Света мученица Кикилија (Цицилија)
Рођена у Риму од родитеља богатих и знатних. Имала је велику веру у Христа Господа и велику ревност за веру. Заветовавши Богу доживотно девство, Кикилија света ношаше оштру власјаницу испод драгоцених хаљина, које јој родитељи дариваху. А када је родитељи присилише на брак, и то са неким незнабошцем, Валеријаном, она прве ноћи посаветова младожењу, да иде епископу Урбану и крсти се, па потом и сам да живи девственим животом. Примивши веру Христову, Валеријан обрати у њу и брата свога Тивуртија. Беху потом ускоро оба ова брата због вере осуђени на смрт. Но њихова верност ни пред саму смрт не ослаби. Вођени на губилиште, ова дивна браћа успеше да обрате у веру вођу страже, Максима. Сви тројица заједно пострадаше за Христа Господа. Света Кикилија сахрани њихова тела заједно. Тада би и Кикилија изведена на суд, јер неуморно придобијаше незнабошце за веру Христову. Само једно вече придобила је четири стотине душа. Када је судија упита, откуда њој толика смелост, она одговори: "Од чисте савести и од вере несумњиве". После љутих мука би осуђена на посечење мачем. Џелат је три пута удари мачем по врату, но не може је убити; само је рани, и из ране истицаше крв, коју верни сабираху у мараме, сунђере и судове ради лечења. Три дана после тога мученица и девица Христова предаде дух свој Господу своме, с киме се вечно весели. Пострада света Кикилија са осталима око 230. године. Њене мошти почивају у цркви њенога имена у Риму. У западној цркви света Кикилија сматра се заштитницом црквеног појања и музике.
Свети Калист, патријарх цариградски
Назват Ксантопулос по келији Ксантопула на Атонској Гори где се он дуго подвизавао са другом својим Игњатијем. Са овим Игњатијем написао је свети Калист свој сопствени опит о безмолвном животу у стотину глава. Ово дело заузима врло видно место у подвижничкој књижевности. Калист је био под великим утицајем свога учитеља светог Григорија Синаита, чије је житије он написао. Као патријарх цариградски свети Калист је једном отишао у Србију, и на том путовању разболео се и умро (како му је пред пут и прорекао свети Максим Капсокаливит у Светој Гори).
Свети мученик Менигнос
Родом од Хелеспонта. Бавио се бељењем платна, због чега је био прозват Бељом. У време цара Декија он поцепа царску наредбу о гоњењу хришћана. Зато би бачен у тамницу, где му се јави сам Господ и охрабри га говорећи: "Не бој се, ја сам с тобом". У том часу окови се његови растопише као восак, тамница се отвори сама од себе, и он изађе. Поново ухваћен, и осуђен. Нечовечно мучен: одсекоше му прсте руку и ногу, па га онда посекоше. Глава његова ноћу се светлила као свећа.
Свети праведни Михаил војник
Бугарин по рођењу. Са својом дружином борио се у грчкој војсци против Агарјана и Етиопљана. Показивао чуда од неустрашивости. Убио страшну змију и ослободио девојку. Ускоро потом преселио се у вечни живот овај праведни муж. Живео и умро у IX веку. Сахрањен најпре негде у Тракији, а 1206. године цар Кало-Јован пренесе му мошти у Трново.
Свети апостоли Филимон, Архип и Апфија
Архип беше један од Седамдесет. Апостол Павле помиње га у посланици Колошанима и Филимону, називајући га својим другаром у војевању. У граду Колосају средиште хришћанства беше у кући Филимоновој. Ту се сабираху хришћани на молитву. То називаше апостол Павле, пишући Филимону, твоја домашња црква. У то време апостоли рукополагаху своје ученике за епископе, и то неке од њих на стално место, а неке као мисионаре путујуће по разним местима. И Филимон је био један од ових последњих. Апфија, Филимонова жена, пошћаше се и служаше домашњој цркви. У време неког празника незнабошкој богињи Артемиди, сви верни у Колосају беху по обичају сабрани у дом Филимонов на молитву. Незнабошци, сазнав за овај скуп, јурну и похватају све хришћане, Филимона, Архипа и Апфију, као вође, најпре ставе на шибу, а после их закопају до појаса у земљу и почну их камењем тући. И тако убију Филимона и Апфију, а Архипа изваде из рупе једва жива, и оставе га на забаву деци. Деца, пак, избоду га свега ножевима. И тако и овај Павлов другар у војевању добро сконча ток свога земаљског пута.
Рођена у Риму од родитеља богатих и знатних. Имала је велику веру у Христа Господа и велику ревност за веру. Заветовавши Богу доживотно девство, Кикилија света ношаше оштру власјаницу испод драгоцених хаљина, које јој родитељи дариваху. А када је родитељи присилише на брак, и то са неким незнабошцем, Валеријаном, она прве ноћи посаветова младожењу, да иде епископу Урбану и крсти се, па потом и сам да живи девственим животом. Примивши веру Христову, Валеријан обрати у њу и брата свога Тивуртија. Беху потом ускоро оба ова брата због вере осуђени на смрт. Но њихова верност ни пред саму смрт не ослаби. Вођени на губилиште, ова дивна браћа успеше да обрате у веру вођу страже, Максима. Сви тројица заједно пострадаше за Христа Господа. Света Кикилија сахрани њихова тела заједно. Тада би и Кикилија изведена на суд, јер неуморно придобијаше незнабошце за веру Христову. Само једно вече придобила је четири стотине душа. Када је судија упита, откуда њој толика смелост, она одговори: "Од чисте савести и од вере несумњиве". После љутих мука би осуђена на посечење мачем. Џелат је три пута удари мачем по врату, но не може је убити; само је рани, и из ране истицаше крв, коју верни сабираху у мараме, сунђере и судове ради лечења. Три дана после тога мученица и девица Христова предаде дух свој Господу своме, с киме се вечно весели. Пострада света Кикилија са осталима око 230. године. Њене мошти почивају у цркви њенога имена у Риму. У западној цркви света Кикилија сматра се заштитницом црквеног појања и музике.
Свети Калист, патријарх цариградски
Назват Ксантопулос по келији Ксантопула на Атонској Гори где се он дуго подвизавао са другом својим Игњатијем. Са овим Игњатијем написао је свети Калист свој сопствени опит о безмолвном животу у стотину глава. Ово дело заузима врло видно место у подвижничкој књижевности. Калист је био под великим утицајем свога учитеља светог Григорија Синаита, чије је житије он написао. Као патријарх цариградски свети Калист је једном отишао у Србију, и на том путовању разболео се и умро (како му је пред пут и прорекао свети Максим Капсокаливит у Светој Гори).
Свети мученик Менигнос
Родом од Хелеспонта. Бавио се бељењем платна, због чега је био прозват Бељом. У време цара Декија он поцепа царску наредбу о гоњењу хришћана. Зато би бачен у тамницу, где му се јави сам Господ и охрабри га говорећи: "Не бој се, ја сам с тобом". У том часу окови се његови растопише као восак, тамница се отвори сама од себе, и он изађе. Поново ухваћен, и осуђен. Нечовечно мучен: одсекоше му прсте руку и ногу, па га онда посекоше. Глава његова ноћу се светлила као свећа.
Свети праведни Михаил војник
Бугарин по рођењу. Са својом дружином борио се у грчкој војсци против Агарјана и Етиопљана. Показивао чуда од неустрашивости. Убио страшну змију и ослободио девојку. Ускоро потом преселио се у вечни живот овај праведни муж. Живео и умро у IX веку. Сахрањен најпре негде у Тракији, а 1206. године цар Кало-Јован пренесе му мошти у Трново.
Свети апостоли Филимон, Архип и Апфија
Архип беше један од Седамдесет. Апостол Павле помиње га у посланици Колошанима и Филимону, називајући га својим другаром у војевању. У граду Колосају средиште хришћанства беше у кући Филимоновој. Ту се сабираху хришћани на молитву. То називаше апостол Павле, пишући Филимону, твоја домашња црква. У то време апостоли рукополагаху своје ученике за епископе, и то неке од њих на стално место, а неке као мисионаре путујуће по разним местима. И Филимон је био један од ових последњих. Апфија, Филимонова жена, пошћаше се и служаше домашњој цркви. У време неког празника незнабошкој богињи Артемиди, сви верни у Колосају беху по обичају сабрани у дом Филимонов на молитву. Незнабошци, сазнав за овај скуп, јурну и похватају све хришћане, Филимона, Архипа и Апфију, као вође, најпре ставе на шибу, а после их закопају до појаса у земљу и почну их камењем тући. И тако убију Филимона и Апфију, а Архипа изваде из рупе једва жива, и оставе га на забаву деци. Деца, пак, избоду га свега ножевима. И тако и овај Павлов другар у војевању добро сконча ток свога земаљског пута.
