Susan Sto Helit
Iskusan
- Poruka
- 5.672
Dan je doneo trenutno olakšanje. Ali, u isto vreme bio je to čudan dan, pun dugih trenutaka poput crnih rupa posle kojih se preplašeno trzala shvatajući da se uopšte ne uspeva setiti šta je tokom njih činila. Bila je nesmirena i razdražljiva. Tetka Keti joj je donela ručak iako je njoj gađenje još uvek bilo pod nepcem i sam joj miris hrane budio mučninu. Vila nije videla ceo dan.
Otkako ga je, s jutrom, pustila, nestao je; ne obraćajući joj se i maltene je i ne pogledavši. Ona se nije usuđivala pitati za njega. Napolju je bilo hladno i mračno i tetka Keti je zatvorila prozore i naložila vatru. Rekla je:
-Biće oluje.
A ona je znala, bez da tetka Keti na ikoji način proširi tu rečenicu, da će biti oluje jer je Vil besan. Pomislila je: počelo je.
Šta god da ju je očekivalo, šta god Ajdan namislio da učini... To je upravo počelo.
Sedela je u krevetu sa šoljom čaja, i iznenada upitala glasom koji nekako nije uspevala prepoznati kao svoj:
-Ima li ikakve šanse da Ajdan ne uspe, tetka Keti?
Tetka Keti je sedela uz vatru i čitala neku knjigu uvezanu u crnu kožu. Ni ona ni Teodora nisu ni reč izmenile o tome šta se sinoć dogodilo, niti o groznici u kojoj je Teodora sedela celo vreme; ali sad je podigla glavu i rekla kao da se nadovezuje na razgovor koji već satima vode:
-Ali naravno da ima, lepotice.
Teodora joj ništa ne odgovori. Na mahove je imala dojam da umesto Ketrin Managan vidi njenu sestru Bel, i iako ništa nije pominjala, izbegavala je da gleda u pravcu kamina. Poželela je da tetka Keti ode i obuče neku drugu haljinu umesto te sablasno bele, iako je u isto vreme znala da nije haljina razlog onome što joj se pričinjava.
Potiljak ju je boleo usled naprezanja da suzbije priviđenja koja su joj se trsila prišunjati u glavu. Trudila se da se izboru za kontrolu nad njima, da ih obuzda pre nego ona to učine njoj. Odjednom je ceo svet naokolo postao pun duhova i aveti.
Tetka Keti ustade i njena bela haljina zašušti. Nije joj čula korake dok je prilazila krevetu, isto kao što nikad nije mogla čuti ni Vila. Obično je postajala svesna da su joj Vil i tetka Keti prišli tek kad bi stali pored nje.
Nikad joj pre to nije bilo mrsko, a sad je shvatila da zazire i strepi.
Tetka Keti je sela uz nju. Ona je mrzovoljno ćutala. Žena učini pokret kao da će joj se dotaći kose, ali Teodora mahinalno skupi ramena i ona, za tren s rukom u pola pokreta, u vazduhu, ćutke pređe preko toga. Čak ni glasom nije pokazala eventualnu ozlojeđenost. Ton joj je bio nežan i topao kao i uvek kad bi joj se obraćala.
-Počinješ misliti kako se ništa od ovoga ne bi desilo da nisi nikad srela Vila, zar ne? Kako sad ne bi bila u situaciji da se pitaš hoćeš li poludeti, umreti ili šta još gore...
Ona ne odgovori.
-U pravu si, svakako. Ništa od ovoga se ne bi desilo da nisi srela Vila.
-Ali ja bih ga srela, kako god. On kaže da je to bilo neizbežno. Ja i on smo se morali sresti. I tako se sve ovo moralo dogoditi.
-Međutim... Da li si se zapitala je li moguće da sve, možda, ima i drugu stranu? Da se, ako je nešto jako dobro, može izokrenuti u jako loše?
-Ne razumem vas.
-Jačina tvoje sreće s Vilom je razlog što je nesreća jaka, lepotice. Kojom bi snagom da te ugrozi Ajdan raspolagao sada da je tvoj život takav da te ostavlja ravnodušnim? On, kao i mi, koristi energiju. Snagu koju ima onaj kojim manipuliše. Intenzitet nečije sreće, volje, snage, osećanja... Od toga zavisi koliko će jaka biti suprotnost koju takvi kao Ajdan žele izazvati.
-Želite mi reći kako jačina moje sopstvene sreće omogućava Ajdanu da me jače ugrozi..?
-Nije li to istovremeno i utešna misao, draga?
-Utešna?
-Ne misliš o toj stvari kako bi trebalo.
-Sad mogu da mislim samo o tome šta je sve Ajdan u stanju da učini, oprostite!
Tetka Keti se nagne ka njoj. Iz nekog se razloga smešila.
-Ako je tvoja sreća omogućila Ajdanu da te efikasnije ugrozi - ne omogućava li Vilu da te još efikasnije zaštiti, Teodora?
Ona je zurila.
-Ponavljam ti: ja ne verujem da je tebi pisano da te Ajdan dobije.
Posle čaja, ili možda tetka Ketinih reči, Teodora je bila mirnija. Nezainteresovano je gledala kroz prozor kako šuma postaje sve mračnija. Oblaci su se gomilali na nebu i bezglasno je sevalo. Kuća je bila tiha i puna senki, ali iz njih ništa nije iskakalo da je uplaši. Onda je čula zvuk automobila, pa još jednog. I još jednog. Čula je zalupljena vrata, korake i glasove, i odjednom kao da je sve naokolo bilo puno ljudi. U njenoj umrtvljenoj svesti javi se lagano interesovanje baš u momentu kad je začula tihe glasove pred samim vratima, a onda i kucanje. Ona pogleda, i tamo je stajala Megan, a za njenim ramenom virilo lice one ljupke devojke s kratkom plavom kosom.
Ljudi su se razmileli po kući, njih nekoliko: Megan, Lusi - devojka mačkastog lica; Angus, još dvoje troje kojima je slabo pamtila imena ali je znala da su bili letos u Škotskoj. Međutim, bilo je to sasvim drugačije nego u Škotskoj. Atmosfera se u kući u šumi od one u tetka Ketinoj kući na visoravni razlikovala kao nebo i pakao. Teodori je trebalo nekoliko dana pre nego je pronašla pravi izraz: to kako su se svi oko nje ponašali, tako se ponašaju ljudi kad je u kući mrtvac.
Nije bilo mnogo smeha i razgovori su se vodili stišanim glasovima, kao da svi strepe da bi ih zidovi mogli čuti. Megan se trsila biti vesela kao i obično, međutim čak je i njen jezik otupeo. Prvo veče kad su stigli, Teodora je rekla kako joj je žao što je Megan morala dolaziti i ostaviti decu, ali Megan je odbrusila:
-Ne lupetaj, budalo.
Međutim, oči su joj za časak bile tužne. Tiho je preuzela na sebe ulogu domaćice, ono za šta je rođena; počevši se starati o hrani i udobnosti svih u kući, na isti način na koji se ponašala u Škotskoj. Teodori je prijalo njeno prisustvo. Volela je sedeti u kuhinji dok Megan pere suđe ili kuva. Ona se jedina prema njoj ponašala normalno.
Ostale je slabo viđala, jer su s Vilom boravili u šumi čitave sate, međutim, kad bi se vratili, obično su titrali oko nje kao oko neizlečivog bolesnika što ju je dovodilo do ludila.
Ljudi nikad nisu titrali oko nje, niti je ona to podnosila. Čak ni Vil to nije činio, ne na takav način. On se brinuo o njoj, ali ne kao da je maloletna ili maloumna. Vil joj je znao odbrusiti, reći joj kad mu smeta - on nije po ceo dan obilazio oko nje i skakao na svaki njen pokret, kao da bi se mogla smrtno povrediti kad ustaje od stola. Čak ni sad Vil to nije radio, iako je znala da je Vil u većoj brizi za nju od svih tih ljudi zajedno.
Tuđa strepnja išla joj je na živce. Lusi joj je od prvog dana u Škotskoj bila draga, ali kad je jedno veče pošla u kupatilo i kad je devojka skočila od svoje šolje čaja i pritrčala joj, rekavši: možeš li, draga?.. Teodora je pobesnela. Uhvatio ju je užasan, sasvim idiotski i ničim, zapravo, konkretnim izazvan bes, samo jedan od mnogih poslednjih dana. Otrgla je ruku od devojčine i počela vikati. Nadigla je takvu galamu da su svi poskakali na noge a Megan dotrčala iz kuhinje. Na zaprepaštenu Lusi, koja je skamenjeno zurila u nju, Teodora se ispljuvala na sva usta, ne birajući reči i izraze; sve dok, odjednom, nije osetila oštar bol u potiljku koji ju je prisilio da smesta zaveže. Posegnula je dlanom na bolno mesto i osvrnula se, a tamo je na pragu stajao Vil i gledao je. Nije imao nikakav izraz na licu, kao što ga nije imao sve od one noći, i nije ni reč rekao. Naprosto je pružio ruku ka njoj, ali je autoritet tog gesta bio neverovatan. Ona se istog trena ohladila do peta. Dok su odjeci njenog besa još umirali u prostoriji, ona je, pognute glave, prišla i uhvatila se njegove ruke. Odveo ju je u sobu i sačekao dok nije sela. Odjednom strašno iscrpljena, Teodora poče osećati žareći stid. Rekla je:
-Kakva sam ja glupača! Zašto sam se, do sto crnih đavola, drala na tu jadnu devojku?
Pokrila je lice rukama. On reče, posve mirno:
-Ali ti znaš zašto, Teodora.
-Ne mogu više da podnosim to s.ranje, nemam j.ebene snage!.. Dosadilo mi je i hoću da prestane!..
-Prestaće.
-Lako je tebi da...
Ugrizla se za jezik. Onda je rekla, mirnije:
-Kad bi bar svi prestali da se ponašaju tako prema meni. Kad bi prestali strepeti od svakog mog pokreta. Zašto me ne ostave na miru?
Podigla je glavu.
On je gledao u nju, ćutke. Lice mu je bilo zatvoreno i hladno. Malo je govorio, i gotovo svo vreme koje nije provodio u šumi s ostalima; bio je zatvoren u svojoj sobi, sam. Izlazio bi tek kad bi mu Megan počela lupati na vrata s jelom na poslužavniku. Ono što je bilo najgore, bio je način na koji se ponašao prema njoj.
Gotovo da joj se uopšte nije obraćao. Čak je prestao i da je gleda. Vil je nikada nije gnjavio kao što su sad svi ostali činili, ali je uvek na nju reagovao. Bio je svestan šta ona radi i gde je svakog momenta u danu. Uvek je pre na nju obraćao pažnju.
Sad više ne.
Ćutao je toliko dugo da je već pomislila kako joj ništa neće ni odgovoriti. Onda se neočekivano pokrenuo, učinio nestrpljiv, nagao gest, kao da će joj nešto reći; ali je u pola toga stao. Ono što je, najzad, izgovorio; očigledno nije bilo prvo što je hteo.
-Oprosti im, Teodora. Dozvoli da je tvoje ponašanje krajnje čudno i nepredvidljivo. Niko od nas nije, zapravo, siguran šta je sledeće što ćeš reći ili učiniti. Zato se tako ponašaju.
Mrzela je kad govori tim svojim školovanim engleskim. Pre je to činio kad je zavitlava i nije joj smetalo. Sad je u njegovom aristokratskom akcentu i odabiru reči osećala nešto drugo: distanciranje, otuđenje. Kao da joj indirektno govori da mu se ne približava.
Smrknuta od tog naglaska, rekla je:
-Govoriš kao da sam luda, do vraga.
-Ali ti uopšte nemaš kontrolu nad sobom, Teodora. Zašto ne pustiš da je onda imamo mi? Ili nam barem ne uzimaj za zlo, molim te.
Nije mu imala šta odgovoriti na to. Bio je u pravu.
Njeni su dani, zapravo, bili niz noćnih mora. Užasni snovi prekidani periodima budne svesti i razuma. Ona zaista, baš kako joj je rekao, nije imala kontrolu nad sobom.
Otkad joj je temperatura one noći skočila, više uopšte nije spadala. Neprestano je bila u groznici tokom koje su se smenjivali periodi vrućine od koje bi je znoj kupao od glave do pete, pa odmah zatim hladnoće usled koje su joj cvokotali zubi. Nije imala apetit niti volje za bilo šta. Ni na šta se nije mogla koncentrisati, usredotočiti: na ljude, razgovor, knjige. Ali ono što je bilo najgore, bili su otelotvoreni demoni.
U početku su joj dolazili samo u san. Do krajnjih se granica trudila da ne zaspi, ali groznica ju je iscrpljivala i definitvno je s vremena na vreme morala spavati. Međutim, to je bio užas kakav nikad ranije nije mogla ni pretpostaviti.
Imala je mučne, opako jasne i stvarne snove u kojima se davi u prljavoj, mutnoj, ledenoj vodi; tako realno da su je pluća fizički bolela a panika koju je proživljavala verovatno ne bi bila veća ni da se zaista gušila. Bel se, ona druga, mrtva i sablasna Bel, vratila; samo je sad bila stostruko strašnija. Prestala je Vilu pričati šta sanja a to mu pogotovo nikad ne bi mogla reći. Jer, sanjala je Bel kakva je bila kad je umrla.
Sve što je ona znala o Belinoj smrti bile su nesuvisle reči Isabel Vilijams, međutim, opet je bila sigurna da na neki užasan način može videti kako je to zaista izgledalo. Zaspala bi i odjednom shvatila da stoji u memljivom, mračnom podrumu neke stare kuće. Trulež tog mesta bio joj je u ustima, osećala ga je na koži. Pogledala bi, a tamo je stajala Bel, okrenuta joj leđima. Kosa, rasuta do struka, mutno je sijala u tami, gotovo još više od njene bele haljine... Međutim, onda bi, dok bi joj srce tuklo u grlu, shvatila da haljina nije sasvim, nezaprljano bela. Naprezala se da vidi, u isto vreme strepeći od saznanja; i tad bi shvatila da je haljina pri dnu ispskana krvlju boje rđe. U apsolutnoj tišini, sve što je mogla čuti bilo je kapanje neke hladne vode. Polako, sporo je kapala voda u nekom mraćnom ćošku tog podzemnog pakla, kao da joj pada na ogoljeni mozak.
Bel bi se počela okretati, sporo, a njoj su se dlačice ježile po telu. Osvrnula bi se preko ramena, lica belog i modrog i posve praznih, neprirodnih očiju. Ali, ono najstrašnije, bio je njen smešak.
Bila je nasmešena nategnuto i veštački kao beživotna krpena lutka s naslikanim ustima. Taj je osmeh stajao zakačen za njeno lice, ne menjajući modru belinu avetne kože niti izraz onih jezivih praznih očiju u kojima su zenice bile mrtvački goleme. Njena prozirna, već i na pogled ledena ruka sporo bi se podigla, pa bi pritisnula prst na usne neprestano izvijene u ono ružno cerenje iskeženih zuba. Kad bi pokazala glavom na nešto što je ležalo nepomično u uglu, Teodoru bi panika već sasvim obuzela. Ali čak i u tom stanju ona je znala da ne bi podnela da vidi to što joj Bel pokazuje. Noge bi je izdale, pala bi na kameni, kao grob hladan pod, stisla se uza zid, rukama grčevito pritisnula oči. Grlo ju je bolelo od urlanja ali nikakav zvuk se nije čuo, osim kapanja one vode. Bel joj je prilazila, s iskeženim cerenjem na mrtvom licu, i njena haljina isprskana skorenom krvlju bila joj je sve bliža. Koliko se god otimala, nije imala gde pobeći. Zid joj je bio za leđima a Bel sve bliža, njene bele ruke tankih, iskrivljenih prstiju i crnih noktiju ispružene ka njenom licu...
Obično bi se, vrištući, budila u tom momentu. Ali, ako to nije bila Bel, bilo je nešto drugo.
Sanjala je: golema prostorija bez prozora, visoke kupolaste tavanice. Podovi od glatkog crnog mramora po kojem plešu plamenovi, zidovi, strop: sve je bilo boje crnog somota. Ljudi oko nje, zakukuljičenih lica, bili su u crnim plaštevima. Sve je bilo crno, čak i voštanice koje su gorele svud naokolo. Samo je njena do zemlje duga haljina bila šećernobela.
Stajala je, lako dršćući, bosonoga. Bila je licem okrenuta ka slepoj gomili, bokom uz jednog muškarca koji je bio u crnom kao i ostali. Samo mu je lice bilo nepokriveno. Nije morala pogledati njegov potiljak boje gavranovog krila kako bi znala da je to Ajdan.
On je stajao za velikim, ovalnim oltarom od crnog kamena po kojem su bile razmeštene stvari koje nije uspevala videti jer ih je sobom zaklanjao. Međutim, nije imala vremena razmišljati o tome; jer sve što joj je bilo u glavi, zapravo, bilo je čuđenje. Na tom se mestu, naime, čulo nešto što tamo nikako nije pripadalo. Nije joj bilo jasno šta bi to moglo tamo raditi. Nije se čudila čak ni svom prisustvu, koliko se čudila tome.
Dečijem plaču.
Neko je dete plakalo među svim tim u slepu tišinu zaogrnutim ljudima. Plač novorođenčeta, nagog, promrzlog i gladnog; bebe koja traži svoju majku. Ona tad shvati da je beba u Ajdanovim rukama, da je to razlog što je ne uspeva videti, i istog trena kad je to shvatila, shvatila je sve; i onda od šoka sasvim obamrla.
Posle tih snova nikad nije imala snage ustati iz kreveta. Ceo bi dan provela ležeći, bez jela, ne dozvoljavajuči ikome da joj se obrati ili joj i reč izvuče.
Otkako ga je, s jutrom, pustila, nestao je; ne obraćajući joj se i maltene je i ne pogledavši. Ona se nije usuđivala pitati za njega. Napolju je bilo hladno i mračno i tetka Keti je zatvorila prozore i naložila vatru. Rekla je:
-Biće oluje.
A ona je znala, bez da tetka Keti na ikoji način proširi tu rečenicu, da će biti oluje jer je Vil besan. Pomislila je: počelo je.
Šta god da ju je očekivalo, šta god Ajdan namislio da učini... To je upravo počelo.
Sedela je u krevetu sa šoljom čaja, i iznenada upitala glasom koji nekako nije uspevala prepoznati kao svoj:
-Ima li ikakve šanse da Ajdan ne uspe, tetka Keti?
Tetka Keti je sedela uz vatru i čitala neku knjigu uvezanu u crnu kožu. Ni ona ni Teodora nisu ni reč izmenile o tome šta se sinoć dogodilo, niti o groznici u kojoj je Teodora sedela celo vreme; ali sad je podigla glavu i rekla kao da se nadovezuje na razgovor koji već satima vode:
-Ali naravno da ima, lepotice.
Teodora joj ništa ne odgovori. Na mahove je imala dojam da umesto Ketrin Managan vidi njenu sestru Bel, i iako ništa nije pominjala, izbegavala je da gleda u pravcu kamina. Poželela je da tetka Keti ode i obuče neku drugu haljinu umesto te sablasno bele, iako je u isto vreme znala da nije haljina razlog onome što joj se pričinjava.
Potiljak ju je boleo usled naprezanja da suzbije priviđenja koja su joj se trsila prišunjati u glavu. Trudila se da se izboru za kontrolu nad njima, da ih obuzda pre nego ona to učine njoj. Odjednom je ceo svet naokolo postao pun duhova i aveti.
Tetka Keti ustade i njena bela haljina zašušti. Nije joj čula korake dok je prilazila krevetu, isto kao što nikad nije mogla čuti ni Vila. Obično je postajala svesna da su joj Vil i tetka Keti prišli tek kad bi stali pored nje.
Nikad joj pre to nije bilo mrsko, a sad je shvatila da zazire i strepi.
Tetka Keti je sela uz nju. Ona je mrzovoljno ćutala. Žena učini pokret kao da će joj se dotaći kose, ali Teodora mahinalno skupi ramena i ona, za tren s rukom u pola pokreta, u vazduhu, ćutke pređe preko toga. Čak ni glasom nije pokazala eventualnu ozlojeđenost. Ton joj je bio nežan i topao kao i uvek kad bi joj se obraćala.
-Počinješ misliti kako se ništa od ovoga ne bi desilo da nisi nikad srela Vila, zar ne? Kako sad ne bi bila u situaciji da se pitaš hoćeš li poludeti, umreti ili šta još gore...
Ona ne odgovori.
-U pravu si, svakako. Ništa od ovoga se ne bi desilo da nisi srela Vila.
-Ali ja bih ga srela, kako god. On kaže da je to bilo neizbežno. Ja i on smo se morali sresti. I tako se sve ovo moralo dogoditi.
-Međutim... Da li si se zapitala je li moguće da sve, možda, ima i drugu stranu? Da se, ako je nešto jako dobro, može izokrenuti u jako loše?
-Ne razumem vas.
-Jačina tvoje sreće s Vilom je razlog što je nesreća jaka, lepotice. Kojom bi snagom da te ugrozi Ajdan raspolagao sada da je tvoj život takav da te ostavlja ravnodušnim? On, kao i mi, koristi energiju. Snagu koju ima onaj kojim manipuliše. Intenzitet nečije sreće, volje, snage, osećanja... Od toga zavisi koliko će jaka biti suprotnost koju takvi kao Ajdan žele izazvati.
-Želite mi reći kako jačina moje sopstvene sreće omogućava Ajdanu da me jače ugrozi..?
-Nije li to istovremeno i utešna misao, draga?
-Utešna?
-Ne misliš o toj stvari kako bi trebalo.
-Sad mogu da mislim samo o tome šta je sve Ajdan u stanju da učini, oprostite!
Tetka Keti se nagne ka njoj. Iz nekog se razloga smešila.
-Ako je tvoja sreća omogućila Ajdanu da te efikasnije ugrozi - ne omogućava li Vilu da te još efikasnije zaštiti, Teodora?
Ona je zurila.
-Ponavljam ti: ja ne verujem da je tebi pisano da te Ajdan dobije.
Posle čaja, ili možda tetka Ketinih reči, Teodora je bila mirnija. Nezainteresovano je gledala kroz prozor kako šuma postaje sve mračnija. Oblaci su se gomilali na nebu i bezglasno je sevalo. Kuća je bila tiha i puna senki, ali iz njih ništa nije iskakalo da je uplaši. Onda je čula zvuk automobila, pa još jednog. I još jednog. Čula je zalupljena vrata, korake i glasove, i odjednom kao da je sve naokolo bilo puno ljudi. U njenoj umrtvljenoj svesti javi se lagano interesovanje baš u momentu kad je začula tihe glasove pred samim vratima, a onda i kucanje. Ona pogleda, i tamo je stajala Megan, a za njenim ramenom virilo lice one ljupke devojke s kratkom plavom kosom.
Ljudi su se razmileli po kući, njih nekoliko: Megan, Lusi - devojka mačkastog lica; Angus, još dvoje troje kojima je slabo pamtila imena ali je znala da su bili letos u Škotskoj. Međutim, bilo je to sasvim drugačije nego u Škotskoj. Atmosfera se u kući u šumi od one u tetka Ketinoj kući na visoravni razlikovala kao nebo i pakao. Teodori je trebalo nekoliko dana pre nego je pronašla pravi izraz: to kako su se svi oko nje ponašali, tako se ponašaju ljudi kad je u kući mrtvac.
Nije bilo mnogo smeha i razgovori su se vodili stišanim glasovima, kao da svi strepe da bi ih zidovi mogli čuti. Megan se trsila biti vesela kao i obično, međutim čak je i njen jezik otupeo. Prvo veče kad su stigli, Teodora je rekla kako joj je žao što je Megan morala dolaziti i ostaviti decu, ali Megan je odbrusila:
-Ne lupetaj, budalo.
Međutim, oči su joj za časak bile tužne. Tiho je preuzela na sebe ulogu domaćice, ono za šta je rođena; počevši se starati o hrani i udobnosti svih u kući, na isti način na koji se ponašala u Škotskoj. Teodori je prijalo njeno prisustvo. Volela je sedeti u kuhinji dok Megan pere suđe ili kuva. Ona se jedina prema njoj ponašala normalno.
Ostale je slabo viđala, jer su s Vilom boravili u šumi čitave sate, međutim, kad bi se vratili, obično su titrali oko nje kao oko neizlečivog bolesnika što ju je dovodilo do ludila.
Ljudi nikad nisu titrali oko nje, niti je ona to podnosila. Čak ni Vil to nije činio, ne na takav način. On se brinuo o njoj, ali ne kao da je maloletna ili maloumna. Vil joj je znao odbrusiti, reći joj kad mu smeta - on nije po ceo dan obilazio oko nje i skakao na svaki njen pokret, kao da bi se mogla smrtno povrediti kad ustaje od stola. Čak ni sad Vil to nije radio, iako je znala da je Vil u većoj brizi za nju od svih tih ljudi zajedno.
Tuđa strepnja išla joj je na živce. Lusi joj je od prvog dana u Škotskoj bila draga, ali kad je jedno veče pošla u kupatilo i kad je devojka skočila od svoje šolje čaja i pritrčala joj, rekavši: možeš li, draga?.. Teodora je pobesnela. Uhvatio ju je užasan, sasvim idiotski i ničim, zapravo, konkretnim izazvan bes, samo jedan od mnogih poslednjih dana. Otrgla je ruku od devojčine i počela vikati. Nadigla je takvu galamu da su svi poskakali na noge a Megan dotrčala iz kuhinje. Na zaprepaštenu Lusi, koja je skamenjeno zurila u nju, Teodora se ispljuvala na sva usta, ne birajući reči i izraze; sve dok, odjednom, nije osetila oštar bol u potiljku koji ju je prisilio da smesta zaveže. Posegnula je dlanom na bolno mesto i osvrnula se, a tamo je na pragu stajao Vil i gledao je. Nije imao nikakav izraz na licu, kao što ga nije imao sve od one noći, i nije ni reč rekao. Naprosto je pružio ruku ka njoj, ali je autoritet tog gesta bio neverovatan. Ona se istog trena ohladila do peta. Dok su odjeci njenog besa još umirali u prostoriji, ona je, pognute glave, prišla i uhvatila se njegove ruke. Odveo ju je u sobu i sačekao dok nije sela. Odjednom strašno iscrpljena, Teodora poče osećati žareći stid. Rekla je:
-Kakva sam ja glupača! Zašto sam se, do sto crnih đavola, drala na tu jadnu devojku?
Pokrila je lice rukama. On reče, posve mirno:
-Ali ti znaš zašto, Teodora.
-Ne mogu više da podnosim to s.ranje, nemam j.ebene snage!.. Dosadilo mi je i hoću da prestane!..
-Prestaće.
-Lako je tebi da...
Ugrizla se za jezik. Onda je rekla, mirnije:
-Kad bi bar svi prestali da se ponašaju tako prema meni. Kad bi prestali strepeti od svakog mog pokreta. Zašto me ne ostave na miru?
Podigla je glavu.
On je gledao u nju, ćutke. Lice mu je bilo zatvoreno i hladno. Malo je govorio, i gotovo svo vreme koje nije provodio u šumi s ostalima; bio je zatvoren u svojoj sobi, sam. Izlazio bi tek kad bi mu Megan počela lupati na vrata s jelom na poslužavniku. Ono što je bilo najgore, bio je način na koji se ponašao prema njoj.
Gotovo da joj se uopšte nije obraćao. Čak je prestao i da je gleda. Vil je nikada nije gnjavio kao što su sad svi ostali činili, ali je uvek na nju reagovao. Bio je svestan šta ona radi i gde je svakog momenta u danu. Uvek je pre na nju obraćao pažnju.
Sad više ne.
Ćutao je toliko dugo da je već pomislila kako joj ništa neće ni odgovoriti. Onda se neočekivano pokrenuo, učinio nestrpljiv, nagao gest, kao da će joj nešto reći; ali je u pola toga stao. Ono što je, najzad, izgovorio; očigledno nije bilo prvo što je hteo.
-Oprosti im, Teodora. Dozvoli da je tvoje ponašanje krajnje čudno i nepredvidljivo. Niko od nas nije, zapravo, siguran šta je sledeće što ćeš reći ili učiniti. Zato se tako ponašaju.
Mrzela je kad govori tim svojim školovanim engleskim. Pre je to činio kad je zavitlava i nije joj smetalo. Sad je u njegovom aristokratskom akcentu i odabiru reči osećala nešto drugo: distanciranje, otuđenje. Kao da joj indirektno govori da mu se ne približava.
Smrknuta od tog naglaska, rekla je:
-Govoriš kao da sam luda, do vraga.
-Ali ti uopšte nemaš kontrolu nad sobom, Teodora. Zašto ne pustiš da je onda imamo mi? Ili nam barem ne uzimaj za zlo, molim te.
Nije mu imala šta odgovoriti na to. Bio je u pravu.
Njeni su dani, zapravo, bili niz noćnih mora. Užasni snovi prekidani periodima budne svesti i razuma. Ona zaista, baš kako joj je rekao, nije imala kontrolu nad sobom.
Otkad joj je temperatura one noći skočila, više uopšte nije spadala. Neprestano je bila u groznici tokom koje su se smenjivali periodi vrućine od koje bi je znoj kupao od glave do pete, pa odmah zatim hladnoće usled koje su joj cvokotali zubi. Nije imala apetit niti volje za bilo šta. Ni na šta se nije mogla koncentrisati, usredotočiti: na ljude, razgovor, knjige. Ali ono što je bilo najgore, bili su otelotvoreni demoni.
U početku su joj dolazili samo u san. Do krajnjih se granica trudila da ne zaspi, ali groznica ju je iscrpljivala i definitvno je s vremena na vreme morala spavati. Međutim, to je bio užas kakav nikad ranije nije mogla ni pretpostaviti.
Imala je mučne, opako jasne i stvarne snove u kojima se davi u prljavoj, mutnoj, ledenoj vodi; tako realno da su je pluća fizički bolela a panika koju je proživljavala verovatno ne bi bila veća ni da se zaista gušila. Bel se, ona druga, mrtva i sablasna Bel, vratila; samo je sad bila stostruko strašnija. Prestala je Vilu pričati šta sanja a to mu pogotovo nikad ne bi mogla reći. Jer, sanjala je Bel kakva je bila kad je umrla.
Sve što je ona znala o Belinoj smrti bile su nesuvisle reči Isabel Vilijams, međutim, opet je bila sigurna da na neki užasan način može videti kako je to zaista izgledalo. Zaspala bi i odjednom shvatila da stoji u memljivom, mračnom podrumu neke stare kuće. Trulež tog mesta bio joj je u ustima, osećala ga je na koži. Pogledala bi, a tamo je stajala Bel, okrenuta joj leđima. Kosa, rasuta do struka, mutno je sijala u tami, gotovo još više od njene bele haljine... Međutim, onda bi, dok bi joj srce tuklo u grlu, shvatila da haljina nije sasvim, nezaprljano bela. Naprezala se da vidi, u isto vreme strepeći od saznanja; i tad bi shvatila da je haljina pri dnu ispskana krvlju boje rđe. U apsolutnoj tišini, sve što je mogla čuti bilo je kapanje neke hladne vode. Polako, sporo je kapala voda u nekom mraćnom ćošku tog podzemnog pakla, kao da joj pada na ogoljeni mozak.
Bel bi se počela okretati, sporo, a njoj su se dlačice ježile po telu. Osvrnula bi se preko ramena, lica belog i modrog i posve praznih, neprirodnih očiju. Ali, ono najstrašnije, bio je njen smešak.
Bila je nasmešena nategnuto i veštački kao beživotna krpena lutka s naslikanim ustima. Taj je osmeh stajao zakačen za njeno lice, ne menjajući modru belinu avetne kože niti izraz onih jezivih praznih očiju u kojima su zenice bile mrtvački goleme. Njena prozirna, već i na pogled ledena ruka sporo bi se podigla, pa bi pritisnula prst na usne neprestano izvijene u ono ružno cerenje iskeženih zuba. Kad bi pokazala glavom na nešto što je ležalo nepomično u uglu, Teodoru bi panika već sasvim obuzela. Ali čak i u tom stanju ona je znala da ne bi podnela da vidi to što joj Bel pokazuje. Noge bi je izdale, pala bi na kameni, kao grob hladan pod, stisla se uza zid, rukama grčevito pritisnula oči. Grlo ju je bolelo od urlanja ali nikakav zvuk se nije čuo, osim kapanja one vode. Bel joj je prilazila, s iskeženim cerenjem na mrtvom licu, i njena haljina isprskana skorenom krvlju bila joj je sve bliža. Koliko se god otimala, nije imala gde pobeći. Zid joj je bio za leđima a Bel sve bliža, njene bele ruke tankih, iskrivljenih prstiju i crnih noktiju ispružene ka njenom licu...
Obično bi se, vrištući, budila u tom momentu. Ali, ako to nije bila Bel, bilo je nešto drugo.
Sanjala je: golema prostorija bez prozora, visoke kupolaste tavanice. Podovi od glatkog crnog mramora po kojem plešu plamenovi, zidovi, strop: sve je bilo boje crnog somota. Ljudi oko nje, zakukuljičenih lica, bili su u crnim plaštevima. Sve je bilo crno, čak i voštanice koje su gorele svud naokolo. Samo je njena do zemlje duga haljina bila šećernobela.
Stajala je, lako dršćući, bosonoga. Bila je licem okrenuta ka slepoj gomili, bokom uz jednog muškarca koji je bio u crnom kao i ostali. Samo mu je lice bilo nepokriveno. Nije morala pogledati njegov potiljak boje gavranovog krila kako bi znala da je to Ajdan.
On je stajao za velikim, ovalnim oltarom od crnog kamena po kojem su bile razmeštene stvari koje nije uspevala videti jer ih je sobom zaklanjao. Međutim, nije imala vremena razmišljati o tome; jer sve što joj je bilo u glavi, zapravo, bilo je čuđenje. Na tom se mestu, naime, čulo nešto što tamo nikako nije pripadalo. Nije joj bilo jasno šta bi to moglo tamo raditi. Nije se čudila čak ni svom prisustvu, koliko se čudila tome.
Dečijem plaču.
Neko je dete plakalo među svim tim u slepu tišinu zaogrnutim ljudima. Plač novorođenčeta, nagog, promrzlog i gladnog; bebe koja traži svoju majku. Ona tad shvati da je beba u Ajdanovim rukama, da je to razlog što je ne uspeva videti, i istog trena kad je to shvatila, shvatila je sve; i onda od šoka sasvim obamrla.
Posle tih snova nikad nije imala snage ustati iz kreveta. Ceo bi dan provela ležeći, bez jela, ne dozvoljavajuči ikome da joj se obrati ili joj i reč izvuče.
Hvala ti na lepim rečima i drago mi je ako ti se dopada