Quantcast

Davno završeno, 34

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.381
Trgnula se, i kao da su od njenih urlika zidovi još pomalo odzvanjali. Srce joj je lupalo u grlu: znala je da je nešto strašno sanjala.
Ali nikako se nije mogla setiti šta bi to bilo.
Još se malo mrštila, jer se činilo da je sećanje na samom rubu njene svesti, i da bi ga mogla dohvatiti ako se još samo malo više napregne; kad je najednom shvatila da je soba puna zlatnog sunca, toliko raskošnog da gotovo zaslepljuje. Svaka se stvar u prostoriji videla do u najsitniji detalj, kao da po prvi put upotrebljava oči - kao da se nikad pre nije služila njima. Ona se obazre i vide da je prelepo letnje jutro; vrlo rano, praskozorje u stvari; i da se stotinu ptičica skupilo pod strehom. Čula je, oštrije nego ikada u životu, kako se koškaju, kako im perje šušti, sitno tapkanje njihovih nožica. Jedna je pčela, zujeći, uletela kroz razmaknute zavese.
To je bilo najlepše jutro u njenom veku.
Ustala je, neobično laka na nogama, kao da je prekonoć i ona dobila krila. Um joj je bio svež i budan, odmoran kao nikada pre. Bila je gladna i htela se okupati.
Kuća je bila tiha i napuštena. Bilo je još rano i svi su spavali. Na prstima je otišla u kupatilo, a onda, videvši da nema čiste odeće, izrovarila nešto da si opegla. Jedan glas reče:
-Za ime celog prokletog sveta! Šta ti to misliš da radiš?
Ona se obazre i ugleda Megan u bebi dolu na cvetiće. Prizor Irkinje zabezeknutog lica i raščupane kose u šorciću i majičici, sa sve obrubom od čipke i u ogromnim, pufnastim papučama; kao da je na noge stavila plišane igračke ili žive mačiće... Učini joj se da nikad ništa smešnije nije videla. Toliko se smijala da su joj suze pošle na oči. Kao da se radilo o prvom smehu u njenom životu.
Megan prasne:
-Šta je smešno?
-Ti!.. Ni za sto godina, nikada... Odakle ti samo ta spavaćica..?
Megan nestrpljivo odmahne rukom i onda joj pritrči, šljapkajući papučama.
-Zašto si ustala? Šta radiš, kog vraga? Jesi li uopšte normalna?
-Koje od ta tri? Samo sam uzela da opeglam ovo, šta ti je...
-Da opeglaš..?
Megan je izgledala kao da ne zna bi li se drala na nju ili je zagrlila. Onda gnevno mrgođenje u njenim očima izgubi bitku sa suznim smehom, i ona je zgrabi i poče stezati uza sebe.
-Okani me se, budalo!..
-Da si sto puta blagoslovena, ludačo! Oh, moram da im kažem!
I onda je pusti i otrči, sve lupajući papučama po bosim petama.
Teodora prevrne očima i ode u kadu. Kupajući se, slušala je kako se kuća budi, korake i uzbuđene glasove pred vratima, i baš je stala na prostirku ispred kade kad se vrata otvoriše i uđe Vil.
Ona zastade u pola pokreta i pogleda u njega.
Sekund je samo stajao na dovratku, gledajući je, a onda polako zatvori vrata za sobom. Teodora pomisli kako ga je Megan, sasvim sigurno, dignula iz kreveta. Imao je na sebi samo ovlaš navučene farmerke, i bio je bos. Učini joj se neprirodno bled. Dobro je poznavala Vilovu prinčevsku put, ali sad joj je izgledao bleđi nego ikada, kao da je preležao gadnu bolest. Dok je zurio u nju, nekako kao da je vidi prvi put u životu; ona zausti da ga pita je li, možda, bolestan ili šta; međutim, on se iznenada trže iz skamenjene nepomičnosti u kojoj je stajao pred njom, poput kipa u hramu kakvog boga; i učini nešto od čega se njoj cela kupaonica zavrte oko glave. Pre nego se uspela snaći, Vil je bio na kolenima pred njom, grleći je.

Prvo što joj je palo na pamet, bilo je: u ovom je prizoru sve naopačke. Možda bih ja trebala da klečim pred njim?
Onda ju je preplavila vruća, sladostrasna sreća, ushit; i najednom nije mogla prestati da duboko, punim plućima diše. Omamljena svežinom, mirisom svoje čiste, preporođene kože, nedirnutom lepotom jutra i Vilove kose pod svojim prstima; rekla je:
-Samo sam se okupala. Nema potrebe za klečanjem i obožavanjem.
Čula je kako se on počinje smijati. Rekla je, njegovom potiljku, jer mu još uvek nije mogla videti skriveno lice:
-Ovo je sasvim blesavo, Vile Bojde, ne misliš li? Sad ustani i prestani se glupirati.
Bila je malo posramljena njegovim suzama, kao da joj je udelio ogroman kompliment. Od njegovih se suza osećala i polaskana i blagoslovena, i gotovo poplašena. Nikada u životu nije videla Vila da plače.
Reče mu:
-Ja uopšte nisam znala da ti umeš plakati.
Ali jedva je to izgovorila, a već je uvidela da je rekla glupost. Naravno da je Vil umeo plakati. Kad ga je tek upoznala, ona je verovala da Vil nikada u životu nije bio pozleđivan, gnevan, očajan. Međutim, to nije bilo tačno.
Njegovi su šavovi, naprosto, bilo dobro uklopljeni. Samo su mu izlečenja bila potpuna - ali izlečenja je definitivno bilo.

Dok je bila dete i nesposobna da se pomiri sa bešćutnim sivilom realnosti; često je umela zapasti u prave ponore depresije kad bi joj palo na pamet da se čuda ne događaju. Čuda su bila rezervisana za knjige. Pravi, stvarni, opipljivi ljudi od krvi i mesa; oni su doživljavali čuda jedino posle opijata ili ukoliko siđu s uma.
Međutim, kako je sad mogla nazvati svoj oporavak, ako ne čudom?
Jedno se jutro probudila i svet je bio preporođen oko nje. Ona je bila ponovo rođena. Posle one prve euforije, sećanja su se vratila, i tek je tad bila istinski poplašena čudom svog ozdravljenja. Megan joj je pričala kako su je ona i tetka Keti po Beatrisinom odlasku pronašle u sobi u lokvi krvi. Rekla je: krv je liptala iz tebe, draga - ja nikad ništa slično u svom veku nisam videla... Nije nastavila, ali nije ni morala: Teodora je znala kako su svi pomislili da joj je kraj došao.
Ali jedna osoba to nije verovala.
Megan joj je pričala, još, kako je Vil ostavio tetku Keti da bude uz nju, i kako je sve druge poveo u šumu; do mesta na koje Teodora nikad nije kročila - znala je, već mesecima, kako duboko u šumi postoji mesto koje je Vilu od iskonske važnosti; možda čak izvorište svega što ume i zna... Ona nikad nije tamo odlazila. Sve što je pročitala u Vilovim knjigama, svi dugi razgovori s tetkom Keti; sve ju je naučilo da, ma koliko Veština bila opštedostupna, ona takođe poseduje strane kojima se nije preporučljivo igrati ukoliko ih ne razumete sasvim. Postoje reči i mesta koje čoveku bivaju dozvoljene jedino ukoliko postigne određena preimućstva. Njena glava, još uvek podložna određenim sumnjama i nedoumicama; nije bila garant sigurnosti usled kojeg bi bila voljna tražiti od Vila da joj pokaže jedinu preostalu svoju misteriju. Duboko u svojoj utrobi, Teodora je znala da nije spremna otići tamo. Svetlo je još bilo nedostupno njenim očima.
Na to su mesto Vil i ostali odlazili otkako je Užas počeo. Obredi obavljeni na tom delu sveta imali su moć kakvoj nikakvi drugi nisu mogli ni prići. Tamo je Vilova snaga bila potpuna. Znala je da on, inače, retko ide tamo. Nepojmljiva energija prirode izgleda da je tamo izvirala poput nezadrživog i opasnog vulkana; i možda to nije bilo nešto čime bi se čak i on mogao često koristiti. Ali Užas koji je Ajdan započeo, diktirao je sopstvene uslove.
Šta su radili duboko u šumi, dok je ona lebdela između života i smrti a snaga, zajedno sa krvlju, isticala iz nje; Teodora nije pitala Megan. Koliko je to nju i sve ostale koštalo rođene snage, mogla im je videti na avetno belim licima i velikoj iscrpljenosti. Prvih dana njenog oporavka Teodori se činilo da ljudi u kući neprestano spavaju. Sama je šuma izgledala umorna i izmoždena. Vetar je bio slab, lišće nije šuštalo. Vil joj je rekao: ne želim da spavam. Hoću da budeš uz mene - to je moj odmor. I ona je preuzela brigu za njega, kao što je sve te duge nedelje on vodio brigu o njoj.
Vil je izgovorio ono što se Megan nije usuđivala.
-Svi su mislili da je gotovo, video sam im na licima.
Dan je bio vedar, ali se ona svejedno stresla. Pitala ga je:
-Ali kako nije bilo?
On pogleda u nju.
-Ali stvarno, Vile... Ne pravi se kako ovo nije božije čudo.
-Ne znam za: božije. Ali da, skoro si u pravu.
I dalje je gledao u nju.
-Ti si zaista skoro umrla, Teodora.
Ona zaokruži pogledom po prostoriji. Bilo je kasno jutro, i svi su ostali, naravno, spavali; izuzimajući, činilo se, Megan; čiji su se koraci čuli iz kuhinje. Vazduh je bio čist i bogat kiseonikom, tako da je gotovo umarao pluća. Ona reče:
-Neopisivo je dobro najzad pogledati u ćoškove u kojima se ne cere nikakve aveti. Što više o tome mislim, gotovo sve manje verujem da se uopšte dogodilo. Ali, to se jeste dogodilo, zar ne, Vile? Ajdan je zaista najposle odlučio da me ubije.
Jasno je videla kako se stresao na njene reči.
-Imam dojam da preglasno govoriš, i da sve što kažeš ima metalnu oštricu. Znam da je to samo u mojoj glavi, ali molim te, curice... Bi li zaobišla takve reči? Možda se ne čini, ali iscprljeniji sam nego ikada u životu.
Ona pogleda u njegovo neprepoznatljivo bledo lice, usled kojeg su mu oči izgledale još plavlje; i pomisli kako zaista deluje veoma slab. Odsutno je pitala:
-Šta si, zapravo, morao učiniti da bi me spasao?
On mirno otpovrne:
-Ništa do onoga što mi je preostalo.
-Zar mi zaista nećeš reći?
-Ne.
Ona okrete glavu.
Niko joj nije hteo reći kakve je posledice izazvao zadnji obred duboko u šumi. Niko joj nije hteo objasniti iz kojeg je razloga Ajdan, naposletku, bio poražena strana. Otišli su u šumu, i tamo je Vil izveo neko čudo, čaroliju, magiju - i ona je ozdravila.
-Ja znam da ti dugujem život, Vile Bojde.
-U redu je. Sad smo kvit.
Nacerio se dok je ona nabirala obrve.
-Čemu to lice? Zar dan nije lep? Zar nisi zdrava, puna snage i volje? Zar mi nisi, naprimer, upravo htela doneti čaj?
Ona se namrgodi.
-Osećam da će mi učinjena usluga biti debelo naplaćena.
-Ma samo ti se čini.
Kad je bila na vratima, veselo je dodao:
-Zapravo, kao da sam i gladan. A ima i neke odeće koja bi se trebala opeglati.
Ona mu se isplazi i ode, dok se on smijao za njom.

Koliko je pamtila - a stvari koje su joj se dogodile nisu bile od onih koje se lako zaboravljaju - ako je ikada u svom zlu mislila kako će, jednom, doći mir i izbavljenje; onda jedva da ga je mogla zamisliti. Barem ne onako kako je najposle ispalo. Čudno puna snage, imala je dojam da se uopšte ne dotiče tla i na sve je strane viđala stvari koje je htela raditi. Mešala se Megan u kuhinji, pomagala tetka Keti u njenom pletenju šalova za unučad - prethodno je nateravši da je nauči kako se to radi, u životu nije u rukama držala pletaće igle... Odjednom je shvatila da je kuća puna prijatnih ljudi s kojima se može pametno i zabavno pričati. Lusi je kukala ispred ogledal jedno jutro kad je ušla u kupatilo:
-Oh, pogledaj mi porast!..
I ona je otišla u selo, kupila kutiju blanša, a onda posela zbunjenu i malo poplašenu devojku na stolicu, zaogrnula je peškirom i ofarbala. Megan ju je spazila s praga, na svom putu do kuhinje. Jedan se tren činila sasvim zblanuta, a onda je prasnula:
-Ko si ti? Šta si uradila s Teodorom?
Ignorišući je, ona je objašnjavala Lusi da ceo život, zapravo, farba svoje prijateljice. Megan prezirno zavrne nosom i ode.
Čak ju je i Vil zavitlavao:
-Otkud ta iznenada probuđena ljubav za ljude, devojčice?
-Na šta misliš?
Čaj mu se pušio u šolji koju je držao na kolenu, nemarno zavaljen u onu krilatu fotelju iz Alise. Rekao je, s anđeoskom nevinošću:
-Pa, ne znam... Ideš okolo i brineš se je li ljudima udobno, otvorila si frizerski salon u kupatilu, učiš Megan da kuva a tetka Keti kaže da već umeš da pleteš i različite šare.
-Bi li ti se svideo čaj u krilu, Vile Bojde?
-Ne, hvala. Volim svoj čaj u šolji.
-Onda prestani da palacaš tim gadnim jezikom.
-Zašto nisi ljupka i prema meni?
-Zao što ostali nisu pretvorne zmije iza anđeoskih lica. Okani me se.
-Rado, čim mi dodaš taj jastuk.
Cerio se poput zločestog dečaka dok mu je ona dodavala jastuk.
-Baš uživaš dok te dvorim, zar ne?
-Da sam zao kakvim me krstiš, sad bih ti rekao da je to najmanje što zaslužujem.
-Ali ti to nećeš reći, naravno.
-Odakle ti to? Zahtevaću ropsku poslušnost ceo tvoj preostali život, Teodora, i ti ćeš mi udovoljavati ukoliko ne želiš breme nezahvalnosti na plećima.
Onda su se oboje počeli smijati.
Ona kleče pored fotelje i reče mu sasvim drugačijim tonom nego maločas:
-Zašto nećeš da mi kažeš kako si naposletku osujetio Ajdana? Zašto je odustao? Zašto je uložio toliko truda da bi na kraju odustao? I, je li zaista odustao?
-Oh, oko toga se ne moraš brinuti.
Glas mu se malo ohladio.
-Ajdan nije nikakva briga, ne više.
-To je sve?
-Sve što treba da znaš.
-Oh, nosi se.
-Zabraniću ti svako dalje druženje s Megan. Ako ti niko dosad nije rekao da se od Iraca ne sme učiti engleski jezik...
-Irci, možeš misliti. Postojalo je vreme mog života kad sam svakog Irca na svetu mogla pojesti za doručak.
-Na sreću je to razdoblje tvog života završeno.
-Razmisli bolje.
On je, bez imalo zazora, sočno opsuje, i ona, veselo izađe.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.