista je ogromnom broju ljudi nedostižno.
-Želiš li reći da su Bojdove stvorili ljudi koji su ih plaćali?
-Svaka roba ima svoju mušteriju.
-Oh, da, mora je imati... Činjenica je da Bojdovi postoje vekovima i da su kućni prijatelji lordova. Da je društov ikada imalo problem s tim što Bojdovi rade; oni se nikada ne bi uspeli tako visoko dići.
-Ali društvo nema problem s Učenjem, čak ni crnim.
-Vile, ti si izravan potomak ljudi koji su živi goreli. O čemu pričaš?
-Pričam o tome da sam danas s tobom, ovde. Bez obzira na progone, Managana je uvek bilo, isto kao i Bojda. Uvek je bilo više onih kojima je u interesu da postojimo, nego da nam se seme zatre. Bojkot sela koji mi je Bel ostavila iz svog nesretnog iskustva s Isabel, zapravo nikad nije mnogo pogađao Managanove pre mene. U mračnim vremenim velikih epidemija, bolesti i gladi, ratova... Neko je uvek dolazio u šumu i tražio pomoć od Managana. Nikad nas nisu voleli, to je tačno; ali je isto tako činjenica da smo im trebali. Ljudima je potrebna Veština, čak i kad to priznaju samo pod pretnjom smrti. Veština je osnova svega, devojčice. Uvek će biti onih koji je upražnjavaju.