David Albahari

  • Začetnik teme Začetnik teme Lada
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
L

Lada

Legenda
Poruka
52.167
David Albahari, pisac i prevodilac, rođen je 1948. godine. Prvu knjigu, zbirku priča Porodično vreme,
objavio je 1973. godine. Do sada je objavio deset knjiga priča i dvanaest romana, kao i tri knjige eseja.

Za knjigu priča Opis smrti (1982) dobio je Andrićevu nagradu. Knjiga priča Pelerina (1993) nagrađena
je nagradama Stanislav Vinaver i Branko Ćopić.

Roman Mamac dobio je Ninovu nagradu za najbolji roman u 1996. godini, kao i nagradu Narodne
biblioteke Srbije, Balkaniku i Most-Berlin.

Roman Pijavice nagrađen je Nagradom grada Beograda (2006).

Preveo je veliki broj knjiga, priča, pesama i eseja mnogih američkih, britanskih, australijskih i
kanadskih pisaca, uključujući Sola Beloua, Vladimira Nabokova, Margaret Etvud, Isaka Baševisa
Singera i Tomasa Pinčona. Preveo je i dramske tekstove Sema Šeparda, Keril Čerčil i Džejsona Šermana.

U periodu između 1973. i 1994. godine radio je u redakcijama više beogradskih i novosadskih časopisa
i izdavačkih kuća – Vidici, Književna reč, Pismo, Kulture Istoka, Politika, Mezuza, edicija Prva knjiga
Matice srpske.

Knjige su mu prevedene na šesnaest jezika.

Od jeseni 1994. godine živi u Kalgariju, u Kanadi.
david-albahari-vratimo-nedelju-680x450.jpg
 
Romani

KONTROLNI PUNKT (Checkpoint), Stubovi kulture, Beograd, 2011.

ĆERKA (Daughter). Stubovi kulture, Beograd, 2010.

BRAT (Brother) Stubovi kulture, Beograd, 2008.

LUDVIG Stubovi kulture, Beograd, 2007.

PIJAVICE (Leeches) Stubovi kulture, Beograd, 2005.

MARKE (Stamps) Zepter, Beograd, 2006. (Za mlade/ For teenagers)

SVETSKI PUTNIK (Globetrotter) Stubovi kulture, Beograd, 2001.

GEC I MAJER (Goetz and Meyer) Stubovi kulture, Beograd, 1998.

MRAK (Darkness) Narodna knjiga, Beograd, 1997.

MAMAC (Bait) Stubovi kulture, Beograd, 1996.
Narodna knjiga, Beograd, 1997.

SNEŽNI ČOVEK (Man of snow) Stubovi kulture, Beograd, 1995.
Narodna knjiga, Beograd, 1997.
Rad, Beograd, 2000.

KRATKA KNJIGA (Short book) Stubovi kulture, Beograd, 1993.
Narodna knjiga, Beograd, 1997.

CINK (Tsing) Filip Višnjić, Beograd, 1988.
Dereta, Beograd, 1995.
Narodna knjiga, Beograd, 1997.
Stubovi kulture, Beograd, 2004.

SUDIJA DIMITRIJEVIĆ (Judge Dimitrijevic) Matica srpska, Novi Sad, 1978. (Novel)
Narodna knjiga, Beograd, 1997.

Priče

Nema pesma - izabrane priče (Mute Song - Selected Stories) Beograd, Stubovi kulture, 2009.

SVAKE NOĆI U DRUGOM GRADU (Every night in another city)
Srpska književna zadruga, Beograd, 2008.

SENKE (Shadows) Stubovi kulture, Beograd, 2006.

DRUGI JEZIK (Second language) Stubovi kulture, Beograd, 2003.

NAJLEPŠE PRIČE (The best stories) Prosveta, Beograd, 2001.

NEOBIČNE PRIČE (Unusual stories) Stubovi kulture, Beograd, 1999.

IZABRANE PRIČE (Selected stories) Stubovi kulture, Beograd, 1994.

PELERINA (Cloak) KOS, Beograd, 1993.
Narodna knjiga, Beograd, 1997.

JEDNOSTAVNOST (Simplicity) Rad, Beograd, 1988.
Narodna knjiga, Beograd, 1997.

FRAS U ŠUPI (Shock in the shed) Rad, Beograd, 1984.
Narodna knjiga, Beograd, 1997.

OPIS SMRTI (Description of death) Rad, Beograd, 1982.
Narodna knjiga, Beograd, 1997.
SKZ, Beograd, 2004.

OBIČNE PRIČE (Ordinary stories) ICS, Beograd, 1978.

PORODIČNO VREME (Family time) Matica srpska, Novi Sad, 1973.
Narodna knjiga, Beograd, 1997.


Eseji

PAMTIVEK (Eternal memories), Stubovi kulture, Beograd, 2010.

LJUDI, GRADOVI I ŠTOŠTA DRUGO (People, towns and much more),
Dnevnik, Novi Sad, 2011.

DIJASPORA I DRUGE STVARI (Diaspora and other things) Akademska knjiga,
Novi Sad, 2008.

TERET (Burden) Forum pisaca, Beograd, 2004.

PREPISIVANJE SVETA (Rewriting the world) KOV, Vršac, 1997.

Za decu

NI DANA BEZ ČUDA (Not a day without a miracle), Povelja, Kraljevo, 2010.

EMA I JEŽ KOJI NESTAJE (Ema and the Disappearing Hedgehog) Zepter,
Beograd, 2008.

( davidalbahari.com )
 
Komentarišući romane koje u njegovim knjigama pišu njegovi likovi, Albahari je rekao da je mnogo knjiga napisao želeći da napiše knjigu koja nije napisana. „Sve sam to napisao da bih, čini mi se, pokazao kako je nemoguće zapravo napisati onu pravu knjigu koju bi čovek želeo da napiše“, objašnjava autor. Tako i u romanu „Brat“ (Der Bruder), prema rečima samog autora, Filip možda toliko mrzi Roberta jer misli da svojom pojavom uništava sve ono što je postigao kada je napisao svoju knjigu „Život gubitnika“.

Iako Mirjana Vitman kaže da nije imala problema kod prevođenja konteksta u Albaharijevim delima jer je on vrlo precizan, nekada sama publika traži i nalazi kontekst koji pisac nije imao na umu. Tako su i nemački čitaoci pomislili da kafana „Brioni“ iz romana „Brat“ predstavlja metaforu za bivšu Jugoslaviju. Međutim, Albahari duhovito odgovara da poznaje tu kafanu iznutra, jer je odrastao u blizini, iako u njoj nije provodio toliko vremena kao njegov junak Filip. „Naravno, svi su posle mislili da je to politička priča o raspadu Jugoslavije, ali to nije bila moja namera. Ja sam samo hteo da pišem o tome kako mržnja pobeđuje ljubav i kako nešto što deluje lepo na početku, postaje užasno na kraju.“
 
Ono što, prema sopstvenom priznanju, sada radi i što je napisao poslednjih godina, rađeno je sa svesnom i jasnom namerom da pre svega ukaže na to da, ne samo u srpskom društvu, nego i društvima uopšte, još uvek postoji previše mržnje i nerazumevanja zasnovanih na tome da se pojedinac razlikuje od ostalih ljudi. „I gotovo svi moji romani“, kaže pisac, „govore o tom pojedincu koji je drugačiji od ostalih i koji zbog toga bude žigosan, viđen kao nešto strašno opasno, kao nešto sasvim drugo.“

Albaharijeve knjige prevođene su na 16 jezika, a prema njegovim rečima, svaki prevod jeste nova knjiga. Mirjana Vitman koja je sa suprugom Klausom prevodila Albaharijeva dela na nemački, kaže da sa autorom ima posebnu vezu. „Kad krenem da prevodim njegovu prozu na nemački, meni to nekako teče. To nije slučaj sa ostalima, nije slučaj sa svim piscima. Ali kod njega to teče. Imam osećaj da ja pišem“, priča Mirjana Vitman.

Ona je svesna da mnogi misle da je Albaharija teško prevoditi zbog filozofskih aspekata njegovih dela, ali Mirjana Vitman kaže da joj je, kao prevodiocu, Albahari interesantan, specifičan, drag i blizak zato što on misli na zapadno-evropski način: „On misli kao što Nemac misli, on gradi rečenicu i misao kao što ih Nemci grade.“

b92.net
 
Za knjigu priča „Opis smrti“ (1982) dobio je Andrićevu nagradu. Knjiga priča „Pelerina“ (1993) nagrađena je nagradama „Stanislav Vinaver“ i „Branko Ćopić“. Roman „Mamac“ dobio je NIN-ovu nagradu za najbolji roman u 1996. godini, kao i nagradu Narodne biblioteke Srbije, Balkaniku i Most-Berlin. Roman „Pijavice“ nagrađen je Nagradom grada Beograda (2006).
 
Albahari je preveo veliki broj knjiga, priča, pesama i eseja mnogih američkih, britanskih, australijskih i kanadskih pisaca, uključujući Sola Beloua, Vladimira Nabokova, Margaret Etvud, Isaka Baševisa Singera i Tomasa Pinčona. Preveo je i dramske tekstove Sema Šeparda, Keril Čerčil i Džejsona Šermana.



Knjige su mu prevedene na 16 jezika. U jesen 1994. godine preselio se u Kalgari-Kanada. „Kontrolni punkt“, roman Davida Albaharija koji je u užem izboru za NIN-ovu nagradu, predstavlja univerzalnu priču o besmislu ratovanja, pogubnosti predrasuda i nemoći pojedinca da bilo šta promeni.
 
- Sudbina se poigrala sa mnom. Bio sam hipik, pripadnik dece cveća, a sin je odlučio da se bavi politikom. Izgleda da su negde deca cveća omanula... Raspad Jugoslavije, praćen ratom na raznim prostorima, uveo je istoriju u moju prozu - kazao je priznati pisac.
„Poput Fukujame, verovao sam da je došao kraj istorije. Nisam mogao ni da naslutim da je ona tek trebalo da počne“, kazao je jednom prilikom čovek koji je prvi u Zemunu nosio dugu kosu i koga su tada razni ljudi „pokušavali da ošišaju“.
 
David Albahari "Kratka knjiga"

"Čovek ima u sebi deset hiljada pari gena; nije u stanju, međutim, da kontroliše nijedan od njih, oni sami donose sve svoje odluke, i premda se može učiniti da čovek nosi gene, geni su ti koji nose čoveka, čovek je samo njihova životna stanica, obličje koje trenutno zauzimaju."
 
Svaka biografija je zaludna u istoj meri u kojoj autobiografija polaže pravo na istinu. Jedan svedok nije dovoljan, a iskaz dva svedoka se nikad neće podudarati. Prava biografija zahteva ceo život, ili bar onoliki život koliki je subjekt biografije proživeo. Mereno dimenzijama knjige, bila bi nam potrebna onolika knjiga kakvu još niko od nas nije video, a ni ona ne bi odgovarala na najjednostavnija pitanja. O složenima i da ne govorimo."
 
Šta se desilo s nedeljom? Juče sam je celog dana tražio i nigde nisam mogao da je nađem. Nekad je, sećam se, svaka nedelja bila praznik, oblačila se bela košulja i prale se uši i vrat. Nedeljom se išlo na porodične ručkove posle kojih su svi dremali, razbacani po stanu kao nasukani kitovi, i tek bi nas miris crne kafe budio iz te omamljenosti. Ustajali smo polako, pažljivo, ništa nije smelo da bude brzo i naglo. Nedelja je bila dan sporosti, dan lenjosti, dan koji se provodio tako kao da mu ništa nije prethodilo ili kao da se ništa neće desiti posle njega.
„Nedelja – dan bez budućnosti“, napisao je u jednoj svojoj pesmi Raša Livada. Ne znam na šta je on mislio kada je napisao taj stih, ali to je za mene najlepši opis nedelje. One druge nedelje, kakva je nekada bila, a ne kakva je sada i kakva je bila kada sam juče izašao iz kuće.
Nekada nedeljom nisu radile radnje. U stvari, do deset se u nekim prodavnicama mogao kupiti hleb, mleko i pogačice, a bili su, takođe do deset, otvoreni i kiosci za prodaju štampe. Sve ostalo je bilo zatvoreno i uživalo u nedeljnom miru.
Na pijacu se išlo subotom. To je bio pravi dan za kupovinu paprika, lubenica i kajmaka. Nedeljom se odlazilo na pijacu samo u slučaju da vas je nešto sprečilo u subotu. Uostalom, nedeljna ponuda na pijaci je pružala bledu sliku u poređenju sa subotnjim obiljem.
Nedelja je bila dan za izlet. Penjali smo se na Avalu kao da osvajamo Mont Everest, a onda smo trčali nizbrdo sve dok se ne bismo umorili. Tada bismo izvadili kifle namazane buterom, tvrdo kuvana jaja, kriške „Zdenka“ sira i crvene jabuke.
Nedeljom je podnevni mir u dvorištu duže trajao. Nismo igrali fudbal, nismo udarali loptom u zid. Ćutali smo čak i dok smo igrali klikere. Tek kasnije popodne, kada se suton već prikradao preko neba, počinjali smo da govorimo glasnije i slobodnije, mada ni tada nisu naši glasovi odjekivali kao tokom drugih dana.

Nedelja je bila spor dan. Dan obnove. Dan kada su u celom gradu u podne složno zveckale kašike za supu, kada su ulice bile puste, a vozila gradskog saobraćaja prazna.
„Nedelja – dan bez budućnosti.“ Dan u kojem se zaboravljala prošlost i nije se mislilo na budućnost. Prošlost je bila užurbana subota, koju je trebalo što pre smetnuti sa uma; budućnost je dolazila sa ponedeljkom, strašnim danom, koji je predstavljao početak nove jednolične radne nedelje.
Nedelja je bila kao rajska bašta, dan između stvarnosti i snova. Dan u kojem je sve moglo da počne, a ništa nije moralo da se završi. Čardak ni na nebu ni na zemlji.
Međutim, kada sam juče izašao napolje, pomislio sam da je četvrtak, ili petak, ili bilo koji dan. Samo ne nedelja. Naime, sve radnje su bile otvorene: piljarnica, bakalnica, čak i apoteka.
Jedino banka nije radila. Međutim, to i ne očekujem od banke, jer banke svugde rade manje od svih drugih. Ako i banke počnu da rade nedeljom, biće to znak da uskoro dolazi propast sveta. (Nek propadne, nije šteta...)
Onda sam počeo da tražim nedelju. Zavirivao sam u razne zgrade, prošetao sam pored reke, pitao sam ljude koji su čekali na autobuskoj stanici, zatim mladiće i devojke sa slušalicama na ušima, ali niko nije znao da mi odgovori. Slegali su ramenima i gledali me pogledima koji su pokazivali da ne razumeju šta ih pitam, kao da je nedelja zaboravljen i mrtav jezik, razumljiv samo nekim lingvistima i arheolozima.
Lepa je nekad bila nedelja. Ujutru se duže spavalo, kasnije se doručkovalo i svako je smeo da odugovlači koliko god želi.
Nedeljom se išlo na fudbalske utakmice, zatim u šetnje pored reke, a onda, pred kraj dana, naručivale su se palačinke sa čokoladom i orasima. Veče se šunjalo preko neba, ali niko na to nije obraćao pažnju jer smo znali da je nedelja dan drugačiji od svih dana i da se, u stvari, nikada ne završava.

Ali onda se nešto desilo i nedelja je nestala. Ma šta mi radili, ma koliko pokušavali, ne uspevamo da je nađemo. Sakrila se negde, uvređena i zastrašena od mogućnosti da je neko natera da promeni ime. Naime, ako naziv nedelja potiče od reči „ne delati“, a svi se tog dana ponašaju kao da je u pitanju bilo koji dan i ne prestaju sa svojim delatnostima, onda nedelja nije nedelja i s pravom je pobegla. Otišla je negde gde se još uvek poštuje jednostavan nauk: šest dana radi, a sedmog se odmaraj, čitaj knjige, piši pesme, otiđi u prirodu, budi nešto drugo, nešto različito od onoga što si ostalih šest dana. Budi drugačiji tog dana da bi ostalih dana bio uvek isti. Uspori ritam. Nađi neku sporu pesmu i slušaj je celog dana. Uživaj u sporosti. Kaži: „Spor sam, priznajem, ali kada bih bio brži, ne bih znao da postojim.“
Da, krajnje je vreme da vratimo nedelju. Ako to uskoro ne učinimo, nikada je više nećemo videti. A život bez nedelje, odnosno, život bez dana odmora nije više život, već sumorni ringišpil koji se zaustavlja samo jednom – onda kada je kasno za sve.

Nedelja

David Albahari
objavljeno: 05/07/2010
politika.rs
 
Ružni snovi

Naša kuća je puna ružnih snova. Moja žena sanja ružne snove, naša deca takođe, čak i naš pas noću skače sa svoje prostirke i žalostivo zavija. Ne znam odakle ti snovi izviru, ne znam šta predskazuju, ali znam da neću moći još dugo da im se odupirem. Uveče, kada se, iscrpljeni od snova iz prethodne noći, svi stropoštamo u krevete, jedino ja odmah ne zaspim, već ležim na leđima, s rukama prekrštenim ispod potiljka, i osluškujem. Kuća se hladi, drveni pod pucketa, voda šušti u cevima, zidni sat odbrojava sekunde, stepenice škripe. To se snovi prikupljaju, siguran sam. Uskoro će se Ivanka, naša ćerka, probuditi naglo, uz krik, uz suze koje će nakvasiti gornji deo moje pidžame dok je privijam uz sebe i pokušavam da utešim. Zoran, naš sin, budi se postepeno: prvo mu iz grla počinje da dopire muklo stenjanje, koje postaje sve duže i sve glasnije, dok se ne probudi uz gromoglasnu viku, uz mlataranje rukama i silovito odupiranje svakom mom nastojanju da mu spustim glavu na jastuk i vratim ruke pod jorgan. Za to vreme moja žena naizgled mirno spava, ušuškana, ali kada se primaknem, vidim kako joj se usne povremeno pomeraju i kako joj, ispod uzdrhtalih kapaka, očne jabučice jure u svim pravcima. Malo kasnije, izgovoriće nešto šapatom, jednu reč ili samo jedno slovo, pa će onda, posle kraće pauze, reći dve-tri reči, potom možda celu rečenicu, pa drugu, treću, sve dok reči ne poteku iz nje kao bujica, sve glasnije i sve nerazumljivije, dok se ne kraju ne pretvore u bolni urlik, uz koji će ona otvoriti oči i s potpunim neprepoznavanjem piljiti u moje lice, tik nad njenim. Kada napokon uvidi da sam to ja, okrenuće se i ponovo će utonuti u san. Ja, međutim, ostajem budan, pokušavajući da shvatim strategiju koju su ružni snovi odabrali za tu noć: nekada su im ta tri buđenja dovoljna; nekada ona samo predstavljaju uvod u niz buđenja koja se sustižu; a nekada se svi troje, i deca i moja žena, bude u isto vreme, uz jauke i stenjanje koji se obrušavaju na mene kao delovi paklene kantate za tri glasa i nemi orkestar. Pred zoru, kada se bledilo novog dana pokaže između proreza zavese, ipak utonem u san. Osetim, prvo, kako mi se donja vilica opušta i počinje da tone prema mojim grudima; potom mi hladan vazduh nagrne u ždrelo, kapci otežaju, disanje postaje glasnije; uspem još da pomislim da ne smem da zaspim, i posle toga više ništa ne znam. Verovatno hrčem.
Ujutru, međutim, nije lako nešto doznati. Sedimo oko stola, mažemo margarin i džem od jagoda na prepečen hleb i pijemo čaj. Svi smo podbuli, svima su oči pomalo zakrvavljene, svi povremeno uzdišemo kao da na leđima nosimo težak teret. Čak i ako pitam šta su te noći sanjali, neću dobiti nikakav precizan odgovor. Pokušao sam već nekoliko puta, ali uvek uzvraćaju nepovezanim rečima i iskrzanim rečenicama, i na kraju odmahnu rukom. Ivanka je, doduše, jednom rekla da je videla lice koje je pretilo da će je pojesti, dok je Zoran, istog tog dana, pomenuo da ga u svakom snu neko juri, ali da nikada ne zna ko je to. Čuje dahtanje iza svojih leđa, rekao je, koje se sve više približava, tako da u jednom trenutku počne da oseća vrelinu daha svog progonitelja, i tada, i to je, rekao je, zapravo najgore od svega, krajičkom oka, onako u trku, ugleda kako se vrhovi nečijih prstiju polako spuštaju na njegovo rame.
 
Garsonjera .....


Svako ima svoj recept protiv samoce. Moj je jednostavan: dva-tri prsta vinjaka, upaljen televizor, slani stapici u zdelici na stolu. Zatim papuce, meke, koje nece stiskati nozne prste.
Vinjak je najgore pice, smrtonosni napitak. Kazu da zivotinjska iznutrica ostavljena nekoliko sati u koka-koli, u zatvorenoj posudi, potpuno propada: izjedu je hemikalije, secer i ugljenik. Ne znam da li je neko pokusao da izvede slican opit, ako se to moze nazvati opitom, sa vinjakom, ali uveren sam da bi rezultati bili jos bolji. Sto znaci: gori.
Medjutim, ako je ono sto imate da pijete vinjak, onda se ne vredi zavaravati da pijete francuski konjak. Covekova masta je prevrtljiva, ali covekovo telo zna samo ono sto doznaje. Ukus se ne moze izmisliti.
Samoca, na primer. Niko ne voli da je sam, s tim cu se sloziti. Ali greska koju mnogi cine - zeleci da ne budu sami kada sami jesu - proizvod je njihove maste. Telo se ne ljuti kada je samo; samoca mu ne smeta, i bice savrseno zadovoljno bez obzira na to da li se nalazi u ovom ili onom uglu. Onaj ko zeli da ne bude sam u svojoj samoci razara svoje telo kao alkohol jetru. Dusa je koka-kola u kojoj telo pluta.
Kada sam sam, dakle, onda znam da sam sam, i to je sve. Odem polako do ormana, otvorim bife, nalijem dva ili tri prsta vinjaka, i sednem. Prethodno sam upalio televizor, obuo papuce, prosao prstima kroz kosu. Vinjak ima odvratan ukus. Jednoga dana, pomisljam dobicu od njega plikove na jeziku.
Moj stan je mali; jednosobna kutija na pretposlednjem spratu solitera. Kada sednem u fotelju i pruzim ruku, dotaknem zid. Zid je pokriven tapetama. Pod prstima, pod vrhovima mojih prstiju, tapete otkrivaju hrapavu geografiju svoje povrsine. Posle cetvrte ili pete case vinjaka, iako televizor i dalje gori, zatvaram oci i prepustam se geografiji mojih tapeta. Kada ih kasnije otvorim, ugledam jarko beli ekran, nesto sto je daleko od svakog zemljopisa.
Kuhinja je deo predsoblja. Kupatilo je zapusteno. Jednom sam, kod neke devojke, stajao u kupatilu koje je, od poda do tavanice, bilo oblepljeno plavim plocicama; i tavanica. U jednom uglu, nekakvom bojom, bilo je nacrtano sunce. Po zidovima, uglavnom u visini grudi, lebdeli su naslikani beli oblaci. Devojka je usla za mnom u kupatilo, dok sam ja jos stajao na plavim plocicama u sredini, i pitala me: Zar se neces svuci? Okrenuo sam se i pogledao je. Vec je bila gola. Treba li da se svucem? pitao sam je. Nasmejala se. Jos nikoga nisam videla da se kupa obucen, rekla je. Odgovorio sam: Covek se uci dok je ziv. Klekla je, postavila zatvarac na otvor u kadi, i pustila vodu. Raskopcao sam pantalone i one su skliznule do clanaka. Devojka se okrenula i sklonila kosu sa cela. Oblizala je usne i prihvatila ga sirom otvorenih ustiju. Jedan od oblaka, primetio sam ostao je nedovrsen.
Druga greska, koju ljudi prave jeste prozor. Kada su sami, oni cuce na prozorima kao ptice selice na telegrafskim zicama. Ja nikada ne izvirujem, nikada ne odmicem zavesu. Covek nije glumac koji brine koliko ljudi ce doci na njegovu predstavu. Covek koji je sam ne sme da gleda ni napolje ni unutra; zato u mojoj sobi gori televizor. Njegovi prizori dovoljno su snazni da bi vas podstakli na razmisljanje. Cak i kada zatvorim oci, kada se upustim u geografiju mojih tapeta, ja ne stvaram u sebi nikakve slike. Tonem, prazan, u blagodeti praznine.
Posle druge case, ukupno: sest prstiju vinjaka, uzimam jedan slani stapic. Grickam ga polako, parce po parce. Prvo oblizem krupnija zrna soli, potom ga stiskam prednjim zubima i odlamam parce odredjene duzine. Moj ritam je spor. Ponekad mi jedan stapic ostane u ruci sve do kraja programa. Ponekad ispraznim zdelicu pre nego sto se zavrse poslednje vesti. Ali ritam ostaje isti jer ga ne vezujem za protok vremena.
Kasnije, kada se program okonca i ekran se zabeli, ustajem i namestam lezaj. Carsav, jastuk, jorgan. Gasim svetlo i skidam se u mraku. Sljapkam do televizora i pritiskam dugme. Iako se onaj jaki sjaj gubi istog casa, ekran i dalje ostaje osvetljen. Lezem u krevet, posmatram trnuci odblesak i nastojim da utonem u san u ksladu s njegovim iscezavanjem. Sklapam kapke i virim kroz trepavice. Ponekad zaspim u isto vreme. Najcesce, medjutim, moram da se pretvaram. Pravim se da spavam, zmurim, ali osecam kako mi se kapci trzaju.
Pre nekoliko veceri, mozda u sredu, prvi put kako pamtim, sto ne mora da bude pouzdano, trgao sam se iz sna. Sirom sam otvorio oci i polozio levi obraz na jastuk. Televizor je bio mrtav. Prozor je piljio pravo u crno nebo. Zdelica sa slanim stapicima opasno se priblizila rubu stocica. Casa je stajala u nekakvoj senci, Nisam mogao da vidim papuce, ali znao sam gde se nalaze. Znao sam da se desna malo ispela na levu, a da leva dotice obe carape. Nisam mogao da vidim ni carape. Video sam zavesu, video sam drvenu kamilu na televizoru, video sam mesto na rubu fotelje koje sam uvek doticao malim prstom.
Nisam znao zasto sam se probudio.
Onda je zvono na vratima ponovo zazvonilo.
Okrenuo sam glavu i spustio desni obraz na tkaninu jastucnice.
Uzvisice na tapetama bacale su sitne senke na nenastanjene doline. Ugao jastuka podizao se visoko iznad svih nas. Pitao sam se da li da ustanem i upalim televizor. Uz utrnuce novog belila mozda bih mogao iznova da zaspim ....
 
Horizont

Prvo vidite samo horizont. Liniju. Ali ne znate šta ona razdvaja. Nebo od neba možda? Hm.
Pruža li vam to neku utehu? Nadu?
Ubrzo vas ni to više ne zanima.
Gledate radije golubicu kako, u odredjenom trenutku svemira, odleće da se više nikada ne vrati.
Ili otkrivate sebe, sklupčanog, u utrobi atoma.
Presipate, iz ruke u ruku, belu pregršt morskog peska."
 
Obične priče

Reči su uvek sporije od istine.
Ponekad je dobro otvoriti srce nepoznatim ljudima.
Da sam mu prethodne večeri otvorio srce, sada ne bih mogao da ga pogledam u oči.
"Došli ste ovamo da pišete", rekao je," i sve cemo učiniti da Vas ništa u tome ne omete, ponajmanje uspomene".
Nisam mogao da se setim nijedne uspomene.
"Ako država ludi, da li i ljudi moraju da polude?"
"Zar mislite da se taj proces odigrava u suprotnom smeru: da prvo polude ljudi, pa tek onda država?"
Uvek ga je, naime, iznova čudilo kako se u tim neuspešnim zemljama uspevala da stvori uspešna kultura, makar ona bila samo zbir izuzetnih pojedinaca, onih koji su se izmicali neumitnoj sudbini...
Neke stvari treba tako čitati: rano ujutru, potom popodne, pa uveče, pa u gluvo doba noći. Svaki put te reči, iako na izgled iste, kazuju sasvim druge stvari. Ono što je ujutru zabrana, uveče može da bude poziv oštrine u podne obično otupljuju negde oko ponoći po naglom buđenju, reči su samo ljuspe i zvone kao prazne kutije od sardina.
I najmanja sigurnost, pomislio sam, više vredi od nesigurnosti.
Ponekad verujem da ova zemlja uopšte ne postoji, da smo je svi zajedno izmislili, i da će jednom morati da dođe trenutak kada ćemo uvideti da živimo u praznini.
Ranije sam mislio da je "daljina" samo druga reč za putovanje, posle sam shvatio da se putuje iznutra, u sebi, i da spoljašnji prostor nema nikakve veze s tim. Jedno vreme nisam verovao u daljinu, kao što neki ljudi ne veruju u Boga; ništa me nije moglo ubediti.
Potom sam "daljinu" počeo da zamišljam kao "bekstvo", a pošto sam o "bekstvu" uvek mislio kao u "utočištu", "daljina" se pretvorila u neku vrstu "utočišta", koje sam, s druge strane, uvek zamenjivao rečju "gost", ali ne u smislu "radost u kući", nego u smislu "tuđinac" ili, još bolje, "čovek pod nepoznatim krovom".
 
Maramice

Nikada me nisi volela, kaže sin ostareloj majci, uvek si imala lepe reči za moju sestru i mlađeg brata, ali ne i za mene, kao da ja nisam postojao, kao da sam bio manje vredan od njih, kao da si želela da me zaboraviš. Majka ne odgovara. I zašto sada ćutiš, pita sin, zašto nešto ne kažeš, zašto me ne razuveriš? Majka ćuti. Ili je, možda, nastavlja sin, sve doista onako kako ja kažem? Majka vadi maramicu, briše uglove očiju. A ne, kaže sin, te krokodilske suze čuvaj za nekog drugog. On otima majci maramicu, baca je na pod i gazi nogama. Majka iz rukava izvlači drugu maramicu i ponovo briše uglove očiju. Sin ščepa maramicu, ali ona mu se izmigolji iz ruke i pobegne ispod fotelje. Sin se čudi, odmahuje glavom. To nije moguće, kaže. Jeste, kaže majka, naravno da jeste. I vadi treću maramicu koja joj se mazi oko prstiju kao mali beli pas.
 
Ritam kalipsa

Svi smo ustali u iščekivanju himne, ali orkestar je zasvirao kalipso. I nije samo svirao, već i igrao. Ceo orkestar, uključujući dirigenta, složno je igrao kalipso, i ubrzo se taj ritam preselio na nas, provlačio se kroz naše ruke i noge, gnezdio se u stomacima i stražnjicama, i onda nam se pridružio počasni vod, diplomate na tribinama, deca sa cvećem, čak je i posada aviona sišla na pistu, a zatim su i predsednici počeli da cupkaju, prvo naš, potom njihov, pa onda zajedno, držeći se za ruke, i tada su i televizijski snimatelji počeli da se njišu, ne ispuštajući kamere, tako da je slika na televizijskim ekranima širom zemlje treperila i skakutala, ali niko se nije požalio, niko nije telefonirao, ni tada ni kasnije, pa ni mnogo kasnije, kada su čak i članovi orkestra tvrdili da se to nije desilo.
 
KRAJ DETINJSTVA

Sam u sobi, dečak se oseća kao da ga reči napuštaju. Neke od njih čak vidi kada zasvetlucaju u mraku, a tri su, sasvim je siguran, proletele kroz zlatnu traku pri dnu zatvorenih vrata. U sobi je tmina, svetlo gori u holu, na prozoru su drvene rešetke, poluspuštene. Tišina se oglašava u probranim zvucima: tupo tapkanje psećih šapa, meškoljenje golubova, zvižduci u daljini. Dugme prekidača na lampi je komad leda. Dečak podine ruku i dotakne čelo: zglob blago kvrcne. Poslednja reč se istog časa rascveta ko raketa. Više je nema. Palcem druge ruke dečak opipa rub pidžame. Tajanstvena je gipkost lastiša, mudra je simetrija dugmadi. Nisu to dečakove reči. Njegov je muk. Njegove su kratke pantalone na stolici, sandale ispod kreveta, školjke u kutiji, krpice od svile. A potmuli bat, koji kao da dopire iz ugla sobe i za koji je dugo mislio da je glas skrivenog prijatelja, možda patuljka, potiče u stvari iz njegovog srca. Nema prijatelja, nema zbližavanja, samo strahotno razdvajanje od vlastitog bila, zaludno traganje za izvorom odjeka. Sada to zna. Star kao Stena. Dok sanja.
 
Price koji jedan drugom pricamo

U trenucima potpune usamljenosti priljubljivao sam lice uz okno i pomno
pratio dolazak autobusa. Nishta me nije moglo sprechiti da verujem:
sledeci dolazak je onaj pravi, gospodar tvoje sudbine stizze. Niko nije
dolazio. Iz mog daha odvajale su se teshke kapi, klizile nanizze,
ostavljajuci za sobom tanak, srebrnast trag, slichan otisku puzzevog
stopala. Kad bih se okrenuo, a znao sam, otac je chitao novine, majka
plela, sestra stajala pred ogledalom. Sve je mirisalo na jednolichnost :
popodnevna crna kafa, televizijske vesti u pola sedam, izlazak na kej
jedan sat kasnije. Vracao sam se malaksao od shetnje, ali misleci na
mesec i odsjaje u reci. U sobama se osecalo svezze posteljno rublje i
opojnost sna. Otac je dremao u stolici, ne bi chuo skripu vrata. Majka
se uplasheno trza : Gospode bozze, kazala bi, hiljadu puta sam mu rekla
da legne, zashto muchi sebe? Ne samo sebe, odgovarao sam. A otac se
neochekivano budio, pogledao na ekran : O, kazao bi, opet su nekog
ubili! Jadni ljudi....
 
Albert i Marta

Čovek ima u sebi deset hiljada pari gena; nije u stanju, međutim, da
kontroliše nijedan od njih, oni sami donose sve svoje odluke, i premda
se može učiniti da čovek nosi gene, geni su ti koji nose čoveka, čovek
je samo njihova životna stanica, obličje koje trenutno zauzimaju.

Albert Mejson je verovao da je svaka biografija zaludna u istoj meri u
kojoj autobiografija polaže pravo na istinu. Jedan svedok nije dovoljan,
mislio je, a iskaz dva svedoka se nikad neće podudarati. Prava
biografija zahteva ceo život, ili bar onoliki život koliki je subjekt
biografije proživeo. Mereno dimenzijama knjige, po njemu, bila bi nam
potrebna onolika knjiga kakvu još niko od nas nije video, a ni ona ne bi
odgovarala na najjednostavnija pitanja. O složenima i da ne govorimo.

I to je bilo to zbog čega ga je Marta tako bezumno volela. On je tu
knjigu imao u svojoj glavi po njenom misljenju. Njegova prirodna
inteligencija je za nju bila afrodizijak kome nije mogla da odoli. Cak i
njegovo cutanje je belezila u svoj poeticni spomenar, lepila srca oko
tog cutanja i obozavala ga iz daljine. „Život bi se mogao sažeti u pola
sata predivnih trenutaka sa njim“ – pomislila je i sa uzdahom zatvorila
spomenar.
 
Čovek ima u sebi deset hiljada pari gena; nije u stanju, međutim, da kontroliše nijedan od njih, oni sami donose sve svoje odluke, i premda se može učiniti da čovek nosi gene, geni su ti koji nose čoveka, čovek je samo njihova životna stanica, obličje koje trenutno zauzimaju.

Albert Mejson je verovao da je svaka biografija zaludna u istoj meri u kojoj autobiografija polaže pravo na istinu. Jedan svedok nije dovoljan, mislio je, a iskaz dva svedoka se nikad neće podudarati. Prava biografija zahteva ceo život, ili bar onoliki život koliki je subjekt biografije proživeo. Mereno dimenzijama knjige, po njemu, bila bi nam potrebna onolika knjiga kakvu još niko od nas nije video, a ni ona ne bi odgovarala na najjednostavnija pitanja. O složenima i da ne govorimo.

I to je bilo to zbog čega ga je Marta tako bezumno volela. On je tu knjigu imao u svojoj glavi po njenom misljenju. Njegova prirodna inteligencija je za nju bila afrodizijak kome nije mogla da odoli. Cak i njegovo cutanje je belezila u svoj poeticni spomenar, lepila srca oko tog cutanja i obozavala ga iz daljine. „Život bi se mogao sažeti u pola sata predivnih trenutaka sa njim“ – pomislila je i sa uzdahom zatvorila spomenar.

David Albahari – Albert i Marta
 
Uloga ostrva u našim životima možda je najbolje definisana pitanjem na koje često nailazimo u medijima: koju biste knjigu ili ploču ili bilo šta poneli na pusto ostrvo? Pretpostavljam da to pitanje podrazumeva da bismo – osim toga što treba da ponesemo – tamo bili snabdeveni svim ostalim stvarima, odnosno, da bismo na pustom ostrvu imali potpuni komfor. Dakle, imali bismo televizor i ostale uređaje, i samo bi nam nedostajali filmovi ili muzika koji bi naš boravak činili stvarno srećnim. Drugim rečima, takva pitanja podrazumevaju da smo na tom imaginarnom pustom ostrvu srećni, jer da smo nesrećni, da smo na nekom pustom ostrvu zbog brodoloma, čemu muzika, čemu filmovi, kad ionako ne bismo imali na čemu da ih gledamo i slušamo. U tom slučaju bolje bi nam došlo malo hleba i sira, o vodi i da ne govorim.
Istina je, međutim, da su takva „ostrvska pitanja“ zanimljiva, jer nas stavljaju u situaciju da testiramo svoj ukus i, možda, nešto naučimo o sebi. Na primer, već sama pomisao na pitanje o tome koje bih tri knjige poneo na pusto ostrvo baca me u očajanje. Odabrati samo tri knjige pre mi zvuči kao neka vrsta kazne, jer šta ako taj boravak potraje i tokom narednih godina budem primoran da ih pročitam još bezbroj puta? Koliko puta možete da čitate jednu istu priču? I stvarno, čitao ih ili ne čitao, koje bi tri knjige to bile? Jedna od njih besumnje bi bila Biblija; druga bi bila Muzilov roman Čovek bez svojstava, koji bih tada valjda uspeo da pročitam do kraja; treća bi bila slikovnica Dobro drvo, beskrajno jednostavna i beskrajno lepa knjiga, jedna od onih koje se doista mogu čitati bezbroj puta, s tim što svaki put deluju kao pouzdani čistači duše.Sa pločama je druga priča, odnosno, čini se da je lakše napraviti izbor, mada ubrzo zatičem sebe kako zagovaram da bi, u slučaju ploča, izbor trebalo povećati bar na pet ploča. Idealno bi bilo deset, kažem, po jedna-dve iz mojih omiljenih muzičkih oblasti – malo regea, malo bluza, malo roka iz šezdesetih, malo psihodelije, nešto klasično i nešto etničko, nešto avangardno. Na kraju, ili na početku, našlo bi se neko izvođenje kompozicija Erika Satija, a bili bi tu i Prins Far Aj, grupe Graundejšn i Stili Den, Bob Dilan, Van Morison i Bob Marli, i onda bih zastao, jer ne bih mogao da se odlučim koga još da ponesem. Doduše, i ti izbori su postali relativni, jer ako na tom ostrvu već postoji struja, televizor i razni plejeri, zašto onda ne bi postojao i kompjuter, a sa njim i pristup internetu? Tada bi pitanje izbora knjiga, muzike i filmova postalo nevažno. Tako je internet uništio još jedno romantično razmišljanje, odnosno, ukazao na to da danas pravo pitanje glasi: Na koja tri vebsajta biste voleli da imate neograničen pristup kada biste se našli na pustom ostrvu? (Pretraživački programi, naravno, ne dolaze u obzir!)

David Albahari
 
Tanana je linija koja razdvaja svet jave od sveta sna. Većina ljudi je i ne primećuje, nego se prepušta svojim unutrašnjim časovnicima: kada otvore oči, budni su; kada ih zatvore, vreme je za snove. Kažu da svi, kad zaspimo, stalno sanjamo, samo što neki pamte snove, dok ih drugi zaborave još pre nego što razmaknu trepavice. Kažu, takođe, da nam Bog, ukoliko poželi da se obrati nekom od nas, govori dok sanjamo, jer da se pojavi na javi, sagoreli bismo od njegovog sjaja i lepote. I u snu, doduše, treba biti obazriv. Nije se jednom desilo da su neki, koji su duboko i dugo snevali, toliko odlutali da nisu stigli na vreme da se vrate. Takvi posle čuče kod linije razdvajanja, koja s one strane deluje kao kakav grdan zid, i čekaju da se otvore dveri kroz koje će se vratiti u svet, a kada se vrate u svet, vide da više ništa nije isto kao pre. Zbog toga je dobro imati na umu reči Suzan Zontag koja je govorila da ne želi da snovi tumače njen život, već da njen život tumači snove. Spinoza je, naravno, smatrao da su snovi besmislica, praznoverje koje se rađa iz straha. Edgar Alan Po je tvrdio da je sve što vidimo samo san usnut u drugom snu. Mnogo vekova ranije, Čuangce je umro ne znajući da li je čovek koji sanja da je leptir ili je leptir koji sanja da je čovek koji sanja da je leptir. A ja, kada sam bio mali, strepeo sam od mogućnosti da sam tek lik u nečijem snu, te da je dovoljno da se taj neznani snevač probudi da bi se moj život okončao. Svaki put kada bi nešto tresnulo, prepao bih se i, ukočen, ne trepćući, iščekivao kraj. Ni danas ne znam da li je moje strahovanje bilo opravdano, i ponekad, za svaki slučaj, hodam na vrhovima prstiju, nesiguran na kojoj strani se nalazim, u svetu jave ili svetu sna. Možda zbog toga verujem u tišinu, iako sada znam da nema ni snevača ni snevanih, odnosno, da je svako od nas svoj vlastiti san, koji niko drugi ne može da sanja. Niko osim umetnika. Jedino su oni u stanju da neprimetno prelaze liniju razdvajanja između jave i snova, da pohode usnule, i da zatim svojim delima, rečima ili slikama, zvukom ili glasom, saopšte budnima ono što su doznali u svetu ispod očnih kapaka. Da nema umetnika, verovatno bismo postojali u svetu bez dimenzija, nalik na senke koje sanjaju druge senke, ništa više. Zahvaljujući umetnicima, svet nam se prikazuje u potpunosti, u punoći koja bi nam imače promakla. Bez njih, bezbroj koprena nerazumljivosti stajalo bi između nas i sveta, a linija između jave i snova bila bi neprelazna ili teško prohodna, nejasna i nerazumljiva. U Talmudu, možda baš zbog toga, piše da je neprotumačeni san kao nepročitano pismo. Umetnici, dakle, pogotovo likovni umetnici, koji nisu sputani rečima, omogućavaju nam da pročitamo pisma koja bi ostala nagomilana u teško dostupnim odajama naše svesti. Oni slikaju svoje snove, a njihove slike, kao kakvi prozori, otvaraju prolaze kroz koje ulazimo u sebe i otkrivamo pravo lice sveta. Mi smo svet, svet je san, san je slika, slika smo mi. Krug je zatvoren. Ostaje nam još samo da stanemo ispred slika i da počnemo da sanjamo.

David Albahari - Snovi
 
BORBA PROTIV SEBE (David Albahari)

Ne mogu da poverujem da ima još ljudi kojima nije dojadilo da jure za vremenom, da istovremeno rade nekoliko stvari, u pomami da budu najbolji ili najbrži.

Zašto moramo da budemo bolji, zašto moramo da budemo prvi? Olimpijsko geslo ne glasi: "Važno je biti prvi". Ono glasi: "Važno je učestvovati". Drugim rečima, pobeda jeste važna, ali svet neće propasti ukoliko se ta pobeda ne ostvari.

Pravi takmičari se prvenstveno bore protiv sebe, jer mi smo sami sebi najveći protivnici. Telo uvek igra neku svoju igru, a o igrama (i spletkama!) uma ne treba ni govoriti.
 
Dve fotografije

Kada su sarajevski Jevreji počeli da pristižu u Beograd uoči izbijanja ratnih sukoba u Bosni, u njihovim skromnim prtljazima jedna stvar je bila ista: gotovo svi su poneli albume sa fotografijama. Fotografije su, slutim, doslovno postale zamena za život koji su ostavljali za sobom, svojevresna potvrda da je prošlost doista postojala. Tada sam se setio da je i moja majka tokom četvorogodišnjeg izbeglištva u Drugom svetskom ratu takođe svugde nosila pozamašan album sa fotografijama iz života koji se odigravao u godinama pre rata. Ne pamtim, doduše, da ga je ikada razgledala, premda je dozvoljavala mojoj sestri i meni da ga listamo i spremno odgovarala na naša pitanja. U oba slučaja fotografije su predstavljale očigledan pokušaj da se sačuva vera u nepromenljivost sveta, odnosno, u onu konstantu nepromenljivosti koja kazuje da je vlasnik fotografija, uprkos svemu, ostao isti.

Razmišljao sam o tome danas dok sam pokušavao da unesem neki red u albume i kese sa porodičnim fotografijama, istovremeno se trudeći da izbegnem šamaranje nostalgije koja je, činilo se, čučala u svakoj od njih. Kada sam se ja otisnuo na put pre desetak godina, nisam poneo nijednu fotografiju. Doduše, moj odlazak nije bio prinudan kao u slučaju sarajevskih Jevreja, koji su se sklanjali od rata, ili moje majke, koja je bežala iz Zagreba pred ustašama, ali ipak verujem da nikada ne bih poneo album sa fotografijama. Slike iz mog života su dovoljno jasne u mojoj svesti, a i znatno su življe, te nije potrebno da nosim njihove ukočene i katkad neizoštrene kopije. Ali, danas sam se ipak upitao koju bih fotografiju poneo kada bih morao da se odlučim za samo jednu od njih. Istog časa, čim je ta misao prostrujala kroz mene, znao sam odgovor: trebalo je samo da pronađem fotografiju. Nezadovoljan lakoćom izbora, poželeo sam da doznam koja bi bila druga, i taj proces odlučivanja je znatno duže trajao. Sveo sam izbor na četiri fotografije, potom na tri, pa na dve, i onda samo na jednu, koja je, zapravo, bila druga. Te dve fotografije, pomislio sam, zamenjuju ceo moj prethodni život. One su moj svet.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top