Quantcast

Davno završeno, 37

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.370
Nije znala odakle joj hrabrost.
Fizički je bila slabija nego ikada u životu. Sve u šta je do pre par dana bila sigurna; odjednom joj se izmaklo pod nogama, ostavivši je bez oslonca. Nije umevala prepoznati sebe bez Vila i nije imala nikakvog života u Londonu, svojoj domovini ili bilo kojem prokletom delu planete kojem bi se vratila.
Nije imala pojma kako bi i odakle započela novi.
Stajala je na mahovinom obraslom humku nedaleko kuće, i posmatrala Vila.

Bio joj je okrenut leđima. Ovo se leto neočekivano izrodilo u mnogo manje ljubazno nego je bilo prethodno. Primetila je da je Vil u kaputu, podignute kragne; i ruke je gurnuo u džepove. Sva mu je odeća bila crna, što se inače retko događalo; a usled tog, kosa mu je, kao suprotnost, bila plavlja nego je ikada pre videla. Stajao je posve nepomičan dok se ćudljivi vetar s visoravni lomio o njega; i opet je imala hitar, a u isto vreme neobično upečatljiv dojam da gleda u kip nekog mladog boga. Nepogrešivo, on se osvrne preko ramena.
Nije ju mogao čuti: vetar je hučao oko njih i more stotinu metara niže u zaglušujućem je urliku šibalo liticu. Ali, naravno, pomisli ona; Vil je i nije čuo.
On je na nju reagovao, kao i uvek.
Popela se uzbrdicom do mesta na kojem je stajao. Nije je oslovio, niti pogledao. Za sekund je imala utisak neprijateljstva i odbojnosti; nestrpljenja koje kao da je vibriralo na ivici agresije. Bilo je kao dan očito da Vil ne želi njeno prisustvo.
Ćutke je varila u sebi neverovatnost toga. Svest da je izgubila Vila; za njen je mentalni sklop bila ravna buđenju i saznanju da više nema ruku ili oko.
Bila je potpun, apsolutni šok.
Gledala je vekovima nepromenjen škotski pejzaž; nebo iznad koje je bilo isto kao i na postanku sveta. U tom prokletom svetu ništa nije funkcionisalo kako treba. Zašto zapaljene strele nisu počele da zasipaju zemlju? Iz kog razloga se bledi mesec, isto kao i juče, pomalja na zapadu? Vil ne želi njeno prisustvo! Zašto su bogovi nemi?
Duboko je, drhtavo uzdahnula. Onda mu je prišla, i stvari su izgubile sav još preostali, mizeran smisao.

Što se nje ticalo, moglo je proći par sati ili eona dok su se Vil i ona gađali rečima. Ali njen mozak nekako nije registrovao tok i trajanje rasprave. Znala je samo da je pristupila Vilu sa najvećom zalihom trpeljivosti i spremnosti na saradnju u svom veku; a već sledećeg momenta lice joj je gorelo od gneva, i sve što je još uopšte imala na pameti, bila je želja da se breca više od njega. Ako je moguće!
Nebo nad njima polako je menjalo boju, vetar je bivao sve bešnji. Od Vila je udarala odbojnost koja se gotovo mogla opipati. Iz nekog razloga, ona se nije plašila. Krajem je uma bila svesna da priroda naokolo reži kao zver spremna na skok; ali njena reakcija nije bila želja da iz istih stopa pobegne, vrišteći. Njena je reakcija bila istovetan gnev u odgovor.
Gađali su se ciničnim i zajedljivim komentarima. Sa svakom reči, Vilovo se lice na njene oči zatvaralo. Uskoro je gotovo izgubila spoznaju da je ta osoba pred njom zaista Vil. Nije mu prepoznavala lice i oči; ton njegovog glasa, nadmenog i ledenog poput sjajne oštrice. Sam akcent kojim je govorio, postideo bi sedam generacija lordova; kamoli istočnoevropsku imigrantkinju. Za vrlo je kratko vreme stekla utisak da je on posve svesno, s ledenom rešenošću, želi poniziti. Pokušavala je reći sebi da misli logično. Pokušavala je dokazati samoj sebi da je Vil, šta god da mu je sad; osoba daleko iznad takvih gadosti kao što je svesno i željeno ponižavanje ikoga. Njen sopstveni iracionalni gnev činio je da donosi takav zaključak. Na kraju krajeva, čak i da je tačno, šta s tim? Može li joj Vilov, ili bilo čiji prezir, na ikoji način nauditi? Iz kog je idiotskog razloga toliko gnevna?
Vil nije podizao glas, čak je govorio još tiše nego obično. On je uvek mrzeo galamu i viku. Međutim, ona se samo krajnjim naporom volje terala da ne urla. I, što je bilo najsmešnije: on ju je puštao.
Nikad se pre nisu posvađali. Podozrevala je da se Vil uopšte svađa s ljudima. On nije bio čovek koji svađu smatra korisnim utroškom vremena. Međutim, umesto da joj naprosto okrene leđa i ode, ili je ućutka pokretom ruke; Vil je dopuštao da ona besni na njega. Čak je i u tom haosu znala da on nikome drugome ne bi dao tu slobodu. Kog bi pod nebom razloga imao on da se breca poput balavca? Ili da sluša tuđe brecanje? Baš u tom momentu, on reče:
-Teodora, prestani. Nemam strpljenja za ovakve gluposti.
Otpljunuo je te reči na nju kao vruće uroke. Istog mu je trena otpovrnula:
-Zabole me d.upe za šta imaš strpljenja a za šta ne! Došla sam da ti kažem da hoću objašnjenje, i tako mi svega...
On ju je gledao s visine koja nije imala nikakve veze s fizičkim rastom. Ljudi s autoritetom u kolopletu svojih gena umeju čoveka gledati s visine i kad su od njega za glavu niži, ili sede. Jedan Vilov pogled svakog je stavljao na njegovo mesto. Bezobzirno ju je prekinuo u pola reči:
-Obajšnjenje za šta?
Nesumnjivo je bilo gađenja u uglu njegovih usta. Ona se lako strese, pogođena. Neka joj se uznemiravajuća misao poče prikradati na zadnje kapije svesti...
-Objašnjenje za svoje prokleto ponašanje! Ne pravi se blesav! Iz kog me razloga tako gledaš?
-Gledam te kao i svaku budalu kojoj reči završavaju uzvičnicima. Ne podnosim galamu, Teodora, znaš to. Naprosto zaveži.
Ona skupi ramena. Okrenuo je glavu od nje, i ona ga upita prepuklim, poraženim glasom:
-Ali, zašto si takav, Vile?
Htela je staviti ruku na njega, ali nije bila sigurna da je ne bi istog momenta sa sebe stresao. Rekao je:
-Kog me vraga ne ostaviš na miru? Da li to moram naglas reći? Ne želim tvoje prisustvo. Idi od mene.
-Ali...
Pre nego je uspela udahnuti da nastavi, on se okrete ka njoj hitrinom od koje se svet zavrteo kao na poludeloj vrtešci. Izderao joj se u lice:
-Jesi li gluva ili šta? Naprosto idi!
Ali ona je širom otvorenih očiju zurila u njega.
Gledala je u Vila, ne poznajući ga. Čovek koji joj je uzvraćao pogled, taj je čovek gledao iz njene povampirene, tek ukopane prošlosti na kojoj se ni zemlja još nije uspela osušiti.
-Ne mogu da verujem...
On otpljune:
-Šta?
Ali ona je samo odmahivala glavom. Odjednom je sve postalo vrlo jednostavno. Rekla je:
-U redu. Ako me ne želiš kraj sebe, ja ću otići. Da li me razumeš? Otići ću.
Svod je i dalje bio na svom mestu. Ona pomisli: gospode, rekla sam to. Reči su bile Moć. Izgovorene, reči su postajale amanet koji se više nije mogao osporiti. Nije postojao način da se jednom izgovorene reči - povuku.
On je hitro pogleda, na čudan, skamenjen način. Ona reče:
-Nikad se u životu nisam zezala s takvim stvarima, Vile. Ja ne odlazim stotinu puta. Ako me oteraš od sebe, to će biti zauvek.
-Toga neće biti, Teodora.
Ona trepne.
-Šta?
Netremice ju je gledao, bez ikakvog izraza.
-Kažem da se to neće desiti. Ti nećeš otići nikuda.
-Upravo si me terao, proklet bio!
-Odavde. Sada.
Ona se u očaju uhvati za čelo...
-Koja je razlika? Zar očekuješ da se odsad pa nadalje od tebe sakrivam po ćoškovima, bežim ti s puta, šta li? Jesi li lud? Jesi li posve sišao s uma? Šta od mene hoćeš?
On reče mrtvim glasom:
-Šta ja od tebe hoću, to više nije tema. Ali to ne menja na stvari. Svakako da nećeš nikuda otići. Jesi li ti luda?
Lice mu je bilo sve čudnije dok se, odgore sa svoje visine, na nju brecao.
-Da li misliš da se zezam dve godine? Da li misliš da je sve što si saznala, videla i doživela, neka idiotska igra? Ja i ti, mi smo sklopili pakt. Sećaš li se, Teodora?
Ona se izdere:
-Bestraga s paktom! Bestraga s uslovima koje si ti diktirao! Jesmo li ga sklopili? E pa ja ću ga sad raskinuti!
-Besmislica.
Rekao je to kao da je ta tema zaključena i nema joj se više šta dodati.
Već neko vreme, Vil se na njene oči menjao; i, to je možda bio samo gnev koji je zaslepljuje... Ali mu nije uspevala umaći. Gledala je Vila i njegovo je lice sa svakim trenom poprimalo crte Ajdana Bojda. Najednom je doživela čudno ukazanje, isto ono koje joj se već desilo dva ili tri puta tokom Užasa. Ponekad joj se dešavalo, tada, da gleda u Vila i ne vidi ga; i iznenada bi shvatila, kao da je upravo tog trena otkrila; kako Vil potiče i od loze Bojdovih, kako njihova krv kola i njegovim venama...
Pogledala bi Vila i videla Ajdana.
Odmahnula je glavom da otkloni prikazu. U njenom umu, panika je pravila haos; i razum je vrištao, raspet i nemoćan. Ona je znala da Vilovo sadašnje ponašanje nema veze s genima i nasleđem Bojdovih. Možda je njegov gnev sličan Ajdanovom; možda je oholu liniju svoje brade, način na koji drži ramena i kičmu, prezir za koji je sposoban - možda je sve to nasledio od Bojdovih - jer, ona poznaje Ketrin Managan, i to nije bio uticaj Managanovih!.. Ali ništa od toga nije činilo Vila identičnim Ajdanu Bojdu!
Zašto sad izgleda kao on?
Odjednom su svi razlozi usled kojih se popela na brdo izvetrili iz njene glave, ostavljajući mesta samo jednoj misli. Dahnula je:
-Šta se dogodilo s Ajdanom, Vile?
On je ponovo pogleda. Sad je zaista znala da nije očekivao da ona upita tako nešto.
-Šta kog..?
-Odgovori mi.
-Jesi li započela ovu svađu da bi saznala šta se desilo s Ajdanom? Je li to objašnjenje koje od mene hoćeš?
Za delić je sekunde izgledao zgrožen i zgađen. Ona shvati da je uspela neizvodljivo: još ga je više povredila.
Ali, to je nekako bilo sve manje bitno.
Lice mu se promeni. Nasmešio se, ali to nije bio lep osmeh. Znala je, kao da odjednom ima njegove svevideće oči; da su se tako smešili svi njegovi preci Bojdovi od postanka vremena. Nije znala čega je više u tom osmehu: prezira, gađenja, želje da zgazi i zatre...
Otpljunuo je:
-Pa, ako je to ono što hoćeš... Ja ću ti reći. Ajdan je mrtav. Je li ti sad srce na mestu?
I dalje se smešio osmehom palog anđela.
-Kog me vraga tako gledaš? Zar ti nisam bio rekao? Rekao sam ti i pre nego sam učinio. Da više nema drugačijih načina.
Ona protisne:
-Ali uvek si ih pronalazio!..
On se otrese:
-Čemu? Zar nije tvoja teorija da su neke stvari neoprostive?
-Ti nikad nisi radio to što Bojdovi rade! Ti nikad nikoga nisi povredio!
-Jesi li sasvim poblesavila, Teodora? Šta o meni misliš, da sam anđeo s harfom i neograničenim milosrđem na čelu? Jedini razlog što je Ajdan Bojd doživeo da naudi tebi, luda ženo... Jeste taj što nikad pre to nije pokušao uraditi meni.
Ona je blenula u njega. On se isceri:
-Pa, ako ništa. Barem smo završili sa podizanjem Vila na oltar.

Krajičkom je uma primećivala da joj je jako hladno, i da joj usprkos tome mrzli znoj curi niz kičmu. Rekla je glasom jedva čujnijim od šapata:
-Koja je onda svrha svega, Vile?
On svrne pogled naniže na nju. Sad joj je već izgledao sasvim stran. Nestrpljivo se otresao:
-Svrha?
-Koja je razlika između Veštine u tvojim i njegovim rukama, ako su vam sad obojici krvave?
-Razlika nikad i nije bila u posledici. Već u uzroku.
-Ti si strašan čovek, Vile Bojde.
-Jesam. Drago mi je da ti je to najzad jasno.
Ona se okrete i ošamućeno zakorači stazom.
-Teodora.
Odjek njegovog glasa urlajući vetar još nije uspeo razvejati; kad ona odjednom shvati da je tlo postalo poput lepljivog meda. Nije bila u stanju otrgnuti nogu da zakorači ponovo.
-Nisam siguran da smo se sasvim razumeli.
Nije se mogla ni pomaći. Vil ju je spleo kao lancima, prikovao za mesto.
-Kad sam rekao da nikuda nećeš otići, to sam zaista mislio. Ako će ti tako biti jasnije, onda me slušaj: ne dozvoljavam ti da odeš. Da li me razumeš, Teodora?
Način na koji je izgovorio njeno ime zapeče je preko leđa kao da ju je ošinuo bičem. Ona skupi ramena u bolu.
-Bila sam u pravu, svo vreme... Postoji razlog zašto mu toliko ličiš. Zato što si isti kao on.
-Čudan si način izabrala da mi kažeš kako razumeš da je njegova smrt bila cena tvog života.
-To je možda zato što ne razumem, Vile Bojde.
Sila kojom ju je držao na mestu popusti; i ona skoro pade usled upinjanja da se otme. Istog je momenta otrčala od njega, obnevidela suzama.
 

mina68

Buduća legenda
Poruka
46.516
Nadam se da vas nisam razočarala. Ali, to još nije kraj :)
Неее, па замисли да све иде глатко...тако то иде, расте, расте, па застане, па се искомпликује, па пукне, па хепи енд :heart:
Разочарала бих се да је другачије...
Хепи енд је, зар не :flert:
 

Sandveil dance

Wild goose feathers
Poruka
4.512
Nadam se da vas nisam razočarala. Ali, to još nije kraj :)
Iskreno, mene si tek sad ozbiljno zainteresovala.
Po mom mišljenju, taj "svi su lepi i mladi" i ljubavni momenat mi je najmanje vredan deo napisanog.
Ti to tako voliš i to poštujem.
Ali ove moralne dileme i sukobljavanja različitih filozofija života su mi daleko interesantnije u svemu što si pisala.
Tu, po mom mišljenju, leži daleko dublja vrednost dela.
 

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.370
Iskreno, mene si tek sad ozbiljno zainteresovala.
Po mom mišljenju, taj "svi su lepi i mladi" i ljubavni momenat mi je najmanje vredan deo napisanog.
Ti to tako voliš i to poštujem.
Ali ove moralne dileme i sukobljavanja različitih filozofija života su mi daleko interesantnije u svemu što si pisala.
Tu, po mom mišljenju, leži daleko dublja vrednost dela.
Pisala sam ovo veoma mlada, kao posledicu nečega što mi se dešavalo u realnom životu, i zapravo je više moj dnevnik nego bilo šta drugo. Dok sam pisala, ni na kraj pameti mi nije bilo da pišem za bilo čije oči, osim svojih. Ali svakako si u pravu, jer si čitala Izbor koji sam pisala starija, i videla si da su neke stvari slične. Volim da pišem "kroz" ljubav jer je u mom životu jako bitna, međutim, ljubav mi je način kroz koji ću reći šta mislim i o njoj i o svetu.
Ali iskrena da budem, čak i da mi je to ikada palo na pamet, mislila bih što i sada: da nije naročito dobro, kamoli da se iznese pred tuđe oči. Postoji samo jedan razlog što sam počela da prepisujem na blog: zato što nemam ništa drugo kod sebe što sam završila, jedino ovo ima kraj. Imale su i neke druge stvari, ali sam ih pobacala - ne pitaj zašto.
Naravno, drago mi je što je našlo čitaoce i što ima ljudi kojima se dopalo, a naročito sam zahvalna na trudu koji ulažete da ispratite do kraja :)
 

Sandveil dance

Wild goose feathers
Poruka
4.512
E, sad, nije dobro... Odlično je! I pritom ovo je bilo samo moje ogledalo, odraz mog ukusa i osobenosti... Uostalom, čekam svaki dan nastavak kao ozebao sunce...:lol: Pazi, pritom, mnogi ljudi vole to čime bi knjiga ove teške teme lakše predstavila široj publici. Mislila sam samo da bi da se smanji naglasak na lepoti dobila još veću ozbiljnost i bila još bolja. Ali to je samo mišljenje i nije bitno jer je knjiga odlična.
 

Sandveil dance

Wild goose feathers
Poruka
4.512
Ma, nije trebalo ništa ni da kažem!
Zato nerado i ostavljam svoje mišljenje jer povredim ljude, a to je poslednje što sam želela.
Samo sam reagovala na ovo:

"Nadam se da vas nisam razočarala. Ali, to još nije kraj :) "

Pa i razočaraj nas, pa šta!
Pišeš o životu, a on nije leptirići i cvetići samo.
A ljubav pogotovo.
Hoću da kažem - super si i nemoj više da se izvinjavaš.
:zag:

P.S.
I ne bacaj više ništa napisano pls.
Biće ti žao, a meni je već žao.
 

*pustinjakinja

Veoma poznat
Poruka
11.274
Meni je koncentracija u zadnje vreme loša, a Vaša priča mi itekako drži pažnju, tako da mislim da to sve govori.
Nisam dobar kritičar ali jesam čitalac i kad mogu da vizualizujem priču i osetim je svakom porom, to ne može biti loše delo :)
Sandveil dance je u pravu, ništa ne bacaj, čak ni ono što sama oceniš kao loše. Neka stoji, Tvoje je stvaralaštvo.
Uz Send koju pratim s uživanjem, malo je ostalo ljudi kojima je krstarica obilovala i koji su se čitali sa uživanjem, kao Vi sad.
I sama piskaram, no ni približno dobro kao većina onih koje sam čitala ovde. Iz tog razloga sam dobar deo pisanog sama uništila,
dobar deo ( možda i najbolji ) ranih radova ostao je negde tamo daleko, a veliki deo je nedavno nepovratno uništen jednim pogrešnim klikom.
To sam doživela kao kaznu Univerzuma na uklanjanje dva bloga :) jer su kompletne datoteke s tekstovima tih blogova, nepovratno nestale.
Kopije nisam stigla napraviti. Iako sam stalno sebi govorila kako moje škrabanje biva samo to - škrabanje, još nisam prebolela nestanak datoteka.
Iako sam se stalno pitala kome, čemu, zašto to škrabanje i da postoji, još me nije prošao osećaj sete kad se setim da ih više nema.
Sjajno pišete, to je neosporno. Inače ne bi ovako nestrpljivo čekali delove stojeći u redovima :kpozdrav:
 

Sandveil dance

Wild goose feathers
Poruka
4.512
Meni je koncentracija u zadnje vreme loša, a Vaša priča mi itekako drži pažnju, tako da mislim da to sve govori.
Nisam dobar kritičar ali jesam čitalac i kad mogu da vizualizujem priču i osetim je svakom porom, to ne može biti loše delo :)
Sandveil dance je u pravu, ništa ne bacaj, čak ni ono što sama oceniš kao loše. Neka stoji, Tvoje je stvaralaštvo.
Uz Send koju pratim s uživanjem, malo je ostalo ljudi kojima je krstarica obilovala i koji su se čitali sa uživanjem, kao Vi sad.
I sama piskaram, no ni približno dobro kao većina onih koje sam čitala ovde. Iz tog razloga sam dobar deo pisanog sama uništila,
dobar deo ( možda i najbolji ) ranih radova ostao je negde tamo daleko, a veliki deo je nedavno nepovratno uništen jednim pogrešnim klikom.
To sam doživela kao kaznu Univerzuma na uklanjanje dva bloga :) jer su kompletne datoteke s tekstovima tih blogova, nepovratno nestale.
Kopije nisam stigla napraviti. Iako sam stalno sebi govorila kako moje škrabanje biva samo to - škrabanje, još nisam prebolela nestanak datoteka.
Iako sam se stalno pitala kome, čemu, zašto to škrabanje i da postoji, još me nije prošao osećaj sete kad se setim da ih više nema.
Sjajno pišete, to je neosporno. Inače ne bi ovako nestrpljivo čekali delove stojeći u redovima :kpozdrav:
Ne mogu da ti prenesem sa kolikom tugom čak i samo pomislim na sve to blago koje je nestalo...:(
 

mina68

Buduća legenda
Poruka
46.516
Pisala sam ovo veoma mlada, kao posledicu nečega što mi se dešavalo u realnom životu, i zapravo je više moj dnevnik nego bilo šta drugo. Dok sam pisala, ni na kraj pameti mi nije bilo da pišem za bilo čije oči, osim svojih. Ali svakako si u pravu, jer si čitala Izbor koji sam pisala starija, i videla si da su neke stvari slične. Volim da pišem "kroz" ljubav jer je u mom životu jako bitna, međutim, ljubav mi je način kroz koji ću reći šta mislim i o njoj i o svetu.
Ali iskrena da budem, čak i da mi je to ikada palo na pamet, mislila bih što i sada: da nije naročito dobro, kamoli da se iznese pred tuđe oči. Postoji samo jedan razlog što sam počela da prepisujem na blog: zato što nemam ništa drugo kod sebe što sam završila, jedino ovo ima kraj. Imale su i neke druge stvari, ali sam ih pobacala - ne pitaj zašto.
Naravno, drago mi je što je našlo čitaoce i što ima ljudi kojima se dopalo, a naročito sam zahvalna na trudu koji ulažete da ispratite do kraja :)
Оно што ја радим док ово читам није труд, ово је уживање.
Никада не читам књиге које изискују да се трудим, јер то значи да ми не пријају, некад тематика, некад стил писања...
Много је ружних ствари и догађања око нас, да бих себи могла да приуштим мучење кроз књигу.
Не знамо се, па не знаш да умем врло искрено, и, по некима, врло сурово да кажем истину.
И тешка сам на похвалама.
Зато ми веруј да сам искрена...можда моје мишљење није меродавно, али заиста мислим да би ово дело нашло пут до читалаца.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.