Sedela je u sobi usred mora svojih razbacanih stvari. Imala je dojam da nije sklopila oka sve do zore.
Sinoć je bio sabat.
Sve što je ona znala, ili mislila da zna o Veštini, nije bilo uklopivo sa događajima od prošle noći. Ona i Vil nisu razgovarali. Njena želja da ode, još uvek je bila očajna i jaka. To nisu bili idealni preduslovi za obred.
Htela je pitati Vila: zašto insistiraš na mojem ostanku? Koja je svrha našeg dogovora, ukoliko je on jalov i besplodan? Od toga ni ti, niti bilo ko drugi, nema nikakve vajde. Zašto me teraš da ostajem?
Dve je godine živela u ubeđenju da su Vil i ona sudbinski vezani. Da je njihov susret bio uslovljen višom silom, i da je viša sila garant njegovog uspeha. Kako je uopšte bilo moguće da to ne uspe?
Nije imalo smisla, sve je bilo naopako. Čitav je svet stajao izvrnut naglavce, a to nije nešto u šta razuman čovek može poverovati, zar ne, Teodora? Kako može biti da ceo svet ne valja? Jedini je logičan odgovor da ne valjaš ti.
Provela je sate u praznoj sobi, razmišljajući. Pokušavala je zamisliti sve duge, beskonačne dane bez kraja koje bi Vil i ona proveli zajedno u šumi. Predočila je sebi ćutanje, i zaobilaženje po hodnicima, mučne večeri gledanja na sat kojem su kazaljke od olova i prete potrošiti sav njen dragoceni život još pre nego bude vreme za spavanje. To nije bio život kojem će se ona vratiti!.. Ona nije mogla živeti s Vilom kakav je prekonoć postao. Učinila je da zanemari izostanak njegove ljubavi, ali nikad ne bi mogla zanemariti nešto ovakvo.
Sedela je i posmatrala ceo svoj dojučerašnji svet raspadnut u prašini oko sebe. Pomislila je: koliko sam već puta ovo radila? Zar nikada neće doći kraj tome? Zar je onaj izlazak iz automobila i pogled na šumu bio varka? Zar je moguće da sam se opet prevarila.
Čak i sada, njen je razum odbijao da to prihvati. Srce je moglo krvariti, probodeno; ali razum se opirao. Ona je bila sretna u toj šumi. Nikad pre u životu nije bila zaista sretna. Umevala je prepoznati izostanak bede. Zbog toga je sve bilo toliko neverovatno. Zbog toga je počinjala da pakuje stvari u isto vreme ne verujući rođenim rukama da to rade. Govorila je sebi: da li znaš da ćeš za pola sata zatvoriti kofer, pozvati taksi, sesti u njega i otići? Da li si sasvim, potpuno sigurna šta radiš, Teodora?
Bilo joj je sasvim nespojivo poznavati Vila i pretpostaviti da je on u stanju nauditi ma kome. Dve je godine učila, na primeru Vila i tetke Keti, i svih knjiga kojih se dotakla; kako se loše stvari učinjene Veštinom poput bumeranga vraćaju onome ko ih je uradio, sa stostrukim posledicama. Veština se nikad ne sme rabiti u te svrhe. Svrha njene upotrebe leži u isceljenju, napretku, boljitku. Veštinom se ljudi bave da bi unapredili sebe. Da bi na sebe uticali.
Bojdovi su je vekovima koristili da bi uticali na druge, i to je, u najvećem delu, bio razlog njihovog postepenog propadanja.
Za tren ju je preplavila panika, ali nije bilo vremena za to. Ne sada. Bilo je mnogo toga što se trebalo uraditi. Trebala joj je pomoć tetke Keti.
Znala je da je Vil bio ozbiljan kad je rekao da je neće pustiti. Vil ništa nije govorio u vetar i samo zato da bi se reklo. Ona nije mogla otići iz ove kuće bez pomoći tetke Keti. Tetke Keti koja, izgleda, bolje od Vila zna da svako ima pravo sopstvenog izbora.
Misleći o tome, nije zapazila kako je, nogu pred nogu, došla do vrata tetka Ketine sobe. Hodnik je bio prazan i činilo se da je kuća neuobičajeno tiha, kao da su svi nekuda otišli. Posle kada je o tome razmišljala, izgledalo joj je da se sve: ljudi, prilika i momenat; urotilo kako bi njoj pružilo poslednju šansu.
Hodnik je bio mračan, ali kroz odškrinuta vrata tetka Ketine sobe na pod od kamenih ploča padao je uzak snop zlatne sunčeve svetlosti. Dok se premišljala da li da pruži ruku za bravom, shvatila je da čuje glasove. Odmah je prepoznala Vila. Trepnula je, i toliko je trebalo slabašnom i nejasnom dojmu da se ružno ponaša, ne bi li prošao. Ona je htela čuti o čemu Vil razgovara s tetkom Keti, pa makar i po cenu deset puta gorih stvari nego je prisluškivanje.
Oprezno je bacila pogled kroz vrata. Nije se činilo da su je oni svesni, što je već samo po sebi bilo čudno i uznemiravajuće. Dva Managana u prostoriji, a ne primećuju da ih se prisluškuje! Ali, u zadnjih nekoliko dana svet je ionako stajao na svodu, umesto na zemlji.
Soba je bila okupana zlatnom svetlošću. Vil je sedeo okrenut joj leđima, toliko neobičan da je odmah zaokupio svu njenu pažnju. Nikada pre nije videla Vila u takvom stanju.
Sedeo je, laktova oslonjenih o kolena i lica zarivenog u dlanove. Sam položaj njegovih ramena... Odmah je znala da se Vil oseća gore nego ikada u životu. Bilo je nekog očajanja koje je od njeg udaralo, mahnitog bola kakav nije videla ni tokom Užasa. Ovaj Vil u kojeg je gledala bio je jedan za kakvog nije verovala da bi ikada mogao postojati. Jedan sasvim poražen, do nogu potučen Vil.
Tetka Keti je sedela za svojim stolo preko puta njega. Lice joj je bilo umorno, oči tužne kao da na jednom mestu gleda sakupljenu svu bedu i žalost sveta. Šta god da je bilo to o čemu su pričali pre nego je ona došla, tetku Keti je na šokantan način zaledilo i umrtvilo. Izgledala je vrlo stara, prvi put otkad je poznaje, kao da su se sve godine konačno svalile na njena pleća. Nije se pomerala u svojoj skamenjenoj tuzi, samo je netremice zurila u Vila očima prepunim bola.
On izvi ramena i malo podiže glavu. Tetka Keti upita, vrlo tiho:
-Gde je ona sada, Vile?
On reče, isto tako tiho:
-U sobi, pakuje se. Misli da ne znam, naravno, da će otići pre nego ja shvatim šta joj je na umu.
Pred vratima, Teodora oseti kako se naježila. Panika, koju je pre samo pola sata uspešno odagnala; sad opet poče da diže svoju ružnu glavu. Zašto je potrošila toliko vremena razmišljajući? Zašto nije otišla odmah, još jutros, dok su svi spavali? Zašto je i jednog blesavog trena pomislila da je Vil neće prozreti?
Čula je glas tetke Keti:
-Šta je bilo sinoć?
On se nasmije bez ikakve veselosti.
-Šta misliš? Gotovo se gadim sebe zbog prošle noći. Ne bi moglo biti gore ni da sam joj držao nož pod grlom. Gledala me je kao zadnje kopile.
-Vile, ona ne misli...
-Znam to, do vraga. Samo ti kažem kako je izgledalo.
Opet je zario lice u dlanove. Tetka Keti se konačno pomeri u svojoj stolici. Rekla je:
-Ja znam koliko je tebi ovo teško, ljubavi. Ti i ja, mi smo pogrešni partneri za ovakve stvari.
On muklo reče:
-Uvek smo i bili.
-Stotinu puta sam te molila da mi oprostiš. Ali tako te stvari idu. Managan nema ispovednika u drugom Managanu. Drago moje dete... Nebrojena su zla u tvom životu u kojima mi nije dopušteno da ti pružim utehe. Sve te godine koje si proveo s Bojdovima...
-Godine koje sam proveo s Bojdovima?
Opet se nasmijao onim očajnim smehom osobe koja stoji pred zidom bez prozora i vrata.
-Godine koje sam proveo s Bojdovima su ništa u odnosu na ovo što proživljavam sada!..
-Ali ja ti ne mogu pomoći baš kako nisam ni onda.
-Tetka Keti... Ti si učinila sve što si mogla da bi me od njih otela.
-Ne pričam o tome. Pričam o tvojoj kobi da svoje iskustvo s Bojdovima zauvek nosiš u sebi, nesvareno i nezaboravljeno.
-Ti nisi osoba koja bi mi mogla pomoći da to iskustvo zaboravim. Ali za kratko vreme ostaću i bez jedine koja to može.
Teodora se pripi uza zid. Prijala joj je neka čvrsta stvar kao ravnoteža sopstvenom telu koje se treslo. Hladan kameni zid pod njenim prstima na bizaran je način sprečavao da ne padne i ne počne na sav glas zapomagati.
Tetka Keti se naže preko stola i stavi svoju ruku preko Vilove. I dalje je govorila vrlo tiho.
-Znači li to da si se predomislio?
-Imam li uopšte izbora?
-Uvek ga ima, ljubavi.
-Pokaži mi ga. Pokaži mi drugi način na koji bih je sprečio da ode, osim silom. Pokaži mi i kunem se da ću te poslušati! Zar misliš da ja u ovome uživam?
Naglo se pomerio, ispravio ramena. Neka hladnoća oboja zlatnu svetlost prostorije, hladnoća toliko jaka da ona udari čak i u Teodorino lice napolje na hodniku. Tetka Keti reče:
-Znam da ne uživaš, dragi.
-Nije mi jasno kako ona može misliti da sam bilo šta juče uradio želeći, ili čak uživajući!
-Ali si to uradio. To je sve na šta ona može da misli sada.
-Rekao sam ti da mi pokažeš drugačiji način!
-Ne mogu ti ga ja pokazati. Oh, Vile, zašto si toliko nerazuman?
Sad je videla kako se suze prelivaju iz tetka Ketinih očiju. Ustala je iz svoje stolice, došla do njega, pograbila ga za ramena... On tupo reče:
-Nerazuman?..
-Da! Pustili ste tu stvar da ode toliko daleko da je sad izrasla u stoglavu neman! Zašto joj niste odsekli prvu glavu kad se počela pomaljati?
On razdraženo prasne:
-Ja nisam video načina da to učinim. Ti nemaš pojma kakva ona može biti. Potpuno se zatvori u sebe, podigne stotinu štitova i oklopa... Kroz to nema prolaska. Ne postoji prokleti način da se dođe do srca te žene osim onoga kojim nikad ne bih pomislio poći.
-Osim onog koji ti ona dozvoli.
On nestrpljivo strese tetka Ketine ruke sa sebe. Hladnoća u prostoriji, poput najsvetlijeg snežnog decembarskog jutra, kao da se spustila za čitavu skalu. Rekao je:
-Upravo tako! Ako ona to dozvoli! A ako ne?
-Bi li se ti to uopšte usudio doživeti, Vile?
-O čemu pričaš?
-Slušaj me!
Tetka Keti kleče pred njim. Podigla je lice ka njemu, i Teodora je sad mogla videti koliko joj je čelo bledo a oči oštre. Rekla je, vrlo jasno:
-Slušaj me, Vile. Ona nije Bel, i ti nisi vikar. To što se desilo njima, nema nikakve veze s vama dvoma.
-Zašto mi govoriš takve stvari? Jesam li dete?
-Jesi li? Slušaj me! Čemu sam te učila? Ne postoji put do srca Onoga Koji Daje Svetlo ako je srce Svetlonoše zatvoreno. Čime ti je ona pristupila, ako ne otvorena srca? Da li bi, uopšte, da joj srce nije bilo otvoreno? Ako se to promenilo, onda razlog traži ovde.
Tetka Keti položi dlan na Vilove grudi. Izgledalo je da se on pokušava odmaći, i glas mu je zazvučao gotovo uplašen i vrlo mlad, dečački...
-Ne razumem o čemu... Oh, pusti me!
Teodora je, bez daha, gledala iz svog skrovišta.
Nešto se događalo u sobi. To nije bilo fizičko, ni opipljivo, niti čak uhvatljivo golim okom; ali mu je mogla osetiti prisustvo, šta god da jeste. Lice tetke Keti bilo je toliko napregnuto i oštro da joj je njegov izraz pržio zenice, kao da pokušava pogledati u sam centar neke strahotne moći. Teodora nije mogla izdržati da gleda u to lice, dok je žena klečala pred Vilom, posve mirna i tiha; ne čineći ništa što bi njene oči videle a opet u isto vreme radeći nešto toliko veliko i jako da se činilo da će otopiti zidove i srušiti krov...
Onda se Vil slomi i poče plakati.
Tetka Keti se nije pomerala. Rekla je, poput zvona čistim i jasnim glasom:
-Da li me slušaš, Vile? Ona nije Bel. Ona te neće napustiti. Izneverena ljubav nije pravilo ni u čijem životu, pa tako ni u tvom. Ako joj pokažeš šta osećaš, ona to neće prezreti. Ona te neće napustiti. Da li me slušaš?
-Ona se sprema da me napusti upravo sada!..
-Koliko si spreman da podneseš ne bi li dokazao sebi da si u pravu?
-Poštedi me tih gluposti! Ja nisam doveo do njenog odlaska. Kako to možeš reći? Da je cena njenog života pre nekoliko nedelja bio moj, ja bih tu cenu platio! Nisam li učinio nezamislivo? Nisam li uložio svaku nadu i veru koju sam uopšte imao kao protutežu za konačan obračun s Ajdanom? Ti barem znaš, ako niko drugi! Ti znaš da sam rizikovao sve što jesam i umem. Za tako nešto oprosta nema. Učinio sam to nadajući se da će mi ona omogućiti da se iskupim. Jer nikako drugačije ne mogu. Ako me ona odbije, onda je sve gotovo, tetka Keti! Više se nikada ne smem baviti Veštinom jer će se ona izroditi u gadosti Bojdovih!
Tako je silovito ustao da se tetka Keti povela i umalo pala. Iza vrata, Teodora se ugrizla za nadlanicu skoro do krvi ne bi li je bol probudila iz ošamućenosti...
Vil je sad stajao, visok i prav; toliko velik i snažan da je imala utisak da ispunjava svaki deo sobe, od poda do plafona i od jednog zida do drugog. Svetlo koje je poput savršeno uočljive aure vibriralo oko njega, posta joj očigledno po prvi put; i to tako da je od njega zapekoše oči. Gledao je odgore u malu, krhku tetka Keti pod svojim nogama, poput skršene vitke breze; i govorio:
-A šta je ona uradila? Odbila me je ponovo. Gledala je u mene i nije učinila ništa, baš kao i svaki prethodni put. Ne govori mi da sam ja odgovoran za njeno zatvoreno srce.
-Ali ja i dalje to kažem.
On otpljune:
-Njeno je srce zatvoreno za mene od početka. To nema veze ni sa čim što sam ja možda učinio. Ona nikada ne bi bila u stanju napraviti razliku između mene i Bojdovih, jednom kad je saznala da postoje. Ljudi koji žive u Veštini od rođenja, oni shvataju razliku. Ali ona nije u stanju. Rekla mi je juče, konačno. Rekla je da sam kao on. I zato će otići. Ne jer sam je ja od sebe oterao, usled svog traumatičnog detinjstva, straha od napuštanja i sličnih psihoanalitičarskih besmislica. Ti nisi s nama od početka, i nisi stalno, i zato mi nemoj suditi.
-Ja to uopšte ne činim.
Tetka Keti se podigla na noge pridržavajući se doručja stolice. Opet je izgledala vrlo stara i slaba. Činilo se da ju je ovo maločas užasno iscrplo. Međutim, na Vilu se ništa nije poznalo. Više nije plakao, i kao da nije bio ni toliko slomljen. Dok je stajao nasred ljupke sobe tetke Keti; s njenim klanovskim tapiserijama i zastavom na zidu, divljim cvećem po vazama i prastarim kovčegom od ružina drveta u kojem je donela svoje blago škotske udavače kad je prvi put došla u tu kuću; izgledao je neobično izmešten iz prostora i vremena, kao greškom sleteo s kakvog oblaka. Tetka Keti je govorila:
-Nikada nikome nisam sudila. Tebi ponajmanje. Došao si i tražio moju pomoć. Sve što ja pokušavam, to je da ti tu pomoć udelim na jedini način na koji mi je dopušteno. Ja ne mogu voditi tvoju ruku i srce, Vile. Ako me siliš da ti kažem šta vidim, onda dopusti da se u tome razilazimo.
-Ali kako je moguće da vidiš tako?
-To bih i ja tebe mogla da pitam, zar ne? Kako je moguće da ti ne vidiš?
On ne odgovori.
Sad je zurio kroz prozor, tako da je Teodora mogla videti samo savršenu liniju njegove kičme i razmaknute noge kao da je u raskoraku našao oslonac pred olujom koju njene oči ne mogu pojmiti. Tetka Keti je i sama gledala u njegova leđa. Rekla je, umornim glasom starice:
-Odgovori mi, Vile.
On upita, ne okrečući se.
-Šta to?
-Ti je voliš, zar ne?
On se osvrte preko ramena.
-Da li je volim?
-Da.
-Kakvo je to pitanje, za ime celog prokletog sveta?
-Vrlo prosto. Odgovori mi.
-Tetka Keti... Ne gnjavi me. Vrlo dobro znaš da...
-Odgovori mi.
On se obrecne:
-Da, volim je, dođavola! Šta pokušavaš? Zašto me teraš da izgovaram najočigledniju stvar na svetu? Nešto toliko logično da je blesavo imenovati! Naravno da je volim! Koliko glasno želiš da ti to kažem, i koliko puta hoćeš da ponavljam?
-Dokle god ona ne pomisli da je čula dovoljno.
Vil se trže.
Odjednom, kao da je usled naleta ledenog vetra zadrhtao, celim se telom zatresao... Vratolomnom se brzinom okrenuo prema tetki Keti. Dahnuo je:
-Šta?..
Tetka Keti se nije pomerala. Tiho je rekla:
-Jer ona već dugo stoji pred vratima. Zašto ne uđeš, Teodora?
Ali Teodora je sedela na podu, uza zid niz koji je pala, rukama grčevito grleći kolena i jecajući u dlanove.
Sinoć je bio sabat.
Sve što je ona znala, ili mislila da zna o Veštini, nije bilo uklopivo sa događajima od prošle noći. Ona i Vil nisu razgovarali. Njena želja da ode, još uvek je bila očajna i jaka. To nisu bili idealni preduslovi za obred.
Htela je pitati Vila: zašto insistiraš na mojem ostanku? Koja je svrha našeg dogovora, ukoliko je on jalov i besplodan? Od toga ni ti, niti bilo ko drugi, nema nikakve vajde. Zašto me teraš da ostajem?
Dve je godine živela u ubeđenju da su Vil i ona sudbinski vezani. Da je njihov susret bio uslovljen višom silom, i da je viša sila garant njegovog uspeha. Kako je uopšte bilo moguće da to ne uspe?
Nije imalo smisla, sve je bilo naopako. Čitav je svet stajao izvrnut naglavce, a to nije nešto u šta razuman čovek može poverovati, zar ne, Teodora? Kako može biti da ceo svet ne valja? Jedini je logičan odgovor da ne valjaš ti.
Provela je sate u praznoj sobi, razmišljajući. Pokušavala je zamisliti sve duge, beskonačne dane bez kraja koje bi Vil i ona proveli zajedno u šumi. Predočila je sebi ćutanje, i zaobilaženje po hodnicima, mučne večeri gledanja na sat kojem su kazaljke od olova i prete potrošiti sav njen dragoceni život još pre nego bude vreme za spavanje. To nije bio život kojem će se ona vratiti!.. Ona nije mogla živeti s Vilom kakav je prekonoć postao. Učinila je da zanemari izostanak njegove ljubavi, ali nikad ne bi mogla zanemariti nešto ovakvo.
Sedela je i posmatrala ceo svoj dojučerašnji svet raspadnut u prašini oko sebe. Pomislila je: koliko sam već puta ovo radila? Zar nikada neće doći kraj tome? Zar je onaj izlazak iz automobila i pogled na šumu bio varka? Zar je moguće da sam se opet prevarila.
Čak i sada, njen je razum odbijao da to prihvati. Srce je moglo krvariti, probodeno; ali razum se opirao. Ona je bila sretna u toj šumi. Nikad pre u životu nije bila zaista sretna. Umevala je prepoznati izostanak bede. Zbog toga je sve bilo toliko neverovatno. Zbog toga je počinjala da pakuje stvari u isto vreme ne verujući rođenim rukama da to rade. Govorila je sebi: da li znaš da ćeš za pola sata zatvoriti kofer, pozvati taksi, sesti u njega i otići? Da li si sasvim, potpuno sigurna šta radiš, Teodora?
Bilo joj je sasvim nespojivo poznavati Vila i pretpostaviti da je on u stanju nauditi ma kome. Dve je godine učila, na primeru Vila i tetke Keti, i svih knjiga kojih se dotakla; kako se loše stvari učinjene Veštinom poput bumeranga vraćaju onome ko ih je uradio, sa stostrukim posledicama. Veština se nikad ne sme rabiti u te svrhe. Svrha njene upotrebe leži u isceljenju, napretku, boljitku. Veštinom se ljudi bave da bi unapredili sebe. Da bi na sebe uticali.
Bojdovi su je vekovima koristili da bi uticali na druge, i to je, u najvećem delu, bio razlog njihovog postepenog propadanja.
Za tren ju je preplavila panika, ali nije bilo vremena za to. Ne sada. Bilo je mnogo toga što se trebalo uraditi. Trebala joj je pomoć tetke Keti.
Znala je da je Vil bio ozbiljan kad je rekao da je neće pustiti. Vil ništa nije govorio u vetar i samo zato da bi se reklo. Ona nije mogla otići iz ove kuće bez pomoći tetke Keti. Tetke Keti koja, izgleda, bolje od Vila zna da svako ima pravo sopstvenog izbora.
Misleći o tome, nije zapazila kako je, nogu pred nogu, došla do vrata tetka Ketine sobe. Hodnik je bio prazan i činilo se da je kuća neuobičajeno tiha, kao da su svi nekuda otišli. Posle kada je o tome razmišljala, izgledalo joj je da se sve: ljudi, prilika i momenat; urotilo kako bi njoj pružilo poslednju šansu.
Hodnik je bio mračan, ali kroz odškrinuta vrata tetka Ketine sobe na pod od kamenih ploča padao je uzak snop zlatne sunčeve svetlosti. Dok se premišljala da li da pruži ruku za bravom, shvatila je da čuje glasove. Odmah je prepoznala Vila. Trepnula je, i toliko je trebalo slabašnom i nejasnom dojmu da se ružno ponaša, ne bi li prošao. Ona je htela čuti o čemu Vil razgovara s tetkom Keti, pa makar i po cenu deset puta gorih stvari nego je prisluškivanje.
Oprezno je bacila pogled kroz vrata. Nije se činilo da su je oni svesni, što je već samo po sebi bilo čudno i uznemiravajuće. Dva Managana u prostoriji, a ne primećuju da ih se prisluškuje! Ali, u zadnjih nekoliko dana svet je ionako stajao na svodu, umesto na zemlji.
Soba je bila okupana zlatnom svetlošću. Vil je sedeo okrenut joj leđima, toliko neobičan da je odmah zaokupio svu njenu pažnju. Nikada pre nije videla Vila u takvom stanju.
Sedeo je, laktova oslonjenih o kolena i lica zarivenog u dlanove. Sam položaj njegovih ramena... Odmah je znala da se Vil oseća gore nego ikada u životu. Bilo je nekog očajanja koje je od njeg udaralo, mahnitog bola kakav nije videla ni tokom Užasa. Ovaj Vil u kojeg je gledala bio je jedan za kakvog nije verovala da bi ikada mogao postojati. Jedan sasvim poražen, do nogu potučen Vil.
Tetka Keti je sedela za svojim stolo preko puta njega. Lice joj je bilo umorno, oči tužne kao da na jednom mestu gleda sakupljenu svu bedu i žalost sveta. Šta god da je bilo to o čemu su pričali pre nego je ona došla, tetku Keti je na šokantan način zaledilo i umrtvilo. Izgledala je vrlo stara, prvi put otkad je poznaje, kao da su se sve godine konačno svalile na njena pleća. Nije se pomerala u svojoj skamenjenoj tuzi, samo je netremice zurila u Vila očima prepunim bola.
On izvi ramena i malo podiže glavu. Tetka Keti upita, vrlo tiho:
-Gde je ona sada, Vile?
On reče, isto tako tiho:
-U sobi, pakuje se. Misli da ne znam, naravno, da će otići pre nego ja shvatim šta joj je na umu.
Pred vratima, Teodora oseti kako se naježila. Panika, koju je pre samo pola sata uspešno odagnala; sad opet poče da diže svoju ružnu glavu. Zašto je potrošila toliko vremena razmišljajući? Zašto nije otišla odmah, još jutros, dok su svi spavali? Zašto je i jednog blesavog trena pomislila da je Vil neće prozreti?
Čula je glas tetke Keti:
-Šta je bilo sinoć?
On se nasmije bez ikakve veselosti.
-Šta misliš? Gotovo se gadim sebe zbog prošle noći. Ne bi moglo biti gore ni da sam joj držao nož pod grlom. Gledala me je kao zadnje kopile.
-Vile, ona ne misli...
-Znam to, do vraga. Samo ti kažem kako je izgledalo.
Opet je zario lice u dlanove. Tetka Keti se konačno pomeri u svojoj stolici. Rekla je:
-Ja znam koliko je tebi ovo teško, ljubavi. Ti i ja, mi smo pogrešni partneri za ovakve stvari.
On muklo reče:
-Uvek smo i bili.
-Stotinu puta sam te molila da mi oprostiš. Ali tako te stvari idu. Managan nema ispovednika u drugom Managanu. Drago moje dete... Nebrojena su zla u tvom životu u kojima mi nije dopušteno da ti pružim utehe. Sve te godine koje si proveo s Bojdovima...
-Godine koje sam proveo s Bojdovima?
Opet se nasmijao onim očajnim smehom osobe koja stoji pred zidom bez prozora i vrata.
-Godine koje sam proveo s Bojdovima su ništa u odnosu na ovo što proživljavam sada!..
-Ali ja ti ne mogu pomoći baš kako nisam ni onda.
-Tetka Keti... Ti si učinila sve što si mogla da bi me od njih otela.
-Ne pričam o tome. Pričam o tvojoj kobi da svoje iskustvo s Bojdovima zauvek nosiš u sebi, nesvareno i nezaboravljeno.
-Ti nisi osoba koja bi mi mogla pomoći da to iskustvo zaboravim. Ali za kratko vreme ostaću i bez jedine koja to može.
Teodora se pripi uza zid. Prijala joj je neka čvrsta stvar kao ravnoteža sopstvenom telu koje se treslo. Hladan kameni zid pod njenim prstima na bizaran je način sprečavao da ne padne i ne počne na sav glas zapomagati.
Tetka Keti se naže preko stola i stavi svoju ruku preko Vilove. I dalje je govorila vrlo tiho.
-Znači li to da si se predomislio?
-Imam li uopšte izbora?
-Uvek ga ima, ljubavi.
-Pokaži mi ga. Pokaži mi drugi način na koji bih je sprečio da ode, osim silom. Pokaži mi i kunem se da ću te poslušati! Zar misliš da ja u ovome uživam?
Naglo se pomerio, ispravio ramena. Neka hladnoća oboja zlatnu svetlost prostorije, hladnoća toliko jaka da ona udari čak i u Teodorino lice napolje na hodniku. Tetka Keti reče:
-Znam da ne uživaš, dragi.
-Nije mi jasno kako ona može misliti da sam bilo šta juče uradio želeći, ili čak uživajući!
-Ali si to uradio. To je sve na šta ona može da misli sada.
-Rekao sam ti da mi pokažeš drugačiji način!
-Ne mogu ti ga ja pokazati. Oh, Vile, zašto si toliko nerazuman?
Sad je videla kako se suze prelivaju iz tetka Ketinih očiju. Ustala je iz svoje stolice, došla do njega, pograbila ga za ramena... On tupo reče:
-Nerazuman?..
-Da! Pustili ste tu stvar da ode toliko daleko da je sad izrasla u stoglavu neman! Zašto joj niste odsekli prvu glavu kad se počela pomaljati?
On razdraženo prasne:
-Ja nisam video načina da to učinim. Ti nemaš pojma kakva ona može biti. Potpuno se zatvori u sebe, podigne stotinu štitova i oklopa... Kroz to nema prolaska. Ne postoji prokleti način da se dođe do srca te žene osim onoga kojim nikad ne bih pomislio poći.
-Osim onog koji ti ona dozvoli.
On nestrpljivo strese tetka Ketine ruke sa sebe. Hladnoća u prostoriji, poput najsvetlijeg snežnog decembarskog jutra, kao da se spustila za čitavu skalu. Rekao je:
-Upravo tako! Ako ona to dozvoli! A ako ne?
-Bi li se ti to uopšte usudio doživeti, Vile?
-O čemu pričaš?
-Slušaj me!
Tetka Keti kleče pred njim. Podigla je lice ka njemu, i Teodora je sad mogla videti koliko joj je čelo bledo a oči oštre. Rekla je, vrlo jasno:
-Slušaj me, Vile. Ona nije Bel, i ti nisi vikar. To što se desilo njima, nema nikakve veze s vama dvoma.
-Zašto mi govoriš takve stvari? Jesam li dete?
-Jesi li? Slušaj me! Čemu sam te učila? Ne postoji put do srca Onoga Koji Daje Svetlo ako je srce Svetlonoše zatvoreno. Čime ti je ona pristupila, ako ne otvorena srca? Da li bi, uopšte, da joj srce nije bilo otvoreno? Ako se to promenilo, onda razlog traži ovde.
Tetka Keti položi dlan na Vilove grudi. Izgledalo je da se on pokušava odmaći, i glas mu je zazvučao gotovo uplašen i vrlo mlad, dečački...
-Ne razumem o čemu... Oh, pusti me!
Teodora je, bez daha, gledala iz svog skrovišta.
Nešto se događalo u sobi. To nije bilo fizičko, ni opipljivo, niti čak uhvatljivo golim okom; ali mu je mogla osetiti prisustvo, šta god da jeste. Lice tetke Keti bilo je toliko napregnuto i oštro da joj je njegov izraz pržio zenice, kao da pokušava pogledati u sam centar neke strahotne moći. Teodora nije mogla izdržati da gleda u to lice, dok je žena klečala pred Vilom, posve mirna i tiha; ne čineći ništa što bi njene oči videle a opet u isto vreme radeći nešto toliko veliko i jako da se činilo da će otopiti zidove i srušiti krov...
Onda se Vil slomi i poče plakati.
Tetka Keti se nije pomerala. Rekla je, poput zvona čistim i jasnim glasom:
-Da li me slušaš, Vile? Ona nije Bel. Ona te neće napustiti. Izneverena ljubav nije pravilo ni u čijem životu, pa tako ni u tvom. Ako joj pokažeš šta osećaš, ona to neće prezreti. Ona te neće napustiti. Da li me slušaš?
-Ona se sprema da me napusti upravo sada!..
-Koliko si spreman da podneseš ne bi li dokazao sebi da si u pravu?
-Poštedi me tih gluposti! Ja nisam doveo do njenog odlaska. Kako to možeš reći? Da je cena njenog života pre nekoliko nedelja bio moj, ja bih tu cenu platio! Nisam li učinio nezamislivo? Nisam li uložio svaku nadu i veru koju sam uopšte imao kao protutežu za konačan obračun s Ajdanom? Ti barem znaš, ako niko drugi! Ti znaš da sam rizikovao sve što jesam i umem. Za tako nešto oprosta nema. Učinio sam to nadajući se da će mi ona omogućiti da se iskupim. Jer nikako drugačije ne mogu. Ako me ona odbije, onda je sve gotovo, tetka Keti! Više se nikada ne smem baviti Veštinom jer će se ona izroditi u gadosti Bojdovih!
Tako je silovito ustao da se tetka Keti povela i umalo pala. Iza vrata, Teodora se ugrizla za nadlanicu skoro do krvi ne bi li je bol probudila iz ošamućenosti...
Vil je sad stajao, visok i prav; toliko velik i snažan da je imala utisak da ispunjava svaki deo sobe, od poda do plafona i od jednog zida do drugog. Svetlo koje je poput savršeno uočljive aure vibriralo oko njega, posta joj očigledno po prvi put; i to tako da je od njega zapekoše oči. Gledao je odgore u malu, krhku tetka Keti pod svojim nogama, poput skršene vitke breze; i govorio:
-A šta je ona uradila? Odbila me je ponovo. Gledala je u mene i nije učinila ništa, baš kao i svaki prethodni put. Ne govori mi da sam ja odgovoran za njeno zatvoreno srce.
-Ali ja i dalje to kažem.
On otpljune:
-Njeno je srce zatvoreno za mene od početka. To nema veze ni sa čim što sam ja možda učinio. Ona nikada ne bi bila u stanju napraviti razliku između mene i Bojdovih, jednom kad je saznala da postoje. Ljudi koji žive u Veštini od rođenja, oni shvataju razliku. Ali ona nije u stanju. Rekla mi je juče, konačno. Rekla je da sam kao on. I zato će otići. Ne jer sam je ja od sebe oterao, usled svog traumatičnog detinjstva, straha od napuštanja i sličnih psihoanalitičarskih besmislica. Ti nisi s nama od početka, i nisi stalno, i zato mi nemoj suditi.
-Ja to uopšte ne činim.
Tetka Keti se podigla na noge pridržavajući se doručja stolice. Opet je izgledala vrlo stara i slaba. Činilo se da ju je ovo maločas užasno iscrplo. Međutim, na Vilu se ništa nije poznalo. Više nije plakao, i kao da nije bio ni toliko slomljen. Dok je stajao nasred ljupke sobe tetke Keti; s njenim klanovskim tapiserijama i zastavom na zidu, divljim cvećem po vazama i prastarim kovčegom od ružina drveta u kojem je donela svoje blago škotske udavače kad je prvi put došla u tu kuću; izgledao je neobično izmešten iz prostora i vremena, kao greškom sleteo s kakvog oblaka. Tetka Keti je govorila:
-Nikada nikome nisam sudila. Tebi ponajmanje. Došao si i tražio moju pomoć. Sve što ja pokušavam, to je da ti tu pomoć udelim na jedini način na koji mi je dopušteno. Ja ne mogu voditi tvoju ruku i srce, Vile. Ako me siliš da ti kažem šta vidim, onda dopusti da se u tome razilazimo.
-Ali kako je moguće da vidiš tako?
-To bih i ja tebe mogla da pitam, zar ne? Kako je moguće da ti ne vidiš?
On ne odgovori.
Sad je zurio kroz prozor, tako da je Teodora mogla videti samo savršenu liniju njegove kičme i razmaknute noge kao da je u raskoraku našao oslonac pred olujom koju njene oči ne mogu pojmiti. Tetka Keti je i sama gledala u njegova leđa. Rekla je, umornim glasom starice:
-Odgovori mi, Vile.
On upita, ne okrečući se.
-Šta to?
-Ti je voliš, zar ne?
On se osvrte preko ramena.
-Da li je volim?
-Da.
-Kakvo je to pitanje, za ime celog prokletog sveta?
-Vrlo prosto. Odgovori mi.
-Tetka Keti... Ne gnjavi me. Vrlo dobro znaš da...
-Odgovori mi.
On se obrecne:
-Da, volim je, dođavola! Šta pokušavaš? Zašto me teraš da izgovaram najočigledniju stvar na svetu? Nešto toliko logično da je blesavo imenovati! Naravno da je volim! Koliko glasno želiš da ti to kažem, i koliko puta hoćeš da ponavljam?
-Dokle god ona ne pomisli da je čula dovoljno.
Vil se trže.
Odjednom, kao da je usled naleta ledenog vetra zadrhtao, celim se telom zatresao... Vratolomnom se brzinom okrenuo prema tetki Keti. Dahnuo je:
-Šta?..
Tetka Keti se nije pomerala. Tiho je rekla:
-Jer ona već dugo stoji pred vratima. Zašto ne uđeš, Teodora?
Ali Teodora je sedela na podu, uza zid niz koji je pala, rukama grčevito grleći kolena i jecajući u dlanove.
