Quantcast

Davno završeno, 33

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.360
Iz mračnog, precrnog sna, probudili su je glasovi uz krevet.
Posle Vilovog odlaska ona se naterala da pojede hranu koju je Megan donela. To je potrajalo duže nego ijedan obrok u njenom životu. Sa svakim je zalogajem potiskivala mučninu, ali je najposle pojela sve što je pred njom bilo i onda iscrpljeno pala na jastuk. Gotovo je odmah zaspala. Međutim, snovi su bili čudno tupi i kao da je po prvi put za sve te nedelje uhvatila nešto malo pravog odmora. Kad se prenula, bila je neobično budna i svesna, upravo osvežena. Još je neko vreme mirno ležala, sklopljenih očiju.
Iz sna ju je, zapravo, probudilo kreštanje neke ptice, i činilo se da glasovi baš o tome razgovaraju. Lusi je rekla:
-Sve ih je više... Pogledaj, Megan!.. Šta kažeš na to?
Teodora pomisli da gledaju kroz prozor. Još uvek nije otvarala oči. Lusi je tiho jeknula:
-Oh, Megan!.. To ne može da znači..?
Onda je začula Meganin osoran glas:
-Naravno da ne znači, jesi li blesava?
-Međutim...
Lusi je zvučala kao uplašena devojčica.
-Ovo već isuviše dugo traje, ne misliš li? Vil je na izmaku snaga.
-Vil nije na izmaku snaga. Vil je u stanju učiniti stvari od kojih bi pala na mestu mrtva, devojko.
-Ali izgleda tako strašno...
-Kako bi ti, na njegovom mestu?
Megan je govorila jakim i čvrstim glasom, kao osoba koja tačno zna o čemu priča. Na njene reči, Lusi odgovori drukčije nego maločas. S manje straha:
-Naravno, ti si u pravu. Ne smem ni misliti šta bi bilo ako...
-Ali nemoj ni da misliš, Lusi. To se neće dogoditi.
Onda je zastala i Teodora pomisli kako je, možda, pogledala u nju.
-Ona mene čudi, ne Vil. Ispostavilo se da je jača nego bi čovek pretpostavio.
-Kako, pitam se? Jer, to nije naprosto pitanje Vila, niti nas ostalih, zar ne?
-Ne. Čovek mora imati snage u sebi, kao prvo. Bez toga, niko mu ne može puno pomoći. Zbog toga se ništa neće dogoditi, bez obzira na ptice, Lusi.
Onaj se kreštavi glas opet začuo, baš kad je Megan izgovarala zadnje reči; graktanje neke crne, ružne, gladne grabljivice. Teodora pomisli kako nikad pre u šumi nije čula takvu pticu, a onda joj pažnju privuče nešto posve drugo.
Automobil na prilaznom putu.
Istog je trena znala kome pripada. Samo ga je jednom čula, i prepoznala bi ga ponovo sve i da je u još stoput gorem stanju. Kao da joj potvrđuju, čula je Megan i Lusi kako zapanjeno uzimaju dah, a onda su, bez reči, hitro istrčale iz sobe.
Ona sede u krevetu.
Automobil je stao i vrata su škljocnula, kao ono jednom pre, kako joj je sad izgledalo, pradavno. Dok joj je srce bubnjalo u grudima a groznica počinjala da raste, ona se podiže na noge. Istog joj se trena soba zavrti oko glave, i morala se prihvatiti uzglavlja od izvijenog crnog željeza kako ne bi pala. U bunilu je sasvim smetnula s uma koliko je slaba. Ali, vrtoglavica praćena svetlacima je prestajala, zidovi, pod i plafon se vraćali na svoja mesta... Duboko udahnuvši od napora, Teodora stade kraj prozora.
Bio je otvoren, s dugom lanenom zavesom koju je drhtavom rukom odmakla za centimetar. Već danima nije ustala iz postelje i nije znala zašto je sad to učinila, osim ako se tu ona ništa nije pitala. Gotovo kao da su je noge ponele bez upliva njene volje. Ona je morala videti.
Njeni su demoni tražili da vidi.
Ali, u prvi je mah videla malo. Jedan blistavi crni automobil, slepih stakala na čistini između starog drveća; čudan i naopak kao i kad ga je prvi put ugledala. Onda je shvatila da ispred kuće stoji Vil, sam. Bio joj je okrenut leđima, visok i miran. Učini joj se da se poslepodne pritajilo oko njega, kao da drveće i kuća u tišini motre. Više nije čula kreštanje one ptice, niti bilo kakvog drugog zvuka. Ceo je svet zaćutao ne bi li obratio punu pažnju na Vila.
On je stajao, dok mu je svetloplava kosa bleštala na ranoletnjem suncu. Nešto se pomače, i jedna se žena pojavi pred njim; neobična kao i auotmobil kojim je došla. U crnu odeću odevena žena, s komplikovanom frizurom i skupim sunčanim naočarima. Njene su cipele uskih, užasavajuće visokih peta bile besprekorne a ogrlica od crnih bisera nahranila bi celo afričko selo. Bila je to Beatris, ali usprkos odeći, skandalozno skupom autu i nakitu; u isto vreme jedna drugačija Beatris nego je bila navikla.
Bila je to Beatris slična onoj koja je zadnji put pobegla iz kuće kao da je gone svi psi pakla. Njena su se ramena trsila zauzeti svoj vojvodski gard, ali to je nekako bilo lažno, veštački. Možda bi zavarala stranca i neupućeno oko, ali nikad Teodoru koja se savršeno dobro sećala kako to, zapravo, izgleda.
Njoj posta jasno: Beatris se plaši. I nimalo joj se ne mili što je tu gde jeste - iz kojeg god razloga to bilo.
Bilo je to gotovo bizarno: jedna se bogata, samouverena, ohola plemkinja bojala mladog muškarca koji je stajao pred njom u ispranim leviskama i sa svetloplavom kosom nemarno palom preko lica kao Haklberi Finu. Otkad je to leto sunce sinulo, Vil se malo osuo pegama, kao što je Teodora pamtila još od prošle godine. Stojeći pored Beatris, u poređenju s njom izgledao je izuzetno mlad, upravo dečak.
Iz kojeg ga se razloga ta žena plaši?
Ona od pre poznaje to svetlo u kojem on stoji, i sigurno je ne plaši ono - svetlo kojim je Vil, izgleda, obeležen, ionako u svom korenu nije preteće. Beatris oduvek zna dečačku boju Vilove kose i kako mu se leti lice ospe pegama. Teodora je gledala u njega i nije videla čega bi se, eventualno, trebala plašiti. Šuma je bila mirna i pritajena, nije urlala od njegovog gneva. Međutim, onda joj pade na um: možda se ja ne plašim zato što nemam razloga. Snop svetla usred kog je Vil stajao, topao je i životvoran za njene oči - ali, da li i za Beatrisine? Možda Beatris jako dobro vidi pretnju i opasnost u Vilu.
Oh, reče ona sebi, zaista sam glupa. Beatris oduvek poznaje Vila. Ako je sad u strahu, onda svakako ne greši.
Ta se nadmena, jaka, odrasla žena očigledno bojala momka iz šume. Činilo se da ne gleda u njega dok je govorila:
-Ti znaš odakle dolazim i ko me šalje.
On ništa ne odgovori.
S mesta na kojem je stajala, Teodora mu nije mogla videti lice, samo platinasti potiljak. Beatris je sekund oklevala, ali kad nikakav odgovor ne stiže na njene reči, ponovo je progovorila:
-I znaš zašto sam došla, svakako.
Glas joj je odavao da se želi što pre izgubiti s tog mesta. Teodori pade na um: kako se, uopšte, usudila doći?
Čak i kroz zbrku njenih konfuznih misli, ta je činjenica poče sve jače čuditi. Da, kako se Beatris, do sto crnih đavola, usudila doći u šumu..?
I zaista, kao da joj se nadovezuje na misli, Vil najzad progovori:
-Imaš veću petlju od svog gazde kad si se usudila doći ovamo, Beatris.
U njegovom glasu, baš kao već čitave duge nedelje, nije bilo nikakvog izraza. Međutim, ma koliko bezličan, gotovo mrtav Vilov glas bio, Beatris je u njemu, izgleda, čula nešto za šta je Teodora bila uskraćena.
Ali, da li je "uskraćena" prava reč?
Jer, od Vilovog bezizraznog glasa, Beatris se vidno trže, čak zakorači unazad. Kao da je Vil izvadio bič, umesto što posve nepomično i tiho tamo stoji. Promuklo je prasnula:
-Da ti nije palo na um, Vile Bojde! Moj garant bezbednosti leži u tvojoj kući na korak od groba!
-Zašto laješ? Ja sam znao da ćeš ti doći.
Beatris odiže ramena i bradu, i nastavi govoriti oholim tonom:
-Dali smo ti dovoljno vremena. Ajdanu treba odgovor. Došla sam da bih te pitala, poslednji put: da ili ne, Vile Bojde?
-Ali ne pitaš me ti, Beatris, niti bi se moj odgovor ikako ticao tebe. Čak i da se poklonim pred Ajdanovom zadnjicom, ti bi iz tog bila isključena.
Beatris je za časak stajala kao da ju je ošamario ili pljunuo. Iako potpuno neshvatljive, Vilove su reči čak i Teodori zvučale kao nešto što je ostavilo Beatris bez teksta. Na jedan joj je tren lice bilo užasna mešavina gneva i straha, poput zveri koju sateraju u tesnac i koja odjednom shvati da joj kandže više nisu ni od kakve vajde.
Ali, to prođe. Ona reče:
-Stvari su se promenile, Vile. Možda mi tvoj doprinos više nije potreban. Šta kažeš na to?
-Kažem da me smaraš. Nemam vremena kojeg bih trošio na tebe, Beatris. Ti znaš moj odgovor.
Žena se malo nagne ka njemu.
-Vile, ne budi blesav. Ako se ja vratim Ajdanu s takvim rečima, ona će umreti.
Teodora odjednom oseti kako se bol u donjem delu njenog stomaka pojačava. Takoreći je ništa fizički nije bolelo svo to vreme. Prvi je put juče osetila ikakav bol, a sad se on, namah posle Beatrisinih reči, pojačao.
Ona stisne zube. Uostalom, šta? Zar ne očekuje i ona sama, već neko vreme...
Ali Vil joj je rekao da tu misao nikad ne sme izgovoriti, čak ni u svojoj glavi. Jer reči su Moć.
Možda je zato rekao Beatris, sada:
-Ti ćeš, svakako, izgovoriš li to još jednom, Beatris.
-Pa šta? Oboje znamo da ne lažem.
-Oboje znamo da tvoj sud nije pouzdan, ne više. Onaj Koji Daje Svetlo nije od koristi mrtav, zar ne, Beatris?
Žena se malo žacne.
-Bi li ti dozvolio da se to dogodi pre nego dođeš nama?
U glasu joj je, istovremeno, bilo i nadmenosti i opreza. Međutim, Vil se, sasvim neočekivano, tako iznenada da Teodori klecnuše kolena; poče smijati.
On se smijao, a cela je šuma u šoku gledala taj njegov smeh. Na sekund, Teodori se učini da se ništa u zadnjih nekoliko nedelja nije ni dogodilo, da je sve bila samo jedna duga noćna mora. Jer, kako se Vil nasmijao, odjednom je bio onaj negdašnji Vil, posprdan, malo bezobrazan, jedva primetno sablažnjiv... Ali onda to prestade. On se presta smijati i još dok je Beatris, s neobičnim, gotovo gladnim izrazom zurila u njega i taj smeh; on reče:
-Možda i bih, da. Šta ti kažeš na to, Beatris?
Glas mu je ponovo bio bezizrazan. Promena koju je izveo Teodoru je sasvim pomela, a čak je i Beatris izgledala smeteno. Odmahnula je glavom, kao da pokušava oterati neke prividi iz očiju, opsene koje joj magle čula. Onda je rekla:
-Dalek si put prešao otkad smo zadnji put razgovarali, ti i ja, ako tako misliš, Vile Bojde.
-Gotovo da se upitaš šta me sprečava da ti dam drukčiji odgovor, zar ne?
-Gotovo. Ne bi li, onda, razmislio o njemu još jednom?
-Ali nikad nisam ni imao o čemu.
Beatris pobledi. Obrecnula se:
-Onda neka bude kako hoćeš.
-Biće. Odlazi, Beatris.
Žena je za sekund oklevala, i usta joj se trgoše kao da će još nešto reći. Međutim, Vil učini jedva primetan pokret, tako da ga je Teodora umalo propustila; pa reče:
-Potrošila si svo moje preskupo vreme ovih dana, Beatris. Gubi se.
I ona, sad sasvim očigledno uplašena, za časak opet poprimi onaj izraz životinje saterane u ćošak, iskeženih ali ne opasnih očnjaka, ne više; okrete se na peti i ode u auto, tresnuvši vratima.
Kako je to učinila, Teodora shvati da se nešto zbiva s njom. Pogled joj pade naniže, a niz gola joj se bedra svetlocrvena, sveža krv bešumno slivala i kapala na pod.

Svi demoni pakla pružali su svoje vile i trozupce ka njoj. Svet je oko nje goreo, nebo se pretvorilo u okean plamena. Stotine grabljivih pari ruku sa svojim kandžastim noktima posezali su za njom; i mučenici kojima nije mogla videti lica urlali su preklinjući da im bol prestane. I ona je urlala zajedno s njima. Njeno je telo postalo Bol. Bol je hrlila njenim usijanim venama, utroba je iz nje curila zajedno s krvlju. Između urlika panično je grabila vazduh, ali on je bio vruć kao da pokušava udahnuti živ plamen, vulkansku jaru. Pluća su joj se raspadala dok se divlje otimala u tom gorućem, crvenom slepilu; očajnički se boreći za goli život. Znala je da je kraj došao: Užas ju je, najzad, sustigao; sklopivši svoja krila šišmiša nad njenom glavom. Umreće kao što je on hteo. Kao što joj je on još davno odredio.
Više nije bilo vazduha koji bi u vrelom paklu udahnula, i iskeženi demoni lepljivih krila i jarećih nogu već su joj bili sasvim blizu. Njihovi oštrovrhi trozupci već su joj se upirali u živo meso. Bol, bol je bila sve za šta je znala, jedina preostala misao u njenom umu. Bol je bila ceo svet.
Bila je smrt.
 

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.360
Jutros sam čim sam ustala došla da nastavim gde sam sinoć stala, kod 29. nastavka i uplaših se da će mi dan proći bez doze magičnog štiva koje prikuje za monitor i isčita se u dahu. Mojoj sreći kraja nema što sve opet funkcioniše i čekam sa ostalim nestrpljivcima sledeće nastavke. :kpozdrav:
Mnogo ti hvala, i najviše od svega mi je drago što ti se dopada :)
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.