Quantcast

Davno završeno, 26

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.356
Jedno se jutro probudila i zatekla Vila za kuhinjskim stolom s nekakvim papirom pred sobom. Pitala je:
-Šta je to?
Vil ne odgovori odmah. Sedeo je, skrštenih ruku, i posmatrao papir kao da ga čita nerazvitog. Onda je pogledao u nju i oči mu smekšaju.
-Bio sam jutros u nabavci. Gospođa Frenklin kaže da je juče stiglo.
Ona se razdraženo okrete da uzme šolju za čaj.

Vil je bio sasvim ravnodušan po pitanju gadosti koje mu seljani ceo život priređuju, ali ona se često ljutila kad bi ispalo nešto slično ovome. Poštar je bio lokalac i naravno, nije donosio Vilovu poštu na ruke bez obzira o čemu se radilo. Zato su se pisma slagala na gomilu u prodavnici gospođe Frenklin sve dok Vil ne bi otišao u nabavku i pokupio ih. Možda je gđa Frenklin bila tolerantna prema Vilu, ali ona nije mogla naterati bilo koga da mu ode na prag.
Uostalom, gospođa je Frenklin već učinila najviše za koliko je bila sposobna. Teodora je često odlazila tamo s Vilom, ponekad i sama ako je on bio zauzet. Pre nekoliko meseci, gđa Marpl je otišla kod ćerke u Australiju, i nije se mislila vraćati. Njena je kuća, zajedno s ljupkim potkrovljem u kojem je Teodora živela po svom dolasku u selo, sad stajala žalosno napuštena. Kuće su se u ovom kraju teško prodavale, ako bi ikada. Nijedan se stranac nije zadržavao čak ni ako bi se pojavio.
Kako god, posle odlaska gđe Marpl, Teodora više nije doživela da je bilo ko u selu makar oslovi.
Pre nego je počela živeti s Vilom, znala bi popričati s ljudima. Ako ništa, barem su joj se javljali na ulici, kao u svakom malom mestu. Međutim, njen je šokantan postupak, izgleda, podigao debeli stakleni zid između nje i - svi ostalih... Ako je pre mogla samo slutiti u kakvoj je situaciji Vil, sad je to doživljavala na rođenoj koži.
Išla bi ulicom i često joj se dešavalo da ljudi koji joj idu u susret s očiglednom besramnošću prelaze na drugu stranu. Čak i ako bi je mimoišli, okretali bi glavu. Ono nekoliko na prste izbrojive dece, bukvalno se pribijalo uza zid ili živicu sve dok ne bi prošla - ukoliko ne bi smesta zbrisala u prvu kapiju - ali deca su je barem gledala. Tačnije, zurila u nju širom otvorenih očiju kao da ima dve glave ili, verovatnije, rogove, rep i trozubac.
Sad je to više nije preterano zanimalo, a počesto je bilo i smešno. Međutim, spočetka se često znala razbesneti. U to je vreme mnogo raspravljala s Vilom na tu temu. Rekao joj je: "Znači, prelaze ulicu kad te vide, pa šta?" Njemu je njen gnev uvek bio jako zabavan. Smijao se dok je ona, raspaljena, sipala tiradu o tome kako on, svakako, nije kompetentan da sudi njoj, obzirom da ona nije genetski uslovljena da za to ne mari. Rekla bi: "Tvojoj se porodici to dešava hiljadu godina, i prosto ste imuni. Ali mene nervira kad mala deca beže u kapije kad prolazim! Znam da se nerviram bez ikakve svrhe, znam da to neće ništa promeniti, ali j.ebi ga. Kog normalnog to ne bi nerviralo, do vraga?"
On se smijao. "Misleći pri tom kako ja nisam, svakako." Ona je pocrvenela. "Znaš na šta mislim! Možeš se smijati koliko želiš, i svakako s razlogom. Ali ja nisam na tvojoj evolutivnoj visini, Vile Bojde, i oprosti što me nije briga kao tebe."
Onda je on veselo rekao: "Bi li ti se svidelo više kad bi došli noću ovamo i onda te za kosu odvukli do lomače zapaljene u centru sela? Obzirom da je to alternativa njihovom ignorisanju."
Ona je zblanuto zurila u njega. "O čemu, dođavola, pričaš?"
On nastavi istim rugajućim glasom: "Pokušavam ti objasniti da je za tebe, kao i za mene, sasvim okej što nas ljudi preziru. U korenu njihovog prezira je goli strah, devojčice, a nema tog za šta čovek zaslepljen strahom nije sposoban. Može ti zvučati kao glupost ili bezočna izmišljotina, ali znaš li koliko je mojih predaka zaista gorelo? Nemam mnogo strpljenja s civilizacijom, kao što ti je poznato, ali na nekim sam joj stvarima ipak zahvalan. Dokle god beže od mene na ulici, to je u redu s moje strane. Ja se svakako ne bih dao živ spaliti, a onda bismo imali masakr ovde, zar ne, devojčice?"
Iako se smijao, oči su mu bile pažljive, i znala je da ima puno istine u tome što govori. Rekla je, mrko: "Ma šta pričaš? Zar zaista misliš da bi neko u današnje vreme potpaljivao lomače?"
Otpovrnuo joj je: "Stvar je u tome što ne želim da proveravam jesam li u pravu. Uostalom, Teodora, nemoj biti blesava. Današnje vreme nema s tim nikakve veze. Kao što nemaju ni njihovi stavovi. Nisu li isti kao i pre petsto godina? U čemu je stvar drugačija, onda?"
Ona mu nije imala odgovoriti ništa osim: "Problem je više u tome što nerviram samu sebe, razumeš. Što dopuštam da me nerviraju. I, svakako trošim vreme i energiju zamišljajući kako ih kakva epidemija odnosi do zadnjeg."
On se smijao. "Zaludne misli! Žalosna je istina da nekim stvarima na ovom svetu nema pomoći, devojčice. Ali, to je tako."

Posle je mislila kako je Vil, opet, u pravu. U krajnjem slučaju, on zna šta priča. Njeno je iskustvo tek odjek užasa koji prati Vila ceo život. Digla je ruke od te priče. Bila je mučna, ali nepopravljiva. Tome je najbolje naučila situacija s gospođom Frenklin. Iako jedina koja je u selu s njima razgovarala, činila je to s očiglednom nelagodom. Oni su oboje bili krajnje ljubazni, naročito Vil. Međutim, gđa Frenklin je na njihove eventualne upite odgovarala jednosložnim rečima, nikad ih ne gledajući u lice, i bilo je kao dan očito da jedva čeka da odu. Jednom kad je Teodora sama došla u prodavnicu, zatekla ju je kako nespretno pokušava sakriti gadnu modricu na obrazu. Usprkos godinama i alkoholu, stari je Frenklin još uvek imao opaku pesnicu. Dok joj je sabirala račun za malim pretrpanim pultom, Teodora je gledala njena sitna, mršava ramena i pognuto čelo pod mišije sivom kosom. Portret bede... Onda joj je došlo žao, gotovo da zaplače, kao da je za tren na svojim plećima ponela svu težinu uništenog života te žene. Pa joj je ispalo na usta pre nego je razmislila bolje: želite li da vam dam nešto za tu modricu, gospođo? Da je pristala, ona bi iz istih stopa otišla kod Vila i tražila leka; a nije bilo ozlede, očigledne ili skrivene, koju Vil nije mogao zalečiti. On je činio da njene modrice i ogrebotine od nepažljivog lutanja šumom nestaju maltene dok gleda.
Međutim, nije to pravo ni izgovorila, a već je shvatila kakvu je glupost izvalila. Činilo joj se da je upravo imala najiskreniju i najnesebičniju želju da ukaže pomoć u celom svom veku; bez ikakve proračunate zadnje primisli, iz najčistijeg saosećanja. Ali reakcija gospođe Frenklin učinila je da se momentalno povuče i pokaje. Žena je za časak pogledala u nju s čistim, neokrnjenim užasom. To je bio prvi i jedini put da ju je pogledala u oči, i od prizora strave u tim očima zlostavljanog deteta, neobično opstalim na licu stare žene; Teodora je mahinalno ustuknula. Navrat nanos je potrpala svoje stvari u naručje i pobegla bez reči.
Vilu ništa nije rekla, stideći se svog gafa, iako se pred Vilom maltene ničega nije stidela. Ali užas u očima gospođe Frenklin kao da ju je pljusnuo posred lica, i kao šamar je boleo. Tog je trena naučila kakvi ponori nerazumevanja dele Vila i nju od ostatka sveta. Ona ih nikada neće premostiti, ma šta uradila, s ma koliko iskrene volje pristupila.
Mada je još mnoge modrice videla na licu gospođe Frenklin potom, nikad joj više nije pokazala da ih vidi, i kad su ljudi prelazili na drugu stranu ulice da je izbegnu; ona je sad nastavljala svojim putem, nasmešena.

Sipala je čaj i već smetnula pismo s uma. Onda je Vil rekao:
-Od tetke Keti je.
Ona se okrete ka njemu sa nanovo probuđenom radoznalošću.
-Oh?
-Da. Kaže da će uzeti uzeti sobu u hotelu i da dođem čim dobijem pismo.
Nešto u tonu njegovog glasa natera je da obrati punu pozornost.
Nije joj trebalo dodatnih objašnjenja. Vil joj je još davno rekao da tetka Keti nijednom od Beline smrti nije došla u kuću u šumi u kojoj se rodila i rasla. Nazvao je to, kako ono? Završenim poglavljem? Činilo se da oni oboje imaju nekakav princip po kojem postupaju. Prošlost, lepa ili ružna, bez razlike; bila je prošlost. I Vil i tetka Keti su stvari zaključivali i onda ih ostavljali za sobom. S duhovima onoga što je bilo i prošlo se ne živi.
Ako je tetka Keti htela videti Vila, dolazila je u susedni gradić i tamo se s njim sretala. Teodori nije bilo ništa čudno u tom pismu. Rekla je:
-Blesavi poštar!
Vil leno okrete glavu ka njoj.
-Poštar, devojčice?
Činilo se da na sumnjiv način ne prati tok njenih reči. Vil je obično uvek znao kud ona cilja.
-Da! Koliko žena već sedi u tom gradu i čeka te?
-Oh ne.
Opet je pogledao pismo. Njoj iznenada na um pade nešto uvrnuto: on neće da to pismo uzme u ruke...
Rekao je:
-Poslala je pismo iz Škotske, da se najavi za danas.
Teodora privuče stolicu i sede do njega.
-Vile, šta nije u redu?
-Oh, nisam siguran. Naprosto mislim da znam o čemu se radi, to je sve.
-Ne razumem.
-Ni ja. Ali verovatno sam u pravu. Ne vidim koji bi drugi razlog bio što mi se ne ide.
Ona se poplaši.
-Zašto ti se ne ide, Vile? Šta nije u redu s tim pismom?
-Ali kažem ti da nisam siguran, devojčice. Pogledaj.
Učinio je pokret ka pismu i ostavio je u nedoumici da li ga se uopšte dotakao kad ga je gurnuo ka njoj... Ona pođe da uzme list, ali on je hitro uhvati za ruku i zaustavi.
-Nemoj da ga diraš.
Smešio se, međutim, njoj srce lagano siđe u pete.
-Zašto da ga ne...
-Naprosto nemoj. Ne znam koji đavo nije u redu s tim pismom, i svakako neću da ga se ti dotičeš.
Ona svrne pogled naniže.
To, u stvari, nije bilo pismo; već telegram sa samo nekoliko odštampanih reči. Njoj nešto pade na pamet, ali bilo je to idiotski, zar ne, i zato je pitala oklevajući i kao da se izvinjava na sopstvenoj gluposti.
-Ovaj... Misliš li da to pismo nije poslala tetka Keti? Izvini, znam da zvučim kao blesavi Šerlok...
-Ne izvinjavaj se. To je takođe jedna od stvari koje su mi pale na pamet. Ali buni me ovo.
Teodora odmah shvati o čemu govori. U telegramu je tetka Keti nazvala Vila jednim imenom iz milošte kog nije koristio niko osim nje. Vil reče:
-Tako zove mene, još od detinjstva. Niko me drugi ne zove tako, a malo ljudi uopšte zna da to čini tetka Keti.
-Pa onda?
-Ali to ne mora ništa značiti. devojčice.
Odgurnuo je stolicu i ustao. Ona je odole, sa zebnjom, gledala u njega.
-Kako god, moram da idem. I to sam.
-Naravno...
-Nije naravno. Znaš da ne volim da te ostavljam samu, ovde ili bilo gde. Ali stvar je u tome što ne znam ko je i zašto poslao to pismo.
-Ali zašto sumnjaš da je ono od tetke Keti? Ti bi najbolje trebao znati koje bi reči ona koristila, zar ne? Uvek odsedne u tom hotelu, i uvek ti prethodno pošalje pismo. Ima li ičeg bitnog o čemu ste trebali razgovarati?
On je čudno pogleda.
-Zapravo ima. U pravu si, nema ništa čudno ovde.
-Ali tebi jeste čudno.
-Može biti mnogo razloga za to, mada je najverovatnije samo jedan.
Ona reče s dosadom:
-Ili prestani pričati u prokletim zagonetkama, Vile Bojde, ili idi.
Nasmijao se.
-Glas razuma. Svakako ništa neću saznati brbljajući ovde s tobom.
-Svakako.
Onda ga je ispratila do vrata, na čijem se pragu okrenuo i rekao joj:
-Neću dugo, šta god bilo. Nemoj da lutaš šumom dok se ne vratim, i ostavi to pismo gde je. Nemoj ga dirati...
-Da, da, tata. Idi već jednom!..
On je još neko vreme čudno oklevao, gledajući je, a onda se naglo pokrete, vrati do nje, ukopa joj prste u kosu, privuče sebi i poljubi u čelo. Izveo je sve to s takvom naglošću i brzinom, i bez ikakvog prethodnog nagoveštaja šta namerava, da se ona nije stigla ni pomaći. Dok je trepnula, već je otišao.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.