Svetlo iza stakla me svrati. Pokucam, odgovora nema. Otvorim vrata, pozovem ga. Tišina. Miris radionice. Do zidova metalne konstrukcije stolova sa debelim pločama obezbojenog drveta. Levo velika mašinska stega i manja stubna bušilica. Ponk, kaže Danilo. Po njemu razbacan alat, nešto cevi uspravljenih u ćošku. Nastavlja se stolom sa bezbroj fioka iz kojih vire sitnice, površina zatrpana nemogućom količinom sitnih delova mašinskih sklopova. Upaljena stona lampa. Dve izanđale fotelje, dodatni jastuci pokrivaju neudobnost originala neprepoznatljive boje. Ispred niski stočić pun sitnih delova nebrojenih mašina koje su ovde ostavljale delove svojih pokvarenih utroba. Na podu pored mala glodalica a sasvim ispred, mali strug. Oko bubnjare nagoreo tepih sasvim neprepoznatljiv, zavučen ispod sveg ostalog, izvaljeni parket. Prostor haosa Danilovog reda.
Izlazi iz toaleta, zaklonjenog od pogleda sa ulaza, bez vrata, pocrnelih belih pločica, minijaturnog lavaboa i vece šolje nemogućih boja, bez daske. U trupkavom hodu, izbačenih kukova, barata oko dugmića na šlicu, spuštene glave, nišaneći. "E, ti si", meko prepliće jezikom, Skoro teturavo prilazi, pruža ruku, koščatu. Stiskamo šake. "Ostao si do kasno, vidim". Seda na fotelju bližu stolu, pokazuje mi onu do vrata. Odmahuje glavom, skoro da cokće jezikom pokušavajući da nađe reč. "Bio mi je jedan prijatelj pa smo popili po jednu". Ispod desne ruke do pola otpijena čašica loze, reklo bi se po boji. Uzima je, prinosi ustima, otpija mali gutljaj, skupi usta i sasvim polako ga spušta niz grlo. "Da ti sipam", bez zaplitanja jezikom, zasijaju mu oči. "Ne bih, Danilo, ne pijem". Dohvata flašu sa poda. "Loza, nemam bolju" i ponavlja priču od ranije o kupovini 400kg belog i crnog grožđa, čistog, bez buđi, za koje njegov prijatelj ima sudove i kojem dolaze ljudi sa kazanom. "Volim da imam svoju. Biće to 50-60 litara, ali makar znam šta pijem". Priča ga malo ponese i jezik mu bude manje mekan a onda zadeblja "Ma ajde, samo po jednu" i posle onog gutljaja, istom pažnjom, dodaje nešto kisele iz bokaste kafanske čaše koje sam mu doneo prošli put da bi imali iz čega pivo, jer mi je na strugu uradio nešto od šipke juvidura. Gleda me upitno zamagljeno još uvek prozirnom belinom navučenom preko oba oka. Odmahujem glavom. Sipa sebi žonglirajući flašom, terajući me u pripravnost da je zgrabim ako počne da pada. Duguljasto lice okruženo pobelelim čekinjama dobija grimasu "ih bre, kakav si čovek". Flaša, jutros puna, sa preostale dve čašice loze u sebi ipak sleti na pod bezbedno. "Znaš. Odlučio sam", pogleda me brišući usta posle otpijenog gutljaja i malo kisele "ako ikada odlučim, ako ikada" i podiže prst skoro propovednički mašući njime, "donesem odluku da batalim sve ovo. Četrdrset godina" i nastavlja biografijom srećnih i manje srećnih vremena da bi u momentu lucidnosti vratio se izlaganju započete misli "strug i glodalicu prodaću, samo tebi. Nikom drugom". "Ne znam hoću li imati toliko para". Široko odmahuje glavom lica "ma pusti, to ćemo lako", rukom naglašava lakoću rešenja šireći dlan naviše. "Samo tebi!". Otpija i prazni čašicu. Spušta ruku i traži grlić flaše na podu. "Gledao sam, onaj dan", kruži prstom po vazduhu ispred sebe pokazujući baš taj dan, pa spušta prste, odvija zatvarač "Da ti sipam?" podigne krajeve usana u osmeh. Klimnem glavom. Srećno mi puni čašicu prijatelja od podne sa kojim je počeo da prazni flašu. Sipam kiselu. Nazdravimo. "Onaj dan" nastvalja "kad si na strugu, ono" i opet maše prstom pokazujući baš to, "Voliš, vidi se da voliš". Otpijam, zalivam kiselom u zdravlje Danila, jedinog preciznog mehaničara u Srbiji za industrijske šivaće mašine sa poodmaklom mrenom koji hoće da proda svoje najvrednije mašine čoveku kojeg vidi treči put u životu. "Vidi se da voliš", naglašava. "Izgleda da sam danas popio malo više" gleda me i smeje se bez srednjih zuba u gornjoj i donjoj vilici, pokazujući praznu flašu. Praznim moju u njegovu čast "Hoćemo li Danilo". Ustajem. "Hoćemo". Ustaje i teturavo nalazi put između mnoštva na podu. Navlači jaknu, traži ključ i katanac. Dodajem mu ih. Izlazimo. Ne da mi da zabravim katanac. Pod njegovim prstima čkljocne u alkama vrata i dovratka. Dugo traži ključ na svežnju i zaključa vrata. Pozdravljamo se. Sigurno teturavim hodom odmiče niz ulicu. Proverim katanac, pritisnem kvaku, gurnem vrata. "Sutradan teško ustanem" reče jednog trenutka.
Tako je bilo pre pet dana. Katanac je još uvek tamo. Prođem da vidim kako je. Ne znam gde stanuje. Još uvek nema Danila.
Izlazi iz toaleta, zaklonjenog od pogleda sa ulaza, bez vrata, pocrnelih belih pločica, minijaturnog lavaboa i vece šolje nemogućih boja, bez daske. U trupkavom hodu, izbačenih kukova, barata oko dugmića na šlicu, spuštene glave, nišaneći. "E, ti si", meko prepliće jezikom, Skoro teturavo prilazi, pruža ruku, koščatu. Stiskamo šake. "Ostao si do kasno, vidim". Seda na fotelju bližu stolu, pokazuje mi onu do vrata. Odmahuje glavom, skoro da cokće jezikom pokušavajući da nađe reč. "Bio mi je jedan prijatelj pa smo popili po jednu". Ispod desne ruke do pola otpijena čašica loze, reklo bi se po boji. Uzima je, prinosi ustima, otpija mali gutljaj, skupi usta i sasvim polako ga spušta niz grlo. "Da ti sipam", bez zaplitanja jezikom, zasijaju mu oči. "Ne bih, Danilo, ne pijem". Dohvata flašu sa poda. "Loza, nemam bolju" i ponavlja priču od ranije o kupovini 400kg belog i crnog grožđa, čistog, bez buđi, za koje njegov prijatelj ima sudove i kojem dolaze ljudi sa kazanom. "Volim da imam svoju. Biće to 50-60 litara, ali makar znam šta pijem". Priča ga malo ponese i jezik mu bude manje mekan a onda zadeblja "Ma ajde, samo po jednu" i posle onog gutljaja, istom pažnjom, dodaje nešto kisele iz bokaste kafanske čaše koje sam mu doneo prošli put da bi imali iz čega pivo, jer mi je na strugu uradio nešto od šipke juvidura. Gleda me upitno zamagljeno još uvek prozirnom belinom navučenom preko oba oka. Odmahujem glavom. Sipa sebi žonglirajući flašom, terajući me u pripravnost da je zgrabim ako počne da pada. Duguljasto lice okruženo pobelelim čekinjama dobija grimasu "ih bre, kakav si čovek". Flaša, jutros puna, sa preostale dve čašice loze u sebi ipak sleti na pod bezbedno. "Znaš. Odlučio sam", pogleda me brišući usta posle otpijenog gutljaja i malo kisele "ako ikada odlučim, ako ikada" i podiže prst skoro propovednički mašući njime, "donesem odluku da batalim sve ovo. Četrdrset godina" i nastavlja biografijom srećnih i manje srećnih vremena da bi u momentu lucidnosti vratio se izlaganju započete misli "strug i glodalicu prodaću, samo tebi. Nikom drugom". "Ne znam hoću li imati toliko para". Široko odmahuje glavom lica "ma pusti, to ćemo lako", rukom naglašava lakoću rešenja šireći dlan naviše. "Samo tebi!". Otpija i prazni čašicu. Spušta ruku i traži grlić flaše na podu. "Gledao sam, onaj dan", kruži prstom po vazduhu ispred sebe pokazujući baš taj dan, pa spušta prste, odvija zatvarač "Da ti sipam?" podigne krajeve usana u osmeh. Klimnem glavom. Srećno mi puni čašicu prijatelja od podne sa kojim je počeo da prazni flašu. Sipam kiselu. Nazdravimo. "Onaj dan" nastvalja "kad si na strugu, ono" i opet maše prstom pokazujući baš to, "Voliš, vidi se da voliš". Otpijam, zalivam kiselom u zdravlje Danila, jedinog preciznog mehaničara u Srbiji za industrijske šivaće mašine sa poodmaklom mrenom koji hoće da proda svoje najvrednije mašine čoveku kojeg vidi treči put u životu. "Vidi se da voliš", naglašava. "Izgleda da sam danas popio malo više" gleda me i smeje se bez srednjih zuba u gornjoj i donjoj vilici, pokazujući praznu flašu. Praznim moju u njegovu čast "Hoćemo li Danilo". Ustajem. "Hoćemo". Ustaje i teturavo nalazi put između mnoštva na podu. Navlači jaknu, traži ključ i katanac. Dodajem mu ih. Izlazimo. Ne da mi da zabravim katanac. Pod njegovim prstima čkljocne u alkama vrata i dovratka. Dugo traži ključ na svežnju i zaključa vrata. Pozdravljamo se. Sigurno teturavim hodom odmiče niz ulicu. Proverim katanac, pritisnem kvaku, gurnem vrata. "Sutradan teško ustanem" reče jednog trenutka.
Tako je bilo pre pet dana. Katanac je još uvek tamo. Prođem da vidim kako je. Ne znam gde stanuje. Još uvek nema Danila.
