Quantcast

Davno završeno, 39

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.303
Tu je na dovratku stajala tetka Keti u svojoj anđeoski beloj haljini. Teodora podiže lice ka njoj. Pokušala joj je reći da joj je žao što je prisluškivala; ali, u isto vreme, želela je nešto sasvim drugo. Želela je da nije morala čuti Vila kako izgovara toliko očajno priželjkivane reči na ovaj način.
Tetka Keti reče:
-Sad moraš ući i rešiti to s Vilom, Teodora.
Pomerila se u stranu i za vreme koliko je Teodora zapinjala preko praga, nestala je. Vrata škljocnuše za njenim leđima i sad su Vil i ona bili sami na celom svetu.

On reče:
-Zar je moguće da si prisluškivala, Teodora?
-Jesam.
-Kao da ne vidim da crveniš.
-Zato što ne crvenim.
-Zato što nemaš ni stida ni srama.
Smešio se.
Taj je osmeh bio umoran. Oči su mu bile umorne i svetlo u prostoriji, sad kad je u njeg ušla; kao da je izgubilo na intenzitetu. Bila je neka čudna, poražena tišina svud naokolo; poput jesenje. Ona se natera da iz sebe iscrpi svu još preostalu zalihu hrabrosti, ne bi li rekla:
-Za to što sam maločas čula, Vile... Postojalo je vreme kad bih za te reči uradila stotinu puta gore stvari od prisluškivanja. Ali sad mi je žao. To nije bio način...
-Nemoj žaliti, devojčice. To ionako više nije važno.
-Zašto to kažeš?
Na njene oči kao da je postajao sve umorniji.
-Slušaj me. Kofer mi je već spakovan. Sve što trebam, to je da nazovem taksi da me pokupi. Ako odlučim da odem, u tome me niko neće sprečiti, pa ni ti.
-Neću te sprečavati..
Ona podiže ruku.
-Ne, dođavola. Nećeš me prekinuti, Vile. Zašto sam ja to morala čuti na ovakav način?
On joj ništa ne odgovori.
-Zašto si dozvolio da prođu dve godine i da se sve ovo dogodi pre nego...
Udahnula je.
-To što si rekao, to da sam ja oko sebe podigla bedeme...
-To sam rekao i tebi, još davno.
-Jesi. Da, sve je to vrlo prosto.
-Prosto?
-Zar ne? Najposle smo ovde, i šta si još imamo reći? Kako smo se, oboje, uplašili?
Vil okrete glavu. Ona gorko nastavi:
-Možda sam ja i zatvorila svoje srce, da. Možda si u pravu. Ali to ne menja na stvari. To nikad nije imalo veze s onim što ja za tebe osećam. A u tome se nisi mogao prevariti. Ali ja ću iskupiti svoju grešku, odmah. Ja ću izgovoriti ono što se dve godine nisam usuđivala plašeći se da mi nije uzvraćeno. Što jedno s drugim nema veze, zar ne? Pa šta ako mi nije uzvraćeno? Ne stidim se svojih osećanja.
-Zar zaista? Zašto mi to govoriš tek sada?
-Ja te volim, Vile Bojde, i neka sam prokleta ako će mi ikada biti jasno kako si se u tome ikada mogao prevariti!..
Iznenada je pokrila lice rukama. Ramena joj zaplesaše, i on se hitro odvoji od stola na koji se naslanjao. Zgrabio je za ramena:
-Ali nemoj da plačeš!..
Ona podiže lice.
-Ne plačem, budalo.
Smijala se. Smijala se sebi, njemu, besmislici svih noći koje je preležala budna, tužna i uplašena. Smijala se danima bez broja koje su ona i Vil proveli pod istim krovom voleći se a nikad to ne pokazavši, ne rekavši; ne učinivši ništa da to postane jasno oboma... Smijala se stravi poslednjih nekoliko dana koja je umalo dovela do toga da se Vil i ona razdvoje zauvek; nikad ne saznavši da razloga za razlaz nije ni bilo.
Toliko se smijala da je pomislila da počinje gubiti razum.
Vil je zurio u nju. Pitao je, oklevajući:
-Ali zašto se smijaš?
-Zato što nisam umela smisliti bolji način da ne plačem. Je li to tačno, Vile? Je li istina to što si malopre govorio?
-Koji deo?
Još uvek ju je čudno gledao. Njoj iznenada postade jasno kakav je to pogled. Tako ju je gledao onaj dan u velikoj sobi u prizemlju, kad se durila što brblja s Lusi. To je bio pogled kojim ju je pogledao pre nego se kompletno njegovo ponašanje iz korena promenilo.
Teodora pomisli: o gospode, zar je u tome bila stvar..?
Upitala je:
-Onaj dan, tamo dole... Kad si me uhvatio da blenem u tebe i Lusi. Da li je moguće da si svo ovo vreme na mene naprosto ljut?
On reče, kroz zube:
-Bila si tako očigledno ljubomorna. Pomislio sam, po prvi put ubeđen; kako dve godine grešim. kako to nešto znači.
-Ali značilo je, dođavola! Naravno da sam bila ljubomorna, i svakako ti je to moralo nešto značiti!
On se otrese:
-I šta si s tim uradila? Šta si uradila, prokleta da si...
-Oh, Vile! Kako uopšte neko kao što si ti može biti toliko blesav?
-Naprosto sam pomislio da mi je dosta svega. Te idotske igre, čekanja i nadanja, i naposletku tebe. Nisam siguran da te više želim pored sebe ako to ne može biti onako kako želim.
-Slažem se. I ja sam to odlučila. Ne želim više biti pored tebe ako to ne može biti onako kako hoću.
-Ali to ne može biti, zar ne? Rekao sam ti, čim si ušla na ta vrata. To više nije važno.
Ona je za časak oklevala vagajući njegove reči. Onda je oprezno pitala:
-Zašto to kažeš?
Prepala se.
-Zašto to kažeš, Vile?
-Zato što su mi ruke krvave, zar ne.
-Briga me za to!..
-Juče si govorila drugačije.
Ona učini pokret ka njemu, ali se on izmače.
-Nemoj me dirati, do vraga.
-Vile...
-Teodora, te su stvari nepopravljive. Ja sam učinio šta jesam i ne mogu to promeniti. Ni ti ni ja nećemo se sutra probuditi i zaključiti kako se ništa od toga nije dogodilo, i ti gledaš mene istim očima kao pre. Jer, to više ne možeš. Ja ne mogu učiniti da ti zaboraviš šta sam uradio.
-Ali, možda bih mogla ja..?
On se strese. Pitao je, ne gledajući u nju:
-O čemu pričaš?
-Rekao si tetka Keti... Rekao si da ja mogu učiniti da zaboraviš Bojdove, pa tako i Ajdana. Je li to tačno?
Oklevao je. Onda reče, bezizrazno:
-Jeste. Ali ne radi se o meni. Ne radi se o mom zaboravu.
-Kako ne razumeš?
Zakoračila je prema njemu i on se opet odmače.
-Kako ne razumeš da je tvoje ponašanje poslednjih dana, razlog što sam tu stvar s Ajdanom toliko teško podnela? Slušaj me!
Pre nego je on uspeo reagovati, prišla mu je i zgrabila ga za mišice.
-Bilo je previše toga odjednom, Vile Bojde! To kako si se promenio, način na koji si se prema meni ponašao, stvari koje si govorio i radio! Onda saznanje da si učinio da on umre. Kakvu sam ja logiku mogla videti u svemu tome? Odgovori mi! Kakvu bi video ti?
On bezobrazno odbrusi:
-Svakako ne takvu da me na bilo koji način s njim upoređuješ. Jesi li uopšte svesna šta si mi rekla?
Neosetno je otresao njene ruke sa sebe.
-Odakle ti uopšte ideja da mi kažeš da sam isti kao on? Ceo sam život utrošio da pobegnem od zla nasleđenog s njihovim genima. Uradio sam sve što se uopšte dalo da izbegnem taj uticaj. Misliš li da je to z.ajebancija? Misliš li da je lako zatrti deset vekova loze Bojda u sopstvenim venama? Ja nisam seoski bakalin! Stvari kojima se bavim određene su pre svega onim što sam. Dar se nasleđuje s krvlju, zato je bitno od kakve si ga krvi nasledio.
-Ali uticaj Managana...
-Uticaj Managana! Lepe priče! To nije kraj, tek početak. Ništa te u životu ne uslovljava.
-Onda te ne uslovljavaju ni oni!
-Zato što sam se s tim borio, luda ženo! Ceo svoj prokleti život! I onda mi dođeš ti, nadobudna, i kažeš kako se z.ajebavam okolo! Jer sam naposletku isti kao on!
Da je bila manje ljuta, verovatno bi se prepala. Vil se upravo tresao od gneva. Krajičkom je uma registrovala da vazduh u sobi treperi i stvari naokolo zveckaju i podrhtavaju kao od potresa. Međutim, sve i da joj krov padne na glavu, ona nije imala bitnije stvari na pameti do da se nastavi držati za tu krhku iskru nade koja je počinjala tinjati u njenim grudima.
Rekla je:
-Ja ne želim verovati da si takav!.. zato me razuveri!
-Do sto đavola! Kao da bih te ja mogao razuveriti! Ako si rešena u meni videti...
-Ako izvodiš te svinjarije s prikivanjem peta za tlo, onda ću svakako misliti da si kao on, pa makar se ti sad tu bečio koliko ti god srce...
-Ponašaću se kako hoću dokle sam god u situaciji da za malo tvoje dobre volje molim kao pseto!
-Tom dobrom voljom ja ti dve godine mašem u lice! Ne stavljaj meni u deo jer nisi hteo da je vidiš! Šta si očekivao? Jesam li trebala da ti dođem i kažem: ne bi li bio tako ljubazan, Vile Bojde, i malo me voleo?
-Bi li te to ubilo?
-Neću te moliti za ljubav! Šta o sebi misliš?
-Zaveži! Naprosto zaveži!
-Ma nemoj! Hajde da vidim da me nateraš!
On udari šakom o stol.
Ona se osvesti. Za sekund je bila iskreno preneražena činjenicom što je tu gde jeste; kao da je u snu mesečarila i onda je probudili. Zgroženo je pogledala oko sebe, ne verujući očima. Da li je moguće da ništa od svega toga nije primetila?
Ljupka soba tetke Keti bila je u haosu. Njoj pade na um kako joj se učinilo da čuje rušenje knjiga s polica i prskanje sićušnih porculanskih ukrasa duž stola. Okna su još podrhtavala kad je pogledala, i luster se njihao. U kući je vladala mrtva tišina; što je moglo značiti samo jedno: da je buka do maločas morala biti užasna.

Megan joj je tutnula u ruke kesicu tvrdih domaćih biskvita. Imali su opor miris i malo se lepili za prste. Veselo je rekla:
-Za put. Znam da voliš moje kolače, draga.
Nijedno od Meganine i Angusove dece nije imalo kvarne zube. Ono što je Megan znala o zdravoj hrani i prirodnim zaslađivačima, svakog bi londonskog nutricionistu nateralo da spali svoje sertifikate i otvori pab.
Tetka Keti je izdvoji podalje.
Sad su bile leđima okrenute ostalima i izraz u očima Ketrin Managan posta dubok i pažljiv. Rekla joj je, vrlo tiho:
-Jesi li u redu, lepotice?
Pokretom brižne majke zatakla joj je pramen kose za uho, i onda joj načas nadlanicom dodirnula obraz i čelo; kao da proverava ima li temperaturu. Teodora reče:
-Sasvim, tetka Keti. Hvala.
Sekund je oklevala. Onda je rekla:
-Hvala vam na svemu.
Lice tetke Keti posta vragolasto i Teodora odjednom shvati kako je izgledala kad je imala samo petnaest godina: vrlo živahna, nestašna mlada devojka koja je volela da radi psine... Mogla je zamisliti mladu Ketrin Managan kako se penje po drveću, bosa prelazi potoke i, zaigrana, uopšte ne mari koliko se i kako uprljala. Činilo se da su svi Managanovi bili zanimljivi ljudi, i mnogo još više nego se to dalo na prvi pogled zaključiti. U isto vreme odrasli, neslućeno zreli; ali i vesela, pomalo drska deca... Na njihovom je porodičnom grbu trebalo pisati "iznenađenje".
Zaista, tetka Keti reče:
-Vas dvoje, vi ste dve obične mlade budale. Nisam mogla dočekati da to izgovorim!
Teodora poslušno reče:
-Da, tetka Keti.
Poput deteta kojeg su uhvatili da je razbilo prozor, gledala je u zemlju s najsmernijim izrazom u svom veku.
-Gotovo da čovek pomisli kako ste nas pustili da se glupiramo samo da biste to mogli izgovoriti, zar ne?
Tetka Keti se smijala. Teodora nastavi:
-To je upravo ono što bi Vil uradio. On uvek kaže kako je ljudska priroda upravo neodoljiva sa svojim besmislicama i gafovima.
-Pa, sad bar imaš čime da mu začepiš usta. Ne bi se reklo da se Vil pokazao ovaj put.
-Ah, ljudi su vrlo pametni kad se ne radi o njima.
-Upravo tako, draga. Kod drugih nam je obično sve savršeno jasno.
Teodora je oklevala. Onda je rekla, drugačijim glasom:
-Ali vama zaista jeste bilo jasno, tetka Keti.
-Draga moja! Kad ste ti i Vil u pitanju, celom je svetu sve jasno oduvek! Vas dvoje nosite srca na rukavu dve godine. Samo bi slepac mogao a da to ne primeti.
-Ili mlada budala, da.
-Mlada budala koja od stabla ne vidi šumu. Oprosti mi, Teodora.
Stegla ju je za ruku.
-Stvari koje nas plaše ponekad valja izvrći smehu. Ne želim ni da zamislim na šta bi izašlo da se ti i Vil niste najzad jedno drugom otvorili. Ali vi oboje imate averziju spram otvaranja. U vašim životima jako dugo nije bilo mnogo čeg za radovanje i sreću. Svaka bol, svaka izdaja, svako razočaranje... Sa svakom od tih stvari na srce naleže jedan sloj skrame. Ljudima koji su dugo trpeli treba mnogo da bi sreća kroz to našla puta.
Malo se nagnula ka njoj.
-Ali oni to pre svega moraju dozvoliti.
Onda je ispružila ruke, obuhvatila joj lice prstima i poljubila je u čelo. Držeći je vrlo blizu, rekla je:
-Prošle sam ti godine dala savet od kojeg ni sad ne pronalazim bolji... Idi i živi svoj život, lepotice, umesto što čezneš za njim.
 

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.303
Praštajte.
Stvarno se nisam osećala najsjanije prethodnih dana, ali, ako niste već svi izgubili interes, pokušaću da završim u narednih dan-dva, kako mi već pravila dopuštaju.
Želela bih da znate da ste mi učinile veliku sreću na kojoj sam vam beskrajno zahvalna. Molim vas, nemojte se ljutiti jer sam pobegla zadnjih dana - prosto me je bilo uhvatilo "ono moje" (što bi rekli ljudi koji nikad za veka nisu ni čuli za depresiju, osim kao za tamo neko prenemaganje). Nisam osećala da se mogu nositi s internetom zadnjih dana. Izvinjavam se svima još jednom i još vas jednom molim da mi ne uzimate za zlo.
Od srca vam hvala na svoj podršci i razumevanju. Stvarno ste divni, žao mi je što vam se nisam u stanju nekako odužiti.
 

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.303
Može vam se činiti čudno, ali trenutno stvarno mrzim ovo što pišem i upravo me je sramota što sam uopšte počela.
Da nema vas, koji mi dajete podršku, nema šanse da bih ikada završila da (pre)kucavam.
U plastiku uvezani papiri već su maltene počeli da žute od starosti, i mnoge su stranice ispale. Kao i moj život.
 

Sandveil dance

Wild goose feathers
Poruka
4.512
Može vam se činiti čudno, ali trenutno stvarno mrzim ovo što pišem i upravo me je sramota što sam uopšte počela.
Da nema vas, koji mi dajete podršku, nema šanse da bih ikada završila da (pre)kucavam.
U plastiku uvezani papiri već su maltene počeli da žute od starosti, i mnoge su stranice ispale. Kao i moj život.
Ja te kapiram skroz.
I meni se često događa da prolazim kroz takve faze.
:cmok2:
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.