- Poruka
- 20
Istorijom pritisnuta zvona Notre Damme-a još jednom su se umorno oglasila smirujući na par sekundi anarhičnu užurbanost malobrojnih Parižana utopljenih u gomilu raznobojnih turista.
Čuo se samo kikot nasmejanih Japanaca koji su besomučno pritiskali okidače svojih Nicon-a tezeći da ovekoveče gorostasno drveće duž kaldrmom popločanog i slavom ovenčanog, kulturom preplavljenog i harizmom boemštine prožetog Champs-Elysses-a.
Bezbrojni skljocaji fotoaparata su, najblaže receno, iritirali nacionalnim ponosom opijene francuske ugostitelje.
“Merde”, rekao je Jacques Henry-ju brišući prste o kecelju, “hoće li ovi žuti kreteni ikada prestati da se smeju?”
“Zar su tih šest dana godišnjeg odmora morali baš ovde da provedu?”, više je konstatovao nego upitao kuvar iz Avignon-a dok ga je samo plačni glas Yves Montand-a podsećao da je u zemlji galskih petlova.
“Je t’aime, je t’aime”, dodatno ga je provocirao refren Montand-ove šansone.
“Henry, poludeću! Ne mogu više da ih gledam!” - grcao je Jacques lijući suze besa iz krvlju natopljenih očiju - “daj mi nož!”
“Slušaj momče, ja ti jesam prijatelj, ali i šef. U mom bistrou nema mesta za rasnu netrpeljivost već samo za rad. Nisam ni ja ljubitelj žutih ali... Sačekaj, zove me neki gost.”
“Vous desirez quelque chose, monsieur?”
“Je dois vous dire la verité, je me suis trouve assez contuz devant la longue liste de plats.”
“Qu’est’ce que vous aimez le mieux?”
“Cela m'est egal; Je mange de tout. J’ae une faim de loup.”
“Je recommander vous du boeuf ou du poisson; Que preéfeérez vous?”
“Un peu de bouef s’il vous plait.”
“Voulez-vous prendre un peu de salade?”
“Oui, mon ami!”
“Voila, monsieur!”
“Gde smo ono stali? A, da, nisam ni ja ljubitelj žutih, ali njihov je novac vredan kao i svačiji. Možemo samo da im zavidimo na superiornosti u svakom pogledu”, tužno je priznao vlasnik gostionice.
“A sada, izbaci smeće... japanski slugo!”, pokušao je da se našali monsieur Henry Mullieur.
“Izbaci ga sam, mondijalističko kopile!”, uzviknuo je Jacques osvrnuvši se na bračno stanje Henry-jevih roditelja, “dajem otkaz!”
Samo što je strgao kecelju sa sebe i zalupio za sobom vrata bistroa “Le Bon Vie” ovaj Le Penn-ov pristalica bio je zaslepljen sintetičkom svetlošću blica iz ni metar udaljenog aparata kojim je vešto rukovao omaleni student književnosti iz Osake. Crnomanjasti Masako Sai-Cung drsko je beležio detalje pariske svakodnavice ne primećujući da se sve više unosi u lice novopečenog francuskog besposličara.
“Skloni se, majmune, ubiću te”, urliknuo je očajni Jacques.
“Hi, hi, hi, ping ting li”, nastavljao je svoju besmislenu fotoseansu Masako.
Jacques-ova besna grimasa iznenada je iščezla poput nekadašnje Napoleonove imperije transformišući se u blažen osmeh. Grešne misli nadvladale su razum emotivnog Francuza. Nazirao je rešenje svog problema.
“Dragi japanski prijatelju” - na neveštom i omraženom engleskom jeziku obratio mu se Jacques srdačno mu predlazuci – “Ako želiš da upoznaš i aparatom ovekovečiš pravo lice ‘grada svetlosti’, pođi sa mnom.
“O-kej, hoka-hej. Hi-hi-hi!”, odvratio je neumorni kosooki turista...
Tri sata kasnije, vreli šamari pljuštali su po modricama optočenom licu Sai-Cunga dok su akustični zidovi buđavog podruma u Saint Dennise-u drhtavo prenosili jauke nesrećnog orijentalca.
“Zašto mi ovo radiš... nesređeni čoveče?”, uspeo je nekako da okarakteriše pomahnitalog Francuza premlaćeni žitelj Osake.
“Haqueues-heaux, haqueues-heaux, haqueues-heaux”, histerično se smejao ludilom obuzet lažni vodič, “ko se zadnji smeje, najslađe se smeje. I ne kukaj mnogo, tek smo počeli. Ostavi malo suza za kraj.”
Sa dozom poetske ironije, u zločin ogrezli manijak iz St. Dennise-a, je dodao:
“Allons, enfants de la patrie.”
Japanac je plakao.
“Le jour de glorie est arrive!...” - nastavljao je da bulazni Jacques spremajući se da izvrši krivično delo koje nas svojom stravičnošću sprečava da ga detaljnije opišemo. Dovoljno je reći da je u toku protivprirodne obljube nad krhkim akademcom iz Zemlje izlazećeg sunca ludi ugostitelj pobedonosno vikao:
“Vive la France! Vive l’ amour!”
Nakon nekoliko minuta jednostranog i zdravoj psihi nepoznatog zadovoljstva, konačno je usledio od strane Sai-Cunga nestrpljivo očekivan povratak Jacques-ovog razuma.
“Zar je moguće da ja, sunarodnik Robespierre-a i Gustave-a Eiffel-a ovo radim?” - zgražavao se kuvar u trenucima moralne katarze.
“Oh, excuses moi, mon cher ami! Je ne sais pas ce que j’ai ce aujourd’hui?!” - jadao se nad telom polugolog Japanca vezanog za radijator – “Excuses moi, excuses moi, je vous prie!”
“Oprostiću ti sve, samo se skini s mene i prestani već jednom sa ovim suludim seksom”, poslednjim atomima snage cvileo je obeščašćeni fotoamater.
“Oh, pardonnez, ja to po inerciji”, pokušao je da izgladi stvar Jacques poslušavši mučki silovanog sagovornika.
U prostoriji je nakratko zavladala tišina.
“Mili moj Sai-Cung, niste vi nista krivi”, sa već primetnom dozom poštovanja započinjao je svoj pokajnički monolog doskorašnji De Saddes-ov sledbenik. “Otkad me je Michelle ostavila ne mogu da se sredim. Tek sada shvatam da sam frustracije izazvane svojim ljubavnim porazima nesvesno projektovao na polje međurasne netolerancije i antikosmopolitizma. Nadam se da će saznanje da ste svojom žrtvom pomogli jednom duboko nesrećnom i ozbiljno bolesnom biću ublažiti vaš psihofizički bol, o, nosioče časne tradicije samuraja!”
Jacques je nastavljao sa samokritikom, preterujući u romansiranom veličanju osobina napaćenog Masaka.
“Dozvolite da vas primim u svoj grešni zagrljaj i nežno poljubim”, dodao je novokomponovani pacifista podižući glavu iz suzama ispunjenih dlanova. “Ali šta...? Gde ste nestali?”
Francuz se čudio nesvestan da gologuzi Japanac već uveliko tumara uskim ulicama St.Dennise-a histerično tražeći žandarmerijsku zaštitu.
Od ovog događaja je proteklo već nekoliko, za Masaka veoma dugih nedelja. Sai-Cung je sve više zaboravljao neslavnu parisku epizodu i manirom vrednog Japanca usredsređivao svu svoju pažnju na predstojeći ispit iz književnosti. Na sam dan provere znanja došao je nasmejan kao i svi ostali.
“Drage kolege”, odmereno i sa dozom zagonetne rezerve obratila im se profesorka Toyota Nacano, “lepo je videti vas ovako odmorne i pune prošlomesečnih utisaka. Baš zbog toga odlučila sam se da vam za ispit u vidu eseja dam ono što ćete svi do jednog sa lakoćom i zadovoljstvom uspeti da opišete."
Toyota je aludirala na apsolventsku ekskurziju budućih književnika.
U tim trenucima prsti sudbine ponovo su stezali pakleni obruč oko nedovoljno oporavljenog Sai-Cunga, dok je zla kob beskrajne ironije sarkastično pulsirala u njegovim od užasa nabreklim venama.
Bilo je očigledno da zadate teme – “Pariz u meni”, “Vrele noći u gradu svetlosti” i “Zatočenik u galskoj tvrđavi strasti” nisu izazivale preterano oduševljenje kod japanskog rekonvalescenta koji će biti prinuđen da drhtavom rukom ispiše potresno svedočanstvo o nešto tamnijoj strani Pariza, grada koji je nekada toliko voleo.
Ovo je priča o noći kada su silovani i Japan i kosmopolitizam.
Čuo se samo kikot nasmejanih Japanaca koji su besomučno pritiskali okidače svojih Nicon-a tezeći da ovekoveče gorostasno drveće duž kaldrmom popločanog i slavom ovenčanog, kulturom preplavljenog i harizmom boemštine prožetog Champs-Elysses-a.
Bezbrojni skljocaji fotoaparata su, najblaže receno, iritirali nacionalnim ponosom opijene francuske ugostitelje.
“Merde”, rekao je Jacques Henry-ju brišući prste o kecelju, “hoće li ovi žuti kreteni ikada prestati da se smeju?”
“Zar su tih šest dana godišnjeg odmora morali baš ovde da provedu?”, više je konstatovao nego upitao kuvar iz Avignon-a dok ga je samo plačni glas Yves Montand-a podsećao da je u zemlji galskih petlova.
“Je t’aime, je t’aime”, dodatno ga je provocirao refren Montand-ove šansone.
“Henry, poludeću! Ne mogu više da ih gledam!” - grcao je Jacques lijući suze besa iz krvlju natopljenih očiju - “daj mi nož!”
“Slušaj momče, ja ti jesam prijatelj, ali i šef. U mom bistrou nema mesta za rasnu netrpeljivost već samo za rad. Nisam ni ja ljubitelj žutih ali... Sačekaj, zove me neki gost.”
“Vous desirez quelque chose, monsieur?”
“Je dois vous dire la verité, je me suis trouve assez contuz devant la longue liste de plats.”
“Qu’est’ce que vous aimez le mieux?”
“Cela m'est egal; Je mange de tout. J’ae une faim de loup.”
“Je recommander vous du boeuf ou du poisson; Que preéfeérez vous?”
“Un peu de bouef s’il vous plait.”
“Voulez-vous prendre un peu de salade?”
“Oui, mon ami!”
“Voila, monsieur!”
“Gde smo ono stali? A, da, nisam ni ja ljubitelj žutih, ali njihov je novac vredan kao i svačiji. Možemo samo da im zavidimo na superiornosti u svakom pogledu”, tužno je priznao vlasnik gostionice.
“A sada, izbaci smeće... japanski slugo!”, pokušao je da se našali monsieur Henry Mullieur.
“Izbaci ga sam, mondijalističko kopile!”, uzviknuo je Jacques osvrnuvši se na bračno stanje Henry-jevih roditelja, “dajem otkaz!”
Samo što je strgao kecelju sa sebe i zalupio za sobom vrata bistroa “Le Bon Vie” ovaj Le Penn-ov pristalica bio je zaslepljen sintetičkom svetlošću blica iz ni metar udaljenog aparata kojim je vešto rukovao omaleni student književnosti iz Osake. Crnomanjasti Masako Sai-Cung drsko je beležio detalje pariske svakodnavice ne primećujući da se sve više unosi u lice novopečenog francuskog besposličara.
“Skloni se, majmune, ubiću te”, urliknuo je očajni Jacques.
“Hi, hi, hi, ping ting li”, nastavljao je svoju besmislenu fotoseansu Masako.
Jacques-ova besna grimasa iznenada je iščezla poput nekadašnje Napoleonove imperije transformišući se u blažen osmeh. Grešne misli nadvladale su razum emotivnog Francuza. Nazirao je rešenje svog problema.
“Dragi japanski prijatelju” - na neveštom i omraženom engleskom jeziku obratio mu se Jacques srdačno mu predlazuci – “Ako želiš da upoznaš i aparatom ovekovečiš pravo lice ‘grada svetlosti’, pođi sa mnom.
“O-kej, hoka-hej. Hi-hi-hi!”, odvratio je neumorni kosooki turista...
Tri sata kasnije, vreli šamari pljuštali su po modricama optočenom licu Sai-Cunga dok su akustični zidovi buđavog podruma u Saint Dennise-u drhtavo prenosili jauke nesrećnog orijentalca.
“Zašto mi ovo radiš... nesređeni čoveče?”, uspeo je nekako da okarakteriše pomahnitalog Francuza premlaćeni žitelj Osake.
“Haqueues-heaux, haqueues-heaux, haqueues-heaux”, histerično se smejao ludilom obuzet lažni vodič, “ko se zadnji smeje, najslađe se smeje. I ne kukaj mnogo, tek smo počeli. Ostavi malo suza za kraj.”
Sa dozom poetske ironije, u zločin ogrezli manijak iz St. Dennise-a, je dodao:
“Allons, enfants de la patrie.”
Japanac je plakao.
“Le jour de glorie est arrive!...” - nastavljao je da bulazni Jacques spremajući se da izvrši krivično delo koje nas svojom stravičnošću sprečava da ga detaljnije opišemo. Dovoljno je reći da je u toku protivprirodne obljube nad krhkim akademcom iz Zemlje izlazećeg sunca ludi ugostitelj pobedonosno vikao:
“Vive la France! Vive l’ amour!”
Nakon nekoliko minuta jednostranog i zdravoj psihi nepoznatog zadovoljstva, konačno je usledio od strane Sai-Cunga nestrpljivo očekivan povratak Jacques-ovog razuma.
“Zar je moguće da ja, sunarodnik Robespierre-a i Gustave-a Eiffel-a ovo radim?” - zgražavao se kuvar u trenucima moralne katarze.
“Oh, excuses moi, mon cher ami! Je ne sais pas ce que j’ai ce aujourd’hui?!” - jadao se nad telom polugolog Japanca vezanog za radijator – “Excuses moi, excuses moi, je vous prie!”
“Oprostiću ti sve, samo se skini s mene i prestani već jednom sa ovim suludim seksom”, poslednjim atomima snage cvileo je obeščašćeni fotoamater.
“Oh, pardonnez, ja to po inerciji”, pokušao je da izgladi stvar Jacques poslušavši mučki silovanog sagovornika.
U prostoriji je nakratko zavladala tišina.
“Mili moj Sai-Cung, niste vi nista krivi”, sa već primetnom dozom poštovanja započinjao je svoj pokajnički monolog doskorašnji De Saddes-ov sledbenik. “Otkad me je Michelle ostavila ne mogu da se sredim. Tek sada shvatam da sam frustracije izazvane svojim ljubavnim porazima nesvesno projektovao na polje međurasne netolerancije i antikosmopolitizma. Nadam se da će saznanje da ste svojom žrtvom pomogli jednom duboko nesrećnom i ozbiljno bolesnom biću ublažiti vaš psihofizički bol, o, nosioče časne tradicije samuraja!”
Jacques je nastavljao sa samokritikom, preterujući u romansiranom veličanju osobina napaćenog Masaka.
“Dozvolite da vas primim u svoj grešni zagrljaj i nežno poljubim”, dodao je novokomponovani pacifista podižući glavu iz suzama ispunjenih dlanova. “Ali šta...? Gde ste nestali?”
Francuz se čudio nesvestan da gologuzi Japanac već uveliko tumara uskim ulicama St.Dennise-a histerično tražeći žandarmerijsku zaštitu.
Od ovog događaja je proteklo već nekoliko, za Masaka veoma dugih nedelja. Sai-Cung je sve više zaboravljao neslavnu parisku epizodu i manirom vrednog Japanca usredsređivao svu svoju pažnju na predstojeći ispit iz književnosti. Na sam dan provere znanja došao je nasmejan kao i svi ostali.
“Drage kolege”, odmereno i sa dozom zagonetne rezerve obratila im se profesorka Toyota Nacano, “lepo je videti vas ovako odmorne i pune prošlomesečnih utisaka. Baš zbog toga odlučila sam se da vam za ispit u vidu eseja dam ono što ćete svi do jednog sa lakoćom i zadovoljstvom uspeti da opišete."
Toyota je aludirala na apsolventsku ekskurziju budućih književnika.
U tim trenucima prsti sudbine ponovo su stezali pakleni obruč oko nedovoljno oporavljenog Sai-Cunga, dok je zla kob beskrajne ironije sarkastično pulsirala u njegovim od užasa nabreklim venama.
Bilo je očigledno da zadate teme – “Pariz u meni”, “Vrele noći u gradu svetlosti” i “Zatočenik u galskoj tvrđavi strasti” nisu izazivale preterano oduševljenje kod japanskog rekonvalescenta koji će biti prinuđen da drhtavom rukom ispiše potresno svedočanstvo o nešto tamnijoj strani Pariza, grada koji je nekada toliko voleo.
Ovo je priča o noći kada su silovani i Japan i kosmopolitizam.
