Quantcast

Daske koje život znače

Nina

Srebrna tastatura
Supermoderator
Poruka
228.163
Pozorište je, bilo prisutno u velikom broju drevnih civilizacija, počev od plesa u kulurama kamenog doba. U egiptu su između 2000. i 1500. p. n. e. održavani verski festivali sa elementima pozorišta, ali je tek kultura Stare Grčke definisala principe pozorišne umetnosti.
Tragedija, komedija i drama igrale su se još u davna vremena.

Pozoriše je nastalo u Staroj Grčkoj.Stari Grci su boga Dionisa slavili kroz pesmu, recitacije i ples. Ove svečanosti predstavljaju začetak komedije i tragedije.
Tragedija, prva forma drame, pojavila se pre 534. p. n. e. Komedija je nastala oko 480. p. n. e.
Dve muze u grčkoj mitologiji se povezuju sa pozorištem. Talija je muza komedije, dok je Melpomena muza tragedije.

Rimljani su prihvatili grčko pozorište u vreme Punskih ratova. Kasnije su najpopularniji oblici pozorišta postale farse i pantomime.

U srednjem veku pozorište je postojalo u obliku predstava koje su prepričavale biblijske priče i priče iz života svetaca. Krajem ovog perioda pojavili su se karnevali i komadi o moralu.

Renesansno pozorište je spojilo hrišćanske teme i klasične tragedije i komedije. Na dvorovima severne Italije su se pojavile takozvane „učene komedije“ (ital. commedia erudita). U pozorišnim tragedijama dominirale su Aristotelove ideje.

Pozorište zapadnog sveta nastavilo je da se razvija u Novom dobu u Španiji, Italiji, Francuskoj, Engleskoj, Rusiji i drugde. Opšti trend je bio u udaljavanju od idealizovanih poetskih antičkih uzora i težnji ka realizmu u pozorištu.

Pozorište u Aziji pojavilo se oko 1000. godine p. n. e, o čemu nam svedoče sanskritske drame u Indiji. U isto vreme pozorišna umetnost se začela u Kini. Pozorište u Japanu (kabuki, no) nastalo je u 17. veku. U islamskom svetu najpopularnije izvorne pozorišne forme su pozorište lutaka i pozorište senki.

Drama
Drama se razvila iz verskih rituala, u kojima je grupa izvođača recitovala priče o bogovima i heroji. Kineska drama nije imala reči do 19. veka.
Za većinu drama je svojstveno da su namenjene scenskom izvođenju. Glumci izvode drame na sceni u pozorištu pred publikom. Struktura dramskog teksta je prilagođena ovoj nameni (lica, scene, replike). Osnovna karakteristika drame je sukob između najmanje dva lica (ili stava, suprotnosti). Drama se često kombinuje sa muzikom i igrom. Primeri su opera i mjuzikl.

Tragedija
Tragedija je priča sa tužnim krajem. Nastala je u Grčkoj u petom veku, p.n.e. Klasična tragedija podrazumeva glavnog lika koji je dobar, ali koji ima neku manu, koja ga na kraju u potpunosti upropasti.Aristotel je smatrao da se publika poistovećuje sa likovima, sa njihovom tugom i strahovima.Autori tragedija su bili Eshil, Sofoklo i Euripid.

Komedija
Kada je nešto komično, mi se smejemo. Upravo je komedija priča, odnosno predstava, koju rado gledamo. Satira je vrsta komedije koja kritikuje društvo, predstavljajući njegove slabosti. Od komedije se očekuje samo" da nas nasmeje. Zato mnogi misle da je to najteža pozorišna forma.
Najpoznatiji među prvim autorima komedije je Aristofan.

Mimika

To je izražavanje raspoloženja ili misli kroz pokrete i izraze lica i ne podrazumeva reči.
Preteču klovna predstavljaju pantomimičari Harlekin i Pijerot koji su se razvili u italijanskom pozorištu, u 16. veku.

Pozornica
Na pozornici, odnosno na uzdignutom podijumu izvode se predstave.
U Staroj Grčkoj, pozorišta su bila na otvorenom, dok su Rimljani gradili pokrivena pozorišta sa stalnim kulisama i složenim mehanizmima za potrebne efekte.Uobicajeni tip pozornice, gde je publika odvojena od izdignute pozornice, osmišljen je u Italiji u 18. veku.
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
23.002
Suze, smeh, drama, komedija...Sve na jednom mestu. To nam se dešava svaki dan, ali se dešava i u pozorištu, na daskama koje život znače
Kad pomislite na pozorište padne vam na pamet Vilijem Šekspir, Hamletovo "biti ili ne biti", ljubavna drama Romea i Julije...
Sledeća stanica mog puta kroz London, logično, vodila je u teatar. Posle istorije i tradicije (biće toga još), red je da vas uvedem i u još stanicu koja simboliše London i Englesku.
Zaostavština Vilijema Šekspira, jednog od sinonima za pozorište.
Kada uđete u teatar poželite odmah da istrčite na binu. Čujete smeh, glasove, tugu...Emocije su pojačane, iako na bini nema glumaca. Kao da vas to samo mesto uvlači u Šekspirovo vreme, vreme u kojem se kultura nije baš cenila, ali je činila važan deo svakodnevnog života ljudi.
Šekspir se borio sa Puritancima (protestanti koji su dobili na snazi na početku Elizabetanske ere), koji nisu dozvoljavali da izgradi teatar sa druge strane Temze, već je morao da ostane kod London bridža. Obrazloženje je bilo da takva vrsta zabave ne pripada delu Londona koji je za višu klasu, da će se okupljati "sumnjiv" svet (što se i dešavalo, jer su dolazili raznorazni pljačkaši, kockari, probisvet), da će preneti kugu i druge pošasti tog doba. Šekspir je u svojim delima koristio 20.000 reči, ali je i pored toga ostavio dubok i značajan trag u engleskom jeziku, a "izmislio" je i neke nove reči, poput lingvista (prvi put upotrebljena u "Dva džentlmena iz Verone") ili grounder, kojim je označavao ljude koji su stajali i gledali predstave.
U ono vreme karte su koštale jedan peni za stajanje, dva penija za prvi nivo tribina, odnosno sedenja, tri za treći, a postojale su i dve zasebne lože koje su bile za imućnije i koštale su četiri penija. Često su muškarci dovodili dame lakog morala i sa njima gledali predstave iz lože. U teatar je moglo da stane 3.000 ljudi.
Na prvi pogled, najprimamljiviji deo je bio stajanje do bine. Ali, ako bi vas neko vratio u to vreme, ne bi vam baš bilo svejedno. Dole je bio običan svet, koji se kupao jednom nedeljno, mrlje sa odeće uklanjali su mokraćom, a nuždu su, tokom predstave, vršili na mestu gde su stajali! Možete da zamislite kakav se miris širio...
Za one iz srednjeg staleža bio je predviđen drugi nivo, koji je koštao dva penija. Ali, ti ljudi nisu smeli da nose purpurnu, srebrnu, zlatnu ili odeću od svile. Ako bi se nekome "omaklo" da tako nešto obuče pretila mu je kazna od čak 1.000 funti ili zatvor! To je zahtevala aristokratija, koja je imala dve zasebne lože u teatru.
Tačno iznad bine, dakle iza leđa glumaca, bio je deo za muziku, sa obe strane muzičara bile su dve lože u kojoj je sedela aristokratija. Oni nisu dolazili da gledaju predstavu, već da je slušaju. Tako su i govorili: "Idemo da slušamo predstavu".
Sebi su davali za pravo, kao nekakvi pozorišni kritičari, da ocenjuju glumce. "Ti što si glumio Hamleta, nisi baš bio na nivou, popravi se sutra", imali su običaj da govore glumcima ako im se izvođenje ne bi dopalo.
Običan svet je aktivno učestvovao u predstavi. Dešavalo se da glumac kaže neki tekst, poput Hamletove dileme: "Da li sam kukavica?", a iz mase bi neko dobacio: "Nisi" ili Jesi!".
Da se svet ne bi peo na binu, štop se ranije dešavalo, Šekspir ju je podigao na visinu od 1,60 metara.
Zvuk je apsolutno fantastičan! Naša domaćica nam je pričala okrenuta licem ka nama, a da bi nam pokazala kakva je akustika, okrenula nam je leđa i nastavila da govori. Potpuno je isto, sve identično čujete!
Šekspirove drame izvode se i dan-danas. Hamlet, Henri V, Ričard III...Šekspir u svojim delima nije moralisao, već je iznosio probleme, predstavljao ih onakvim kakvim jesu i mnoge drame su i danas aktuelne. Čovek i dalje ima iste slabosti kao pre nekoliko vekova unazad.
"Kada imaš sve, ne vidiš ništa, progledaš tek kada nemaš ništa", govorio je Šekspir..
 
Poruka
5.277
Mogah ja bijti glumac da se ona kravetina od nastavnice nije razbolela!
i to bas na dan kada smo trebali ici na audijenciju u Bg, oredstava se zvase kapetan Dzon Piplkos
ja sam glumio azdaju i izvodili smo je mececdana skoro ceo dan u dramskoj sekciji
pripremali se za bg!
eto sada bi me gledali u monte videu😁
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
23.002
DA BI BILO SVIMA DOBRO U POZORIŠTU, TREBA:

1. Podržavati, a ne rušiti autoritet uprave, administracije,
reditelja, njihovih pomoćnika. Čim su oni slabiji, tim više
treba podrške.
2. Od svakog iskusnog pozorišnog čoveka učenik ili mlađi glumac
može se mnogo čemu naučiti. Treba umeti uzimati korisno;
nedostatke je lako primiti, a korisno teško.
3. U kolektivnom radu se ne sme zakašnjavati, kako na
predstave tako i na probe i samim tim narušavati zajednički
poredak.
4. Radi kolektivnog rada treba ispravljati svoj karakter,
prilagođavati ga zajedničkom radu. Treba stvarati korporativni
karakter.
5. Histerija, glupost i samouverenost, samozaljubljenost nije
dobra u pozorištu jer ima samo sebe na umu.
6. Važnost kućnog reda. Na probama određivati šta da se radi
kod kuće.
7. Glumac ne sme da prati, sluša i zapisuje primedbe samo o
svojoj ulozi već o celom komadu.
8. Neizostavno zapisivati primedbe. Kao, prvo,dobija se tok cele
uloge,prema kojoj je lakše probati ili obnavljati komad. Kao
drugo, nije dovoljno zapisivati, treba kod kuće razmisliti i
zapisane primedbe radom usvojiti.
9. Neznanje opštih principa svoje umetnosti prinuđava robu da se
pretvori u časove-gubljenje vremena.
10. Proba sa narodom (čitaj masovne scene)-bojna gotovost,
pošto je reditelj jedan, a saradnika stotinu. Pri bojnoj gotovosti
svako narušavanje reda kažnjava se strožije, 92 ne čekaju.
11. Reditelj mora razumevati položaj učesnika u masi i takođe
glumaca, a glumci reditelja.
12. Nedopustivo je tražiti dozvolu za odlazak sa probe pre njenog
završetka.
13. Nedopustivo je da se reditelj iživljava muštrajući glumce.
Nedopustivo je da se glumac iživljava iscrpljujući rediteljeve
nerve.
14. Administracija (čitaj uprava) ne može zahtevati da komad
izađe u predviđenom roku ako on nije uistinu s umetničke
tačke gotov.
15. Glumac je u obavezi radi drugih da igra punim tokom. Ipak
partneri moraju shvatiti,da ako glumac bude cedio ulogu da bi
povukao za sobom lenjog,tupog glumca koji slabo radi to
takođe nije posao.
16. Učiti i raditi ulogu na probama je podstrek za sve.
17. Intrige i samoljublje su strane pravom pozorištu. Treba znati
da se kako dobri, čisti odnosi tako i rđavi odnosi vide na sceni
i prenose gledaocima. Glumačka slava je prolazna.
18. Treba izbegavati zanatsko igranje predstava jer je takav
pristup kvari.
19. Ma koliko štampa bila važna ne treba joj se ulizivati.
20. Glumac i u životu nosi poruke svojih predstava,ne treba ih u
privatnom životu rušiti.
21. Glumac i u životu nosi ime svog pozorišta i stvara mu dobro
ime. I u životu treba čuvati pozorište.
22. Glumac ima obavezu prema piscu i reditelju.
23. Potera za ulogama nije rđava stvar. Čovek hoće da radi u
omiljenom delu. Loše je kad glumac hoće da radi ono što ne
može ili što drugi u trupi bolje rade od njega. Potrebno je
pravilno samoprocenjivanje.
24. Glumac mora vežbati, vežbati i vežbati. Tako će bolje igrati.
25. Borba sa uobraženošću. Ne davati podstreka da samoljublje
raste. Vaspitati svoju taštinu i samoljublje. Vežbati se i
naročito prinuđavati sebe trpljenju uboda povređenog
samoljublja i izražavati ih muški i razborito. Pravilna
samoprocena.
26. Potištenost neka ostane u kući a u pozorištu se osmehivati. Oni
čvršći neka pomažu onima koji nisu čvrsti da to urade.
27. Vredi radi zajedničkog posla i cilja žrtvovati i samoljublje i
razmaženost i tvrdoglavost i uvredljivost i malograđansku
pravičnost i raspuštenost.


K.S. Stanislavski
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.