Quantcast

Davno završeno, 24

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.356
Kad se probudila, sunce je već bacalo duge senke po sobi. Još je dugo ležala u krevetu, čudno tupa i umrtvljena, kao posle teške opijenosti. Imala je dojam da se još nije probudila, zapravo, da još sanja. Sve joj je naokolo izgledalo nestvarno. Nije imala pojma kako se vratila u kuću i legla u postelju. Nije se sećala ničeg posle proplanka u šumi.
Ušla je Megan, nasmijana, užurbana kao i uvek, i isto tako glasna.
-Ručak, spavalice!..
Počela je da otvara kapke i Teodora zagnjuri lice u jastuk.
-Idi do vraga, Megan!..
-Svetlo te neće ubiti. Pogledaj kako je lep dan!
-Kad budem mogla da gledam...
Žmirkala je prema prozoru, a tu je stajala Irkinja, s neobično brižnim pogledom iza smeška. Ona reče:
-Šta?
-Jesi li mnogo umorna, draga?
-Kao da sam trčala maraton.
-Moraš da jedeš. Napravila sam odličan ručak! Za razliku od nekih, u mojoj kuhinji nije bilo besposlenih od jutros!
-Mogu misliti. Idi, Megan. Doći ću kad se ubedim da još imam noge.
-Ne bih ti ostavila ništa da mi Vil nije zapretio smrću, bezobraznice. Još nisam doživela da ljudi ne skaču na sam pomen moje...
-Gde je Vil?
Megan zastade u pola reči. Sad su joj oči bile nežne. Takav je pogled ponekad viđala kod Megan kad je gledala u svoju decu.
-Tu je, naravno, gde bi bio? Rekao je da te ne budim, ali htela sam da ručaš dok je još sve toplo. Hajde, draga. Ne govorim ovo iz puke sujete...
-Već sam ustala.
Uhvatila je Meganin nepoverljiv pogled i mrzovoljno se otresla:
-Stvarno!
-Dobro, dobro.
Pevušeći, Megan izađe.
Teodora ju je pratila pogledom, namrštena. Nešto joj je upravo palo na um, ali nikako nije uspevala uhvatiti šta. Nije bila sasvim načisto želi li, baš, da joj se svo sećanje od noćas vrati.
Ali tome nije bilo pomoći. Poneke su joj stvari još danima izlazile pred oči, nezvane, iako nikad nije uspela sklopiti celu tu noć, od početka do kraja. Sećanja su bila bez glave i repa, i javljala joj se bez ikakvog reda, ponekad samo kao sićušni delići izvađeni iz konteksta a pokatkad s jasnim, konkretnim smislom. Znala je da joj je glava puna crnih rupa usled kojih ne uspeva sklopiti celu sliku.
Pomalo joj se vrtelo u glavi i još joj je bilo teško da se usredsredi na lica i glasove. Osećala se kao da nije spavala mesecima i, svakako, čim je ustala, bila je gladna kao zver. Sve dok nije utolila onu prvu, vučju glad, nije obratila odviše pažnje ni na šta. Onda je podigla pogled s tanjira i počela primećivati stvari oko sebe. Očigledno je dugo i čudno zurila, dok je osetila pokret pored sebe i glas uz uho:
-Dajem peni za vaše misli, gospo.
Rekla je, ne osvrčući se:
-Peni? Zar samo peni, Vile Bojde?
On se nasmije. Ona reče:
-Kao da ti ja moram reći šta mislim.
-Zapravo, ne moraš. Hoćeš da ja kažem tebi?
-Oh?
Sedeli su za miljama dugačkim stolom u golemoj trpezariji tetke Keti, zajedno s gomilom ljudi. Svi su uglas pričali i smijali se, posuđe je zveckalo, deca su jurila naokolo i vriskala. Niko osim nje i Vila nije čuo šta pričaju. On je govorio na samo njeno uho, i od njegovog daha na koži osetila je kako joj se hrbat ježi. Verovatno nije bio prvi put da je se doticao, ali sad je bila čudno i oštro svesna dodira njegovog bedra o svoje pod stolom. Nikad pre nije pojmila kontakt njihovih tela na taj način. On joj je smetao da prati šta govore. Postalo joj je vruće, i bila je slaba i malaksala.
Oprezno je probala odmaći nogu od njegove a da on ne primeti. Tad se setila da on već neko vreme priča. Poplašeno je pitala:
-Ovaj, šta?
-Kad bi, naprimer, više pažnje obratila mojim rečima, umesto nozi...
Teodora oseti kako joj lice žestoko gori. Uporno je gledala na savim drugu stranu od njega, i on nastavi, kroz smeh:
-Sad, ako se ne varam, želiš pogledati u mene još manje nego si htela kad si tek ušla.
-Zašto mi se smiješ?
-Zato što si smešna, naravno. Gde je nestala devojka koja je pre dva dana rekla: hoću to da uradim, Vile Bojde?
-Nigde. Sedi pored tebe.
-Je li zaista tako?
-Idi do vraga. Zašto me zezaš?
-Zato što to nije vredno ničega drugog. Pogledaj me, curice.
Ona pomisli: ne.
Bio je potpuno u pravu. Kad je ušla u sobu, zaista se trudila da ne gleda u njega. Još je na pragu primetila da je jedino prazno mesto za stolom baš tamo gde, krajem oka, vidi Vilovu plavu kosu; i stvarno je na tren poželela da ne mora sesti pored njega. Bilo je to idiotski. Poželela mu je reći: problem je što sam, izgleda, najzad sebi priznala šta si ti u mom životu, Vile. A to me plaši i zbunjuje. Prerano je da te pogledam u lice pre nego sam u sopstvenom stomaku svarila tu spoznaju. Do sinoć si bio najbolji prijatelj, i najbolja osoba koju sam ikada srela, i jedini koji me, izgleda, na ovom prokletom svetu shvata i prihvata. Ali, kad sam sinoć otvorila oči, i ugledala te; oči su mi se otvorile zaista, i po prvi sam put pogledala u lice istini - po prvi je put sebi priznala. Ja još uvek ne znam šta ću sa obiljem kojeg su mi, iznenada, pune ruke, Vile Bojde. Ono kao da se preliva, ali u šta?
Međutim, nije rekla ništa od toga.
Pogledala ga je, a on se smešio tako da su mu oči bile malo kose, i bio je to isti Vil od svih prethodnih meseci. A opet jedan potpuno nov, tuđ Vil Bojd.
Rekao je:
-Tetka Keti je jutros javila da dolazi. Hoćeš da izađemo pred nju?
Ona zausti, ali uto neko zasta pored njih.
-Oprostite, molim vas.
Teodoru zapljusne miris skupog pudera i slaba, jedva uhvatljiva aroma indijskog tamjana. Podigla je glavu i susrela se s tamnoljubičastim očima, i odjednom, kompletna opijenost i malaksalost kao da izvetriše iz nje. Posmatrala je tu ženu kako nešto govori Vilu, i u sledećem trenutku kao da je neko nanovo popalio prekidače u dotad zamračenoj sobi: iznenada je opet mogla oštro i posve jasno čuti svaku reč, zveckanje pribora za jelo, ženu kako govori:
-U redu, onda.
Žena pogleda u nju, nasmešena.
-Oprosti na smetnji, draga.
Ali ona joj ništa ne odgovori, i žena se, posle kraćeg oklevanja, uspravi i ode. Dok je Teodora gledala za njenim pravim leđima i potiljkom pod teškom crnom punđom, Vil veselo reče:
-Pa? Ima li Beatris na leđima ispisano nešto što ja ne vidim?
Ona reče:
-Kao da možda ima.
-Što znači šta?
Teodora odgurne stolicu i ustade. Vil je s veselim, šeretskim iščekivanjem zurio odole u nju.
-Hajdemo pred tetku Keti, Vile.

Napolju je bilo toplo i tiho. Izašli su malo dalje niz drum, sve dok kuća nije nestala iza okuke. Onda je Vil rekao:
-Jesi li sigurna da ne bi radije spavala, devojčice?
Međutim, ona je razmišljala o nečemu što joj je on rekao pre dva dana.
-Vile?
-Devojčice?
-Ko je ta žena?
On je pogleda.
-Beatris?
-Da.
-Upoznao sam te s njom u Londonu, zar ne?
-Jesi.
-Ne znam šta te zanima. Šta bi volela znati? Beatris je udovica petog lorda od...
-Ne. Niko s očima u glavi ne bi mogao a da ne vidi da je plave krvi, bogata ili već šta.
-Šta te, onda, zanima?
-Da li je dugo poznaješ?
Njemu su oči polako postajale sve oštrije.
-Godinama znam Beatris. Još otkad je tetka Keti bila aktivna, naravno.
Nacerio se.
-Možda ne izgleda tako, ali Beatris ima više godina nego bi čovek pomislio. Teško je primila tetka Ketino povlačenje, jer je s njom radila još kao vrlo mlada devojka. Nije bila sigurna da će stvari ostati iste. Zapravo...
Pogledao je u nju.
-Rekao sam ti da se tetka Keti povukla pre nego sam ja, u stvari, bio sasvim speman da je zamenim. Jedva sam bio punoletan kad je teča Hemiš umro, a ona nije više htela raditi posle njegove smrti - u čemu je, svakako, imala pravo.
Stegao ju je za ruku.
-Rekao sam ti da je izostanak Onoga Koji Daje Svetlo velika smetnja, nisam li, curice?
-Jesi.
-Tačno. Tako da ona više nije mogla raditi kako je trebalo, a ja nisam mogao još. To je svima napravilo probleme. Međutim, neke se stvari ne mogu požurivati.
Ona ništa ne odogvori. On reče:
-Pa? Kud je ovaj razgovor otišao? Šta bi volela znati o Beatris, osim da je imala nedoumica oko svog rada? Kao i svi mi skupa, uostalom.
-Oh, ne znam. Volela bih da mi objasniš zašto mi je ta žena toliko mrska.
On zastade na putu kojim su hodali. Onda reče, sasvim drugačijim glasom nego do maločas:
-Šta hoćeš da kažeš s tim, mrska?
-Naprosto mrska.
Uzdahnula je.
-Vile... Slabo se sećam stvari od juče, osim kao kratkih bleskova, izdvojenih scena. Međutim, ono čega se posve jasno sećam jeste da nipošto nisam htela da ta žena bude u mojoj blizini, i da mi je bilo mučno kad mi je, ipak, prišla.
Namrštila se.
-Ima nekog vraga u njenim očima, ne znam. Ne znam da objasnim, dođavola. To...
-U redu je.
Ona raširi oči.
-Molim?
-Razumem te, Teodora.
Lice mu je bilo čudno, i ona se poplaši.
-Vile, ne bih htela da to tumačiš onako kako nije...
-Tumačim kako jeste.
Ona je šeprtljavo nastavljala:
-Ti... Ako sam dobro razumela sve što si mi rekao pre dva dana, Vile, zar nije tačno da to nisam trebala osetiti? Ona mi ne bi smela biti mrska, ne na takav način.
-Zaista ne bi.
Odgovarao je odsutno i ne gledajući je. Činilo se da je mislima daleko, i da te misli nisu lepe.
Ona se osećala sve bednije.
-Možda ti nisam trebala to reći...
Vil je naglo pogleda, kao da se odjednom vratio na taj drum, pored nje. Uzeo je za ramena i blago protresao.
-Ne budi blesava, Teodora. To je upravo ono što si mi trebala reći, obavezno.
Lice mu smekša. Nasmešio se:
-Ali u redu je, curice. Nisi ni u čemi pogrešila. Upravo obratno: takve mi stvari uvek moraš reći. Da li me razumeš?
Nagnuo se nad nju:
-Baš kako si rekla: Beatris ti ne bi trebala biti mrska.
-Ali jeste, Vile, šta god...
-Da. Ona ipak jeste.
-Zbog čega? Od svih na svetu, zašto mi je baš ona...
Začuli su zvuk automobila. Njemu oči poleteše nagore.
-Ah, evo tetke Keti.

Posle večere, kuća se stala prazniti. Jedna po jedna kola napuštala su prilaz, i sobe su odjednom bile pune odzvanjajuče tišine. Tetka Keti se dala videti samo na tren posle svog dolaska, a onda se s Vilom zatvorila u jednu sobu na spratu i tamo su proveli čitave sate. Teodora je bila tupa i nesretna, i izvela je decu napolje uz izgovor kako želi ostaviti Megan na miru dok posprema. Međutim, ono što je zapravo htela, bilo je da bude sama.
Deca su se izgubila među drvećem i ona je sela na kamen više kuće, okrenuvši joj leđa. Odatle je pucao veličanstven pogled na more miljama pod njenim nogama i dokle joj je god pogled dosezao. Misli su joj se neprestano vrtele oko Vila. Kako su ljudi odlazili, njeno je bledo interesovanje za njih iščezavalo, i svakim je trenom sve jače, napornije i žudnije mislila o Vilu. Osećala se čudno uskraćena, u isto vreme i ne znajući pravo šta je od njeg očekivala. Nekako kao da je smatrala da će stvari među njima od jutros biti drugačije, a one to ipak nisu. Usprkos tome što je gledala Vila tuđim okom, bez obzira na novootkrivena osećanja u vezi njega... Činilo se kao da se promenila ona, dok je on ostao isti. Par puta tog dana je shvatila da zuri u njega sa zebnjom i sumnjom, kao da odjednom vidi u Vilu nešto čega pre nije bilo; ali je to brzo prolazilo i nije je mučilo. Znala je razlog tome. Međutim, njegovo je ponašanje bilo isto kao sve i jedan dan dotad, mesecima. Zbog čega je onda, kog đavla, toliko nesretna?
Već se jako dugo nije osećala jadno kao sad. Bila je gotova da zaplače i zaista su joj suze curile licem pre nego je bila svesna da plače. Pomislila je: Vil je uvek odgovarao na njena osećanja, potrebe, misli. Zašto ne odgovara sad? Zašto po prvi put oseća da su u raskoraku, da se oko nečega ne razumeju? Onda joj pade na um još gora misao. Pomislila je da zna odgovor tome.
Ona i Vil su u raskoraku jer, izgleda, po prvi put od početka poznanstva, ne pojme isto.
To ju sasvim dotuče. Obrisala je suze, sačekala malo ne želeći da neko primeti da je plakala, a onda ustala da sakupi decu i vrati se u kuću. Čekao ih je put u Englesku, i Teodora shvati da je doživela nešto što nije verovala da će ikada: nije znala želi li se vraćati u Englesku s Vilom.

Svi su bili sjajno raspoloženi. Angus, Megan, blizanci, tetka Keti. Morag se porodila bez komplikacija, i tetka Keti se smijala i pričala. Teodora je verovala kako sasvim vešto glumi opuštenost i kako niko ne primećuje šta joj je, zapravo, na pameti; ali onda je tetka Keti pozove sebi na sofu.
Megan je upravo unela čaj i fine hrskave kolačiće s domaćim pekmezom koji su se Teodori svideli još kad ih je prvi put jela. Sad je odsutno brljala jednim po tanjiru, kad je tetka Keti potapšala prazno mesto pored sebe i veselo rekla:
-Hoću li najzad da popričam s tobom, lepotice?
Ona poslušno, poput učenice, ode do nje.
-Ceo te dan pokušavam uloviti. Gde si se krila?
-Oh, bila sam napolju, s decom.
Smešila se, ali nije mogla pogledati tetku Keti u oči. Onda Angus izađe iz kuhinje i vikne Vila, i on ustade i prođe pored njih, a kako je to učinio, njen pogled hitro, i van njen kontrole, poleti za njim.
Tetka Keti je gledala u nju. Sad su bile same u sobi. Rekla je:
-Da li si u redu, draga?
-Oh, da, naravno. Sasvim u redu, tetka Keti.
-Ali nemoj me lagati, Teodora. Ponekad to činiš kao dete, znaš li?
Smešila se.
-Ne smeš da me pogledaš. Kao ni Vila. Zašto ne možeš da gledaš u Vila, lepotice?
Ona ništa ne odgovori i tetka Keti uzdahne.
-S druge strane, gledaš u njega svo vreme kad misliš da te on ne vidi. Šta nije u redu?
-Nemojte me to pitati, tetka Keti. To... To je samo nešto što će proći.
-Hoće li?
Uhvatila ju je za ruku.
-Ja ne vidim u tebi, još manje u Vilu, bilo šta zbog čega bi morala biti tako tužna.
-Oh, znam. Vil je, naravno, divan prema meni kao i uvek.
Rekla je to ne uspevši sasvim suzbiti oporost i gorčinu. Tetka Keti je par trenutaka gledala u nju, ćutke. Onda je polako rekla:
-Da, baš kao i uvek. Zašto si tužna jer je Vil isti prema tebi kao i uvek?
Teodora odjednom oseti kako je hvata gnev. Zašto se tetka Keti pravi nevešta?
-Ne razumem zbog čega me sve to pitate. Vama uopšte nije potrebno da pitate kako biste znali odgovor. Zašto sam tužna kad je Vil prema meni divan kao i uvek? Možda baš zato.
Odložila je tanjir na stol.
-Možda zato što bih volela da je drugačiji.
-Kako?
-Oh ne znam! Nekako...
Tetka Keti je neko vreme samo mirno ispijala svoj čaj gledajući je pažljivo preko ruba šolje. Teodora je nespokojno lutala očima po sobi. Onda je čula kako joj kaže:
-Sve što ti ja mogu reći, draga... To je da još uvek tvrdim kako nemaš razloga za brigu.
-Da, naravno. Menja li to išta?
-Ne pričam o tome. Kažem da je tvoja tuga neosnovana. Razumeš li me, Teodora?
Kako joj ona ništa ne odogovori, tetka Keti spusti šolju na stol, okrete se ka njoj i uze joj ruke među svoje dlanove. Sad joj je glas bio ozbiljan.
-Slušaj me, Teodora. Kad ste stigli ovamo, ja sam videla da stvari među vama nisu kako bi trebale biti; kako jedino mogu biti. Ali znala sam, isto tako, da to nije nešto oko čega bih se trebala brinuti. Ti i Vil ćete doći na svoje. I, to se zaista i dogodilo. Najzad se ti i Vil sasvim razumete.
Ona mračno reče:
-Sasvim? Oh, ne.
-Ali sasvim, lepotice. Vi ste jedno drugom rekli sve što je trebalo posle svih tih meseci ćutanja.
Malo je oklevala.
-Samo, možda se niste - čuli?
Teodora podiže oči.
-Šta hoćete da kažete time?
-Oh, ne znam. Vi ste oboje šašavi, oprosti što to govorim.
Opet se počela smeškati.
-U moje vreme mladi ljudi nisu bili toliko blesavi kao danas. Nije im trebalo toliko vremena i prenemaganja. Ti i Vil neprestano obilazite jedno oko drugog. Hoćete li se najzad sresti?
-Oh, sreli smo se, itekako.
-Uopšte ne. Ja ne pričam o Vilovim obavezama spram njegovog imena i poziva. To nije pitanje Managana ni Veštine po sebi.
-O čemu pričate, onda?
-O biti. O korenu i razlogu svega, Teodora.
Teodora nestrpljivo odmahne.
-Prepametni ste za mene. Ne razumem vas, ne mogu da vidim gde ciljate. Zašto mi ne kažete otvoreno? Čini se da vi tu stvar vidite jasnije od mene, a možda čak i od Vila. Zašto mi ne kažete o čemu se radi, tetka Keti?
-Zato što ti to ne bi pomoglo. Tebe neće usrećiti ništa što bih ti ja mogla reći.
Ona je neko vreme ćutala, razmišljajući o tim rečima. Onda je polako rekla:
-U pravu ste.
Pomislila je: šta bi vredele reči tetke Keti, kad Vil i dalje sedi na drugom kraju prostorije, obraća joj se s pažnjom kao stariji brat i za svaki se slučajni dodir izvinjava? Ono što bi nju usrećilo, nema veze s tetkom Keti, niti sa bilo kim na celom prokletom svetu do Vila.
-Ono što bih ti ja savetovala, lepotice... To je da se sad vratiš u Englesku s Vilom, gde ti je i mesto, i da sasvim zaboraviš kako si večeras bila tužna i nesretna.
Stegla joj je ruke i još se bliže nagnula ka njoj.
-Živi svoj život umesto što tuguješ za njim, Teodora.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.