Quantcast

Davno završeno, 22

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.381
Sutradan je dugo spavala.
Kad se probudila, sunce je bilo već visoko na nebu i prvo što joj je palo na um, bilo je: kako to da me Megan nije budila? Otkad su u kuću stigli svi ti ljudi, ona je prećutno stavljena pod Meganino starešinstvo. Budila se kad je Megan trebala pomoć zaa postavljanje stolova i spremanje doručka, ili za decu koju se moralo zabaviti pre nego okrenu kuću naglavce, ili već nešto. Megan je, naravno, bila Irkinja, i nije se puno skanjivala - Teodora je, po opšteprihvaćenom mišljenju, Vilova nešto, deo porodice. Očekivala je od nje pomoć isto kao što ju je tražila od Angusa i blizanaca. Teodora se nije bunila. Njoj se dopadala Megan, sa svojom irskom spontanošću, isto kao što joj se dopadalo sve pod njenim i Angusovim krovom. Htela je da pomogne, i to se jutro iskreno zabrinula što su je ostavili da spava. Koji vrag..? Zašto je Megan nije probudila? Čula je decu kako larmaju pred kućom i mnoge glasove i korake svud okolo. Ali, niko nije došao dok se oblačila. Počela je osećati čudnu zebnju oko srca.
Nešto je definitivno bilo drugačije.
Silazila je stepenicama i ljudi koje je sretala posmatrali su je na drugačiji način. Sve su to bili isti oni ljubazni i srdačni ljudi koje već danima, zajedno s Megan, ugošćava. Javljali su joj se kao i uvek, pitali kako je spavala kao i svako jutro dotad. Ali, u njihovom pogledu, u načinu na koji bi za časak prekinuli razgovor i okretali se ka njoj kad bi je spazili, u tonu njihovog glasa kad su joj se obraćali; u svemu je tome bilo nešto drugačije. Osećala je da je njihovi pogledi prate celim putem do kuhinje, i gotovo je počela da beži.
U kuhinji je Megan prala suđe a Vil stajao oslonjen o stol iza nje. Kad je ušla, oboje se osvrnuše. Megan se nasmije.
-Konačno! Bi li prespavala ceo dan, lenjivice?
-Zašto me nisi probudila, dođavola? Oh, pusti to, ja ću ti pomoći...
Megan se čudno trgla.
-Oh, ne. Okani se suđa, draga.
Gledala ju je sa smeškom.
-Šta bi volela za doručak?
-Šta bih... Megan, jesi li poludela? Mislila sam da ćeš mi glavu skinuti kad se ovako kasno pojavim, a ti...
-Šta sam ja, neka aždaja? Vile, da li sam ja stvarno tako strašna?
-Pa, Megan, ako ćeš iskreno...
-Prestanite, oboje! Teodora, sedi. Je li taj čaj gotov?
Brbljajući, ugurala ju je u stolicu, a onda se rastrčala okolo. Zblanuta i malo poplašena, Teodora je gledala za njom, a onda u Vila koji je seo pored nje i posmatrao je, nasmešen.
-Zašto se ti ceriš? O čemu se radi?
-Ali ni o čemu. Šta ti je? Megan je odlučila da ti da slobodan dan. Znam da ne ostavlja utisak osobe koja vodi računa o tuđem odmoru...
Megan se obrecne:
-Vile Bojde, zaveži.
Sipala je Teodori čaj u šolju.
-Evo, draga, upravo skuvan i topao. Na svu sreću, ne voliš mleko u čaju, u ovaj ga ne mogu ni staviti...
-Teodora ima teoriju da je engleska navika stavljanja mleka u čaj retko ogavna stvar na svetu.
-Znam i za gore engleske navike, ali slažem se... Hoćeš li kajganu, mila? Čini mi se da nije ostalo više tosta, ali...
-Prestanite.
Megan je zastala u pola pokreta. Teodora je upravo odložila šolju koju je ovlaš omirisala, pa je tresnula o stol.
-Prestanite pričati kao da nisam prisutna! O čemu se, dođavola, radi? Zašto me nisi budila da ti pomognem, Megan? Zašto me dvoriš? I zašto mi daješ taj čaj?
Hitro je pogledala Vila koji se idalje spokojno smešio.
-Rekao si mi da ne smem da pijem taj čaj.
-Ne. Rekao sam da bi se od par šolja tog čaja napila. Iz kog ga razloga pij polako, molim te.
-Ma nemoj? Zašto svi blenu u mene po hodnicima?
-Ali devojčice... Svi blenu u tebe od prvog dana. Ti si devojka u koju se blene. Nismo li to raspravili još davno?
Ona je zurila u njega.
-Ne viči na jadnu Megan. Ona uopšte nije naviknuta da neko parira njenom irskom jeziku, sirota. Hoćeš li da joj zagori hleb?
Nagnuo se preko stola i nežno joj stavio šolju u ruke.
-Popij čaj, devojčice.
Oboje su, ćutke i nasmešeni, gledali u nju, i ona poraženo prinese šolju ustima.

Nije prošlo mnogo, a ona je rekla sebi: kako možeš biti takva glupača, Teodora? Postojao je samo jedan razlog zašto su je pustili da spava, zašto je svi čudno gledaju i što joj je Megan skuvala Taj Čaj - Vil je obelodanio njenu odluku. To i nije moglo ostati nešto između njih dvoje, zar ne? To se, zapravo, ticalo svih.
Međutim, mogla se baviti tim mislima još samo neko vreme. Onda je, naime, počela da pije čaj, i više nije uspevala misliti ni o čemu posebnom. Otkad se kuća napunila, i Megan stala da kuva čaj u golemim posudama ne bi li utolila tu, činilo se, celodnevnu žeđ; ona je shvatila da se svi ponašaju pomalo uvrnuto. Sama je Megan češće pevušila i smijala se, i kao da je zaboravila vikati na decu - što je inače činila preko celog dana. Ljudi su pomalo nalikovali Vilu i tetki Keti po tome kako su hodali okolo nasmešeni i spokojni. To nije bilo nešto što je ona ikada videla kod bilo koga osim Vila i Ketrin Managan. Sad odjednom kao da se ceo svet napunio ljudima koji su se, na onaj njihov način, ljubazno i strpljivo ophodili jedni s drugima, bez povišenog tona, bez rasprava i svađa. U početku to nije povezivala s čajem koji su pili - a možda i nije imao veze s njim, kako bi znala? Vil joj je rekao da taj čaj ima drugačiji uticaj na njega koji ga pije ceo život, i nju koja ga nikad pre nije okusila. Otkud je ona mogla znati da li su ljudi naokolo opijeni kao što je ona uskoro bila? Zar joj nije Vil već jednom pre odškrinuo vrata druge dimenzije, pokazao joj svet u kojem ljudi mogu biti drugačiji od onih koje je ona dotad poznavala. Smireni i spokojni ljudi svesni sebe i svog mesta na ovoj planeti. Ljudi koji hodaju naokolo i vode apstraktne razgovore o knjigama i filozofiji. Ljudi koji jedni druge slušaju s pažnjom i raspravljaju se bez padanja u vatru i podcenjivanja.
Ljudi među kojima se osećala ugodno i prihvaćeno.
To svakako nije moglo biti do čaja?

Možda je zbog opijenosti u kojoj je hodala pre nego je šolju do kraja ispraznila, počela i u drugima viđati isto? Taj je čaj svakako pomogao njoj da se opusti i s puno više strpljenja nego inače obrati pažnju na svakog s kim bi progovorila. Izašla je napolje i pomislila kako je grešila svo vreme: to sunce svakako može biti toplo kao i bilo gde na jugu. Kao da nijednom pre nije primetila da trava miriše, i ptice pevaju, i da je život, sve u svemu, lep i srećan.
Sedela je na travi pred kućom i brbljala s jednim od blizanaca, Konorom, koji je upravo upisao istoriju u Edinburgu. Istorija je oduvek bila jedna od njenih strasti i toliko su se zadubili u razgovor da nije ni primetila kad je Vil došao i seo na travu s njima. Mogao je tu biti i satima, što se nje ticalo. Videla je i kako su mnogi drugi izašli van i takođe sede u grupicama naokolo, pričaju i smiju se. Megan je išla od jednih do drugih i dosipavala im čaj iz velikog bokala. Pogledala je u Vila i shvatila da on već ko zna koliko leži tu, na boku, nalakćen, i posmatra je. U tom joj se momentu desi nešto ludo i nikad pre doživljeno.
Posve se izgubila u Vilovim očima, i u istom onom momentu u kojem kao da je izgubila svest i poimanje o sebi, osetila se jedno sa svima ostalima, travom na kojoj su sedeli, nebom iznad... Nikad si kasnije nije uspela objasniti taj osećaj, prvi među svim drugima koji su usledili. Bilo je u njemu lakog, neznatnog straha i poziva da se prepusti skroz, sasvim. Proteklo je izvesno vreme pre nego je shvatila da sedi posve mirno i da je do krajnjih granica svesna vazduha koji udiše, sunca po svojoj kosi, treptaja lišća na vetru, ljudi oko sebe... Bilo je to apsolutno prihvatanje, u isto vreme kad ju je napustila svest o sebi kao sebi pripadajućoj. Kao da joj telo odjednom nije imalo granica, kao da je obuhvatilo sve druge koji su je okruživali, pa su svi bili jedno - ona deo njih, i oni njen sastavni deo. Pomislila je da joj u grudima ne kuca srce. To je, zapravo, pulsiranje zemlje na kojoj sedi, i s kojom je na neobjašnjiv način jedno.
Trepnula je, shvatajući da svo vreme zuri u Vilove nasmešene plave oči. U isto je vreme bila uvrnuto svesna i svega okolo: nebo je bilo modro kao nikada, trava zelenija, zvukovi jasniji. Kao da je po prvi put otvorila oči i ugledala svet pun još nepotrošenih boja, oblika i tonova.
Nije znala rečima uobličiti to što joj se upravo dešavalo. Gledala je u Vila, i iako je jasno čula tuđ smeh i razgovor oko njih, i to kako Konor i dalje priča; nije više ničem od tog pratila tok i smisao. Gledala je u Vila, i kao da je, zapravo, govorila s njim, bez ijedne izgovorene reči. Bez mogućnosti da se tome reči nađu.

Pomislila je, kao da se možda nadovezuje na neko njegovo nemušto pitanje; na ono čime se obavezala. Setila se kako je sinoć u mraku posmatrala tavanicu nad sobom, dok su zanjihane grane drveta pored prozora šarale svoje isprepletene senke duž zidova, igrajući se snopom mesečevog svetla. Noć je bila izuzetno mirna i tiha, a nebo vedro, zvezdano. Jedini put od njenog i Vilovog razgovora pomislila je: radiš li ispravnu stvar, Teodora?
Preko tavanice, umesto plesa senki i svetla, odjednom su počele da proleću slike, čudno upečatljive i stvarne. Videla je sebe u Londonu, sve i jedan put kad joj je bilo najmučnije i najteže. Sebe kako suzbija gnev i revolt, sebe kako negde sedi i plače, sama - ona se uvek stidela svojih suza. Videla je, iz posve novog ugla, perspektive pomatrača, sebe kao što se nikad ranije nije uspela videti - kako nije bilo ni moguće da se, ikada, vidi. Sebe potištenu i mrzovoljnu, ili uraganski, opako besnu; sebe pokatkad bezobraznu i oholu, bahatu; sebe kako biva povređena i povređuje druge; sebe odbačenu, sebe jadniju od najjadnijeg jada svemira... Videla je svoja idiotska pijanstva, sve i jedno svoje ponižavajuće davanje bezvrednima, svoje otrpljene uvrede i ismijana poverenja. Videla je svoj nemir i zebnju, svoje očajničko tražnje smisla u nečemu gde smisla odavno više nije bilo - gde ga, možda, nikad i nije bilo; svoje, uvek uzaludne, pokušaje da negde, nekako, s nekim, uhvati ritam; ukrade parče sreće, mira i spokoja. Videla je sebe potpuno, apsolutno izgubljenu i nesretnu, neispunjenu i nesmirenu. Sebe kako satima hoda po kiši i misli samo jedno: ne mogu više, o gospode, ja prosto ne mogu više.
Slike su joj letele pred očima, čitava istorija njene bede i jalovosti. Onda je trepnula, a kad je ponovo pogledala, tavanicom su igrale senke kao da je sve bilo opsena. Noć je još uvek mirno ležala oko nje, puna isceliteljskih šumova i mirisa, mesečine jasne kao zlatnik i krupnih, treptavih zvezda. Bila je svesna da joj suze cure licem, ali i tog da se smeši. Znala je da si više nikada neće postaviti to pitanje. Jer, ako to što čini nije ispravna stvar; onda više nikakvih ispravnih stvari na svetu i nema.

Čula je samu sebe kako govori:
-U redu je, Vile. Zaista.
Konor, prekinut u pola reči, zatečeno je zaćutao. Krajem oka videla je kako je hitro svrnuo oči s nje na Vila, i iako ga Vil nije ni pogledao niti mu bilo šta rekao, niti se uopšte pomerio; dečak je promrmljao, crveneći:
-Oprostite...
Otišao je. Njoj za delić trena pade na um kako Konor, izgleda, bolje od nje shvata šta se upravo desilo. Njoj još uvek nije bilo jasno je li moguće da su ona i Vil upravo govorili bez reči. Ali, obzirom da Vil nije izgledao zbunjen i usled toga što je počeo da govori kao da to čine već satima, izgledalo je da jesu.
-Oprosti, devojčice. Hteo sam da budem siguran.
Ona reče:
-Čemu? Zar bi nešto promenilo da nisi?
-Naravno da bi.
-Ali to je gotova stvar.
Zaokružila je pogledom oko njih.
-Svi već znaju. Otkad sam se probudila, ta je stvar krenula i ići će do svog kraja... Ja se više ne mogu predomisliti ili odustati. Uostalom, zašto bih? Ti kažeš da je to ono što mi je pisano, oduvek. Čemu odugovlačiti?
-Zaista, čemu?
Ona se namršti zbog prizvuka u njegovom glasu.
Danas joj se, jedini među svim tim ljudima, nije činio spokojan i bez očitog povoda zadovoljan. Još koliko juče bila je pomislila kako kod Vila već dugo nije zapazila onu oštru budnost, mačije pažljivo motrenje ispod vela lenog ruganja. Već danima, Vil je bio sasvim, apsolutno miran, bez ičeg skrivenog ispod tog mira. Međutim, evo kako se dobro joj znani Vil Bojd vratio, i ponovo je motri onim svojim svevidećim, sveprožimajućim svetloplavim pogledom.
Rekla mu je:
-Prestani.
-Šta da prestanem?
-Ne gledaj me tako. Danas mi nije do toga.
Leno se ispružila na travu i zagledala u čisto nebo iznad.
-Pogledaj kako je nebo plavo!.. Nisam znala da u Škotskoj nebo može biti tako čisto plavo. Uvek sam mislila da je ovo jedan sumoran i mrzovoljan predeo... Nabusit...
On je ćutao. Ona malo razdraženo reče (činilo se da je dejstvo tog čaja ili čega već, počinjalo da slabi - gde je, dođavola, Megan..?)
-Nemoj mi stajati tu nad glavom kao kakav strog otac, Vile. Ne bi li, zapravo, trebao biti sretan? Sve do juče, ja uopšte nisam shvatala koliko je ovo bitno, tebi i svima ostalima. Ali, sad razumem. Zašto ne misliš o tome kako će vaš rad biti unapređen i poboljšan? Zašto, za promenu, ne misliš kako najzad možete raditi onako kako treba?
On reče bez ikakvog izraza:
-Mislim o tome.
-Pa, misli bolje. Niste li svo vrem bili oštećeni? Nije li vam, od početka, nedostajalo najbitnije?
-Šta ti misliš da to najbitnije jeste?
Ona okrete glavu i pogleda ga odole, s trave na kojoj je ležala.
-Ne razumem te.
-Jesi li se, uopšte, zapitala zbog čega dosad nismo uspevali raditi kako treba? Sve dosad? Zašto je tvoje prisustvo toliko važno?
Ona se malo namršti. Bilo joj je teško da misli o ma čemu konkretnom. Ono što je htela, bilo je da on zaćuti, i pusti je da leži tu i posmatra plavo škotsko nebo.
-Ah, a kako bih to ja znala, Vile? Ja sam idiot u stvarima koje vi radite. Rekao si mi da sam bitna, i ja ti verujem. Zaćuti, molim te. Zašto kvariš ovaj lep dan?
Glas joj je bio mrzovoljan. Megan dođe do njih, dospe im šolje, brbljajući, pa ponovo ode; a Vil je celo vreme ćutao.
Ona zaboravi o čemu su pričali.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.