Odveo ju je u sobu pored.
Dolazila je kod Vila celo leto, ali još nije videla drugu prostoriju osim te u kojoj su obino sedeli, i velike, ljupko starinske kuhinje gde su ponekad brbljali dok bi on kuvao čaj. Ova je soba gledala na prilaz kući, i bila je veća od, kako joj se činilo, ostalih.
U prvi joj se mah učinilo da je toliko pretrpana da uopšte ne može raspoznati jednu stvar od druge. Lampa koju je Vil upalio, bacila je jak, savršeno pravilan krug žutog svetla na golemi stol što se pružao sredinom sobe, i ona pomalo poče shvatati. I stol i police svud naokolo po zidovima, od poda do plafona... Sve je bilo krcato knjigama, debelim svežnjevima papira u koricama uvezanim trakama, poput herbarija. Ali bilo je i isto tako mnogo mračnih tegli i kutija nepoznatogg sadržaja, nekakvih instrumenata koji kao da su pripadali alhemičarskoj radionici. Sa stropa su visili snopovi osušenog bilja. Bilo je toplo i mirisno, i mirisalo oporo na paprat, pergament i još stotine stvari kojima nije znala imena.
Sad je znala koji je razlog što Isabel Vilijams nikad nije potpalila svoju lomaču.
Ona nikad nije bila u ovoj sobi.
Urnebesno, ali prvo što joj je palo na um, bio je Hogvorts. Ispalo joj je pre nego se stigla zaustaviti, jedva susprežući smeh u glasu:
-Oh, imaš li i metlu, Hari Poteru..?
On joj otpovrne:
-Tamo, iza vrata.
Ona se poče smejati.
Rekao je:
-Izvini, nisam mnogo uredan kad radim.
Bio je u pravu. Iako su ostali delovi kuće, koliko ih je ona dosad upoznala, bili sasvim ne-muški pedantni, ovde je vladao akademski nemir profesionalca predanog svom poslu. Bilo je stotine ispisanih listova papira rasutih na sve strane, mnogo bez reda nabacanih praznih i punih bočica, hrpica lišća, svakojakog otpada. Dok je ona stajala nasred sobe, ne znajući gde bi prvo zaustavila pogleda, Vil reče:
-Pa?
Pogledala ga je.
-Šta?
-Zašto stojiš, kog vraga? Nisam te doveo da se pohvalim proporcijama sobe, ni pogledom. Ništa od toga što bi, eventualno, htela uzeti u ruke, neće te ujesti.
I ona se oprezno pokrete.
Za kratko je vreme skoro zaboravila na njega. Kakvih je sve čuda bilo u toj sobi! Prvo se, naravno, uhvatila knjiga. Većinom su bile prastare, tvrdo ukoričene, s listovima žutim i krutim od godina, ali takve su uglavnom bile napisane rukom i to na arhaičnom engleskom koji je njoj bio gotovo nečitak, ili na keltskom koji nije razumevala uopšte. Međutim, bilo je i mnogo novih, sjajnih knjiga skupih i bleštavih stranica, i letimičan pogled joj je rekao da pokrivaju najraznovrsnije aspekte ljudskog delovanja. Bilo je svezaka o astrologiji, biologiji, meteorologiji, hemiji. Iz svakog drugog bi ispao po neki njoj mahom nejasan crtež, grafikon rasta određenih biljaka, karta kakvog sazvežđa... Bilo je mnogo rukom iscrtanih mapa pojedinih delova Škotske i Irske, hiljade i hiljade toga. Svako bi malo natrčala na prezime Managan. Na prvim stranicama knjiga, na raskošnim, krasnopisnim dipolomama i sertifikatima pečatiranim crvenim voskom s utisnutim grbom, i trakom. Managanovi, kojima se autor zahvaljuje na koricama svoje knjige, Managanovi koji se pominju u vezi određenih datuma i pronalazaka, Managanovi pred čijim imenom stoje titule, Managanovi kao pripadnici ovog ili onog reda, nosioci nekog čina, predsednici kakvog društva... Mnoge te stvari, bar kako se činilo njenom oku laika, uopšte nisu bile povezane. Činilo se da su se Vilovi preci bavili najrazličitijim stvarima. Pominjani su u toliko različitog konteksta, u vezi toliko toga, da je imala utisak kako nema toga čim se nisu bavili, što nisu proučavali i u čem, svakako, nisu briljirali.
Kao kakve aristokrate, kao osnivači domovine.
Bilo je mnogo prepiske na stranim jezicima, francuskom, nemačkom, ruskom. Čitav jedan svet koji je egzistirao van njenog poimanja. S tim čime su se Managanovi - i, svakako, Vil - bavili, bilo je povezano nezamislivo mnogo ljudi, kroz generacije i vekove, a da ona nikad nije čula ni nagoveštaja. Kao da je postojao još jedan, paralelni svemir, osim ovoga u kojem je ona obitavala. Provela je sate u toj sobi, a da nije bila mnogo pametnija naposletku.
Poraženo mu je rekla:
-Stidim se da priznam... Ali ja tu jako malo razumem, Vile.
-Ne mari. Svakako razumeš najbitnije.
Ona podiže pogled s knjige koju je držala otvorenu u krilu.
-Nisi me morao dovesti ovamo da bih razumela najbitnije.
Činilo se da on nekako okleva. Ona reče:
-Vile. Zašto si mislio da mi moraš pokazati ovu sobu nakon reči koje su pale između Isabel Vilijams i mene?
On zausti, ali Teodora podiže ruku.
-Ne. Hoću da mi odgovoriš, odmah - i obećavam da ovu temu više neću potezati, kakav god tvoj odgovor bude... Da li si, zaista misio da ću se ja složiti sa bilo čime što bi mi Isabel Vilijams ikada mogla reći?
On okrete glavu od nje.
-Ne.
-Lepo. Pa...
Ustala je. Smešila se.
-Imaš li još kakvu sobu čudesa u ovoj kući, Vile?
Dolazila je kod Vila celo leto, ali još nije videla drugu prostoriju osim te u kojoj su obino sedeli, i velike, ljupko starinske kuhinje gde su ponekad brbljali dok bi on kuvao čaj. Ova je soba gledala na prilaz kući, i bila je veća od, kako joj se činilo, ostalih.
U prvi joj se mah učinilo da je toliko pretrpana da uopšte ne može raspoznati jednu stvar od druge. Lampa koju je Vil upalio, bacila je jak, savršeno pravilan krug žutog svetla na golemi stol što se pružao sredinom sobe, i ona pomalo poče shvatati. I stol i police svud naokolo po zidovima, od poda do plafona... Sve je bilo krcato knjigama, debelim svežnjevima papira u koricama uvezanim trakama, poput herbarija. Ali bilo je i isto tako mnogo mračnih tegli i kutija nepoznatogg sadržaja, nekakvih instrumenata koji kao da su pripadali alhemičarskoj radionici. Sa stropa su visili snopovi osušenog bilja. Bilo je toplo i mirisno, i mirisalo oporo na paprat, pergament i još stotine stvari kojima nije znala imena.
Sad je znala koji je razlog što Isabel Vilijams nikad nije potpalila svoju lomaču.
Ona nikad nije bila u ovoj sobi.
Urnebesno, ali prvo što joj je palo na um, bio je Hogvorts. Ispalo joj je pre nego se stigla zaustaviti, jedva susprežući smeh u glasu:
-Oh, imaš li i metlu, Hari Poteru..?
On joj otpovrne:
-Tamo, iza vrata.
Ona se poče smejati.
Rekao je:
-Izvini, nisam mnogo uredan kad radim.
Bio je u pravu. Iako su ostali delovi kuće, koliko ih je ona dosad upoznala, bili sasvim ne-muški pedantni, ovde je vladao akademski nemir profesionalca predanog svom poslu. Bilo je stotine ispisanih listova papira rasutih na sve strane, mnogo bez reda nabacanih praznih i punih bočica, hrpica lišća, svakojakog otpada. Dok je ona stajala nasred sobe, ne znajući gde bi prvo zaustavila pogleda, Vil reče:
-Pa?
Pogledala ga je.
-Šta?
-Zašto stojiš, kog vraga? Nisam te doveo da se pohvalim proporcijama sobe, ni pogledom. Ništa od toga što bi, eventualno, htela uzeti u ruke, neće te ujesti.
I ona se oprezno pokrete.
Za kratko je vreme skoro zaboravila na njega. Kakvih je sve čuda bilo u toj sobi! Prvo se, naravno, uhvatila knjiga. Većinom su bile prastare, tvrdo ukoričene, s listovima žutim i krutim od godina, ali takve su uglavnom bile napisane rukom i to na arhaičnom engleskom koji je njoj bio gotovo nečitak, ili na keltskom koji nije razumevala uopšte. Međutim, bilo je i mnogo novih, sjajnih knjiga skupih i bleštavih stranica, i letimičan pogled joj je rekao da pokrivaju najraznovrsnije aspekte ljudskog delovanja. Bilo je svezaka o astrologiji, biologiji, meteorologiji, hemiji. Iz svakog drugog bi ispao po neki njoj mahom nejasan crtež, grafikon rasta određenih biljaka, karta kakvog sazvežđa... Bilo je mnogo rukom iscrtanih mapa pojedinih delova Škotske i Irske, hiljade i hiljade toga. Svako bi malo natrčala na prezime Managan. Na prvim stranicama knjiga, na raskošnim, krasnopisnim dipolomama i sertifikatima pečatiranim crvenim voskom s utisnutim grbom, i trakom. Managanovi, kojima se autor zahvaljuje na koricama svoje knjige, Managanovi koji se pominju u vezi određenih datuma i pronalazaka, Managanovi pred čijim imenom stoje titule, Managanovi kao pripadnici ovog ili onog reda, nosioci nekog čina, predsednici kakvog društva... Mnoge te stvari, bar kako se činilo njenom oku laika, uopšte nisu bile povezane. Činilo se da su se Vilovi preci bavili najrazličitijim stvarima. Pominjani su u toliko različitog konteksta, u vezi toliko toga, da je imala utisak kako nema toga čim se nisu bavili, što nisu proučavali i u čem, svakako, nisu briljirali.
Kao kakve aristokrate, kao osnivači domovine.
Bilo je mnogo prepiske na stranim jezicima, francuskom, nemačkom, ruskom. Čitav jedan svet koji je egzistirao van njenog poimanja. S tim čime su se Managanovi - i, svakako, Vil - bavili, bilo je povezano nezamislivo mnogo ljudi, kroz generacije i vekove, a da ona nikad nije čula ni nagoveštaja. Kao da je postojao još jedan, paralelni svemir, osim ovoga u kojem je ona obitavala. Provela je sate u toj sobi, a da nije bila mnogo pametnija naposletku.
Poraženo mu je rekla:
-Stidim se da priznam... Ali ja tu jako malo razumem, Vile.
-Ne mari. Svakako razumeš najbitnije.
Ona podiže pogled s knjige koju je držala otvorenu u krilu.
-Nisi me morao dovesti ovamo da bih razumela najbitnije.
Činilo se da on nekako okleva. Ona reče:
-Vile. Zašto si mislio da mi moraš pokazati ovu sobu nakon reči koje su pale između Isabel Vilijams i mene?
On zausti, ali Teodora podiže ruku.
-Ne. Hoću da mi odgovoriš, odmah - i obećavam da ovu temu više neću potezati, kakav god tvoj odgovor bude... Da li si, zaista misio da ću se ja složiti sa bilo čime što bi mi Isabel Vilijams ikada mogla reći?
On okrete glavu od nje.
-Ne.
-Lepo. Pa...
Ustala je. Smešila se.
-Imaš li još kakvu sobu čudesa u ovoj kući, Vile?
