Quantcast

Davno završeno, 29

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.381
ovo će biti dugačko, unapred se izvinjavam

Rekao je:
-Verujem da nisi o tome razmišljala, ali stvarno, Teodora... Iz svakog si budalastog filma mogla naučiti da se ljudi kao Ajdan ne ostavljaju sami - pogotovo ako treba prosto da pruže ruku i uzmu bilo šta tvoje što leži naokolo.
Gledao je u nju sa čudnim izrazom, kao da je vidi prvi put u životu. Kako ona ništa ne reče, njemu nestrpljiv izraz prelete preko lica:
-Za ime sveta, hoćeš li to više izgovoriti, ili šta?
Ona je i dalje zurila u vatru.
Noć se spustila tiha i mirna oko njih. Kako se Vil smirivao, tako je nepogoda prolazila. Nestvarno pucketanje i fijukanje je prestalo i šuma je blago treperela pod mesečinom. Teodora primakne bose noge bliže vatri i Vil, uhvativši njen pokret, hitro ustade.
-Je li ti hladno, devojčice?
Otkad su Ajdan i Beatris otišli, on je bio ćutljiv i opasno miran. Naterao ju je da okrene sobu naglavce, sve dok mu nije bila u stanju garantovati kako joj ništa ne fali. Ali njegove oštre i budne oči pravile su joj zbrku u glavi, umesto da joj pomognu. Ma koliko, i sebe i njega uveravala da su sve njene stvari na broju; osećala je sumnju i zebnju i ne bi za svoje reči garantovala baš glavom. Najposle je skoro počela plakati: ne znam, oh, ne znam!.. I Vil je konačno oslobodi okova svog pogleda. Ali nije je prestao pratiti očima gde god pošla i ma kakav pokret načinila, i što se noć više bližila, postajao je sve očiglednije nestrpljiv. Kao da nije mogao dočekati da ona kaže nešto vrlo bitno.
Ali ona je bila dotučena i nije imala snage pretpostavljati šta, kog vraga, od nje hoće. Tupo je gledala kako je zaogrće pokrivačem. Rekao je:
-Je li sad bolje?
-Da, hvala... Vile? Šta očekuješ da ja kažem?
On oćuti neko vreme.
-Ali ti to najbolje znaš, mila.
-Jedino što sad znam, to je da hoću objašnjenje. Kakva je to glupost s pismom? Zašto su ti ga slali?
-Da me maknu s puta, svakako.
-Da te... O čemu pričaš? Pa tebe su i tražili!
-Ne budi smešna. Nemoj mi reći da si i na tren nasela na onu idiotsku Beatrisinu priču o porodičnom izmirenju. Ni ona ni Ajdan nemaju nikakvih iluzija o tome šta ja mislim o porodičnom izmirenju. O kojem se, uostalom, uopšte i ne radi.
Seo je na pod do njenih nogu, okrečući lice ka vatri. Nije je gledao dok je govorio.
-Jedino što je Ajdan hteo, bilo je vreme. Ono čemu se nadam, to je da ga nije i iskoristio.
Odsutno je dodao drvo na vatru, ne odajući utisak da to čini svesno. Glas mu je bio mračan.
-Prokleto čekanje! Imao sam strpljenja osamnaest godina, a sad ga nemam ni za sat... Reci mi, curice. Šta bi ti uradila?
Ona se vidno trže.
-Šta bih ja..?
-Da. Šta bi ti uradila na mom mestu? Da li sam možda blesav? Da li sam ga trebao zadržati ovde dok ne budem sasvim siguran da nije iskoristio to vreme?
-Ali...
-Teodora, zamrzi me sad do groba ako tako mora biti. Ali ja sam imao priliku da ga osujetim. Imao sam ga ovde, a u ovoj mu kući ni deset takvih kao Beatris ne bi pomogli da me zaustavi. On nije računao da ću se tako brzo vratiti, slutim. Ajdan Bojd nije budala. Međutim, šta sam ja uradio? Nisam se okoristio njegovim neoprezom. Sam je sebe doveo u situaciju da se suoči sa mnom na jedinom mestu na svetu gde mi ne treba nikakvog naročitog truda da ga osujetim. A ja to nisam uradio!
Iznenada, plamen u kaminu skoči u dimnjak. Nešto hladno prođe kućom, zatresavši oknima i očešavši joj se o gola leđa. Ona se strese i povuče pokrivač do brade.
Vil zaroni lice u dlanove.
Neko je vreme ćutao, dok je vatra gorela plavičastim sjajem. Ona tupo reče:
-Ali zašto nisi?
Prenuo se na njene reči. Podigao je glavu, nestrpljivo smakao kosu s lica.
-Zato što sam učen drugačije.
Osvrnuo se preko ramena i ona, osupnuta, shvati da se posprdno smeši.
-Kako si ti ono jednom rekla? Nauka iz Harija Potera?
-To što veštac ne koristi crnu magiju, ne znači da ne može?
-Pravi citat. Hajde da krivimo Harija Potera što sad možemo samo da čekamo.
-Ne krivim nikoga, dođavola.
On to oćuti. Teodora se iznenada razgnevi. Zbacila je pokrivač i uhvatila ga za rame. Od tog kao da se opekla i on brzo reče:
-Ali nemoj me dirati kad sam ovakav, devojčice, zar ti nisam...
-Jesi, bar deset puta danas. Do vraga s tim!
Ruka joj osta na njegovom ramenu, iako je imala utisak da joj počinje trnuti.
-Pusti me, Teodora.
-Neću da te pustim, proklet bio! Da li se uopšte čuješ? Sediš tu i govoriš - šta? Da su te učili pogrešno?
U pola veštog mačjeg pokreta kojim je krenuo da se izvuče ispod njene ruke, on odjednom stade.
-Jesu li te učili pogrešno, Vile?
-Ne.
-Pustio si ga da ode, pa šta?
-Ne znaš šta govoriš, Teodora.
-To što je Ajdan otišao, pa čak i da postigne šta je hteo... To ne znači da ga ti nećeš zaustaviti. Znam li o čemu pričam, Vile?
-Naravno, ti tu stvar vidiš bolje od mene.
-Kako to uopšte može biti? Kako ja mogu videti nešto bolje od tebe? Pogotovo ovo?
-Zato što nisi važna sebi koliko meni.
Ona trepne.
-Šta?
-Teodora, ni zbog čega na svetu ne bih mogao doći u situaciju da preispitujem kompletno svoje shvatanje Učenja i Veštine - osim zbog tebe. Jer, ako s jedne strane stavim Veštinu, a s druge Onu Koja Daje Svetlo; šta izabrati?
-Ali to nisu dve različite stvari.
-Ali su stale nasuprot.
Smešio se, ali to nije bio mnogo lep osmeh.
-Pitam sam te, zar ne? Šta bi ti odabrala?
-Isto, svakako!...
-Ah, bio sam u pravu. Izgleda da si stvarno bitnija meni nego sebi.
Međutim, ona je čula njegove reči ali ne i značenje. Upravo joj je nešto palo na pamet.
-Zar si ti mislio... Nisi valjda mislio kako te ja za nešto krivim?
On okrete glavu od nje.
-Je li to ono što celo vreme čekaš da ti ja kažem? Kako te krivim što nisi...
-Ti imaš pravo tražiti to od mene. Pakt koji smo sklopili a na čiji se pomen uvek brecaš... On obavezuje oboje. Uzeo sam brigu za tebe kad si ušla u moj život, Teodora. Kog vraga ja izigravam, ako ćeš ti dolaziti u ovakve situacije?
-Ali ti nisi znao da će on doći ovamo!..
-Upravo o tome pričam. Trebao sam znati.
-Kako?
-Kao što znam celog života. Ti ne razumeš... Ali uvek sam bio u stanju prepoznati Bojdove u nekoj stvari. Mogu da nanjušim sve što im je bilo u rukama, sve čeg su se dotakli. A onda se ispostavi da Beatris mesecima vodi dvostruku igru, i ja to ne vidim.
Pogledao je u nju strašnim očima.
-To nema, zapravo, nikakve veze s tobom. To je samo do mene. Ali, u mnogo čemu u mom životu je nastala prava zbrka i pometnja kad sam sreo tebe. Nemoj me tako gledati. Ponavljaću ti dokle ti god ne uđe u glavu: to nije do tebe. Odjednom sam u rukama imao veću moć nego sam pre mogao i sanjati. Neizbrojive mogućnosti su mi se otvorile, neki sasvim novi vidici. Ali, nisam smeo dozvoliti da se izgubim u tome. Da sam bio budan, kao i uvek, ne bi mi trebala ti da mi ukažeš gde je zlo. Naravno da ti je Beatris bila mrska.
Ona se strese.
-Šta je, uopšte, s Beatris?
-Šta je sa svima koji pređu na Crnu Stranu? Neki bi ti rekli da je u pitanju pohlepa ili sujeta. Naravno da mnogi ne razlikuju posedovanje moći od njenog korištenja. To što veštac ne koristi crnu magiju, ne znači da ne može, zar ne? Teodora, nadam se da je tebi sasvim jasno da je između mene i Ajdana razlika samo u biti. On ne poseduje bolje ili drugačije sposobnosti. On zapravo ne radi nešto drugo, već radi pogrešno. Veština je samo jedna. Šta će njome biti učinjeno, zavisi od osobe koja je koristi.
Glas mu je bio gadljiv.
-Najveći deo svog života ja sam toj gadosti bio u samom središtu. U ždrelu zveri. Dao bih ti odgovor na sve na svetu, ali ne na to. Ima stvari koje sam prisiljen držati u sebi. Tetka Keti, ona ima prednost svog neznanja, isto kao što ju je imala Bel ili ostali Managanovi pre nje. Moje je prokletstvo što znam. Nisam siguran da ću se ikada uspeti sasvim očistiti od zla Bojdovih. To je ogroman teret, i još ogromnija smetnja.
Pogledao je u nju.
-Ali to je tako i nećemo sad plakati. Recimo da sam imao zlehudu sreću da steknem iskustvo koje, zaista, ne bih poželeo nikome; ali koje ima i svoje prednosti. Ne postoji ništa što efikasnije odvraća od Crnog Učenja - do Crnog Učenja.
-Ali ono nije odvratilo Beatris, ni, na kraju krajeva, Bojdove.
-Ah, Bojdove ćemo izostaviti u ovoj priči. Oni nisu sposobni za drugačije.
-Zašto?
-Zašto su Managanovi kakvi jesu? To je tajna ostala na početku i nas i njih, i nema nikoga ko bi je danas znao.
-Pričaš kao da se radi o nekom hiljadugodišnjem rivalstvu...
-Ali o tome se i radi. Postoji razlika između Dara i Veštine. Veštini se skoro svako može naučiti. Ali s Darom se rađa.
-Zar hoćeš da kažeš... Zar mi želiš reći da se i Bojdovi rađaju s Darom..?
On podiže obrve.
-Naravno da se rađaju s Darom, prokletstvo. Mi smo jedno, Managanovi i Bojdovi. Rodonačelnici.
-Ali njihovo je Učenje crno!..
-Nikad se nisu razvili do ispravnog. Šta Bojdovi imaju? Oholost na Dar s kojim se rode i to je sva priča. Ali onaj koji želi raditi kako treba, mora ostaviti sujetu za sobom. Ja bih mogao raditi sve što i Bojdovi, a verovatno i bolje. Mogao bih manipulisati ljudima, činiti da se razbole i umru, svetiti se kome oni nisu u stanju. Mogao bih ogresti u krvi i to debelo naplatiti. Posedujem moć da to činim a znam i kako. Ali ono što sam ja uvek o toj stvari mislio, bilo je: pa šta? Ja znam za šta sam sposoban, ali me to ne čini niukoliko boljim od bilo koga drugoga. Jer o tome se i ne radi. Moć kojom raspolažem naprosto mi određuje put u životu. Da li ću zato tražiti da me obožavaju?
-Oh, ne, naravno...
-Ali Bojdovi ne misle tako. Oni zahtevaju bespogovorno idolopoklonstvo. Jer su u stanju voljno raspolagati životom i smrti. Ali ja nikad nisam mogao uzeti za svrhu Veštine nešto što je samo jedan njen vid. Raspolagati tuđim životom, ili čak i prirodom... To je, prosto, nešto što Veština može. Ali - ne mora. Svakako se neću oholiti takvim glupostima.
-Međutim, Beatris..
-Beatris se, očigledno, ne slaže sa mnom.
-Zašto je, kog vraga, to uradila? Zašto je otišla njemu?
-Zato što misli da od njega može dobiti više nego od mene, naravno.
-Ali Vile!.. Ona je godinama s tobom i tetkom Keti!.. Zar je moguće da se ničemu nije naučila od vas?
-Ja ne mogu ni Beatris niti bilo kome drugom na svetu reći šta da uradi, samo kako. Mogao sam joj pokazati put ali njime niko ne može hodati do nje same.
-Pa? Šta se onda s njom desilo?
-Iskreno? Ovo što se danas dogodilo, izbor koji je stavljen pred mene... Čini mi se da skoro mogu razumeti Beatris.
Zamišljeno je gledao u vatru. Ona se mrštila.
-Ne razumem.
-Ne? Šta je mene danas zaustavilo da se ne poslužim onim što umem i znam? Ja sam znao da ću, ne delajući, osuditi tebe i sebe na mukotrpno iščekivanje. Ali iako sam to mogao sprečiti, nisam. Ja ne verujem da bi to bio ispravan način.
-Pa onda?
-Ali Beatris mi ne bi odobrila. Ona mi ne odobrava upravo u ovom trenutku negde, bez obzira što je svesna da jedino mom izboru može zahvaliti što je iz ove kuće iznela razum u glavi, ili čak i samu glavu. To je prastara nedoumica. Puno puta mnogi su, ne samo Beatris, potezali priču da li je svo Crno Učenje zaista crno. Postoji struja koja je u jednostavnoj činjenici da Veština nije ni crna ni bela tražila dublji smisao. Koja se pitala šta to, zapravo, znači. Ako je Veština jedna, zašto postoje dva Učenja? Beatris je, prosto, želela više. Ona želi da vidi drugu stranu jer smatra da samo tako može videti celinu. To nije nešto što se desilo danas, pa čak ni letos u Škotskoj. Od samog početka, sve te godine, Beatris je bila među onima koji su se pitali. Ali naše nedoumice su razlog za naporniji rad, ne prebeg. Nisam se plašio, ne zaista, da bi Beatris mogla uraditi tako nešto. Jer ona zna da povratka nema. Ja ne radim ni sa kim ko pređe na drugu stranu, čak ni ako se pokaje. Postoje situacije kad je bolje da se čovek sasvim prestane baviti Veštinom, pre nego dozvoli da ga pitanja odvedu predaleko. Beatris je jedna od onih koji su često pitali možemo li se mi koristiti određenim aspektima Crnog Učenja. Da li bi to automatski pobilo sve što jesmo, ili možda ne. Ja nisam mogao dobiti Ajdanov pristanak za to što bih mu, eventualno, učinio. Svesno bih ga ugrozio, neizazvan. Nikad to nisam u životu uradio, Teodora, pa nisam mogao ni sad.
-Naravno.
-Naravno? Neka sam proklet ako tome mogu tako nonšalantno suditi kao ti. Zar sila ne zaslužuje silu? Ili zlo da mu se odgovori istim? Koliko mi uopšte vredi sve što sam u životu spoznao i postigao, ako time nisam bio u stanju zaštititi tebe? Moje Učenje mi je danas zavezalo ruke. Beatris to ne bi dozvolila. Zato je otišla Ajdanu. On nema sličnih nedoumica.
-Ali nemaš ih ni ti. Ako se Beatris često pitala, ti svakako nisi.
-Danas jesam.
-Ne vidim razloga. Možda je tvoj način teži i sporiji, ali je jedini ispravan. Neću više da pričam o tome, Vile. Ni za šta te ne krivim. Ti si postupio kako si trebao.
On je ćutao mračan, oslonivši lice na ruke.

Da je situacija mnogo opasnija nego se njoj činilo, Vil joj je pokazao vrlo brzo. Na koji je način stupio u kontakt s tetkom Keti, nije joj bilo jasno, ali ona je za dva dana došla u šumu.

Nakon što je izašla iz taksija, Ketrin Managan je neko vreme samo stajala sklopljenih očiju. Grudi su joj se polako dizale i spušale. Činilo se da želi udahnuti što više vazduha može - kao da šuma na nju ima neki blagotvorni, isceljujući uticaj; kao da je hladni izvor s kojeg će se, žedna, napiti.
Teodori to nije bilo ništa neobično. Mnogo je puta dosad viđala Vila da tako stoji na nekom proplanku ili, još češće, na kućnom pragu; i naprosto diše. Onda bi bio vrlo miran, kao kakvo mlado drvo koje iz zemlje crpi životnu snagu. Izbegavala je da mu bilo šta govori kad bi to radio. Slutila je da bi njene reči bile smetnja, a možda je ne bi ni čuo. Zato je stajala i strpljivo čekala da tetka Keti najzad otvori oči i obrati pažnju na nju. I zaista, kad ju je pogledala, u očima je imala izraz istovetan Vilovom: kao da se iz ogromne daljine vraća u stvaran svet i nanovo postaje svesna gde je i šta je okružuje. Onda se nasmešila, obuhvatila joj svojim finim, uskim dlanovima lice, i poljubila je u čelo.
Pre nego će ući, rekla je:
-Nisam verovala, ne zaista, da ću se ikada više ovamo vratiti.
Onda joj je neki oblak preleteo preko lica, stresla se i prešla prag, kao da raskida lance davno izgovorenih obećanja i zakletvi.
Pojavljivanje tetke Keti Teodori je jasnije nego išta ukazalo da je neka velika hitnja u pitanju. Vil ne bi zvao tetku Keti ni iz kojeg drugog razloga do ovog, niti bi ona zbog bilo čega drugoga došla.

Svaki dan, Vil i tetka Keti su se zatvarali u sobu satima. Nisu joj govorili šta rade ili o čemu govore, i Teodora nije ni pitala. Na kraju krajeva, nije u tome bilo mnogo misterije, zar ne?
Ajdan je možda upravo radio na njenoj sopstvenoj propasti.
Jedno je veče tetka Keti izašla iz sobe ostavljajući Vila, i pozvala je. Za razliku od njega, koji je danima bio nepromenjivo mračan i tih; sasvim se zatvorivši posle one bujice reči prve večeri; tetka Keti je na licu lebdeo osmeh, ali taj je smešak bio tužan. Rekla je:
-Moje je vreme davno prošlo, lepotice.
Objasnila je da joj je sad, nakon mnogo godina neaktivnosti, čak i razgovor o Veštini težak i iscrpljujući.
-Vil ne mora ni jesti ni spavati kad radi, ali on je mlad i snažan.
Teodora je pomislila kako to nije dovoljno dobro rečeno. Vil ne da nije ni jeo ni spavao, već je postao upravo opsesivan. Da se krov sruši na njega, on bi samo stresao ramena od prašine i nastavio, verovatno.
Ali naravno, ovo je za Vila bilo od kardinalne važnosti. Nije smela naglas reći šta je pomislila, ali od tog joj je srce sišlo u pete. Svetlonoša ne može dozvoliti da izgubi Onoga Koji Daje Svetlo. Panično se pokušavajući otresti te misli, ona shvati da tetka Keti u rukama drži neki kovčežić. Uhvatila se toga kao davljenik:
-Šta vam je to?
-Dođi, lepotice.
Izašle su pred kuću u toplo veče. U kovčežiću je bio prelep komplet pribora za kosu. Svaki je ponaosob izgledao basnoslovno star i fin kao filigran. Dok je Teodora, za tren smetnuvši s uma sve ostalo usled lepote tog prizora; razgledala četke, češljeve i šnale; tetka Keti joj je pričala kako kovčežić, od crvenog ružinog drveta, zlatnih okova i bravica, generacijama prelazi ženskim potomcima Managanovih. Rekla je:
-Vrlo je star. Sve što Managanovi poseduju staro je stolećima, pa tako i ovo. I mi smo sami stari još u povojima. Vreme teče drugačije za nas.
Teodora pogleda u njeno bezvremeno lice, ni mlado ni staro, i pomisli kako je to, bez svake sumnje, tačno. Onda tetka Keti uzme jednu od sedefnih četki i poče je češljati.
Drvo najbliže kući, golemog debla i krošnje, spuštalo je svoje staro, kvrgavo granje nad njihove glave. Teodora je volela to drvo. Izgledalo je nekako nabusito, poput mrzovoljnog starca kojem deca, u šali, na glavu stave venac od proletnog cveća. Kao da je uvređeno u svom dostojanstvu Oca Šume. Posmatralo ih je odgore, gunđajući granama za sebe, i nju gotovo uspava njegov šapat. Dešavalo se nešto čudno, osećala je. Kako je četka klizila kroz njenu kosu, grčeviti čvor u stomaku je počinjao da se dreši i raspliće. Polako, njena je muka gubila na težini i važnosti, ustupajući mesto blagotvornom olakšanju. Zatvorila je oči, i nekako kao da se cela šuma urotila da je uteši: ptice su ćućorile pod strehom, drveće je šaputalo. Osetila je lak dodir na nadlanici, a kad je otvorila oči, shvatila je da gleda u krupnog leptira koji je leno pomerao svoja velika, kraljevski obojana krila. Ona pažljivo pomeri ruku, ali leptir se ne uplaši, i kako ga prinese očima, sad su oboje, ozbiljni i budni, posmatrali jedno drugo.
Ona reče:
-Hej, druže... Nije li rano za let u ovo doba godine?
Tetka Keti se nasmije. Onda je rekla, dok je Teodora i dalje posmatrala leptira a leptir nju, čudno nezaplašen.
-Rekla sam Vilu nebrojeno puta ovih dana: nema opasnosti za nju, ne zaista.
Nagnula se nad njeno rame.
-Priroda čuva svoju decu.
Teodora ponovo zatvori oči.
Neko je vreme samo sedela tako, obgrlivši kolena rukama i uživajući u toplini sunca na kosi. Onda je rekla:
-Tetka Keti... Jesam li u opasnosti?
-To ne znamo, ne još. Mora proći određeno vreme da takve stvari pokažu svoje lice.
-Jeste li zato došli? Da pomognete Vilu ako se dogodi?
-Došla sam da mu pomognem da se ne dogodi, tačnije, ako ikako mogu.
Teodora otvori oči i reče:
-Ajdan je uzeo nešto moje, znam to. Sve ove dane pretražujem kuću i misli, ne bi li shvatila šta je u pitanju, ali iako je, izgleda, sve na svom mestu, iako nemam dokaza da je to učinio... Ja svejedno znam. Osećam da nešto nije kako bi trebalo. I Vil to zna. Nije mi poverovao kad sam mu rekla da ništa ne nedostaje, videla sam da mi ne veruje. On zna da, iako imam tu blokadu u glavi, ja osećam kako se nešto dešava. Nikad ne bi tražio od vas da dođete da nije tako. Zar ne?
Tetka Keti je ćutala neko vreme, ne prestajući raditi četkom. Onda je tužno rekla:
-Jeste.
Teodora se malo strese.
-Da, znam. Ali, tetka Keti... Zašto se ne mogu setiti? Nisam mnogo stvari donela ovamo. Poimence mogu nabrojati sve što uopšte imam. Ali iako se čini da je sve u kući, nešto nedostaje. A ja ne umem videti šta.
-Nije ti dozvoljeno da vidiš.
-Kako to mislite?
-Lepotice... Koliko uopšte znaš o nečemu ovakvom?
Teodora sleže ramenima.
-Znam da mi je Ajdan uzeo nešto.
-Neću te lagati. Nema svrhe u neznanju, bar ne ovakvom. Stvari koje pripadaju samo tebi, koje drugi ne uzimaju na upotrebu, tvoja odeća, nakit, četka za kosu... Tvoje fotografije, podaci o nečemu što se tiče samo tebe: tvoj datum i sat rođenja, naprimer... Ima mnogo stvari koje čovek kao Ajdan može iskoristiti, za šta god želi. Imajući ih, malo je, zapravo, toga što on ne može učiniti. Ako je njegova volja da ti ne vidiš šta ti je uzeo, tako će i biti.
Teodora je počinjala zepsti, iako je veče bilo toplo.
-Vi kažete: čovek kao Ajdan. Ali, to nije sasvim tačno, zar ne?
Ona poče da misli kako je Vil došao do nje. Bila je u svojoj sobi i nije čula kad su on i tetka Keti izašli iz one odaje tajni. Podigla je oči s knjige koju je već satima pokušavala čitati, a on je stajao pored kreveta i gledao je odgore. Rekao je:
-Moraš mi nešto učiniti, devojčice, ako pristaješ, naravno.
Onda je čučnuo pored kreveta, maknuo joj knjigu iz ruku i uhvatio je za zapešća. Rekao je da bi trebala nešto skinuti sa sebe i dati mu. Tražio je da to bude stvar koju godinama poseduje i koju nikad ne skida. Nešto s čim ide i u krevet i u kadu, i bez čega se ne bi mogla zamisliti. Ona je progutala svoj nemir i naterala se da razmisli. Onda je skinula jedan od prstenova i pažljivo mu ga pružila. Rekla je:
-To je Ivanin poklon za rođendan, još iz škole. Zapravo se i ne sećam kad mi ga je dala, ni da li sam ga ikada skidala. Ništa drugo što posedujem nemam toliko dugo i sve ostalo ponekad skinem ili zamenim. Ali njega ne. Je li to u redu?
On se smešio.
-Sasvim, devojčice. Hvala ti.
Onda je uzeo prsten i otišao.
Teodora se prene, začuvši tetku Keti:
-Ali ti već znaš objašnjenje toga, draga.
-Da. Razlika je u biti...
Odjednom se osetila mala i beznačajna. Kao da je neoprezom upala posred igara Moćnih, i sad se oni dobacuju njome naokolo. Vil je govorio kako joj je mesto pored njega, ali nije li to, uvijeno, zapravo značilo u posedu njega? S koje god strane tu stvar gledala, ona je bila u Vilovim rukama. Čak ni sad, kad je u pitanju ko zna šta, možda čak i njena prokleta glava; ona se ništa ne pita.
Ali, opomenu je jedan glas, ti znaš da nije tako. Ti si bila pitana. Situacija u kojoj si, skopčana je s tvojim odgovorom. Reći "da" Vilu one davne večeri, značilo je ući u njegov posed. Imaš li problem s tim, posle svega?
Tetka Keti je zaustavila četku u njenoj kosi. Neko su vreme obe sedele, ćutke. Sunce je lagano zapadalo za vrhove drveća, zlateći ih, dok je povetarac odizao prošlogodišnje lišće s tla. Tetka Keti reče:
-Rekla si mi, onda u Škotskoj, kako nikada nećeš doći u situaciju da razmišljaš da je Vil - Bojd. Zar to nisu bile tvoje reči, lepotice? Čak i ako sam ja tvrdila suprotno. Ali do tog je neizostavno moralo doći jednom.
Stegla ju je za rame.
-Ja razumem tvoj strah i nemir. Shvatam zbog čega postavljaš takva pitanja u svojoj glavi. Oprosti Vilu, Teodora. To što te nigde ne pušta samu, što želi da si mu stalno na očima... Što je život kojim živiš pisan njegovim pravilima. Vil ne može živeti drugačije a ne može ni tebi dati tu slobodu. U pravu si, ti si zaista u njegovoj vlasti. Onaj Koji Daje Svetlo zavisi od Svetlonoše, jer je Svetlonoša njegovo izvorište, razlog što uopšte postoji. Međutim, Vil je čak i u goroj situaciji. Bez tebe, njegov je Dar osakaćen i sputan. U toj je priči na delu nužnost kakvu jedva možeš pretpostaviti, Teodora, i posledica je bitnija od uzroka. Zato ne smeš misliti da se kod tebe i Vila radi o slabijem u posedu jačeg, kao što je inače slučaj. Vi, zapravo, posedujete jedno drugo. I Vil je u tvojoj vlasti, jesi li kad ramišljala o tome?
Ona je ćutala.
 
Poslednja izmena:

mina68

Buduća legenda
Poruka
46.519
И нешто размишљам, ја као пратим блогове, а заправо прочитам тек сваки педесети, рецимо...не знам како их бирам, и шта ме привукло да прочитам баш први део ове приче, али изгледа да имам њуха за добру причу.
 

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.381
E zbog ovoga ne gledam serije, sem na kompu pa celu đuture... :confused: Ovo čekanje tipa - nastavak u sledećem broju iskida živce... A živci mi nisu baš jača strana...:lol:
I prestani više sa tim - neće vam se svideti... Ja bar kod tebe baš volim tu žestinu i otvorenost u prikazivanju loše strane. Izeš knjigu bez toga...
Mogla bih ja štancati koliko hoćeš nastavaka na dan, jer sad kad sam počela hoću i da završim, ali pravila nisu takva.
:mrgreen:
Samo vam želim reći, obema, i tebi i @mina68 da ste verovatno jedine koje su ikada čitale ovo, kamoli do kraja - ukoliko ne odustanete na tom putu, naravno. Možda vam stvari postanu preveliki utrošak vremena, s vremenom, i možda vam se počne činiti da stvari preterano komplikujem.
TI sasvim sigurno nećeš to pomisliti, doduše, jer si već pročitala najkomplikovaniju i najdosadniju stvar koju sam u životu napisala :mrgreen: i opet si našla u njoj nečeg vrednog - na čemu znaš da sam ti zahvalna.

Kako god, zahvalna sam vam obema, jer izdvajate vreme iz svog ličnog života da pratite Vila i Teodoru kako se zlopate - nešto zbog drugih, a nešto i zbog rođenih mana i nedostataka... Stvarno vam mnogo hvala.
 

Sandveil dance

Wild goose feathers
Poruka
4.512
Mogla bih ja štancati koliko hoćeš nastavaka na dan, jer sad kad sam počela hoću i da završim, ali pravila nisu takva.
:mrgreen:
Samo vam želim reći, obema, i tebi i @mina68 da ste verovatno jedine koje su ikada čitale ovo, kamoli do kraja - ukoliko ne odustanete na tom putu, naravno. Možda vam stvari postanu preveliki utrošak vremena, s vremenom, i možda vam se počne činiti da stvari preterano komplikujem.
TI sasvim sigurno nećeš to pomisliti, doduše, jer si već pročitala najkomplikovaniju i najdosadniju stvar koju sam u životu napisala :mrgreen: i opet si našla u njoj nečeg vrednog - na čemu znaš da sam ti zahvalna.

Kako god, zahvalna sam vam obema, jer izdvajate vreme iz svog ličnog života da pratite Vila i Teodoru kako se zlopate - nešto zbog drugih, a nešto i zbog rođenih mana i nedostataka... Stvarno vam mnogo hvala.
Jedina zamerka tvom pisanju koju sam do sada imala je nepostojanje Izbora 2 i 3...:rida:
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.