Ili je ona za par nedelja zaboravila koliko je šuma lepa, ili su na delu bile neke potpuno misteriozne sile, kako god; ali nije prošlo dugo a Teodora se postidela svojih misli o napuštanju Vila i njegove (njihove..?) kuće u šumi. Leto se neopazice topilo u jesen, sunce je sijalo na zelenom lišću usled čeg je sam vazduh dobio posebnu - ona je bila sigurna, sasvim jedinstvenu na svetu - svetlozelenu boju. Čak je i staro drveće obraslo stogodišnjom mahovinom i velovima paučine izgledalo mlađe. Teodora je mnogo šetala, provodeći čitave sate samo dišući. Vil joj je rekao:
-Uvek kad te vidim kako ispadaš iz šume, očekujem da će to, najzad, biti sa lukom preko ramena i kakvom okrvavljenom zverkom pod nogama, Artemido. Postala si prava boginja šume.
Ona je sa mračnom zabavljenošću pomislila: ako sam ja Artemida, ti si svakako Apolon, Vile Bojde. Jer, šta smo drugo do brat i sestra u ovoj začaranoj šumi?
Prošlo je izvesno vreme i Teodora se pomirila da između Vila i nje nikada neće biti ničega drugog.
Ponekad, dok je lutala šumom, dolazilo joj je gotovo smešno. Konačno, šta je u njenom životu drugačije posle Škotske? Nije bila mnogo pametnija pre nego je uopšte otišla. Ona je verovala Vilu. Nije sumnjala da je njeno prisustvo od vrlo bitnog značaja za njega i njegove sledbenike, kako joj je govorio. Ali to, na uvrnut način, nije imalo s njom ništa.
Sedeli su na svom obrednom mestu uz razgorenu vatru i noćni je vazduh nesmetano ulazio kroz otvoren prozor. Nisu bili zajedno gotovo ceo dan. Ona je, po običaju, lunjala šumom, skupljajući cveće i bobice poput hrčka. U zadnje vreme trave su je sve više zanimale i već je pročitala mnogo od onih Vilovih knjiga koje su se, naravno, dale pročitati. S druge strane, Vil je spremao predavanja. Jesen se sasvim primakla.
Najveći deo onoga što bi joj se ceo dan vrzmalo po glavi - zapravo, sve osim jednog - ona je, naposletku, morala ispričati Vilu. Pričati s Vilom, gledati ga dok govori i smeje se; od tog je i njen skriveni, nikad izlečeni bol, bio podnošljiviji.
Oh, da. Bol je bio tu i bio je skriven.
Znala je da to ne mora pripisati u deo svojoj lukavoj visprenosti. Jedini razlog što Vil, izgleda, nije znao za muku koja je grize; bio je taj što je džentlmen, je li. On je, baš kako joj je rekao, poštovao njene kineske zidove. I ona je bila zahvalna što Vil nikada ne bi bahato uprao kroz kapije koje drži zatvorene.
Ali, on je svakako znao za kapije i bedeme, nije li?
Rekao joj je, baš to veče:
-Voleo bih kad bi mi rekla o čemu se radi, devojčice.
Teodora je ležala na sofi posmatrajući od starosti pocrnele grede tavanice. Rekla je, ne gledajući ga:
-Ne razumem.
-Oh, neka ti bude.
Učinilo joj se da mu je glas jedva osetno razdražljiv.
-Na kraju ćeš me razbesneti i naprosto ću te uhvatiti i izlupati.
-Hoćeš li, zaista?
-Ne kači se sa mnom, bezobraznice.
-Koji ti je vrag? Bi li se svađao?
Svrnula je pogled na njega. Posmatrao ju je na onaj stari mačiji način, glave zabačene na naslon, tako da mu nije videla oči.
-Izgledaš kao životinja kad vreba, Vile Bojde. Pogled skrivenih očiju iz mraka.
-Puka obmana. Uopšte se ne trudim da išta vidim. Nisam siguran da bi mi se dopalo.
Ona se obrte na bok i pogleda ga pažljivije, nalakćena.
-Zašto to kažeš?
-Ispravi me ako grešim. Otkad smo se vratili iz Škotske, ti si se promenila. Nekako slutim da je to povezano sa Škotskom, nije li?
Ona ništa ne odgovori.
-Možda me brine tvoje ponašanje, ali ja, zapravo, ne bih voleo znati šta je posredi.
Pomerio se u fotelji. Sad je svetlo vatre iz kamina palo na njegovo lice i ona se vidno poplaši. Izgledao je krajnje ozbiljan, gotovo mračan.
-Ako je to nešto zbog čega bi ti mogla otići od mene, ja uopšte ne želim znati.
To je gotovo uvredi.
-Vile. Ti i ja smo sklopili pakt, nismo li? Nikuda neću otići, ne brini!..
-Zašto se ljutiš?
Okrenula je glavu od njega.
-Ja ču ispoštovati to na šta sam se obavezala. Ako te to brine, onda...
-Da li? Ne baš.
-Rekao si da se bojiš da bih mogla otići!
-Može biti hiljadu razloga iz kojih bi ti htela otići. Kad bi mi, naprimer, rekla tačno koji je, ne bi bilo potrebe za ovolikom galamom.
Ona se ugrize za jezik.
-Očigledno je bolje da ovu temu batalimo. Pre nego mi skočiš za vrat.
Ona mrzovoljno reče:
-Kakve gluposti govoriš?
-Gluposti? Ali davno smo se složili da si ti sasvim isključiva, nismo li? S tvojim se gnevom nije šaliti.
Nju to neočekivano odobrovolji.
-Smešno je kad to kažeš ti, Vile Bojde. Da se ti razbesniš, naprimer... Ovaj krov ne bi više stajao gde je, pretpostavljam.
-Ali ja to umem kontrolisati. Dok si ti stihija, posve razularena.
Neko je vreme ćutala, razmišljajući. Onda ga oprezno pogleda.
-Vile? Zašto je to tako?
-Na šta misliš?
-Pre nego, hoću reći... Pre nego smo se ti i ja sporazumeli, razumeš?
Šeprtljala je jezikom gore nego ikad. Ali ovu temu Vil i ona još nisu bili potegli. Ona je sad, naravno, znala da je sve što treba da naprosto započne; međutim, nekako se sve do večeras nije mogla naterati. Škotska je u njenoj glavi bila nerazmrsivo skopčana s osećanjima koje je u sebi za Vila prepoznala. Prepoznala, da, to je bila prava reč. Sad je znala da je za Vila duboko vezana već mesecima, možda još od samog početka. Ali činjenica je da ona svoju naklonost nije tumačila kao takvu pre Škotske. Zbog čega je sama pomisao na Škotsku u njoj budila osećaj žarućeg stida, i nije se mogla naterati da o njoj priča s Vilom.
Zato joj je lice gorelo, a reči dolazile na jezik bez reda i smisla.
Vil ju je par trenutaka netremice posmatrao s neobičnim, i zabavljenim i zatečenim izrazom, pre nego je ljubazno rekao:
-Sporazumeli, devojčice?
-Oh, ne pravi se blesav! Znaš o čemu pričam.
-Možda.
-Ono što hoću da kažem, to je... Radi se o ovome: ti si mi rekao da svoje obrede vršite u svrhu - kako ono? Kanalisanja energije?
Zaustio je, ali ona ga prekide.
-Znam da to nisi tako rekao. Ne umem ponoviti tvoje reči. U svakom slučaju, mislim da sam zapamtila najbitnije. U određeno se vreme ili po potrebi okupljate da bi ispravili greške, zalečili eventualne ozlede, unapredili i poboljšali svoj rad...
-Učinili nesavršeno manje nesavršenim? Ako bi htela naći tome najpribližniji izraz.
Ona je zurila u njega.
-Zašto to tako opisuješ?
-Zato što ništa na svetu nije sjajno. Ništa se ne dobija besplatno i u sve čovek mora da ulaže mnogo rada, truda i muke. I kad to kažem, onda svakako mislim: uvek. Stalno radiš na sebi, devojčice. Stvari koje se zapuste, degradiraju. Ljudi zaboravaljaju, postaju nemarni, leni. Ponekad padnu u beznađe ili se, što je još gore, sasvim bezrazložno uzohole. Prestanu misliti da je život rad i učenje, da im ništa ne padne na lepe oči, gratis.
Nsmešio se.
-Jednom davno si me pitala kako je moguće da imam toliko strpljenja s ljudima. Ali, zar to nije sasvim očigledno? Možda, kako tvrdiš, imam lice usled kojeg se ljudi za mene lepe; ali to je jedino nezasluženo što posedujem. Ako sam ikada hteo dublji i bolji odnos s nekim, ja sam na tome morao raditi, baš kao i svako drugi. U sve na svetu moraš uložiti truda, i u sebe i u druge.
-Nekako mi ne uspeva u tu priču staviti tebe. Ne verujem da si se ti ikada morao puno truditi da bi pridobio ljude, a još manje da ti je do tog - stalo.
On malo oćuti. Onda leno reče:
-Znam da ne veruješ.
-Šta to znači?
-Da se još nisi okanila one svoje blesave ideje da je Vil Bojd bog sišao s nebesa.
-Ne. Nisi u pravu. Umorna sam od strahopoštovanja. Ti si samo čovek, i to si više od mene, i to je sva priča.
On se nasmije.
-Zašto si trošila daha? Samo si na drugi način ponovila moje reči. Ali ja sam ti rekao da nisi u pravu i to ne jednom. Ako si mi i dalje namerena praviti oltar u šumi i prinositi žrtve, neka ti bude. To je tvoj izbor.
-Nije tačno, to...
-Ali jeste, dođavola. Ti si odlučila da me tako gledaš, i šta tu ja, ili bilo ko, može? Ako će se to ikada promeniti, biće do tebe.
-Oh, okani se te priče!
-Rado. Ali ja je nisam ni započeo.
-Nisi.
-Zapravo smo pričali o Škotskoj, zar ne?
-Da, o Škotskoj...
Onda su neko vreme ćutali. Teodora je znala da on neće pričati bez njene volje da se o tome priča. Sad je znala da je Vil nikada neće ostaviti bez odgovora i da nikad s tim odgovorima neće vrdati ili joj lagati.
Ali, ona je morala da pita.
-Malo pre si rekao kako sam prgava i to me je podsetilo. Palo mi je na um, kao i već mnogo puta u zadnje vreme, kako su mnoge stvari ostale iste. Razumeš?
Zaokružila je pogledom po prostoriji.
-Ja u stvari ne znam šta sam očekivala...
-Ali znaš. Inače se sad ne bi čudila izostanku toga.
-Ne. Zaista ti ne bih znala reći šta sam mislila da će biti drugačije.
Onda se seti.
-Ili barem ne za većinu tih stvari.
Rekla je to oporo i on ne nastavi da insistira. Umesto tog, reče:
-Ali Teodora... Ti tu zaista ne možeš videti nikakve očigledne promene. Ne bez mnogo predznanja, i ne ako je tvoj izbor da ne vidiš.
-Šta hoćeš s tim da kažeš?
-Ja bi ti sad mogao navesti stotine stvari koje su drugačije i, svakako, bolje. Međutim, to bi za tebe bilo od male važnosti ili čak i bez smisla. Ja vidim promenu u svom radu, pre svega. Vidim da se Veština ponaša drugačije u mojim rukama. Vidim da su dani svetliji i da trava brže raste. Vidim da je šuma mlada, kakva nije bila mnogo godina. Sve na šta mi pogled padne, u mojim je očima drugačije, devojčice.
Iznenada se pokrenuo i uhvatio je za ruku, tako da se ona gotovo poplašila od hitrine i neočekivanosti tog pokreta.
-Toliko je mnogo svetla oko nas, curice, da me upravo čudi što ti ne možeš da ga vidiš... Znam da te to zbunjuje i rastužuje. Kako je moguće da Onaj Koji Daje Svetlo ne vidi svetlo koje daje? I čak i ako ga vidi, ne shvata ga?
Ona dahne:
-Ali kako to može biti, Vile?
-Ti imaš visoke zidine s tornjevima i kulama i opkopima punim duboke tamne vode podignute da osujete svaki put do ovoga, devojčice.
Prislonio je njen dlan na svoje grudi.
-Zato ne možeš da vidiš, Teodora.
Ona je bila povređene i tužna.
-Nisam li provela mesece čitajući tvoje knjige? Nisam li čula, i svojim očima videla, i od tebe doživela nepojmljive stvari? A još ne znam ni stoti deo toga! Ne smem ni da mislim šta je to za šta si ti sve sposoban, Vile Bojde. Ima ih mnogo kojima bi bilo previše i ono što sam shvatila do sad. I ako mi kažeš da su vaši obredi način na koji sve to postižete, ili bar najveći deo... Ja ti verujem. Ako vam obredi omogućavaju da pričate s vetrom i talasima, prizivate munje i gromove, štagod... Ja ti verujem. Ako iko, ti znaš da je to tako. Verujem i ako kažeš da sam ti potrebna u određene svrhe...
-Prestani.
Ona trepne.
-Šta?
-Kažem da prestaneš. Neću da slušam o upotrebi tebe u određene svrhe.
-Ma nemoj? Ako mene ne vređa biti oruđe u toj stvari, zašto vređa tebe?
-Ako tako misliš o sebi, onda bi se trebala vređati.
Ona se uhvati za čelo.
-Nosi se do vraga, Vile Bojde. Ja jesam oruđe, i ne pokušavaj mi sad to predstaviti drugačije. I ne vređa me. Ono jedino što bih ja htela, bilo bi da tome vidim konkretnu svrhu.
On zausti, ali ga ona prekide:
-Neću da slušam o lancima i katancima. Zar nije moguće da ne uspevam videti jer ne znam kako da gledam?
On reče bez ikakvog izraza:
-Zbog ograda u svojoj glavi to i ne znaš, Teodora. O čemu pričamo svo vreme?
-Prokletstvo! Zašto odgovor mora biti u mojoj blesavoj glavi? Zar nije moguće da su mi naprosto nepoznati načini...
-Teodora. Ja ne znam šta si ti očekivala, kakve mesijanske spoznaje i otkrovenja. Ali reći ću ti jedno: ljudima treba mnogo da bi videli, a čak i onda moraju biti voljni. Ja vidim svetlo jer sam hteo da ga vidim. Spreman sam da ga ugledam kad se pojavi. Ali moje iskustvo ništa ne znači tebi. Da bi videla svetlo u stvarima u kojima ga ja vidim, prethodno bi morala naučiti sve što sam ja učio, godinama. Da bi shvatila do koje promene u upotrebi Veštine dolazi posle obreda, onda bi naravno Veštini morala pristupiti, kao prvo. Ali to nije neophodno. Ne moraš o Veštini znati mnogo više nego što znaš već sad a da bi, kroz naše obrede, spoznala bit i svrhu. Međutim, to je samo tvoje iskustvo. Ti možeš da vidiš promenu i poboljšanje u sopstvenom radu i životu. U sebi i svetu koji te okružuje, na svoj način. Da li me razumeš, Teodora?
Smešio se.
-Radi se o najvećoj snazi Veštine, o tome da je neophodna a opet je ne mora biti. Ni u čemu drugom ona ne pokazuje bolje svoju moć. Jer to znači da je Veština u korenu svega, curice. I kad je neprepoznatljiva, i kad joj se pobija postojanje, bez obzira da li je se ljudi plaše, smiju joj se, podcenjuju je... Ili o njoj nemaju nikakvog pojma. Totalno neznanje i najgori pogromi - čak ni to ne pobija Veštinu. Uopšte ti nije potrebna Veština da bi se njome koristila, ako ne želiš, devojčice.
Ona je zurila u njega.
-Zašto je onda vi koristite, Vile? Ako to nije neophodno?
-To je samo izbor za neke, ništa drugo.
-A za tebe?
-Ah, za mene...
Nasmijao se. Ona reče:
-Oprosti, glupo pitanje. Ti si, naravno, Managan.
-Ja se nisam rodio s mogučnošću tog izbora.
-Srećom, da.
-Srećom?
Par trenutaka pogled mu je bio dalek.
-Postojalo je vreme kad nisam tako mislio. Kad sam gotovo mrzeo što...
Onda taj pogled prođe. Opet se smešio.
-Ali zašto ti misliš da je sreća ako nemaš izbor?
Ona sleže ramenima.
-Ti se nisi ceo život morao pitati i tražiti.
-Pričaš o sebi, zar ne?
-O kome bih? O sebi, i, eventualno, svim ostalim nesretnicima koji ceo život bazaju svetom tražeći ono zbog čega će reći: konačno sam pronašao.
Oprezno ga je pogledala.
-Kao što sam ja radila sve dok nisam došla u ovu šumu, Vile. I našla tebe.
-Ali ti nisi imala nikakav izbor, baš kao ni ja. Kad sam rekao: drugi; svakako nisam mislio na tebe.
-Ne razumem. Šta bi bilo da nikad nisam napustila London?
-Ali to se nikad ne bi desilo, curice. Pre ili kasnije, ti bi došla ovamo. Nemoj da te plaši što još uvek hodaš slepa kod očiju. Jednom ćeš shvatiti da ti svetlo blešti u lice i biće ti smešno što ga već odavno nisi svesna, iako mu stojiš u središtu svo vreme. Tebi je bilo pisano da vidiš, Teodora.
Vilov i njen život vratio se u kolotečinu. Možda je sva šuma oko kuće i bila iz korena promenjena, ali to je ostalo misterija za njene oči. Ako su u svakom grmu vrebale male vile; ona ih nije mogla videti. Najposle se prestala pitati. Mislila je: ako je Vil u pravu, ako je to za svačije oči drugačije, možda je njeno otkrovenje puk nauk da ceni ovaj i ovakav život kako on to zaslužuje. Pre Škotske, ona je volela šumu zbog mira koji zaceljuje, ali sad ju je volela zbog nje same. Ponekad joj se činilo da punim srcem uživa u svakom mirnom i tihom jutru, svakoj ptici pod strehom, svakoj dugoj kupki ili bez uznemiravanja pročitanoj knjizi. Nije više imala kontakata sa svojim prethodnim životom i nije bilo trena u danu da oko tog zažali. Pretpostavljala je da joj je Ivana dosad poslala nekoliko hiljada poruka i poziva, ali to je ni jedan jedini put nije nateralo da ode u selo i telefonira. Nije se pravo ni sećala gde joj je mobilni. Telefoni, tv-e i kompjuteri; o tome nikada nije bilo reči pod Vilovim krovom. Oni su živeli sopstveni svet koji bi svi njeni pređašnji poznanici nazvali nenormalnim, ako bi uopšte preživeli šokantnu spoznaju da na svetu može postojati iko ko tako živi. Znala je da civilizovan čovek, pre svega, nema strpljenja, niti ume uživati bez stimulansa.
Civilizovanih stimulansa, svakako. Jer, ona nije bila bezvoljna ni jednog sata u danu, niti je više uopšte poznavala značenje dosade, pored Vila. U Londonu često nije znala šta bi sa sobom započela i zaista je puno više volela one periode kad nije uspevala dignuti glavu od posla. Slobodno je vreme u Londonu bilo prokletstvo. U šumi je uvek imala nekog vraga da se zanima.
Bilo je stotine knjiga koje su se trebale pročitati, na stotine još staza gde nije kročila nogom. Shvatila je da je tetka Keti bila u pravu. Ona mora živeti svoj život. Praznina koju je nosila u srcu a začeta u Škotskoj, s vremenom je postala podnošljivija. Nije je više terala da beži od Vila u osamu i tamo sažaljeva samu sebe. Izvela je tu stvar načistac: pomislila koliko joj znači samo Vilovo prisustvo, ogromna sreća što je kraj njega i može da ga ima kad poželi. Pa, ako to i nije kako bi, možda, htela; šta s tim?
Imala je čitavu dugu istoriju kompromisa za sobom. Pomislila je na sve što je u životu podnela za nezamislivo manju nadoknadu. Ako je cena za život koji ima to što Vil i ona nikada neće biti par na onaj uobičajeni, sentimentalni način; ona će je drage volje platiti.
-Uvek kad te vidim kako ispadaš iz šume, očekujem da će to, najzad, biti sa lukom preko ramena i kakvom okrvavljenom zverkom pod nogama, Artemido. Postala si prava boginja šume.
Ona je sa mračnom zabavljenošću pomislila: ako sam ja Artemida, ti si svakako Apolon, Vile Bojde. Jer, šta smo drugo do brat i sestra u ovoj začaranoj šumi?
Prošlo je izvesno vreme i Teodora se pomirila da između Vila i nje nikada neće biti ničega drugog.
Ponekad, dok je lutala šumom, dolazilo joj je gotovo smešno. Konačno, šta je u njenom životu drugačije posle Škotske? Nije bila mnogo pametnija pre nego je uopšte otišla. Ona je verovala Vilu. Nije sumnjala da je njeno prisustvo od vrlo bitnog značaja za njega i njegove sledbenike, kako joj je govorio. Ali to, na uvrnut način, nije imalo s njom ništa.
Sedeli su na svom obrednom mestu uz razgorenu vatru i noćni je vazduh nesmetano ulazio kroz otvoren prozor. Nisu bili zajedno gotovo ceo dan. Ona je, po običaju, lunjala šumom, skupljajući cveće i bobice poput hrčka. U zadnje vreme trave su je sve više zanimale i već je pročitala mnogo od onih Vilovih knjiga koje su se, naravno, dale pročitati. S druge strane, Vil je spremao predavanja. Jesen se sasvim primakla.
Najveći deo onoga što bi joj se ceo dan vrzmalo po glavi - zapravo, sve osim jednog - ona je, naposletku, morala ispričati Vilu. Pričati s Vilom, gledati ga dok govori i smeje se; od tog je i njen skriveni, nikad izlečeni bol, bio podnošljiviji.
Oh, da. Bol je bio tu i bio je skriven.
Znala je da to ne mora pripisati u deo svojoj lukavoj visprenosti. Jedini razlog što Vil, izgleda, nije znao za muku koja je grize; bio je taj što je džentlmen, je li. On je, baš kako joj je rekao, poštovao njene kineske zidove. I ona je bila zahvalna što Vil nikada ne bi bahato uprao kroz kapije koje drži zatvorene.
Ali, on je svakako znao za kapije i bedeme, nije li?
Rekao joj je, baš to veče:
-Voleo bih kad bi mi rekla o čemu se radi, devojčice.
Teodora je ležala na sofi posmatrajući od starosti pocrnele grede tavanice. Rekla je, ne gledajući ga:
-Ne razumem.
-Oh, neka ti bude.
Učinilo joj se da mu je glas jedva osetno razdražljiv.
-Na kraju ćeš me razbesneti i naprosto ću te uhvatiti i izlupati.
-Hoćeš li, zaista?
-Ne kači se sa mnom, bezobraznice.
-Koji ti je vrag? Bi li se svađao?
Svrnula je pogled na njega. Posmatrao ju je na onaj stari mačiji način, glave zabačene na naslon, tako da mu nije videla oči.
-Izgledaš kao životinja kad vreba, Vile Bojde. Pogled skrivenih očiju iz mraka.
-Puka obmana. Uopšte se ne trudim da išta vidim. Nisam siguran da bi mi se dopalo.
Ona se obrte na bok i pogleda ga pažljivije, nalakćena.
-Zašto to kažeš?
-Ispravi me ako grešim. Otkad smo se vratili iz Škotske, ti si se promenila. Nekako slutim da je to povezano sa Škotskom, nije li?
Ona ništa ne odgovori.
-Možda me brine tvoje ponašanje, ali ja, zapravo, ne bih voleo znati šta je posredi.
Pomerio se u fotelji. Sad je svetlo vatre iz kamina palo na njegovo lice i ona se vidno poplaši. Izgledao je krajnje ozbiljan, gotovo mračan.
-Ako je to nešto zbog čega bi ti mogla otići od mene, ja uopšte ne želim znati.
To je gotovo uvredi.
-Vile. Ti i ja smo sklopili pakt, nismo li? Nikuda neću otići, ne brini!..
-Zašto se ljutiš?
Okrenula je glavu od njega.
-Ja ču ispoštovati to na šta sam se obavezala. Ako te to brine, onda...
-Da li? Ne baš.
-Rekao si da se bojiš da bih mogla otići!
-Može biti hiljadu razloga iz kojih bi ti htela otići. Kad bi mi, naprimer, rekla tačno koji je, ne bi bilo potrebe za ovolikom galamom.
Ona se ugrize za jezik.
-Očigledno je bolje da ovu temu batalimo. Pre nego mi skočiš za vrat.
Ona mrzovoljno reče:
-Kakve gluposti govoriš?
-Gluposti? Ali davno smo se složili da si ti sasvim isključiva, nismo li? S tvojim se gnevom nije šaliti.
Nju to neočekivano odobrovolji.
-Smešno je kad to kažeš ti, Vile Bojde. Da se ti razbesniš, naprimer... Ovaj krov ne bi više stajao gde je, pretpostavljam.
-Ali ja to umem kontrolisati. Dok si ti stihija, posve razularena.
Neko je vreme ćutala, razmišljajući. Onda ga oprezno pogleda.
-Vile? Zašto je to tako?
-Na šta misliš?
-Pre nego, hoću reći... Pre nego smo se ti i ja sporazumeli, razumeš?
Šeprtljala je jezikom gore nego ikad. Ali ovu temu Vil i ona još nisu bili potegli. Ona je sad, naravno, znala da je sve što treba da naprosto započne; međutim, nekako se sve do večeras nije mogla naterati. Škotska je u njenoj glavi bila nerazmrsivo skopčana s osećanjima koje je u sebi za Vila prepoznala. Prepoznala, da, to je bila prava reč. Sad je znala da je za Vila duboko vezana već mesecima, možda još od samog početka. Ali činjenica je da ona svoju naklonost nije tumačila kao takvu pre Škotske. Zbog čega je sama pomisao na Škotsku u njoj budila osećaj žarućeg stida, i nije se mogla naterati da o njoj priča s Vilom.
Zato joj je lice gorelo, a reči dolazile na jezik bez reda i smisla.
Vil ju je par trenutaka netremice posmatrao s neobičnim, i zabavljenim i zatečenim izrazom, pre nego je ljubazno rekao:
-Sporazumeli, devojčice?
-Oh, ne pravi se blesav! Znaš o čemu pričam.
-Možda.
-Ono što hoću da kažem, to je... Radi se o ovome: ti si mi rekao da svoje obrede vršite u svrhu - kako ono? Kanalisanja energije?
Zaustio je, ali ona ga prekide.
-Znam da to nisi tako rekao. Ne umem ponoviti tvoje reči. U svakom slučaju, mislim da sam zapamtila najbitnije. U određeno se vreme ili po potrebi okupljate da bi ispravili greške, zalečili eventualne ozlede, unapredili i poboljšali svoj rad...
-Učinili nesavršeno manje nesavršenim? Ako bi htela naći tome najpribližniji izraz.
Ona je zurila u njega.
-Zašto to tako opisuješ?
-Zato što ništa na svetu nije sjajno. Ništa se ne dobija besplatno i u sve čovek mora da ulaže mnogo rada, truda i muke. I kad to kažem, onda svakako mislim: uvek. Stalno radiš na sebi, devojčice. Stvari koje se zapuste, degradiraju. Ljudi zaboravaljaju, postaju nemarni, leni. Ponekad padnu u beznađe ili se, što je još gore, sasvim bezrazložno uzohole. Prestanu misliti da je život rad i učenje, da im ništa ne padne na lepe oči, gratis.
Nsmešio se.
-Jednom davno si me pitala kako je moguće da imam toliko strpljenja s ljudima. Ali, zar to nije sasvim očigledno? Možda, kako tvrdiš, imam lice usled kojeg se ljudi za mene lepe; ali to je jedino nezasluženo što posedujem. Ako sam ikada hteo dublji i bolji odnos s nekim, ja sam na tome morao raditi, baš kao i svako drugi. U sve na svetu moraš uložiti truda, i u sebe i u druge.
-Nekako mi ne uspeva u tu priču staviti tebe. Ne verujem da si se ti ikada morao puno truditi da bi pridobio ljude, a još manje da ti je do tog - stalo.
On malo oćuti. Onda leno reče:
-Znam da ne veruješ.
-Šta to znači?
-Da se još nisi okanila one svoje blesave ideje da je Vil Bojd bog sišao s nebesa.
-Ne. Nisi u pravu. Umorna sam od strahopoštovanja. Ti si samo čovek, i to si više od mene, i to je sva priča.
On se nasmije.
-Zašto si trošila daha? Samo si na drugi način ponovila moje reči. Ali ja sam ti rekao da nisi u pravu i to ne jednom. Ako si mi i dalje namerena praviti oltar u šumi i prinositi žrtve, neka ti bude. To je tvoj izbor.
-Nije tačno, to...
-Ali jeste, dođavola. Ti si odlučila da me tako gledaš, i šta tu ja, ili bilo ko, može? Ako će se to ikada promeniti, biće do tebe.
-Oh, okani se te priče!
-Rado. Ali ja je nisam ni započeo.
-Nisi.
-Zapravo smo pričali o Škotskoj, zar ne?
-Da, o Škotskoj...
Onda su neko vreme ćutali. Teodora je znala da on neće pričati bez njene volje da se o tome priča. Sad je znala da je Vil nikada neće ostaviti bez odgovora i da nikad s tim odgovorima neće vrdati ili joj lagati.
Ali, ona je morala da pita.
-Malo pre si rekao kako sam prgava i to me je podsetilo. Palo mi je na um, kao i već mnogo puta u zadnje vreme, kako su mnoge stvari ostale iste. Razumeš?
Zaokružila je pogledom po prostoriji.
-Ja u stvari ne znam šta sam očekivala...
-Ali znaš. Inače se sad ne bi čudila izostanku toga.
-Ne. Zaista ti ne bih znala reći šta sam mislila da će biti drugačije.
Onda se seti.
-Ili barem ne za većinu tih stvari.
Rekla je to oporo i on ne nastavi da insistira. Umesto tog, reče:
-Ali Teodora... Ti tu zaista ne možeš videti nikakve očigledne promene. Ne bez mnogo predznanja, i ne ako je tvoj izbor da ne vidiš.
-Šta hoćeš s tim da kažeš?
-Ja bi ti sad mogao navesti stotine stvari koje su drugačije i, svakako, bolje. Međutim, to bi za tebe bilo od male važnosti ili čak i bez smisla. Ja vidim promenu u svom radu, pre svega. Vidim da se Veština ponaša drugačije u mojim rukama. Vidim da su dani svetliji i da trava brže raste. Vidim da je šuma mlada, kakva nije bila mnogo godina. Sve na šta mi pogled padne, u mojim je očima drugačije, devojčice.
Iznenada se pokrenuo i uhvatio je za ruku, tako da se ona gotovo poplašila od hitrine i neočekivanosti tog pokreta.
-Toliko je mnogo svetla oko nas, curice, da me upravo čudi što ti ne možeš da ga vidiš... Znam da te to zbunjuje i rastužuje. Kako je moguće da Onaj Koji Daje Svetlo ne vidi svetlo koje daje? I čak i ako ga vidi, ne shvata ga?
Ona dahne:
-Ali kako to može biti, Vile?
-Ti imaš visoke zidine s tornjevima i kulama i opkopima punim duboke tamne vode podignute da osujete svaki put do ovoga, devojčice.
Prislonio je njen dlan na svoje grudi.
-Zato ne možeš da vidiš, Teodora.
Ona je bila povređene i tužna.
-Nisam li provela mesece čitajući tvoje knjige? Nisam li čula, i svojim očima videla, i od tebe doživela nepojmljive stvari? A još ne znam ni stoti deo toga! Ne smem ni da mislim šta je to za šta si ti sve sposoban, Vile Bojde. Ima ih mnogo kojima bi bilo previše i ono što sam shvatila do sad. I ako mi kažeš da su vaši obredi način na koji sve to postižete, ili bar najveći deo... Ja ti verujem. Ako vam obredi omogućavaju da pričate s vetrom i talasima, prizivate munje i gromove, štagod... Ja ti verujem. Ako iko, ti znaš da je to tako. Verujem i ako kažeš da sam ti potrebna u određene svrhe...
-Prestani.
Ona trepne.
-Šta?
-Kažem da prestaneš. Neću da slušam o upotrebi tebe u određene svrhe.
-Ma nemoj? Ako mene ne vređa biti oruđe u toj stvari, zašto vređa tebe?
-Ako tako misliš o sebi, onda bi se trebala vređati.
Ona se uhvati za čelo.
-Nosi se do vraga, Vile Bojde. Ja jesam oruđe, i ne pokušavaj mi sad to predstaviti drugačije. I ne vređa me. Ono jedino što bih ja htela, bilo bi da tome vidim konkretnu svrhu.
On zausti, ali ga ona prekide:
-Neću da slušam o lancima i katancima. Zar nije moguće da ne uspevam videti jer ne znam kako da gledam?
On reče bez ikakvog izraza:
-Zbog ograda u svojoj glavi to i ne znaš, Teodora. O čemu pričamo svo vreme?
-Prokletstvo! Zašto odgovor mora biti u mojoj blesavoj glavi? Zar nije moguće da su mi naprosto nepoznati načini...
-Teodora. Ja ne znam šta si ti očekivala, kakve mesijanske spoznaje i otkrovenja. Ali reći ću ti jedno: ljudima treba mnogo da bi videli, a čak i onda moraju biti voljni. Ja vidim svetlo jer sam hteo da ga vidim. Spreman sam da ga ugledam kad se pojavi. Ali moje iskustvo ništa ne znači tebi. Da bi videla svetlo u stvarima u kojima ga ja vidim, prethodno bi morala naučiti sve što sam ja učio, godinama. Da bi shvatila do koje promene u upotrebi Veštine dolazi posle obreda, onda bi naravno Veštini morala pristupiti, kao prvo. Ali to nije neophodno. Ne moraš o Veštini znati mnogo više nego što znaš već sad a da bi, kroz naše obrede, spoznala bit i svrhu. Međutim, to je samo tvoje iskustvo. Ti možeš da vidiš promenu i poboljšanje u sopstvenom radu i životu. U sebi i svetu koji te okružuje, na svoj način. Da li me razumeš, Teodora?
Smešio se.
-Radi se o najvećoj snazi Veštine, o tome da je neophodna a opet je ne mora biti. Ni u čemu drugom ona ne pokazuje bolje svoju moć. Jer to znači da je Veština u korenu svega, curice. I kad je neprepoznatljiva, i kad joj se pobija postojanje, bez obzira da li je se ljudi plaše, smiju joj se, podcenjuju je... Ili o njoj nemaju nikakvog pojma. Totalno neznanje i najgori pogromi - čak ni to ne pobija Veštinu. Uopšte ti nije potrebna Veština da bi se njome koristila, ako ne želiš, devojčice.
Ona je zurila u njega.
-Zašto je onda vi koristite, Vile? Ako to nije neophodno?
-To je samo izbor za neke, ništa drugo.
-A za tebe?
-Ah, za mene...
Nasmijao se. Ona reče:
-Oprosti, glupo pitanje. Ti si, naravno, Managan.
-Ja se nisam rodio s mogučnošću tog izbora.
-Srećom, da.
-Srećom?
Par trenutaka pogled mu je bio dalek.
-Postojalo je vreme kad nisam tako mislio. Kad sam gotovo mrzeo što...
Onda taj pogled prođe. Opet se smešio.
-Ali zašto ti misliš da je sreća ako nemaš izbor?
Ona sleže ramenima.
-Ti se nisi ceo život morao pitati i tražiti.
-Pričaš o sebi, zar ne?
-O kome bih? O sebi, i, eventualno, svim ostalim nesretnicima koji ceo život bazaju svetom tražeći ono zbog čega će reći: konačno sam pronašao.
Oprezno ga je pogledala.
-Kao što sam ja radila sve dok nisam došla u ovu šumu, Vile. I našla tebe.
-Ali ti nisi imala nikakav izbor, baš kao ni ja. Kad sam rekao: drugi; svakako nisam mislio na tebe.
-Ne razumem. Šta bi bilo da nikad nisam napustila London?
-Ali to se nikad ne bi desilo, curice. Pre ili kasnije, ti bi došla ovamo. Nemoj da te plaši što još uvek hodaš slepa kod očiju. Jednom ćeš shvatiti da ti svetlo blešti u lice i biće ti smešno što ga već odavno nisi svesna, iako mu stojiš u središtu svo vreme. Tebi je bilo pisano da vidiš, Teodora.
Vilov i njen život vratio se u kolotečinu. Možda je sva šuma oko kuće i bila iz korena promenjena, ali to je ostalo misterija za njene oči. Ako su u svakom grmu vrebale male vile; ona ih nije mogla videti. Najposle se prestala pitati. Mislila je: ako je Vil u pravu, ako je to za svačije oči drugačije, možda je njeno otkrovenje puk nauk da ceni ovaj i ovakav život kako on to zaslužuje. Pre Škotske, ona je volela šumu zbog mira koji zaceljuje, ali sad ju je volela zbog nje same. Ponekad joj se činilo da punim srcem uživa u svakom mirnom i tihom jutru, svakoj ptici pod strehom, svakoj dugoj kupki ili bez uznemiravanja pročitanoj knjizi. Nije više imala kontakata sa svojim prethodnim životom i nije bilo trena u danu da oko tog zažali. Pretpostavljala je da joj je Ivana dosad poslala nekoliko hiljada poruka i poziva, ali to je ni jedan jedini put nije nateralo da ode u selo i telefonira. Nije se pravo ni sećala gde joj je mobilni. Telefoni, tv-e i kompjuteri; o tome nikada nije bilo reči pod Vilovim krovom. Oni su živeli sopstveni svet koji bi svi njeni pređašnji poznanici nazvali nenormalnim, ako bi uopšte preživeli šokantnu spoznaju da na svetu može postojati iko ko tako živi. Znala je da civilizovan čovek, pre svega, nema strpljenja, niti ume uživati bez stimulansa.
Civilizovanih stimulansa, svakako. Jer, ona nije bila bezvoljna ni jednog sata u danu, niti je više uopšte poznavala značenje dosade, pored Vila. U Londonu često nije znala šta bi sa sobom započela i zaista je puno više volela one periode kad nije uspevala dignuti glavu od posla. Slobodno je vreme u Londonu bilo prokletstvo. U šumi je uvek imala nekog vraga da se zanima.
Bilo je stotine knjiga koje su se trebale pročitati, na stotine još staza gde nije kročila nogom. Shvatila je da je tetka Keti bila u pravu. Ona mora živeti svoj život. Praznina koju je nosila u srcu a začeta u Škotskoj, s vremenom je postala podnošljivija. Nije je više terala da beži od Vila u osamu i tamo sažaljeva samu sebe. Izvela je tu stvar načistac: pomislila koliko joj znači samo Vilovo prisustvo, ogromna sreća što je kraj njega i može da ga ima kad poželi. Pa, ako to i nije kako bi, možda, htela; šta s tim?
Imala je čitavu dugu istoriju kompromisa za sobom. Pomislila je na sve što je u životu podnela za nezamislivo manju nadoknadu. Ako je cena za život koji ima to što Vil i ona nikada neće biti par na onaj uobičajeni, sentimentalni način; ona će je drage volje platiti.
