Quantcast

Davno završeno, 40

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.497
Šuma je bila puna svetla.
Čak ni ona nije to mogla prevideti. Svetlo, koje dve godine gleda kako poput prikaze zna da obasja neku čistinu, proplanak; proviri iz nekog grma ili krošnje kakvog drveta; sad je bleštalo otvoreno i jasno. To više nisu bili ružičasti i zlatni odsjaji koje tokom šetnje uspeva uhvatiti pre krajičkom oka, nego konkretnim vidom i razumom. Prošle godine, Teodori se dešavalo da satima ide kroz šumu prateći nedalek odsjaj koji joj je neprestano izmicao. Bilo je to poput traganja za dugom. Hodala bi i hodala, i zlatno je svetlo uvek bilo maltene nadohvat, iza samo još jednog grma, iza onog tamo stabla, s druge strane ove čistine... Međutim, kad bi došla do tog mesta, svetlo je uvek bilo opet malo dalje.
Nije ga se mogla doseći, taman kao ni proći ispod duge.
Vil nije imao taj problem. Vil je stajao u središtu sopstvenog svetla kojeg je nosio svetom. Ali ona bi uvek naposletku ostala praznih šaka, kao da pokušava zadržati malo bistre vode između prstiju.
Izašla je iz bube i pogledala oko sebe širom otvorenih očiju.
Bila je druga polovica leta, ali šuma je bila svetlozelena kao u rano proleće, dok su boje još neopotrošene. Imala je utisak da na površini svakog lista, vrhu svake travke i na obodu svake cvetne latice, titra zlatno svetlo. Usled toga, šuma je izgledala živa. Čak je i stoletna mahovina u koju su bila obrasla stabla delovala devičanski nova.
Spuštalo se veče, i nebo na zapadu je gorelo.
Ona se nasmije, a taj smeh kao da se otkide od nje i odleprša u krošnje. Čula je Vila za svojim leđima:
-Lepo je, zar ne? Biti opet kod kuće.
Ona ga ostavi na miru neko vreme.
Kad god se odnekud vraćao kući, Vil je imao svoj momenat nasamo sa šumom. Bilo je to nešto između njega i zemlje, nešto što nikad nije videla da rade Angus ili Megan, ili bilo ko u Škotskoj. Činilo se da niko osim Vila i tetke Keti ne ume uspostaviti kontakt sa tlom i nebom. Kao da je to nešto samo njima dato. Po povratku kući, Vil je pozdravljao zemlju na kojoj stoji i šumu koja je Managanovima dom hiljadu godina. Uvek je imala dojam da i zemlja pozdravlja njega.
Za trenutak se upitala hoće li ikada videti ono skriveno mesto na kojem je središte Vilove snage; njegovo ishodište. Ono tajno i nedostupno mesto u srcu šume.
Onda je on rekao, vrlo leno:
-Šuma neće nikuda pobeći. Hajdemo, curice.
Poveo je u kuću; ostavljajući je u nedoumici je li joj upravo odgovorio.

Sutradan je ležala u krevetu dugo nakon što se probudila, razmišljajući. U njenoj se glavi pravila mentalna zabeleška svih onih stvari koje je želela učiniti. Bila je dobra učenica Megan u njenoj "nauci u bilju", kako su se uvek zezale, a to je bila grana Veštine sa mnogo račvanja i izdanaka, i čovek se njome mogao baviti ceo život i opet ne znati sve. U početku njenog suživota s Vilom, ona je bila samo površno i učtivo zainteresovana. Nikad pre nije imala slična interesovanja. Međutim, nekako možda samo zato što je bila deficitarna sa - izvorima. Ljudi među kojima se kretala nisu imali nikakve veze s Veštinom, izuzimajući opšte obrazovanje i gledanje određenih filmova. Njeno se društvo u gimnaziji zanimalo samo za sveto trojstvo: seks, drogu i rokenrol. Povremeni izleti u gotiku ili izvesna mlaka zainteresovanost spram dijaboličnih kultova; naravno nije spadala u ovu priču. Ako ništa, sada je to znala. Veština nije imala nikakve veze s predrasudama koje se o njoj stvaraju.
Ali, ona ni u zabludama nikad nije otišla dalje od diskutabilne odeće i Metalikinih albuma. U njenoj zemlji, veštičarenjem su se bavile uvrnute starice u provinciji. U Londonu je to bilo "undergorund" i " fancy", a ako se ona ičeg u životu gadila, onda se gadila stvari u trendu. Uostalom, bilo je mnogo egzistencijalno bitnih stvari kojima se morala baviti, nepitana. Ljudi se bave okultnim ukoliko imaju materijalnu zaleđinu za tako nešto; isto kao i spašavanjem nasukanih kitova i amazonskih prašuma. U njenom stresnom, totalno haosnom životu sastavljenom od očajničkog traganja za poslom, stanom i kakvom takvom sigurnošću; okultizam je bio u istom rangu sa proučavanjem seksualnog života glista. To je bilo nešto što rade ljudi koji nemaju važnija posla, niti, kad smo već kod toga; brige i pameti.
Nije bila idiot, nije mislila o tome ništa loše. Naprosto nije mislila ništa.
Kad ju je Vil pozvao da dođe živeti s njim, ona nije ostala zbog Veštine. Ostala je jer joj je njegov način života odgovarao. Jer je znala da će biti sretna ukoliko taj život s njim podeli. Činjenica da se Vil bavi Veštinom, bila je naprosto to, činjenica. To je bilo samo nešto čime se bavi čovek kojeg je zavolela.
Vil nikada nije pokušao da je zainteresuje za Veštinu. Sve čime se bavio ostavljao joj je dostupnim, ali nikad nije davao odgovore nepitan. On se nije bavio vrbovanjem. Svi ljudi koji su radili s Vilom, došli su sami, od svoje volje. Nisu im postavljani uslovi, ništa se od njih zauzvrat nije tražilo. Managanu, u suštini, ljudi nisu bili potrebni; baš kao što je ona odavno shvatila. Ukrštanjem energije moglo se mnogo postići, i bila je istina da se postizalo više ukoliko je i više ljudi uključeno. Međutim, to nije bio preduslov ni za šta. Veština je nagrađivala i ukoliko se njome bavite zatvoreni u kuću, sa nikakvim drugačijim saradnicima do knjiga i dobre volje.
Vil joj je rekao da ga uopšte ne zanima želi li ona ostati po strani. Sve do danas, uvek se tome pomalo čudila. Nije razumela sasvim šta je on mislio govoreći da čovek može imati koristi od Veštine makar se njome nikada ne bavio; i da je njeno puko prisustvo tokom jednog obreda godišnje sve što se od nje uopšte traži. Nije joj bilo posve jasno od kakve je koristi ona Vilu, ili svim tim ljudima; ako se njeno poznavanje Veštine završava s Holivudom.
Ali, to je, zapravo, bilo sasvim prosto.
Vilu nije trebala njena stručnost. Trebala mu je žena koju voli tokom najbitnijeg obreda u godini. Veština nije poznavala veće snage od ljubavi.
Njeno je zanimanje proizašlo, pre svega, iz mora pročitanih knjiga u Vilovoj kući; a nešto kasnije, iz druženja s Megan.
Onako glasna, zmijskog jezika, Megan je bila sjajna. Na prvi je pogled ljude plašila svojom neposrednošću. Ali jednom stečena, njena naklonost nije potpadala pod uticaj svađa, gneva i durenja. Megan je od sebe terala ljude koji joj idu na živce na način stostruko jasniji i direktniji od Vilovog. Ona nije okretala leđa. Ona je nasrtala kao besna mačka, iskeženih očnjaka i sevajućih kandži. Ali za one koje je volela, Megan je bila bezopasna kao čangrizava baka. Teodori je neprestano zvocala, međutim, znanje joj je bilo ogromno, i, što je bilo od svega najbitnije; Megan ga nije ljubomorno čuvala. Volela je da objašnjava i ukazuje s istom gorljivošću s kojom je svoju decu učila da pišu.
Megan je njenu ljubav za prčkanjem po kuhinji razvila do poznavanja. Govorila je: "To, zapravo, i ne moraš zvati Veštinom, draga. Ništa ne moraš zvati Veštinom ako ti je tako lakše. Ali ovo je verovatno najstarija grana Učenja, nešto što se radilo pre nego je bilo šta drugo ljudima palo na pamet. Nemam mnogo sluha za velike reči visoko u vazduhu; mađioničarske trikove i velike praskove. Samo dobra, zdrava, rukom opipljiva hrana. Izađeš u šumu i sve ti je nadohvat; samo ako znaš prepoznati. Nema padanja u trans i zazivanja duhova, ništa od holivudskih budalaština. Nema čak ni puno mudrovanja. Samo dobra osnova; potkovanost. Znanje, Teodora. Dobro starinsko tradicionalno znanje. Nešto što možeš uzeti u ruke, ubrati, osušiti, stući u prah. Što su fini ljudi zapisali u prašnjave sveske i izmerili na kašičice i kapi. Puki zdrav razum koji čini čuda. Šta bi više?"
I ona se slagala.
Vrata se otvoriše. Na pragu je stajao Vil, izgledajući kao da je već satima budan. Rekao je:
-Hajde, Teodora. Ne mogu više da čekam dok se ti tu protežeš i zevaš.
Ona nadmeno reče:
-Nisam zevala. U stvari sam...
-Oh, baš me briga. Diži se.
-Gde, zapravo, žurimo?
-Nema potrebe za takvim tonom. Neće te boleti.
Onda je bezobrazno dodao:
-Osim ako baš insistiraš, naravno.


Bilo je to najskrovitije mesto u svemiru.
Usred šume, satima trnovitih puteva daleko od kuće, kako se njoj, zadihanoj, činilo; nalazilo se mesto večito u polumraku. Tu je šuma bila toliko gusta da je ličila džungli, i upravo vapila za mačetom. Stabla, van poimanja razuma široka; dizala su se u nevidljivo nebo, i s grana nadole obrušavala zavese čvrsto isprepletenih puzavica koje su se morale razmicati obema rukama. Zadnji deo puta, Teodoru je samo osnovno ljudsko dostojanstvo sprečilo da se ne spusti na sve četiri i provuče poput zverčice. Rekla je Vilu:
-Mislila sam da sam sve videla u ovoj šumi. Ako dolaziš ovamo, Vile, zašto si to ne olakšaš?
On reče, ne osvrčući se:
-Nikad ne diram šumu. Šuma raste kako nalazi za shodno.
Ona progunđa:
-Onda ne nalazi za shodno mene, očigledno.
-Prestani se žaliti. Na prste jedne ruke su izbrojivi ljudi koji su ikada došli tu gde ti stojiš.
-Odaću dužno poštovanje čim shvatim gde sam!
-Onda gledaj, brbljivice.
Ona shvati da joj se pod nogama otvara čistina. Oprezno se ispravila, podupirući dlanovima kičmu koja je negodovala; pa pogledala oko sebe.
Izlazeći i posle zmijskog okreta ponovo nestajući u spletu puzavica koje su, poput živih i pohlepnih zidova zatvarale to mesto; leno je žuborio potok. U gotovo večernjoj tami, voda mu je bila crna i ljubičasta; i kao samo za nevešto oko plitka. Vijugave lijane boje tamnog zelenila nečujno su plivale u vodi nošene strujom. Rubovi šumske zemlje uz vodu bili su vlažna mahovina; ali ovde gde su ona i Vil stajali, tlo je bilo čvrsto i suvo; s travom koja je i na pogled već izgledala mekana poput svile. U samom središtu proplanka stajao je u travu urasli beli kamen. Bio je to kamen kao čudom prenet iz Škotske; jedan od onih kakvih je bilo sijaset oko kuće tetke Keti. Ona nikada pre nije videla takav kamen u šumi. Oprezno je stavila dlan na njega, a on je bio nerazumljivo topao; iako ga nikakvo sunce nije obasjavalo na tom sumračnom mestu. Pitala je Vila:
-Odakle taj kamen tu? U okolini uopšte nema stenja.
On reče, ovlaš se osvrnuvši:
-Oduvek je tu. Najstariji zapisi Managanovih kažu da je bio tu i pre njih.
-Oh! Čudno...
Bojažljivo je podigla pogled. Iznad glave bio joj je samo niski svod od lišća i grana između kojih se nije probijao ni najslabiji tračak svetla. Svud je naokolo vladala savršena tišina; toliko besprekorna da se moglo čuti kad listić padne na površinu vode. Bilo je za očekivati da joj bude hladno. Duboke, neprohodne šume bez sunca nisu mogle biti tople, zar ne, Teodora?
Međutim, ovo je mesto bilo toplo.
To je dolazilo od zemlje.
Samo je tlo isijavalo toplotu; i, kako joj to pade na um; ona pogleda bolje i shvati da u vazduhu ima čudnog naboja, gotovo elektriciteta. Skoro da je počela iščekivati da začuje pucketanje i varničenje, kao pored elektrane ili vulkana; nekog središta strahotne snage - možda dovoljne da raznese pola planete...
Neočekivano je osetila strahopoštovanje. Glasom kakvim se govori u hramovima, upitala je:
-Kakvo je ovo mesto, Vile?
Taj je glas bio upravo šapat. Ima nečega u tonu kojim čovek govori. Određena visina i boja glasa nisu podesni za mesta koja zahtevaju naklon pre nego uđete. Govoriti glasno ovde; to bi bila blasfemična bahatost; nešto zbog čega bogovi šalju strele na jeretike.
Čula je kako joj odgovara:
-Oh, mogla bi gotovo reći da sam to ja... Pravi Vil.
U glasu mu je titrao smešak.
Vil se nije plašio ovog mesta.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.