Quantcast

Davno završeno, 36

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.356
Nije bila spremna ni za kakve nove potrese. Još ni poslednji nije prebrodila. Posledice onoga što je, od početka, u svojoj glavi uvek zvala samo "Užasom", bile su dalekosežne i perfidne. Rekli su joj da je danima ležala u bunilu sve dok, onog spasonosnog jutra, zlo najzad nije odletelo od nje. Nakon toga, imala je gotovo ekstatičan period veličanstvene snage; upravo svemoći.
Realnost je došla potom.
Ponekad joj se činilo da ništa što je preživela u Londonu nije bilo ni prineti trenucima krajnje apatije i beznađa koji bi je sad povremeno obuzimali. San, odmor i redovni obroci; to jedva da je donosilo nekog ploda. Često je imala uznemirujuće snove koje po buđenju nije pamtila, ali koji su joj ostavljali gorak okus u ustima. Umela se uplašiti od vetrom zalupljenih vrata ili neobične senke na zidu, i nije podnosila da dugo bude sama.
Često je tražila prisustvo tetke Keti. Ketrin Managan je imala magiju u prstima. Odavno je primetila da je umiruje samo posmatranje tetke Keti kad se kreće ili govori. Neki ljudi koje sretnete kreću se kao da bajaju; umeju vas potpuno zaokupiti prostim pomicanjem svojih ruku dok nešto rade ili pričaju. Tetka Keti je svaku stvar doticala s ljubavlju. Njen glas, u korenu kog je tekla duga, široka, uspavljujuća reka; za Teodorina je čula bio poput zaborava.
Često je sedela pored tetke Keti dok je ona nešto radila, naprosto je gledajući. Dešavalo se da za čitave sate progovore tek rečenicu ili dve. Ali, njoj je ćutanje ionako bilo melem, a ćutanje tetke Keti, lek.

Jedno poslepodne, sedela je s tetkom Keti u njenoj sobi za rad. Bila je to soba na spratu, i činilo se da u nju ne ulazi niko osim tetke Keti i ljudi koje bi ona lično pozvala. Na neki način, bila je to tetka Ketina odaja tajni, poput one Vilove u šumi.
Teodora ju je otkrila tek ovog leta. Prošle se godine mogla zakleti da nema nikakvih odaja čudesa ovde. Ali, sad je znala da je bila u zabludi. Tetka Keti je, kako je to Vil govorio, već mnogo godina bila neaktivna. Nakon što je on preuzeo starešinstvo, tetka Keti je prestala prisustvovati obredima i njen je rad, svakako, stagnirao. Teodora je znala da ne mogu biti dvoje Svetlonoša. Na određen je način Ketrin Managan postala obična škotska baka koja mnogo vremena provodi u kuhinji i sa unucima.
Ali njena odaja tajni je svakako postojala u toj kući. Tetka Keti je sad retko u njoj boravila, i iz tog je razloga Teodora tek ove godine otkrila njeno postojanje. To je još uvek bila prostorija za koju se, pre svega, morao dobiti poziv. Ona ga je imala.
Mnogi je put sedela i čitala ovde, ušuškana u duboku fotelju, dok bi se tetka Keti bavila nekim samo njoj znanim poslovima. To poslepodne gotovo su sat vremena provele ćutke, svaka zabavljena sopstvenim mislima; kad je Teodora rekla:
-Tetka Keti?
Žena je podigla glavu i nasmešila se.
-Da, draga?
-Ako vam počnem postavljati čudna pitanja, molim vas da shvatite da za njih imam razloga.
Tetka Keti je odložila nalivpero kojim je zadnjih sat vremena ispisivala papir za papirom. Upitala je, bez oklevanja:
-Draga?
Imala je manir istovetan Vilovom. Kao i on, odgovarala vam je šta god vam pod nebom palo na um da pitate. Tetka Keti se nije bojala nijednog pitanja na svetu.
-Možda ćete pomisliti da se ne obraćam pravoj osobi. Ali, ovih dana skoro ništa ne mogu da pitam Vila. Da li me razumete?
Tetka Ketine se oči nisu menjale. Nije ni trepnula.
-Potpuno, lepotice.
Teodora smakne knjigu u stranu i nagne se u svojoj fotelji.
-Znam da me razumete. Vi ste jedina osoba na svetu koja razume o čemu se tu radi. Stvar je sledeća: interesuju me neke Vilove skroz lične strane. Želim da znam određene činjenice iz njegovog života. Mislim da, ako mi one ne pruže odgovor, ništa drugo neće.
Učinilo joj se da je tetka Keti zaustila, ali onda kao da se predomislila. Teodora reče:
-Šta?
-Ništa, draga. Nastavi.
-Mislite li da grešim?
-Mislim da postoji jednostavniji način, to je sve.
-Taj način nije jednostavan nama. A ja više nemam živaca da čekam.
Tetka Keti uzdahne. Sad su joj oči bile vrlo blage. Rekla je:
-Pretpostavljam, da.
-Recite mi. Kako je Vil podneo to što mu se dogodilo s roditeljima?
Tetka Ketin je pogled i dalje bio blag.
-Vil je bio dvogodišnje dete kad je vikar Bojd posve sišao s uma.
Iz nekog razloga, nikad nije zvala vikara Bojda Vilovim ocem.
-Već sam ti rekla da sumnjam da je ikada bio stabilan. Ali nije zapamćeno da su Bojdovi ma kad imali problem s Crnim Učenjem. Njima je Crno Učenje posve prirođeno. Rađaju se i umiru u njemu. Međutim, vikar ga nikad nije prihvatio. Pretpostavljam da je to bio razlog što je, uopšte, i postao vikar.
Okrenula je glavu i zagledala se kroz ljupko polukružno okno.
-Mnogi su načini na koje mladi ljudi pokazuju svoj otpor. Vikar Bojd je prihvatio učenje Isusa, smatrajući ga suprotnim učenju Bojdovih. Da li bi bio sretan da nikad nije sreo Bel? Pretpostavljam. Živeo bi u svom sopstvenom malom, lažnom svetu. Pa? Nebrojeni su oni koji to čine. Najveći deo svih ljudi koje ćeš ikada sresti, draga, živi u sopstvenim uvrnutim svetovima. Nevolja nastaje kad se dogodi nešto što taj svet okrene naglavce. Za vikara Bojda to je značio susret s Bel.
Blago se namrštila.
Iako je nikada nije čula da priča o tome, Teodora svejedno nije imala utisak da joj je tema mučna.
-Sreo je Bel i zavoleo je. Kad je saznao ko je ona i čime se bavi...
Pogledala je u Teodoru.
-Ali ti si me pitala nešto drugo.
Teodora je prstima ispravljala nabore tartanskog pokrivača kojim su joj bila obavijena kolena. Tiho je rekla, ne dižući glavu:
-Međutim, on je voleo Bel.
To nije bilo pitanje. Osetila je, iako nije gledala, kako se tetka Keti gorko nasmešila kroz svoj odgovor.
-Jeste. Vikar je voleo Bel. Na jedini način za koji je bio sposoban. Ti to, svakako, ne bi nazvala ljubavlju.
-Možda i bih, nekada.
Primetila je da su joj se prsti orosili znojem. Podigla je glavu.
-Tek od pre izvesnog vremena sam shvatila kako sve, pa i ljubav, definišem kroz patnju. Pre par godina bila bih do suza ganuta strašnom patnjom vikara Bojda; njegovom raspetošću između žene koju voli i onoga što smatra ispravnim... Međutim, ne više. Ja ne mislim da se tu radilo o ljubavi, uopšte. Čovek mora da odredi prioritete u životu.
-Vikar je mislio da je njegova najveća dragocenost njegova supruga. Zato ju je hteo oteti od nečastivog.
-Ali vikar je bio lud.
Uzdahnula je.
-Šta Vil o tome misli?
Tetka Keti je slegnula ramenima, i Teodora je preduhitri:
-Znam. Znam šta ćete reći: zašto ne pitaš njega. Ali...
-Oh, ne. Grešiš, draga. Rekla si mi kako ne možeš pitati Vila, ne više. I ja to poštujem. Naprosto sam ti htela reći kako ni sama nisam sigurna.
Teodora trepne.
-Ali, tetka Keti... Zar Vil uopšte ima tajni pred vama?
-Ali ne čini mi se da si shvatila naš odnos u potpunosti, lepotice. To što mi je Vil blizak i srodan, naprosto znači da razumem njegove postupke. Shvatam način na koji mu funkcioniše um, ciljeve kojima stremi, razloge koji ga motivišu... Ali ja ne umem da mu zavirim u glavu.
Smešila se onim svojim plavim pogledom.
-Nikome se ne zaviruje u glavu, draga. Sigurna sam da ti je Vil objasnio te stvari. To što nešto možeš, ne znači da ćeš i učiniti. Uz tvoju dozvolu, kao osnovu svega, ja bih mogla da sagledam stvari koje mi možda nemaš snage pokazati sama. Ali to nikada ne bih učinila nepozvana.
-Hoćete reći da Vil to ne dozvoljava, čak ni vama?
-Hoću reći da ja, svakako, nisam osoba kojoj bi Vil to dozvolio.
-Ne razumem vas.
-Postoje stvari koje se međusobno potiru. Vil i ja, mi smo Managanovi, oboje. Ne može biti dva aktivna Managana, naprimer. To ne bi donelo ploda. Isto je tako Vilov um zatvoren za mene; kao i moj za njega. Ima samo jedna osoba za Svetlonošu koja poseduje dopuštenje da zađe tako daleko.
Teodora tupo izgovori:
-Onaj Koji Daje Svetlo...
-Tačno. Zato ti kažem: moj odgovor na tvoje pitanje bio bi uglavnom nagađanje. Želiš li ga svejedno čuti?
Ništa joj nije odgovorila i tetka Keti nastavi.
-Vilovo sećanje seže, verovatno, dalje nego većini ljudi; kao što je slučaj i sa mnom. Pretpostavljam da on jako dobro pamti Bel i vikara, a možda ima i gore uspomene. Ludilo koje je bilo na delu u parohijskoj kući trajalo je mesecima pre nego je, u krvi, okončano. Vil je svo vreme bio tamo. Možda ne na licu mesta, međutim, da li je Vilu ikada bilo potrebno da nešto vidi rođenim očima, ne bi li znao o čemu se radi?
-Oh, ne.
-Iz tog razloga ja ne sumnjam da je Vilu bilo poznato šta se događalo. Verovatno onda nije potpuno shvatao, bio je previše mlad. Ali svakako shvata sad.
-I šta za to uopšte oseća?
Tetka Keti je neko vreme gledala u svoje ruke sklopljene na stolu. Onda je polako rekla:
-Ti si u pravu, svakako.
Teodora shvati da se nije žacnula na prizor njenog očiglednog, sveobuhvatajućeg poimanja. Pre su je Vil i tetka Keti plašili kad bi razumeli stvari koje ona uopšte ne bi izgovorila rečima, pa čak možda ni imenovala. Sposobnost da se pravilno tumače čak i najšire asocijacije, vrlo daleke aluzije, sićušni nagoveštaji - to se gotovo moglo zvati telepatijom.
Rekla je:
-Naravno, to što je Vil Managan, opet ne znači da je imun na određene stvari. Čak bih se usudila reći: pogotovo što je Managan. Vrlo dugo ja sam Vila, pa onda i vas, smatrala potpuno neosetnim za najveći broj ljudskih slabosti. Mislila sam da je Vil praktično neranjiv. Nisam verovala da je sposoban za nedoumicu, kolebanje, nesigurnost. Bol, gnev, suze. Ali, to nije tačno.
-Ne, naravno. Svakako da je sposoban za sve ljudsko. A nekad sposobniji nego se to da i zamisliti.
Podigla je pogled sa svojih vitkih, belih ruku. Koža joj je imala boju cveta koji je stajao u vazi na njenom stolu.
-Kažeš kako ja jedina shvatam u čemu je problem. Prošlo si leto želela da ti objasnim šta je posredi. Ali ja sam odbila. Još uvek verujem da se ljudi moraju pobrinuti o sebi. To je u osnovi celokupnog mog shvatanja Veštine, a na Veštini sam izgradila svoj život. Ja ne mogu uzeti tebe i Vila za ruke i obelodaniti vam istinu. Istina je za svakog drugačija. Možda bi moja bila čak i opasna? U većini je slučajeva pogubno petljati se u nečiji intimni svet, čak i kad imaš dozvolu za tako nešto. Međutim, sasvim je nemoguće da bih ja to uradila kod tebe i Vila. Vaš je odnos složen, i oboje ste takvi. Ni ja, niti bilo ko drugi, ne može rukovoditi Managanom; niti bi Managan dozvolio da ma ko rukovodi Onim Koji Daje Svetlo. U tvom je životu nedavno bio jedan koji je to pokušao, zar ne?
Teodora raširi oči.
-Ali zašto te dve stvari upoređujete?
-Zato što su slične, naravno. Slušaj me, lepotice.
Tetka Keti ustade od svog stola i priđe joj. Gipko se spustila na kolena pored njene fotelje, tako da joj se bela haljina otvorila po podu kao latice cveta. Uzela je za ruku.
-Letos sam ti rekla, i opet ću. Između tebe i Vila je sve kao što treba da bude. Sreli ste se, zajedno ste i ostvarujete svoju ulogu na ovome svetu. Dozvolite sebi da budete, to je jedino oko čega se još ne razumete.
Teodora je zurila u pod.
-Zašto on to ne dozvoljava?
Tetka Keti otpovrne:
-Jesi li sasvim sigurna da dozvoljavaš ti?
Teodora hitro odiže glavu.
-Šta?..
Tetka Ketin pogled je bio veoma svetao i oštar.
-Zašto pričaš kao da si tome dala već svaki zamisliv doprinos? Zašto kriviš Vila što tome nema ploda? Jer, ti to činiš. Ti misliš da on ostaje nem na nešto što mu je posve jasno i očigledno. Zar nije tako, lepotice?
Teodora dahne:
-Oh, da, to je upravo ono što...
-Ali, je li tačno?
-Oh, tetka Keti!.. Ja ne znam šta da mislim o tome!.. Od pre par dana on je neprepoznatljiv! Izbegava me, ne želi sa mnom da priča, neće ni da mi se obraća! Kad ga oslovim, upravo se breca! Nikad nisam ni sanjala da ću tako nešto doživeti od Vila!..
Počela se tresti...
-Dok je Užas trajao... I onda je bio dalek. Međutim, nije mi morao govoriti da bih ja znala kako za mene mari, brine se i strahuje. Ali sad, tetka Keti... Sad gotovo da više ničega nema. On me je sasvim odbacio. Iz nekog je razloga kivan na mene, nekako sam ga povredila. Učinila sam nešto što nikako nisam smela. Ne primetivši. Šta sam, dođavola, napravila?
Zgrabila je tetku Keti za ruku.
-Znam tačan dan i sat kad se Vil promenio. Znam kako me je pogledao, kao što nikad nije. Bio je veseo, upravo ozaren... I gledao me je tako nekako, oh, ne umem to da objasnim!.. U celom životu niko me nikada nije tako pogledao. Gledao me je kao da u rukama držim svu sreću sveta, i kao da bih s tim nešto trebala učiniti. A ja nisam znala šta.
Ruke su joj nemoćno pale, glas pukao.
-Onda se promenio. Ja moram da znam zašto, i kako. Celu godinu ubeđujem sebe kako neke stvari nisu važne. Kako sam sretna iako ih nemam. Ali to je zaludna vera, tetka Keti. Ako sam od Vila išta naučila, to je da čovek mora uređivati svoj život po svojoj sreći. Čak i ako to znači da ga posve napusti, i započne novi.
Čula je kako je tetka Keti ovu njenu izjavu propratila suzdržanim uzdahom. Ali šta god imala na umu, glas joj je i dalje bio blag i nežan.
-Ja znam da ti nisi osoba koja će odustati ne verujući da je učinila sve što joj je bilo u moći.
-Nisam, u pravu ste.
-A onda, to je samo tvoj izbor, lepotice. Uvek je i bio.
-Jeste.
Neko je vreme ćutala, duboko u mislima i namrštena. Onda je rekla:
-Ovo što mi se desilo, ta stvar s Ajdanom... Nikad pre, čak ni tokom onog nesretnog rata, nisam imala realan osećaj kako je smrt nadohvat. I kako je život kratak, samo trenutak na ovome svetu. Tetka Keti, ako se Vil i ja ne budemo razumeli dok ne napustimo Škotsku, ja ću napustiti njega.
Njene reči nisu učinile da tavanica padne, ili kuća potrese iz temelja. Vetar je i dalje pomicao dugu lanenu zavesu, sunce je sijalo na svet posle višednevne kiše, more je u daljini udaralo o stenovitu obalu.
Tetka Keti joj ništa ne odgovori.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.