Quantcast

Davno završeno, 11

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.442
Sedela je na ivici golemog, prastarog stola, kojem su noge bile prikovane za pod, i gledala ga dok je preturao po kuhinji. Kroz malo okno s rešetkom, retko je lepo svetlo padalo na njeg u širokom snopu. U zadnjih par časova, nebo se posve razvedrilo. Mirisalo je na opranu zemlju, čist vazduh. Ona pomisli: u ovoj je šumi svetlo uvek zlatno i ružičasto, kad on reče, ne okrečući se:
-Iskreno, meni je cela ta priča s Isabel Vilijams bila čudna od početka.
-Kako to misliš?
-Čovek bi rekao da ti nikad ne bi pristala raditi za nekoga kao što je Isabel.
Ona se namrgodi.
-Kao da me je uposlila da joj obavljam ko zna kakve prljave poslove... Radila sam joj u biblioteci, do vraga.
-Svejedno.
-Uopšte nije. Uostalom, koliko bih poslova u Engleskoj imala da sam ocenjivala poslodavce po moralu, etici, dobrom srcu... Ili bilo čemu drugom.
-Pretpostavljam, jako malo.
-Ali u jednom si u pravu, svakako. To nikako nije moglo potrajati. S kopiladi se uvek na kraju raziđeš.
-Vrlo si određena kad je pominješ.
-Volim da zovem stvari njihovim imenom.
Vil se okrete ka njoj.
-Isabel Vilijams je duboko nesretna žena, Teodora. Jedva da ima čega u njoj što pakost nije pojela.
-O čemu pričaš?
Pomno ju je motrio, naslonjen preko puta. Često je to radio. Ljudi vas mahom gledaju u lice dok pričate, koliko je ona dosad naučila. Odmeravaju vas kad se okrenete. Verovala je da bi je takav pogled od drugog čoveka možda čak i uvredio, ali njegov, nekako, nije. Činilo se da je stvar u tome što se Vil nije krio. On je nije gledao iz potaje. To nije bio procenjivački pogled, onaj kojim poznavaoci posmatraju rasna grla. Ne požudan, ne posesivan. On je jednostavno pokazivao da uživa, i to ne naprosto u njenim rečima, već i u gestovima, izrazima lica, boji njenog glasa, da mu je kompletna ona veoma prijatna.
Čak i kad mu se protivi, ili duri na njega.
Rekla je:
-Od svih ljudi na celom prokletom svetu, Vile... Ti si zadnji za kojeg bih pomislila da ćeš mi sad, ne znam, pokušavati opravdati Isabel Vilijams!..
-Koji je tvoj problem? Zar si mislila kako ja, možda, mrzim Isabel?
Ona prasne:
-Mrziš! Dala bih ti za pravo i da si je išćuškao na ulici!
On se nasmije.
-Vi ste jedna opasna zverčica, gospođice. Gledate ljude tim uzvišenim pogledom, rečnik vam je sušta trpeljivost i učtivost...
-Dokle je god to obostrano, da.
-A ako nije? Šta onda?
-Kako..?
-Žališ li oganj večni za sve koji te, na bilo koji način, nagaze?
Teodora se ugrize za jezik, iako je već, nestrpljiva, zaustila da se svađa. Nešto slično je i ona pretpostavila - ali upravo za Isabel Vilijams.
I nije joj to pripisala u vrlinu.
Vil nastavi, rugajućim glasom:
-Umeš li ti uopšte da ikom praštaš, Teodora?
-Oh, zavisi.
Rekla je to nabusito. Nije joj se sviđalo u kom pravcu ovaj razgovor ide.
-Da, naravno. Ima stvari koje se uopšte ne mogu oprostiti. Ja, zapravo, nemam poverenja u hrišćanski princip praštanja.
-Niti iko, uostalom.
-To je druga priča. Ali, u isto vreme... Šta je to što bi spadalo u neoprostive grehe kod, naprimer, tebe, devojčice?
Ona je tvrdoglavo ćutala. On nastavi da je bocka.
-Sad ćeš mi, ili bolje nećeš, reći: naravno, izdaja; i bezočna laž i prevara; ili kakav agresivni napad na tebe i tvoje bližnje, fizička ozleda. Rekla bi mi da nikad ne bi uzela za zlo tuđe neslaganje, oprečne stavove, način života koji ti je iracionalan ili te čak i vređa. Živi, i pusti druge da žive, zar ne, Teodora? Dokle god ti ljudi ne staju na put - ti ih puštaš da idu s milim bogom?
-Tako je, prokletstvo!.. I ne vidim čega ima tu što...
-Ama baš ništa. To je jedna uzvišena, velika teorija visoko u vazduhu. I nije ništa drugo do - teorija, zar ne?
-Ma šta ti...
-Čime je Isabel Vilijams ugrozila tebe, devojčice?
Ona trepnu. On se smeškao.
-A čak i da jeste... Je li njen napad bio takav da se, u tvom ličnom kanonu, može podvesti pod neoprostivo?
-Ne postavljaš tu stvar kako treba.
-Ah, možda si u pravu. Možda je tvoj prag trpeljivosti mnogo niži nego što tvrdiš, ili bi volela priznati.
-Prestani da pričaš o meni kao da sam kakva osvetoljubiva, netolerantna...
-Ali ti si, u biti, sasvim isključiva, Teodora.
-Oh! I to mi kažeš ti!..
-Ja sam nešto drugo. Ja sam pravljen po tvom aršinu.
Da ti ispričam nešto. Pre mnogo godina, kad je Isabel Vilijams još bila mlada, a moja majka maltene devojčica, ona ju je potražila ovde. Nikad se pre toga nisu lično srele. Bilo je jako malo ljudi, baš kao i danas, koji su ikada kontaktirali s Managanovima u ovom kraju. Tako da je Bel poznavala Isabel samo iz viđenja, iako je, naravno, znala sve o njoj, po čuvenju Vilijamsovih. Kako god, Isabel je rekla Bel, mojoj majci, kako želi da se jedna devojka u selu razboli, i, po mogućnosti, nikad ne prezdravi. Ponudila je za tu "uslugu" velike novce.
Iako se njena porodice kroz vekove navikla da im ljudi dolaze i traže slične stvari, Bel je bila vrlo mlada i još joj se to nikad nije dogodilo. Zapravo, do tad, ona nije ni znala da se dar koji ima može koristiti na taj način. Nju su učili da se Veština rabi u sasvim druge svrhe. Naravno, odbila je Isabel, i nakon tog je, sve do kraja svog života, svesno iznegavala. Isabel Vilijams nikad nije oprostila mojoj majci odbijenu - uslugu. Čak ni danas, kad je to sve tek prah i pepeo, a i da ne govorim o vremenu koje je poučilo Isabel ludosti onoga što je nekad želela... Jer, mladi čovek, čijoj je verenici smerala pogibelj, nije ispao vredan rizika koji je za njeg preuzela. Radi se o onom nesretnom Frenklinu, i njegovoj sadašnjoj ženi koja, doduše, nije prošla mnogo bolje nego da su joj se lepe Isabeline želje ostvarile. Da stvari budu još veselije, ta je žena nekom nesrećom - ili srećom, zavisi kako gledaš - saznala šta joj je Isabel smerala i kako ju je Bel odbila. Verovatno su ti rekli da se Frenklinovi ne paze baš bog zna kako s Isabel Vilijams, jedini u celom kraju - osim, naravno, mene. Ali ima nas samo troje koji, danas, delimo tu tajnu: gospođa je Frenklin nikad nije javno iznela. Tako da nikom nije jasno zbog čega je prodavnica Frenklinovih jedino mesto na koje u ovom selu mogu ući i gde mi nikad nije rečena ružna reč. Što je blagodat, s obzirom da bi bila prava muka da moram trčati u London po svakojake sitnice.
Smejao se.

Teodora, međutim, u toj priči nije videla ništa smešno, dok ga je, zapanjena, slušala.

--Ne mogu da verujem!..
-Zakleću se na čemu god imenuješ. Jesi li za još jedan čaj?
-Čaj..? Ali Vile... To je toliko ogavna priča...
-U mom je životu, curice, samo jedna od neizbrojivih.
Sasvim je spokojno spremao još dve šolje čaja.
-Znaš li koliko sam Isabel Vilijams sreo, Teodora? Šta bi bilo od mene da sam na svaku trošio i upola toliko žuči kao ti?
Ona u očaju zaokruži pogledom po zidovima kuhinje...
-Ali kako možeš... Koja ćeš mi opravdanja za nju ponuditi nakon te priče? Upravo joj je laskalo što sam je smatrala tek verskim fanatikom - dok je, zapravo, istina da nju ne pokreće čak ni takav, izopačeni princip, već gola osvetoljubivost, gnev osujećene...
-Nesretnice, Teodora?
Ona se zablene u njega.
-Ako bi htela čuti šta ja o toj stvari mislim, ili šta bih mislio da sam se ikada hteo gnjaviti donošenjem nekog suda o Isabel Vilijams - dok me ti danas nisi ponukala, curice... To je da je pravi razlog Isabeline mržnje taj što ja znam njenu tajnu. Bel je mrtva, a gospođa Frenklin ionako dovoljno prokleta. Verujem da Isabel uživa da je svakodnevno gleda kako se zlopati, ne praštajući joj čak ni što ju je, svojim postojanjem, svakako poštedela... Ona samo zna da postoji još ljudi koji dele njenu strašnu tajnu, a takvi kao Isabel ne praštaju postojanje svedocima svojih gadosti.
-Ona ne prašta tebi!..
-Ni gospođi Frenklin, što je tek urnebesno, ne misliš li? Sasvim je šašava, zar ne?
Prasnuo je u veseli smeh.
-Ti si lud!.. Kako se uopšte možeš smijati? Šta je u toj priči smešno? Ta je žena stoput gora nego sam mogla i pretpostaviti...
-Teodora... Ona je, naprosto, stoput bednija. Ona je toliko bedna da nikad u svom životu nisam smatrao za shodno potrošiti i minut misleći o njoj. Jesi li ti luda, možda? Zašto, uopšte, pridaješ iole pažnje nekom kao što je Isabel Vilijams? Zašto trošiš energiju na ljutnju, dah da o njoj pričaš?
Pružio joj je šolju.
-Jednom si mi pomenula kako te ne zanimaju nikakvi krstaški ratovi. Od svih koji bi, eventualno, i mogli dati ploda; taj koji si danas umalo započela sasvim je jalov. Okani se Isabel Vilijams. Već si dovoljno vremena protraćila pustivši je da uđe u tvoj život. Mada si oduvek znala da će se ovako završiti. Čemu si se uopšte trudila?
Ona je smrknuto ćutala.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.